СВ.ТЕОФАН ПОЛТАВСКИ Нови ЗАТВОРНИК

                                                                                                       

(Бистров) је био добро припремљен за испите. Бојао се само писменог из филозофије код познатог професора М.И.Каринског, утолико пре, што филозофија није спадала у семинарски програм. Спремајући се за њега, он се усрдно молио светом мученику Јустину Философу и светим великим васељенским учитељима и светитељима, Василију Великом, Григорију Богослову и Јовану Златоустом. Молио се за просветљење ума, за даровање тачне и лаке мисли.

И ето, наступио је дан испита. Професор М.И.Карински је ушао, поздравио студенте, и окренувши се према табли, написао тему састава: ''Значај личног искуства за стварање погледа на свет.'' И заблагодарио је Богу млади Василије за тему блиску и разумљиву. По молитвама светих, Господ је подао мисао заиста лаку. Рад, за који је предвиђено четири часа, био је завршен за пола сата и то на свега једној страници. Свршени матурант Бистров устао је и замолио је да му дозволе да преда рад. Господин професор био је видљиво изненађен. Погледавши на сат, он је са извесном збуњеношћу рекао:

-Е па добро...Предајте.

Изгледа да је он тада помислио да најмлађи свршени матурант једноставно није схватио тему: мало се двоумио, када је примао лист са саставом. Замоливши Василија да мало причека, испитивач је почео да чита, За време читања неколико пута га је остављао, пажљиво гледајући аутора састава. Кад је прочитао до краја, рекао је:

-Благодарим, благодарим Вам!...Можете ићи.

Најтежи испит прошао је тако брзо и зачуђујуће лако! И нашло се име Василија Бистрова на списку студената као прво по резултатима свих испита.

Студент Василије Димитријевич Бистров, прошавши све четири академске године као најбољи, завршио је своје духовно образовање у двадесет првој години. По одлуци академског савета он је био задржан у Академији ради научне делатности у својству професорског стипендисте.

Касније он је веома топло износио своје мишљење о Академији: о приликама у којима су живели и учили студенти, о могућности научног рада.

Професори су радили савесно, па чак и надарено. Међу њима је блистао драгоцени самородни таленат-професор историје древне Цркве Василије Васиљевич Болотов (1854-1900). Василије Васиљевич говорио је врло много језика, не само нових, него и древних, а при том их је научио самостално и у најкраћем року. Знао је грчки, латински, старојеврејски, сиријски и асировавилонски клинопис (клинасто писмо), арапски, абисинијски (богослужбени-хеез и говорни ахмарски), коптски ( и староегипатске хијероглифе), јерменски, персијски ( клинасто писмо, зенд и ново-персијски), санскрит, немачки, француски, енглески, италијански, холандски, данско-норвешки, португалски, готски, келтски, турски, фински, мађарски. Све ове језике Василије Васиљевич користио је за своја научна истраживања. Он је све задивљавао и запрепашћивао својим знањима, која нису имала ништа заједничко са његовом професорском струком, као на пример, из више математике и астрономије. Што се тиче његове специјалности, опсег његовог знања може се схватити из следећег примера. Један путник, посетивши са научним циљем древну хришћанску земљу Абисинију, по повратку у Русију хтео је да повери професору Болотову своје утиске и научне податке. Професор, као дубоко религиозан и црквен човек, редовно је посећивао богослужења у храму. О томе је сазнао путник и очекивао га је у недељу код храма. Када је професор изашао, оријенталиста му се представио и саопштио да је недавно стигао са путовања, и почео је да му прича о ономе што је видео. Али показало се да професор о свему томе зна неупоредиво више него сам путник. Он је знао где се и какви споменици налазе, споменици археолошки на камењу, пергаменту, папирусу и осталим древним материјалима за писање. Професор је знао о свим подацима које су му они саопштавали, па чак и о онима из предхришћанских времена. Он је знао управо оне језике на којима су састављени натписи, језике давно ишчезле, а многе од тих натписа он је цитирао напамет.

Професор је сам говорио о свему томе, на шта путник као да је гледао слепим очима и није видео оно што су ти неми сведоци саопштавали из далеке-далеке прошлости, јер није знао језике на којима су ти натписи састављени. Професор је непрекидно говорио, не престајући, као да је читао из књиге. Сам путник је признао касније владики Теофану: ''Просто сам занемео од чуђења и задивљености, јер професор Болотов никада није био у Абисинији, а знао је до таквих археолошких подробности све тамошње споменике. Замислите само да ми је он цитирао многе натписе и пропраћао све то таквим историјским тумачењима, да је хиљаду година од нас удаљена слика збивања оживљавала са запањујућом реалношћу, као у препричавању очевица...Ја сам се брзо претворио тек само у благодарног и усхићеног слушаоца. Било ми је страшно неугодно што сам таквом човеку хтео да испричам нешто ново што он није знао. Професор Болотов показао се као да је био житељ тих места и тих далеких времена, а ја сам покушао да му саопштим нешто ново о Абисинији из мојих узгредних оскудних утисака. Он је знао све до таквих најситнијих детаља, о којима ја ни појма нисам имао...Морао сам све искрено да признам професору и да замолим да ми опрости''.

Тако је потанко изложио архиепископ Теофан онај утисак који је оставио професор Василије Васиљевич Болотов на путника по Абисинији.

Професор Василије Васиљевич Болотов потицао је из простог народа. Он је био син сеоског појца (црквењака). Родио се 1.јануара 1854.године. Од детињства показивао је надпросечне способности за учење и тиме је скренуо на себе свеопшту пажњу. Тако је са одличним успехом завршио духовно училиште и семинарију. Док је био ученик семинарије, толико је добро знао старогрчки језик, да је на том језику саставио канон светом Василију Великом, чије име је носио. Граматика абисинског језика, која му је случајно дошла до руку, а која му је дата забуном уместо јеврејске граматике довела је до тога да је он научио абисински језик. По оценама учитеља семинарије Василије Васиљевич Болотов заузимао је у разреду место ''изнад најбољег'' и толико изнад најбољег, да је требало изостaвити иза њега четрдесет места, да би се ставио следећи ученик ( ''Светла успомена на професора В.В.Болотова'', В.Преображенски, Рига, 1928, стр.1).

Ступивши на СПБ духовну академију, он је такође одмах привукао на себе нарочиту пажњу Савета професора академије. Када је професор на катедри древне историје цркве преминуо, тада је Савет академије донео oдлуку да не попуњава упражњену катедру док студент В.В. Болотов не заврши курс. Толико се овај студент истакао у научном погледу. Та одлука је била донета 1878.године, а 1879.године, свега неколико месеци по завршетку курса, он је сјајно одбранио магистарску дисертацију из историје древне Цркве и заузео професорску катедру. Тема одбране је била: ''Учење Оригена о Светој Тројици''. Та тема захтевала је вишестрано и дубоко знање како из богословља, тако и из философије. Рецензент, професор И.Ј. Тројицки, оценио је да тај састав заслужује три докторска степена (''Светла успомена на просфесора В.В. Болотова'', стр.2). За многобројне следеће радове у тој области, он је био удостоjен научног степена доктора црквене историје.

Због знања многих језика, био је члан разних комисија: за питање о старокатолицима, за присаједињење Халдео-Сиријаца Православљу и других. Најзад, био је и члан државне Астрономске комисије. Тој комисији поверено је да испита могућност реформе календара. Међутим, када је професор Болотов прочитао свој извештај, уз навођење мноштва научног материјала - астрономског, математичког, археолошког, а осврнуо се и на древне календаре, вавилонске и друге, Комисија је донела одлуку да је питање реформе календара научно неосновано.

Све ово и много друго говорио је о Василију Васиљевичу Болотову епископ Теофан.

Oвај даровити професор са нарочитом срдачношћу се односио према младом студенту Василију Димитријевичу Бистрову. Тако једном, за време испитног рока професор Болотов је ушао у амфитеатар у коме је био у току испит из једног од важних предмета академског течаја, иако у испитној комисији професор није учествовао. Док су студенти напето чекали на свој ред за полагање испита, Василије Васиљевич неочекивано је сео поред студента В.Д.Бистрова. Сасвим природно студент је био збуњен свим овим. Но, професор је својим једноставним и наглашено другарским односом према студенту свладао ту збуњеност и, не као професор, него као са-студент другарски започео да испитује Василија Димитријевича:

Вероватно сте уморни! Та ја по себи знам да испитни рок веома замара, одузима много снаге. Али ви сте се ипак, као и увек, припремили?

Да, појачано сам радио. Но, да ли знам предмет, о томе не могу да судим, о томе ће већ рећи испитна комисија.

Не сумњам у вашу припремљеност. Али ово ишчекивање одузима много снаге.

''И некако неприметно професор је почео да се интересује за моје припремање за испит, - сећао се касније владика. - Међутим, његова питања нису била у форми питања професора студенту. Не, по тону то су била питања из разговора два студента, али различитих година, старијег и млађег. Он је питао, али тако као да је желео да ме убеди у моје знање. Професор ниједном није показао своју надмоћност у знању. Што се њега тиче, то је био сасвим колегијални, пријатељски, па чак и другарски разговор. Али ова беседа дотакла је круг питања неупоредиво шири од академских студија.

-Прекрасно, сјајно...Будите спокојни. Успех је обезбеђен!

После ових речи професор је изненада устао и, обраћајући се комисији, рекао:

-Студент Василије Димитријевич Бистров положио је испит из овог предмета са ''одличним''!

Али ја нисам могао знати да ће та тако необична пријатељска беседа да се покаже као испит. Вероватно се професор, да би нагласио свој добар, срдачан однос према мени, и у исто време, да би ме ослободио од узбуђења, претходно договорио са комисијом да обави испит на посебан начин. Зато је председник комисије, обраћајући се мени, гласно саопштио:

-Дакле, Ви сте испит, као што сте чули, већ положили. Слободно можете ићи!

Професор Болотов, обраћајући ми се, тихо је рекао:

-Дакле, слободни смо. Можемо ићи! Пођимо!

Био сам запрепашћен свим оним што се догодило и, наравно, дубоко захвалан професору В.В.Болотову...Но, слава и хвала припада Господу.'

Гроб професора Болотова

На највећу жалост, професор Василије Васиљевич Болотов умро је веома млад, у четрдесет шестој години, иако је водио строги, аскетски начин живота. Глава руске државе, Цар Император Николај II изразио је у своје име и у име целе царске породице најдубље саучешће поводом његове смрти, назвавши профеосра доктора Василија Васиљевича Болотова ''неупоредивим''.

Господ му је послао праведну кончину. Три часа пре смрти изговорио је следеће знамените речи:

-Како су прекрасни предсмртни тренуци!

Час касније рекао је:

-Умирем!

Наставио је да одржава своје уобичајено животно-радосно стање и није престајао да изговара поједине речи, ма и са муком:

-Христос идет, Бог идет. Иду ко Христу...

Десет минута пре смрти ушао је свештеник и коленопреклоно са болничким особљем прочитао молитву на исход душе. Кончина је наступила за време свеноћног бдења пред Велики четвртак, 5.априла 1900.године. Знајући за пророчанства светих о наступању страшних догађаја у скорој будућности, он је за живота понављао:

-Ја не станујем у двадесетом веку!

Вјечнаја памјат!

Преузето из књиге: ''Духовник царске породице епископ Теофан Полтавски, нови Затворник''.

Светитељ Теофан Полтавски, Нови Затворник" духовник породице последњег руског Цара, истакнути богослов и ректор Санкт-Петербуршке Академије, био је уједно изузетан подвижник, у духу великих светих Отаца. Избегавши након Револуције из Русије, настанио се најпре у Србији, потом Бугарској, да би последње године живота провео у потпуном затворништву, у пећинама на обали Лоаре у Француској... 

Последње године живота светитељ Теофан Полтавски провео је као истински отшелник у пећинама у месташцу Лимере на реци Лоари, неколико сати пута од Париза. Коначно је прекинуо свако општење са спољашњим светом. Тек сасвим малобројна духовна чеда имала су срећу да још извесно време добијају његова писма. Из тих ретких писама види се како је велика прозрења и откривења имао (они којих свет не беше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским). Свакодневно је савршавао богослужења у домаћој црквици која је ту била уређена.Владика се упокојио у години немачке окупације 6/19. фебруара 1940. године. Опелу у пећини и погребу присуствовала су само четири православна човека. Покојни јерарх био је у пуној архијерејској одежди, са митром и са панагијом на прсима – даром Цара Николаја поводом архијерејске хиротоније 1909. године. Опело му је служио и сахранио га је јеромонах Варнава, његов духовник који је живео у оближњем насељу. Велики архиепископ сахрањен је скромно, очигледно зато да би се и тако уподобио мученицима у Христу. Његов гроб налази се на маленом католичком гробљу са древном црквом, на брежуљку пола километра удаљеном од села Лимере. На гробу је тихо: православни крст, име, датум. Место где је живео удаљено је око четири километра. То су пећине у кредним брежуљцима (на слици). Има их три, дугачке су и високе, правило усечене (Зар га ово није подсећало на живот светог Павла Тивејског и Антонија Великог?). У једној била је смештена Владикина келија, у другој његова домаћа црква, а у трећој остава за сеоско домаћинство. У врту бунар и воћке. На врх брежуљка виноград. У келији је стајала Библија са осушеним цветовима између листова, убраним на Дивјејевском рову, као и други свештени предмети, међу којима сандук са моштима, од којих 24 у златним кутијицама...

(Из књиге Свети Теофан Полтавски – Духовник Царске породице, стр. 63-64)

СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ - Ава Јустин

Данас празнујемо Сретење. Ко се то срео са ким? Срео се човек са Богом. То је најчудеснији догађај у овоме свету. Као што је некада сам Апостол Тома посумњао у Васкрсење Господа Христа:"Нећу веровати док не метнем руке своје у ребра Његова". Господ је задовољио ту безазлену жељу Свога Ученика и Свога Апостола, и јавио му се, да би збиља метнуо руку своју у ребра Спасова. И потврдио је на најочигледнији начин оно што ми сви желимо, оно што ми сви чекамо - то је победа над смрћу, Васкрсење из мртвих.
Слично се десило и данас. Престарели мудрац и учењак, Благи Симеон, имао је око двеста седамдесет година. Шта се то десило? Кад се десило Сретење његово, његов сусрет, његово сретање са Богом? У оно време, цар је египатски наредио да се преведу јеврејске књиге на његов грчки језик. И зато су најученијих седамдесет људи преводили одломке и делове Светог Писма. А тај Симеон дошао је до дела Светог Исаије: "Ето, девојка ће затруднети и родиће сина, и наденуће му име Емануил - с нама Бог". Он је стао. Како може девојка родити сина? Не, то је немогуће, ја ћу да променим, ја ћу да кажем: жена родиће сина. У томе му се јави Анђео и нареди му: Не, не мењај ништа из Свете Књиге. Тако ће бити како је речено: девојка ће затруднети и родиће сина, Емануила - с нама Бог, то ће рећи Бога. И да би се заиста Старац уверио, Анђео му је рекао: Ето, ти нећеш умрети док не видиш то у шта си посумњао сада, да видиш да је заиста девојка родила човека - Богочовека Христа. И зато је Свети Симеон живео двеста седамдесет година, пун Духа Светога, побожности и вере. На данашњи дан њему се јавио Дух Свети да иде у Храм и да тамо сретне Господа Исуса. То се и десило. Он је срео, узео је на руке своје Младенца, Детенце Исуса, и рекао: "Сада отпушташ у миру слугу Твога, Господе, по речи Твојој; јер видеше очи моје Спасење Твоје, које си уготовио пред лицем свих људи".
Какво је то откровење, каква је то истина коју је открио Свети Дух Светоме Старцу? То, да је Дјева родила Победитеља смрти, Спасење свету. Спасење од чега, од кога? Од греха, од смрти, спасење од ђавола, спасење од пакла. Заиста, он је у том часу, Бог му је дао, Дух Свети му је дао, и он је сагледао шта ће то Детенце да уради када одрасте, када постане човек, када постане Чудотворац и Проповедник. Он је Спасење, ево, очи моје виде Спасење Твоје. Спасење! Дух Свети је изнео пред духовне очи Светога Старца све шта је Господ урадио, све шта је Господ учинио ради ослобођења људи од греха, од смрти, и тиме показао пут спасења, спасења од греха, спасења од смрти, спасења од ђавола. То је спасење које је Он донео свету. И то је све видео Свети Старац, и зато је данашњи празник Сретење - сусрет човека и Бога, грешног човека и Спаситеља света Господа Христа.
Ми знамо из историје, од самих апостолских дана до данас, како су се људи сусретали са Господом Христом. Срео се Савле са Њим и постао Павле. Разбојник на крсту, срео се са Богом и Господом Исусом Христом на крсту, и тог истог дана био уведен у Рај. Срео се Закхеј цариник и постао Апостол[6]. Срела се Марија Магдалена бесомучна, из које је истерао седам ђавола, и постала Света Магдалина. И тако редом безброј, безброј људи, који су се сретали са Господом Христом, и у Њему, и кроз Њега добијали спасење, спасење од греха, и Вечни Живот. Добијали Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, и све што Бог доноси човеку када се јавља у овоме свету. А све то Господ је Сам донео, Господ је објавио роду људском.
И ми хришћани, први сусрет наш са Господом Христом, када је? Када се крштавамо. "Који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте", каже Свети Апостол. Тако значи, тај сусрет са Богом, то облачење у Бога наше природе, то је ослобођење од греха, од порока, од страсти, од свега демонског, од свега прљавог. Тако је сусрет са Господом Христом најважнији догађај у животу свакога од нас. Наше сретење са Њим. Да, ми се у ствари сусрећемо са Господом Христом сваки дан. Кад станеш на молитву, гле, то је већ сусрет твој са Господом Христом. Кад чиниш добро дело, еванђелско добро дело, то је такође сусрет са Њим. Тако ми од тих сусрета живимо душом, живимо Вечном Истином, Вечном Правдом, Вечном Љубављу, живимо оним што је Христово, оним што је Божије, оним што је Свети и Праведни Симеон на данашњи дан осетио и видео када је узео у своја света наручја Детенце - Господа Христа.
И рекао је Свети Старац Пресветој Богомајци: "Овај лежи да многе подигне и обори у Израиљу". Шта то значи? То значи да ће Господ Христос Својом појавом у овом свету изазвати највећу промену рода људског. Лежи да многе обори и подигне. Како то Господ Христос подиже? Господ Христос диже човека из овог земаљског света, из пролазног света у Вечни Живот, дајући му Вечну Истину, дајући му Вечну Правду, Вечну Љубав. Тако, сваки од нас људи, верујућидиже се у небеса са Господом Христом, и живи Небом на земљи и Богом на земљи. Ако сваки верни и сваки хришћанин заиста то доживљава, Господ онда диже изнад греха и смрти, и дарује му Вечну Истину, Вечну Правду и Вечни Живот.
А како то обара Господ Христос? Обара све који су против Бога, све који свесно одричу Бога, хуле Бога, неће Бога. Тако, сваки од људи који слободно одбацују Господа Христа, неће Га као Бога, ето он бива оборен. Њега обарајумрачне силе, обарају га - у шта? У пакао. То је по слободној вољи његовој. Јер Господ никога од нас на силу не спасава. Он предлаже Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, свима људима, свакоме човеку. Примиш ли - ти си Његов, одбацујеш ли - то је твоје.
Зато, овај велики Свети Празник данас, браћо, нека нам послужи да ми проверимо себе. Како се ми сусрећемо са Господом Христом, на који начин, и како се треба срести са Њим?
Шта је Свето Причешће? То је примање Господа Христа у себе. То је охристовљење човека, то је давање свих небеских сила човеку. То је тако важан сусрет, бескрајно важан. И тако редом: молитва, пост, милосрђе, свако добро дело - то је наш сусрет са Господом Христом.
Нека нико не малакше у овом тешком земаљском свету. Јер, на Христово добро у овом свету са свих страна нагрћу зли људи, безбожни људи, да отму оно што је Господ Христос донео човеку. То је спасење. Ми хришћани, често смо и мученици због тога, због тог гоњења, али у томе и јесте сила Господа Христа који у свим мучењима даје блаженство души, и човек са радошћу прима све што у име Господа Христа дође на њега, и против њега, што људи чине. И да нико од нас не посумња у Вечну Истину Спасову, у Вечни Живот Спасов, већ да посведочи у роду људском о моћи и свемоћи Господа Христа, о истини коју је изрекао Свети Праведни Симеон: да Господ Христос нуди и даје спасење свету од греха, смрти и ђавола.
А Пресвета Богомајка, Која је Њега нама родила, чули сте из дивних наших песама (из тропара): Она је родила Сунце Правде, Које засија целоме свету. И постарајмо се да,заједно са Светим Старцем Симеоном, поверујемо у Господа Христа, да Њега примимо у душе своје као Победитеља смрти. Јер, он је узео у наручје своје Господа Христа, угледао у Њему спасење света, спасење у Богочовеку Господу Христу, које нам је дао Васкрсењем. А победа над смрћу - Васкрсење, то је најважнији догађај у Христовом животу. И њега ако имаш, ти си заиста хришћанин. А то значи, ти си се већ ухватио у коштац са смрћу, са гресима, да их сатреш и да осигураш себи Живот Вечни кроз васкрсење из мртвих.
Нека би Благи Господ ту јаку веру појачао у нама, да ми побеђујемо смрт духовно, Васкрслим Господом Христом и да тако и дочекамо велики празник - Васкрсење Христово. Да Га славимо, Њега Јединог Победитеља смрти, Једино Спасење света. Амин.

СЛОВО СВЕТИТЕЉА ТИХОНА СРБСКОМ НАРОДУ

Не упрежите се у исти јарам с невјерницима  (2 Кор. 6:14)

Овим ријечима почиње данашње апостолско читање и на њима бих хтио да зауставим вашу пажњу, љубљена браћо.

Свети апостол Павле ономад писаше коринтским хришћанима да немају општење са неверницима и идолослижитељима; он овде није, наравно, мислио на житејско општење у обичним стварима, јер би у том случају хришћани морали потпуно да оду из света (1 Кор. 5:10), него на општење у делима вере, у служењу Богу. У томе Коринћани не смеју имати ништа заједничко са многобошцима, јер каква је сагласност између Христа и велијара, и како се може ускладити храм Божији са идолима (2 Кор. 6:15-16)?

Али, да ли се ове поуке Апостолове могу односити и на вас, браћо? Ви не живите међу паганима, него међу хришћанима. И ако је дозвољено имати општење чак и са паганима у световним стварима, зар онда не би требало да имате и религиозно, молитвено општење са другим хришћанима, који верују у Истог Христа, Сина Божијег у плоти дошавшег? Тако би требало, браћо, али иако они и служе заједно са вама једном те истом Господу, никако не заборављајте да сте ви  православни, тј. правилно славите Бога и истинито Му служите, а они  инославни, тј. славе Господа другачије од вас, па према томе не потпуно правилно и истинито; нека се не увреде ако на њих применимо израз Апостола да они садрже истину у неправди (Рим. 1:18). И ако ми поседујемо пуноћу истине, каква нам је онда потреба да се обраћамо другим црквеним општинама за молитвену утеху или, штавише, за Св. Тајанствима? Неће ли то бити налик на то - као када би неко ко је жедан одбацио чисти извор и стао да пије воду из мутних извора? Или ко би, ако се у те ствари разумие, промиенио природни драги камен за његову имитацију, чак и да је та бижутерија лепше обрађена извана? Или - који би човјек здравог разума приликом преласка преко широке и плаховите реке презрео стабилни и поуздани брод, те одабрао натрулу скелу на којој сваког трена може потонути? А ако смо ми мудри у световним стварима, зашто бисмо онда у делима вере били мала деца коју љуља и заноси сваки ветар разних учења, обманом људском и лукавством ради довођења у заблуду (Еф. 4:14)?

Да не буде овога међу вама, браћо! Не упрежите се под туђи јарам (2 Кор. 6:14). Стојте у вери православној и утврђујте се (1 кор. 16:13). Ако је јеванђеоски трговац, када је пронашао драгоцени бисер, продао сво своје имање да би га купио (Мт. 13:45-46), зар се онда ви нећете побринути да сачувате драгоцено благо свете вере православне, наслеђено од отаца ваших, који су за вјеру трпели многа страдања и лишавања?!

У наше вријеме, браћо, много се бриге улаже у то да се сачува своја народност, да се и у туђини очувају своје племенске посебности, свој матерински језик, своји драги обичаји, да нпр. Словен свуда остане Словен, Немац да остане Немац, итд. Ако таквих брига и старања да се то постигне има и код вас - то је веома похвално. Сам Господ одређује отаџбину и место живљења (Дјела Ап. 17:26), сваки човек са здравим разумом и неисквареним срцем воли свој завичај, свој народ, своју отаџбину; када се налази далеко од њих - непрестано их се присећа, попут древних Јевреја, који су у плену вавилонском вапили за Јерусалимом: ако ли тебе заборавим, Јерусалиме, нека заборављена буде десница моја; нек се прилепи језик мој за гркљан мој ако те се не сетим (Пс. 136:5-6). А ко се одриче свог народа и отаџбине, тај је налик на онога ко се одриче од својих родитеља; он нема ни цене ни значења, он је као празна монета, без грба и ознаке на лицу и наличју.

Али ако треба одржавати, чувати и штитити своју народност, колико пута више онда треба чувати свету веру православну?!! Народност, иако и представља добробит за успешан развој човека, ипак она има само привремено значење, у овом животу, али не и у животу вечном, јер тамо нема ни јелина ни јудејца, обрезања и необрезања, варварина и скита, него је све и у свима Христос (Кол. 3:11); за добијање будућег вечног живота неће бити потребно очување своје народности, него праве вере у Христа. На ово помишљајте, браћо, тим пре што очување православне вере за вас представља и најбоље и најпоузданије средство за очување и одржање ваше народности.

Благочешће, истинита, права вера, у свему је корисна, пошто оно има обећања живота садашњега и будућега; ово је истинита реч и достојна је сваког прихватања (1 Тим. 4:8-9). Историја разних народа красноречиво сведочи да вера и добродетељи и правда узвисују народ и умањује грехе племенима (Прич. 14:36), да је само онај народ велики и силни, у којем живи тврда вера у Бога и крепка нада у Њега. Вером побеђује он царства, укрепљује се од немоћи, силан је у рату (Јевр. 11:33-34); ако он и греши пред Господом - пред Њим се и каје, и у својим недаћама се за помоћ не обраћа боговима туђим, него само к Једином Истинитом Богу; од Њега пак и добија помоћ и спасење. Поменимо за пример макар јеврејски народ. Када он бијаше силан и страшан непријатељима: када се у упрезао у туђи јарам и служио Ваалу и Астарти - или пак када је остајао веран благотворном Јехови? Сетите се и историје свог властитог народа. Није ли србски народ био крепак и није ли растао у сили и слави онда, када је био веран православној вери отаца својих и када је пребивао у јединомислију и братољубљу? То бијаху златни дани Србије, када се у њој подвизаваху мужеви вере и народности - Свети Сава, покровитељ вашег храма и србског народа, његов отац Немања, његов брат кога је венчао, Стефан II, Стефан IV Душан. И напротив: није ли србски народ слабио, па чак и до дана данашњега слаби, од подела на разне партије, од међусобних непријатељстава и, што је најглавније, од тетурања духовног, од поклањања туђем јарму, од робовања туђој и туђинској цивилизацији, од хладноће према православној вери и издаје отачких предања? Еј, тако!  Амин.

Слово Светитеља Тихона

(који је тада био епископ Алеутски и Аљашки),

изговорено у 17. недјељу по Педесетници,

Србима у Џексонској цркви

АКАТИСТ светом патријарху ТИХОНУ

празнује се 25. јануара (7. фебруара)

Кондак 1

Изабрани архијереју, предивни угодниче и исповедниче Христов, чврсти заштитниче Руске Цркве, отечеству нашем посредничe и заступниче, прослављајући Господа који те је прославио и даровао нам тебе, новог и великог заштитника, узносимо ти похвалне песме. Ти пак, пошто имаш велику смелост пред Владарем неба и земље, ослободи од свих невоља нас који кличемо:

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

Икос 1

Господ и Творац Анђела у бурне дане метежа и велике неслоге зажелевши да страдалним људима подари утеху јави тебе, претихи и предобри патријарху, као светлозарну светиљку, која обасјава душе верних светлошћу Тросунчаног Божанства, да и сада долазе код тебе сви који желе да буду са Христом, због чега ти у умиљењу кличемо:

Радуј се, јер ниси одступио од жреба (избора) патријаршијског као од монашког послушања!

Радуј се, јер си се научио ревносном испуњавању воље Божије!

Радуј се, јер си на празник Ваведења у храм Пресвете Богородице узашао на патријаршијски престо који је две стотине година био упражњен!

Радуј се, јер си на празник Благовести са првосветитељског престола прешао пред престо Пресвете Тројице!

Радуј се, украшени првосветитељством и исповедништвом!

Радуј се, јер си за Бога живео и од Бога си просвећен!

Радуј се, јер си својим подвигом непроменљиво утврдио патријараштво!

Радуј се, јер си собом показао пример доброг пастира!

Радуј се, двоструко прослављање Донскога манастира!

Радуј се, утврђење Православне Цркве у Америци!

Радуј се, боговидно наслеђе руске пастве!

Радуј се, богонаписани свитку праве вере!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

Кондак 2

Чувши руски људи за уништење светиња православних и видевши тебе веома ожалошћеног и обузетог страхом, да си вернима полагао наду у живот вечни, а не да имају смрт; због тога светлошћу богоразума твога ,добросрдачни Тихоне, и нас озари да заједно са тобом кличемо Творцу свега: Алилуја!

Икос 2

Имајући богопросвећен разум, богомудри Тихоне, одбацио си свако мудровање тела, разумно си се повиновао вољи Господа; због тога си се јавио чист сасуд и станиште Духа истине. Због тога те прослављајући, као богомудрог учитеља, кличемо:

Радуј се, од младости прозвани Патријархом!

Радуј се, изабрани делатниче винограда Христовога!

Радуј се, јер си доброчинством и светитељством помогао у утврђењу Православља у Америци!

Радуј се, јер си увек ка висини врлина водио оне које си напасао!

Радуј се, јер си и сам свом душом желео Горње Царство!

Радуј се, видеоче и проповедниче премудрости Божије!

Радуј се, чувару разума Апостолске Цркве!

Радуј се, златоусти проповедниче правде православне!

Радуј се, неустрашиви покаратељу таштог размишљања и неправде!

Радуј се, дивни миомире праведности!

Радуј се, јер ниси посрамио нашу наду!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

Кондак 3

Сила Вишњега јавно показа тебе, свештенопроповедниче Тихоне, крстоносца у тешкоћама ,када свеоружијем Божије благодати си развејао обмане многобројних непријатеља, певајући Богу победитељну песму: Алилуја!

Икос 3

Имајући несумњиву веру и чисте помисли, оставио си све красоте овога света, богоблажени Тихоне, и нелењо си послужио Господу у светитељском чину. Због тога си украшен добротом и озарен знањем са висине, као путеводитељна звезда сијаш свима који теби кличу:

Радуј се, јер си свим срцем заволео јединога Христа!

Радуј се, јер си умножио дани ти таланат!

Радуј се, јер си Богу угодио свим доброчинствима!

Рсдуј се, наоружани мудрошћу, кротошћу и смирењем!

Радуј се, јер си изнад свега тражио правду и истину!

Радуј се, јер си смело јављао истину!

Радуј се, јер си без страха претрпео заточење правде ради!

Радуј се, узнесени смирењем!

Радуј се, јер си врлинама стекао вечну награду!

Радуј се, јер си њима задивио оне који се противе вољи Божијој!

Радуј се, увек посредниче за утврђење твоје пастве!

Радиј се, топли заштитниче наш пред Богом!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

Кондак 4

Имајући буру сумњалачких и таштих помисли, не можемо, свемудри Тихоне, испричати величину твога исповедништва. Међутим, молитвама твојим пред престолом Свевишњега укрепљавани у правоверју и побожности, кличемо Њему: Алилуја!

Икос 4

Чувши људи за многоплодну доброту душе твоје, богоносни Тихоне, зажелеше да те виде на првосветитељском престолу, и одмах си са висине био осведочен као сасуд Божије воље. Стога дивећи се чудном Божијем промишљању приносимо ти овакве добре похвале:

Радуј се, Првосветитељу преднаречени од самога Господа!

Радуј се, мужу жељени,изабрани да напасаш стадо Христово!

Радуј се, добра вољо Пастиреначалника Христа!

Радуј се, непоколебљива потврдо вечних хришћанских истина!

Радуј се, заједничару са апостолима!

Радуј се, сапрестолниче великим светитељима!

Радуј се, јер си се јавио равноправан са богомудрим првопрестолницима!

Радуј се, јер си се наследницима твојим јавио као верни путовођа ка спасењу!

Радуј се, јер си телесна мудровања повиновао духу!

Радуј се, неућутна поуко спаститељног Православља!

Радуј се, увек текући изворе чудеса!

Радуј се, народни молитвениче, старче и љубимче васцеле Русије!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

Кондак 5

Господ те објави као боговођену звезду, достохвални оче наш Тихоне, јер си паству твоју добро обасјао светлошћу Православља, показујући на прав пут ка Царству Христовом и учећи нас да увек кличемо Богу: Алилуја!

Икос 5

Када си био постављен на свећњаку првосветитељског служења, свемудри Тихоне, похитао си да сведушно угодиш Богу, и ниси се узалуд потрудио, просвећујући помрачене страстима. Ми пак, знајући те као богомудрог архипастира и верног и предоброг управитеља дома Божијега узносимо ти ове похвалне речи:

Радуј се, јер си чврсто стајао на кормилу управљања Црквом!

Радуј се, јер си вернима засијао светлост Христову!

Радуј се, јер хиташ у невољама духовно покраденима!

Радуј се, јер си у старању за Цркву био свакога дана спреман на умирање!

Радуј се, јер ниси допустио да душепропадљива звер растргне твоје стадо!

Радуј се, јер си сачувао Цркву верну Христу у гоњењима!

Радуј се, јер се тобом избављамо од непријатеља!

Радуј се, јер се тобом испуњавамо ревности по Богу!

Радуј се, јер си се јавио прекрасан богословљем и добрим делима!

Радуј се, јер си уништио мудровање мрскога непријатељства злобе!

Радуј се, јер си претекао обману гноја страсти!

Радуј се, похвало православном народу!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

Кондак 6

Ваистину си се јавио проповедник побожности, непостидни делатниче и који идеш право речима истине, свештеноначалниче Тихоне, као добри војник Христов напасаш паству твоју у годинама смртних искушења, подижући и нас да кличемо истинитиоме Богу: Алилуја!

Икос 6

Засијао си у првосветитељима као светлозарна звезда, блистањем учења твојих и исповедништва озаравајући душе верних и одгонећи таму безбожија. И сада плодовима сејања твога насићујеш све, који ти са љубављу и дивљењем кличу:

Радуј се, јер си промислом Божијим узашао на престо првосветитељства!

Радуј се, јер си прошао крсни пут са својом паством!

Радуј се, јер си жезлом благовољења напасао стадо Христово!

Радуј се, јер ниси оставио заблуделе и осуђене овце на заклање !

Радуј се, јер си потражио и вратио изгубљену и прогнану овцу!

Радуј се, јер си превијао болесне и крепио поражене!

Радуј се, јер си истребио безбрижне и бујне овце!

Радуј се, јер си претрпео неправедно лишење чина и монашког звања!

Радуј се, јер си због руског народа сачувао његову скупоцену ризницу – Цркву и Свето Православље!

Радуј се, јер и сада се угледамо на твоје дела!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

Кондак 7

Желећи да незабрањено будеш добар пастир, коме су овце своје, постарао си се, богоносни оче, да би био на корист душа стада свога, да би сви тражили јединога Бога. Ми пак, надајући се да ћемо достићи спасење преславним посредовањем твојим са смелошћу кличемо: Алилуја!

Икос 7

Знамо те као новог и дивног старатеља Цркве Руске, светитељу Тихоне. Будући да се ниси уплашио у твоме исповедању људских претњи и сачувао си светоотачке завете. Због тога нам те подари Подвигоположник Христос. Ми пак, недостојни ти кличемо.

Радуј се, јер си показао свецело самоодрицање!

Радуј се, јер си тражио спасење многих!

Радуј се, јер си мудро распозонао њихово лукавство!

Радуј се, јер си побеђивао све обмане ђаволске!

Радуј се, јер си узео свеоружје побожности!

Радуј се, проповедниче промисла Божијег о људима!

Радуј се, дивно очишћење нарави људи!

Радуј се, усрдни чувару ризница православне вере!

Радуј се, испунитељу Божије добре воље према људима!

Радуј се, поверениче тајни Божијих,који си још на земљи окусио небеска блага !

Радуј се, јер си животом твојим објавио светост душе твоје!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

Кондак 8

Необично и преславно чудо је да виде маловерни и малодушни, богојављени Тихоне, како си у суровим гоњењима боравећи на првосветитељском престолу организовао свештени живот, утврдио православну веру и твојом премудрошћи и благодатним речима научио стадо твоје да богоугодно кличе: Алилуја!

Икос 8

Сав пун љубави Христове, добросрдачни Тихоне, ниси оставио паству твоју, као анђео чувар био си чедима твојим и за њих узносиш молитве Свевишњем. Због тога усрдно поштујемо светли спомен твој узносећи ти благодарне похвале:

Радуј се, јер си обиљем љубави твоје задивио свет!

Радуј се, јер си у чину вође показао кротост и благост!

Радуј се, јер си задобио славу предоброг и преблагог Владике!

Радуј се, је си на земљи показао славу Царства Небескога!

Радуј се, ревнитељу апостолских предања!

Радуј се, премудри уводиоче црквених канона!

Радуј се, јер си у светитељском служењу своме видео напор, труд и подвиг а не славу и почаст!

Радуј се, јер си истински дао правоверне заповести!

Радуј се, јер си био правило Божанског савршенства!

Радуј се, јер си примио велики дар првосветитеља!

Радуј се, драги камену који украшаваш целу Руску земљу!

Радуј се, јер нас слабе позиваш на прослављање Бога!

Радуј се, светитељу Тихоне,похвало и утврђење Православне Цркве!

Кондак 9

Подвизавао си се добрим подвигом, свечасни Тихоне, неизменљиво си савршио време живота, милостивом и богопријатном душом твојом преселио си се у вечни живот где са небеским чиновима и свима светима певаш Богу победну песму: Алилуја!

Икос 9

Многоречити говорници не могу достојно исказати прехвално прослављање празника твога ,богогласни Тихоне, ми пак побуђени на покајање од тебе и желећи да подражавамо добросрдачности твојој, похвалним песмама те овако прослављамо:

Радуј се, добри учитељу и управитељу стада твога!

Радуј се, чврсти чувару оних који су колебљиви у вери!

Радуј се, јер си неустрашиво претрпео свирепост државних власти!

Радуј се, јер си дао ћесару само ћесарево!

Радуј се, јер си се храбро борио за славу Цара над царевима и Господа над господарима!

Радуј се, јер си нам предао спаситељна предања!

Радуј се, јер тобом се ревношћу чува светоПравославље!

Радуј се, јер се тобом благосиља свака намера на небесима!

Радуј се, јер си у мраку безбоштва сачувао праву веру!

Радуј се, јер си према нама грешнима претворио гнев Божији у милост!

Радуј се, јер нам помажеш са великим московским светитељима!

Радуј се, осењени покровом Пречисте Богородице!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утрврђење Православне вере!

Кондак 10

Желећи да спасеш Руску Цркву, преславни оче наш Тихоне, анатемисао си нечиста учења и успротивио си се богоборцима, тако да су се плашили тебе као другог Ермогена. Ми пак поштујући свечасни спомен страдања твојих кличемо Богу који те је прославио: Алилуја!

Икос 10

Јавио си се непоколебљиви грудобрани пун добре воље, показујући собом начин храбре борбе и утврђујући делима и речима чврсто стајање у правој вери, свештенопроповедниче Тихоне. И сада светлошћу твојом прогони се тама и показују се зле намере лукавих,и озарени Божанском мудрошћу твојом да би ти сви клицали овако:

Радуј се, јер си осниваче безбожних јереси показао посрамљенима!

Радуј се, јер си критиковао карактер свенародне дрске безбожности!

Радуј се, похвало новомученика руских у време гоњења за Цркву!

Радуј се, јер си и сам био затворен у тамницу за Христа!

Радуј се, јер си подражавао добровољна страдања Христова!

Радуј се, јер си радосно поштовао страдања за Христа и Цркву Његову!

Радуј се, јер си страдањем савршио исповедање!

Радуј се, јер си сву наду положио на Бога Промислитеља!

Радуј се, јер излажеш руглу сакривене обмане!

Радуј се, јер плашиш намере безбожника!

Радуј се, јер си кроз многе подвиге непроменљиво утврдио праву веру!

Радуј се, јер је изданак побожности узрастао напорима твојим!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

Кондак 11

Приносимо ти свеумилне песме, поверениче Христов, сада сијаш на небесима украшен венцем красоте; као верни светитељ обукао си се правдом и веселиш се у рају сладости и приљежно се молиш за оне који због тебе прослављају Оца Небескога и који Му кличу: Алилуја!

Икос 11

Христос те јави као светиљку целоме свету,богонадахнути оче наш Тихоне; знајући смирење срца твога и постави те на престолу светитељском (епископском, одн. патријаршијском). Ти пак приносећи Му себе самога као миомирис, био си и свештеник и жртва; због тога ти неућутним речима узносимо:

Радуј се, јер си засијао светлошћу живота!

Радуј се, јер си достојно примио нестарели живот!

Радуј се, моћни поборниче истине!

Радуј се, љубазни проповедниче покајања!

Радуј се, јер уништаваш лукавство лажних учитеља!

Радуј се, јер утврђујеш маловерне у Православној вери !

Радуј се, јер си заточен у тамницу за православну веру и побожност од безбожника!

Радуј се, јер си добродушно претрпео мучење за Христа!

Радуј се, јер си се силом Божијом јавио непобедиви у подвигу!

Радуј се, јер си био свечасни храм Богу!

Радуј се, посебни стараоче за душе твоје пастве!

Радуј се, брзи помоћниче онима који те позивају на помоћ!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

Кондак 12

Зажелевши да примиш благодат од Даваоца милости, Владара и Господа свих, пре краја јавио си се, свехвални оче Тихоне, мртав греху, учећи нас да поштујемо Христа, богопријатни. Он те обогати даром чудеса, освети те и прослави на небу и на земљи, учећи нас да због тебе певамо: Алилуја!

Икос 12

Прослављајући венац исповедништва, који си задобио достохвални оче наш Тихоне, ваистину незнамо како да те назовемо, јер тобом се славно прослави Бог наш у Светој Тојици. Због тога ти приносимо ове похвале:

Радуј се, јер си богоугодно поднео напор ношења крста!

Радуј се, јер си тражио само Божију добру вољу!

Радуј се, пуни сасуде Духа Светога!

Радуј се, обогаћени даровима Христа!

Радуј се, јер си од Бога примио вечни благослов!

Радуј се, јер си људима својим молио Божију добру вољу!

Радуј се, јер си у огњу јавио многоиселитељске мошти твоје!

Радуј се, јер њима чуваш храм од огња!

Радуј се, велики ревнитељу славе Божије!

Радуј се, брзи испунитељу наших молитава!

Радуј се, стална радости твоје пастве!

Раддуј се, путовођо Православља у целом животу твоме!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

Кондак 13

О, предобри пастиру наш, свети патријарху Тихоне, прими ове мале похвале и моли Господа Сила који те је овенчао славом, да препороди Русију (и Србију) у Христу, да подари мир људима нашим и светој Својој Цркви, да је сачува од свих душепагубних и безбожних праваца, да обрати срца свих људи према Себи и ближњему, да подари да познамо Духом Светим велико мноштво суграђана наших ненаучених вери и одвраћених од вере и да се удостојимо да једним устима и једним срцем певамо Њему у векове: Алилуја!

Овај кондак чита се три пута, а потом кондак 1 и икос 1

Молитва

О, добри наш пастиру, свети велики патријарху Тихоне, јавио си се као горњи град, добра дела твоја и до сад сијају пред људима. Знамо, да ти стојећи пред престолом Пресвете Тројице, имаш велику слободу у молитвама пред Господом. Погледај сада на нас грешне и недостојна чеда твоја, и теби који имаш велику смелост пред Творцем свега ,сад прилазимо и молимо се: умоли Господа да нам подари решеност да стекнемо побожност отаца наших,коју си ти стекао од младости твоје. Ти си у животу твоме био ревносни заштитник и чувар истините вере, помози и нама да сачувамо непоколебљивом веру православну. Тиха пак, душа твоја веома је успела у Божанском смирењу, научи и да се наш разум не храни многометежном мудрошћу људском, него смиреним познањем воље Божије. Ти си пред лицем сурових непријатеља Христових смело исповедао истинитога Бога, молитвом својом укрепи нас молодушне да и ми увек и свуда станемо против духа безбожности и обмана. Угодниче Божији, не презри нас који се молимо теби, јер не молимо само избављење од невоља и недаћа, него снагу и чврстину великодушност и љубав да би могли победити оне невоље које устају на нас. Измоли нам неослабно трпљење, све до краја живота нашега, мир са Господом и отпуштење грехова. Свети оче, укроти у земљи нашој ветрове неверја и смутње, да Господа настани у Руској (и Србској) земљи мир и побожност нелицемерну љубав. Молитвама твојим нека је сачува од међсобног рата, да укрепи Свету Цркву нашу Православну, да не оскудева у истинским пастирима, добрим делатницима који право ходе речима јеванђељске истине. Напасај и заблуделе овце стада Христовога. Најпре пак, моли Господа Сила, да се Руска (и Србска ) земља препороди покајањем, и да једним срцем и једним устим прославља дивног у светима Својим Бога у Тројици слављеног Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.Амин.

БЕСЕДА НА Св.ПРВОМУЧ.СТЕФАНА - Јустин Ћелијски

Христос се роди! Ваистину се роди!


И настаде Празник велике радости, Празник који никад не престаје. Почео је на Божић, на данашњи дан, и ето то траје непрекидно; траје велика радост, таква радост да, ето, када камењем засипају Светог Првомученика и Апостола Стефана он види небо отворено и Господа Христа у телу, Које је данас примио, где седи с десне стране Бога Оца. Заиста радост! Где је смрт, где су страхоте њене? Нигде, побегле су све смрти, безобзирно побегле.
Ко је сишао међу нас, ко се то родио међу нама? Родио се Бог, родио се Господ Христос, јавио се Богочовек! И зато Свети Анђели и Арханђео међу њима који објављују вест пастирима, веле: Јављамо велику радост“. Какву, Свети Анђели, радост? Родио се Спас Господ Христос. То је та велика радост: родио се Спаситељ? Од чега Спаситељ, од чега Он треба нас људе да спасава? Где смо ми? Ми у помрчини смрти, у горкој и отровној ноћи смрти, ми људи у отрову греха, ми људи робови безбројних ђавола. Све је то страшније и јаче од човека.
Каква радост, каква је радост бити у чељустима смрти, бити у канџама ђавола, бити у страшном и мрачном и ужасном греху? Не, нема радости за човека на земљи док је смрт ту; нема радости док је ђаво поред човека, нема радости. Док је грех у човеку, нема радости. Аман Господе, спасавај! Да, дошао је Господ, ето родио се Спас света, Спас који спасава од греха, од смрти, од ђавола. Ето, то је та велика радост коју Анђели објављују земљи, објављују роду људском, и нема друге радости. Каква радост може бити у свету где смрт царује и све меље и самеље? Каква радост може бити у свету где ђаво влада грехом, царује над душама, где вуче помрачину за помрачином из душе у душу, из срца у срце људско? Нема ту радости, варају себе људи, мисле да мимо Христа има радости у овоме свету. Нема радости већ само ропац, ропац од смрти, ропац… Гуши те грех, гуши те ђаво, гуши те страст, ропац до ропца то је човек до човека у овоме страшноме земаљском свету, заиста страшном без Христа, страшном без Бога. Јер, каква је радост бити живо биће а опкољено смрћу са свих страна? Каква је радост бити човек а бити опкољен ђаволима са свих страна? Каква је радост бити човек а страсти јуришају и разарају и савест и ум и срце и вољу? Не, нема радости без Господа Христа у овоме свету.
Јављам вам велику радост да се роди Спаситељ света Господ Христос! Роди се да Својом бесмртношћу сатре и уништи грех овога света, роди се да Својом бесмртношћу сатре смрт, роди се да Својим Божанством сатре ђавола. И све је то Господ учинио, све је то Господ ради нас људи обавио у овоме свету: спасао је род људски од греха, смрти и ђавола, и дошао свима нама, свакоме од нас, не само Јеврејскоме народу, не само пастирима витлејемским. Анђео је објавио да се Он јавио и родио за сав род људски, за све људе. И закликтали Анђели: „Слава на висини Богу и на земљи мир међу људима добра воља“. Господ родио се у овоме свету ради сваког човека: ради мене, ради тебе, ради твоје деце, ради твојих предака, ради сваког човека. Родио се Он да нас спасе од наших најстрашнијих и вечних земаљских мука и да нам дарује велику радост, радост која никада не престаје. Како ће престати радост за Христовог човека који живи Господом Христом, Васкрслим и вечно Живим? Која је то смрт што ће га уплашити? Који је то ђаво што ће га застрашити? Који је то грех који ће му Христа отети? Не, он брани себе вером у Господа Христа, љубављу, молитвом, постом и свима осталим светим еванђелским врлинама.
Господ је дошао за свакога од нас, родио се као човек на данашњи дан и ујединио са Собом човека, људску природу, и тиме показао да је готов да се сједини са сваким од нас, да нам да шта, кога? Бога. Јер ко је то нас одвојио од Бога? Грех, смрт, ђаво, то су силе које одвајају човека од Бога, одвајају га заувек ако се не јави неко ко ће победити грех, победити смрт, победити ђаволе. Ето, јавио се Господ Христос да нас сједини са Богом, да нас одвоји од греха од смрти од ђавола и да нас присаједини Богу, и заувек, и занавек. И Он је то заиста учинио и непрекидно чини. Он је постао човек да би свакога од нас сјединио са Собом, показао нам пут како се човек може сјединити са Њим. И Његова Света Црква у овоме свету није ништа друго него Божанска радионица у којој се човек сједињује са Господом Христом свим бићем својим, свим духом својим, свом душом својом, свом савешћу својом, свом снагом својом.
Јер шта је Свето Крштење? Свето Крштење није ништа друго него сједињење душе и бића човековог са Господом Христом, са Богом. А кад Бог уђе у душу, бежи сваки грех из ње, бежи свака смрт, бежи сваки нечисти дух, сваки ђаво. И ми који се у Христа крстисмо и ми који се у Христа крштавамо, у Христа се облачимо, вели се у Светом Еванђељу, у Њега се облачимо. А кад се обучемо у Њега, лако ће ми бити ђаво, лако смрт, лако грех нисам ли ја јачи од свега тога? Гле, како велика радост за људско биће крштено у име Господа Христа у овоме свету! И све што је у Цркви Христовој, све служи том духовном сједињењу човека са Господом, са Христом, са Богом, а то значи служи му као средство за победу над грехом, за победу над ђаволом.
Шта је Свето Причешће? Вечна радост. Свето Причешће је Господ Христос сав ту. Ти примаш Њега причешћујући се Њиме. Каква велика и бескрајна и вечна радост! Не само то, него и свака врлина еванђелска сједињује те са Господом Христом: вера еванђелска сједињује те са Њим; љубав еванђелска сједињује те са Њим; молитва те сједињује са Њим; пост сједињује са Њим; милосрђе те сједињује са Њим; истина еванђелска те сједињује са Њим; све што је еванђелско, свака реч сједињује те са живим Господом Христом, сједињује занавек. „Речи Моје дух су и живот су“, објављује Господ. Дух су и живот су. Нема смрти за Христова човека.
Ниједна смрт није јача од њега, све су то сенке, све смрти које људи и ђаволи могу да пошаљу хришћанима, све је то сенка до сенке, паучине до паучине. Кида он то, одгони он то погледом на небо и једним: „Господе, помилуј“. Да, велика радост данас је засијала свету, Сунце Правде родило се! Мора да бежи из овог света свака лаж. А кад гране у твоју душу кроз веру у Христа то Сунце Правде, шта остаје од свих страшила? Ништа, све бежи од тебе, сваки ђаво се претвара у кукавицу, бежи безобзирно и ти као велики победник над смрћу, вером у Господа Христа, корачаш смело и радосно кроз овај свет и идеш ономе свету, идеш Царству Божјем, Царству Небеском.
Господ узео тело на Себе и основао у овоме свету Цркву која се назива Телом Његовим. Црква је тело Христово и ми, ми хришћани постaјући чланови Цркве Христове уствари ми се уживљујемо у то вечно живо тело Богочовека Христа, ми постајемо, по речи Светог Апостола, сутелесници Христови. Гле, кроз Крштење Свето ти си постао саставни део духовног тела Христовог и постао си вечно бесмртно биће. Више никаква смрт нема власт над тобом. Ти живиш у Његовом духовноме, Божанскоме, вечном, живом, бесмртном Телу! Ти живиш уствари Његовом животом! Речено је у Светом Еванђељу: Господ је дошао у овај свет да живимо кроз Њега, да живимо Њиме. Зато је Он дошао у овај свет. И ми живимо Њиме живећи у Цркви Његовој.
Шта је живот у Цркви? У Цркви је живот у Богу и по Богу, у Богу и по Богу. Сваки уздах у Цркви, свака суза, сваки поступак, сваки покрет све је то прожето светошћу Христовом, све је то прожето Његовим свеживотворним духом и дахом. Он је постао човек да би човек постао оно што је Он. Тако веле Свети Оци. Свети Еванђелист Јован наредио је хришћанима да ходимо као што је Христос ходио у овоме свету. Ето, ми да чинимо оно што је Он чинио, да радимо оно што је Он радио. „Живите по Еванђељу Христовом“ поручује Апостол. Живите по Богу коме Богу? Ви хришћани живите по Богу и Господу Исусу Христу. Зато је Он дошао у овај свет да од нас људи начини Божанска бића. Гле, до Њега и без Њега шта је човек него ђавоље биће.
А у Цркви Христовој непрекидно се врши обожење, обожење човека - шта је то? Човек се постепено испуњује Божанским силама. Божанским силама, оним силама које су младог Апостола Стефана начиниле Првомучеником Христовим радосним. Вели се за Светога Стефана да беше пун вере и силе, пун Духа Светога. То је сила која побеђује смрт, Божанска сила. Тим Божанским силама испуњујемо се и ми у Цркви Христовој. Те Божанске силе изгоне све што је грешно, све што је смртно, све што је демонско, што је ђаволско. Кроз грех бива ођавољење човека, ођавољење човека, јер грех је ђаволска сила, мрачна и тамна, сила која се боји од Бога, сила која помрачује ум, разара ум, помрачује савест, разара савест. Страшна ђаволска сила. Када човек живи у гресима ођавољује себе. Зато је Господ дошао у овај свет да нам да Божанске силе; Божанске силе које ће нас ођавољене обожити, испунити Божанским силама, да се у нама врши непрекидни подвиг обожења наше душе, наше савести, наше воље, нашег ума, нашег срца, нашег тела; да свет очишћује себе од греха тим Божанским силама, испуњавајући себе Божанском силом вере, Божанском силом љубави еванђелске. Ти, потискујући из себе грех и грешно, ти, потискујући из себе смрт и смртно, потискујући из себе ђавола и ђавоље, испуњујеш себе Господом Христом. „Да се испунимо сви пуноћом Његовом“ поручује Свети Апостол. То је циљ нашег живота, нашег људског живота у овоме свету: да се испунимо Богом, еда би све што је ђавоље побегло од нас и ми постали Божији у свим световима.
Велика радост заиста стоји пред сваким човеком у овоме свету откако се Господ јавио у овај свет. Велика радост, с једне стране, у Њему, јер, шта даје? Даје човеку победу над смрћу, даје Живот Вечни, јер се Сам Господ узнео на небо са телом. Ето, Њега је таквог видео Свети Првомученик Архиђакон Стефан, да би све орадостио, да би све нас испунио великом радошћу, да и ми, када се мучимо у земаљским невољама и искушењима, подигнемо очи и видимо Њега где стоји изван свега и зове нас Себи, крајњој мети нашег живота, крајњем циљу нашег постојања. Да савладамо све и пређемо у Царство Небеско и будемо крај ногу Чудесног Бога и Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. То је радост, наша велика радост и једина радост земље, насупрот великој и страшној жалости која пустоши род људски и срца људска кроз грех, кроз смрт, кроз ђавола.
Божић!… Зато је Божић најстарији извор неисцрпне вечне радости за људско биће, сваког човека. Зато се ми хришћани раздрагано поздрављамо о Божићу, и после Божића до Богојављења, чудесним анђелским поздравом: „Христос се роди“!
Нека би се Благи Господ Христос родио и у нашим душама, кроз нашу смирену веру, кроз нашу смирену еванђељску љубав, кроз наше молитве, кроз наш пост, кроз наше милостиње, кроз еванђелске врлине; нека би се родило све што је Христово, што је вечно. Јер је Господ зато сишао у овај свет и даровао њему Себе Бога. А шта је Он Собом даровао? Он је даровао Собом нама Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, вечни Живот, све што је Божанско и Вечно. Већих дарова није нам нико могао дати. Зато нема веће љубави од љубави Господа Христа према роду људскоме, према човеку. Зато нема веће радости него веровати у Господа, Који се родио на данашњи дан да нас све препороди и са Богом ороди, и преведе све у Вечни Живот. Њему, Њему, само Њему вечна хвала сваког људског бића од Адама до последњег човека. Амин.

Христос се роди! Ваистину се роди!
1965. године у манастиру Ћелије

Бог се на земљи као човек роди. Не као анђео, не као арханђео, него се Бог роди као човек. И тиме уздигао човека изнад свих бића и ствари, и тиме прославио човека као што нико никад прославио га није, нити га може прославити. Бог постаје човек. Ето то је сва тајна Хришћанства и Цркве Христове. Бог се јавља у телу, Он Свесавршени у човеку који је сав пун греха и смрти. Шта је то? Ради чега је то? Зашто Бог постаје човек? Зато што је човек сав постао грех, сав постао смрт и требало је спасити човека од греха и смрти и тиме спасити човека од трулежи, од распадања, од пропасти. Бог се роди као човек и данас на Божић је рођендан Божији, рођендан Бога. И ова Земља, која није знала за бесмртност, која је свим својим бићем кроз човека терала Бога са земље, постаје колевка Бога, Који се рађа од Пресвете Дјеве Богородице Марије.
Данас на Божић свршава се велика и највећа тајна, браћо и сестре, у свима световима. Данас се збива велики догађај у свима историјама рода људског. И у свима историјама свих створених бића Бог никада није постао богоанђео, богоцвет, али ето постаје Богочовек, и тиме показује велику и страшну тајну човечијег бића. Ради чега је човек створен и ради кога? То се види из тога што Бог може постати човек. Значи човек је у почетку створен да смести у себе Бога и да буде испуњен сав Богом. Данас је рођендан Бога, рођендан Богочовека, а уствари данас је рођендан свега светог, свега узвишеног, свега великог у роду људском. Данас је рођендан бесмртности. Данас је рођендан непролазности људске. Данас је рођендан свемудрости људске. Данас је рођендан свих великих и светих људи. Данас је рођендан Цркве Христове, јер Господ је узео на Себе тело, постао човек, и тако основао Цркву Божију у овоме свету, основао је као Тело Своје. Он је сишао у човека да би привукао све људе Себи. Постао човек, јер је био далеко од нас, да не бисмо рекли: па како ми можемо испуњавати Божије заповести кад је Бог горе, изнад свих небеса? Он, Наднебесни Господ постао је човек; улази у наш земаљски живот, улази у наше гробнице, улази у наше мртвачнице, улази у наше прљаве поноре, улази у сав муљ земаљских грехова људских, зала и злочина и свих ужаса, које је човек негомилао у овоме свету и у целоме себи и у души својој.
Гле, данас је дан Светог Првомученика Архиђакона Стефана кога Црква слави. Њега не би било да се Господ није родио као човек, не би било ниједног Светитеља, не само њега. Ко је Тај Који је дао силу том младићу, чудесном и дивном, да се он, кад га засипају камењем, моли Господу Богу за убице своје и да вапије „Господе, не прими им ово у грех“! Такво чудо љубави и молитве није се знало на земљи. Ето, то чудо збива се кроз великог и славног Првомученика Архиђакона Стефана. Ко то твори у њему? Господ Христос Бог који је постао човек, Бог који је у самоме Првомученику Архиђакону Стефану свим силама Својим присутан. Човек се не боји смрти! Гле, и у страшном тренутку смрти, онда када га засипају камењем, када га муче, Првомученик Свети Архиђакон Стефан види небеса отворена и Сина Човечијег, Господа Христа види где седи с’ десне стране Бога, седи у телу људском. Каква визија! Каква радост! Тело људско без Господа Христа било је сво у смрти, у гробу, у распадању, у црвима, то тело људско узнесено изнад свих небеса и ето, то тело које је Господ Христос родивши се на Божић узео на Себе, то прослављено тело стоји изнад свих небеса и седи с’ десне стране Бога Оца!
Небо је отворено земљи. Све небеске радости пружене су роду људском. Првомученик Стефан то види, осећа, види Небо отворено и за њега нема страха од смрти, нема страха од убица, нема страха ни од каквих страхота у овоме свету. Тако је Свети Првомученик Стефан уствари свима нама открио тајну свих Светих Мученика Христових: како су они могли да издрже страшне неподношљиве муке без јаука, без суза… Свако мучење за сваког Мученика имало је своје страхоте, али јунаци Христови нису се бојали смрти и подносили су све те муке, јер су имали над собом Небо отворено, јер је Господ Христос био над свима њима и чекао их у Небеском Царству. Тамо су они хитали кроз сва страдања, кроз све муке, ка Њему, Господу Који је постао човек, да нам да све што је Божанско, да нам да све Божанске силе, такве силе које савлађују све што је смртно у човеку и око човека; да нам да Божанске силе које побеђују смрт, и све демоне који стоје иза смрти.
Данас – данас је рођендан свих светих Исповедника Христових, рођендан свих Светитеља Божијих, рођендан свих хришћана широм света од Витлејема, од онога дана када се Господ појавио у овоме свету, па све до данашњег дана и дана Страшнога суда.
Господ је постао човек – ради чега? Ради тога, да би човеку дао силе да очисти себе од свакога греха, да би човеку дао силе да очисти себе од сваке смрти, да би човеку дао силе да очисти себе од свакога ђавола, од свакога демона. Не реци никада:… Гле, кроз сваки грех твој јуриша на тебе свака смрт, јуриша на тебе сваки ђаво; и ако душу своју, врата душе своје отвориш греху, ти си отворио душу своју нечистим силама, отворио си капију душе своје смрти, свакој смрти. Смрт није тако страшна, али грех је страшан, грех који уноси сваку духовну смрт у сваког човека; јер грех, сваки грех је увек мали ђаво, невидљиви ђаво који убија душу. Неки мали грех расте, ако се ти не бориш против њега, ако ти не устанеш против њега, ако ти не осетиш да тај грех уствари држи у себи читав пакао. Крадеш? Пази, у том греху увек је ђаво. Не покајеш ли грех, тешко теби! Завидиш, пакостиш, злобиш, чиниш неправду, чиниш безакоње, све је то грех до греха и у свакоме од њих по безброј нечистих сила уништава у човеку, уништава све што је божанско, све што је свето, све што је чисто.
А хришћанин човек, чиме се брани? Он се брани Богом, Господом Христом Кога уноси у себе кроз Свету Тајну Крштења, Свету Тајну Причешћа, Свету Тајну Покајања, и тим Божанским силама он изгони из себе све нечисте силе. Зато је хришћанин увек најмилија мета свакога ђавола, али у исто време, хришћанин је увек способан да силом Христовом која је у њему сатре сваког ђавола, сатре сваку демонску силу. Не треба се варати, овај је живот наш на земљи дат нам је да њиме осигурамо себи Живот Вечни, да одавде почне живот наш и настави се у ономе свету. Господ је сишао с Неба, постао човек ради тога. Он је пропутио пут човеку од земље у Небо, пропутио пут којим свако људско биће може ићи и стићи у Небо ако хоће. Све зависи од нас људи, од наших жеља, од наших хтења, од наше слободне воље. Гле, шта је узвишеније, шта је богатије за човека него да се Бог јави у човеку, да се јави као Богочовек у овоме свету? Има ли већег богатства од Господа Христа? Та Он је донео роду људскоме све што Небо има: донео је Небеско Царство, донео је сва блага Небеског Царства и Царство Небеско постало је наше, људско, и ми смо постали наследници Небеског Царства. Јер гле, велику љубав је испољио Господ Христос, све нас чини синовима Божијим, усиновио нас Господу Богу, и тиме ми постајемо синови Божији по благодати постајући и наследници свих богатстава Господа Христа.
Ми људи, живећи на земљи, нећемо ни да помислимо каква богатства нуди нама Господ Христос. Ми се много пута изгубимо по овоме свету у свима ситницама овога света и сматрамо за блага своја ситнице овога света и овога живота. Благи Господ Бог постао је човек, сишао на земљу, основао Цркву Своју и у Цркви Својој оставио сва небеска блага, сва вечна безбројна непролазна блага. Бог је постао човек да би човек могао постати Бог, како уче Свети Оци, да би се човек могао богатити Богом. Наш живот на земљи, ако није богаћење Богом, онда је сигурно богаћење ђаволом кроз све грехе које чинимо. Сетите се дивне и чудесне приче о неразумном богаташу који је, имајући изобиље земаљских блага, рекао души својој: Душо моја, почивај, једи, пиј и весели се; а Бог му је рекао: Безумниче, шта ће бити од твог имања; ову ноћ узећу душу твоју од тебе, и коме ће остати имање, коме? Тако бива свакоме који се не богати Богом“, вели Спаситељ. А нама људима, после доласка Господа Христа у свет када је Господ постао човек, није тешко богатити се Богом, јер Еванђеље Господа Христа јесте богатство које је Он донео овоме свету и показао нам све путеве како да се човек богати Богом и да изгони из себе сваку ђавољу силу.
Знај када извршујеш сваку еванђељску заповест ти богатиш себе Богом, богатиш себе непролазним богатством које ти нико не може узети ни отети: ни смрт, ни ђаво. Ти онда гомилаш себи благо на небу. Чујеш ли заповести Господа Христа, заповести о молитви: „Молите се за пријатеље и непријатеље своје“. Када ту еванђељску заповест вршиш ти уствари богатиш себе Богом. Божанске силе се налазе у теби, јер свака врлина, браћо, своди у душу Божанске силе, свака врлина је од Бога и зато и своди у душу небеску Божанску силу која је јача и од греха, и од смрти и од ђавола. Или, ти испуњујеш ма коју другу заповест: о милосрђу на пример, ти тиме богатиш себе Богом, богатиш се богатством које ће трајати вечито у свима световима где се креће твоје људско биће. Каква блага, каква богатства донео је Господ Христос човеку, бесмртност и Живот Вечни, Небеско Царство и сва блаженства Небеског Царства! Зато је Божић, када се Господ родио као Богочовек у овоме свету, рођендан свих наших радости, свих наших бесмртности, свих наших непропадљивих богатстава, свих великих и светих људи у овоме свету, рођендан сваког човека, сваког истинског човека, сваког правог хришћанина.
Да, Бог постао је човек, показао је како треба човек да усаврши себе у овоме свету, да доврши себе, јер човек је недовршено биће. Бог је створио човека по лику Своме, по слици Својој, да би човек обратио себе и изградио себе у савршено биће, савршеног човека. А тај савршени човек и такав савршени човек налази се само у Господу Христу. Он је Богочовек и у Њему ми имамо пут како да довршимо себе, имамо циљ коме треба да гредимо. „Угледајте се на мене као ја на Господа Христа“ – вели Св. Апостол Павле хришћанима, да их не би уплашио рекавши им: „Угледајте се на Господа Христа“. Он то и тражи од хришћана, он то и пише, али људи су слаби, плаше се. Како ћу ја човек да се угледам на Христа, ја прљав, ја пун грехова, ја сав нечист?! Апостол зато вели: Као што се ја угледах на Господа Христа, ви се угледајте на мене. И ја сам човек, и ја сам под слабостима људским, и кад ја могу да се угледам на Господа Христа, да испуњујем Његово Свето Еванђеље, можеш и ти, брате! И ти имаш пет чула као и ја, имаш тело као и ја, имаш душу од Бога као и ја. Ништа ја Павле немам веће као дар Бога него што ти имаш. И ја сам створен као човек, сви смо ми људи створени на један начин од Бога, сви имамо тело, сви имамо душу. Али, у чему је разлика између Светог Апостола Павла и нас? У вери, у вољи, у жељама, у слободном хтењу! Силна воља, ето шта је потребно човеку! Та силна воља када крене путем Христовим обогаћује се, јача, постаје непобедљива, и онда човек лако и радо испуњује Еванђеље Господа Христа, све Његове заповести, лако савлађује сваку смрт, сваког ђавола који јуриша на њега у овоме свету.
Тако велики светли Празник Божић рођендан је свих наших људских радости, рођендан је свих великих, највећих и најбесмртнијих дела које су људи починили; рођендан је Ускрса, рођендан је Педесетнице, рођендан је и Преображења, јер то су сви велики светли Празници, велики славни догађаји помоћу којих Господ спасава свет од греха, смрти, ђавола. А да није данашњег дана, да није Божића, да се Господ није родио као човек, свега тога не би било. Шта би било од човека? Шта би човек постао да није Бог оваплотио се и сишао на земљу? Човек би несумњиво постао ђаво, несумњиво изгубио све што подсећа на Бога; човек би несумњиво себе толико унаказио гресима, залима, да би изгубио сваку сличност са Богом. Тако би себи створио пакао, вечни пакао! А пакао је увек исти, био људски, био ђавољи. Јер шта је пакао? То је живот без Бога! Кад Анђео живи без Бога, он је ђаво! Кад човек живи без Бога он је ђавочовек. Јер ако нема Бога у души, она је отворена да се у њу усели грех. Пакао је грех, и свака, и свака нечиста сила. Господ је постао човек да би човека подигао из свих њихових слабости и немоћи и уздигао изнад Анђела и Арханђела, уздигао у Небеско Царство.
Зато је Господ постао човек, зато ми славимо Божић као најрадоснији празник, јер гле, кроз данашњи Свети Празник и смрт је постала радост за човека, вели Свети Апостол Стефан Како се Он радује што Га каменују за Господа Христа! Каква је то сила која чини да није више ни смрт највећа страхота?! Само Господ Христос, само Богочовек то чини! Тако у мом и твом животу, ако хоћеш да смрт престане бити за тебе страшило и страхота и за твоје ближње, ти предај себе васцелог Господу Христу. Када предаш Њему себе, предао си себе Богу Свемогућем и Свејаком, Који ће уништити сваку смрт и сваког ђавола који насрне на тебе. Зато је вера, вера у Господа Христа, наша сила којом побеђујемо свет, сила којом побеђујемо смрт, сила којом побеђујемо ђаволе, сила којом побеђујемо пакао. Вера прво вера, изнад свега вера! Све је могуће ономе који верује - који верује у Господа Христа Богочовека. А Он, Он је сав ту међу нама, сав у Цркви Својој, сав у свима световима као свуда присутан, сав свуда готов да помогне свима нама, да нас извуче из понора смрти, из понора греха и узнесе у Рај.
Божић! Божићем је отворен пут у Рај. Божић – Божић нам је дао свима сва рајска блага. И ако желиш души својој рајско расположење још овде на земљи, ти смири себе пред Господом Христом, ти увек молитвено и скромно са постом и бдењем иди за Господом Христом, само за Њим, јер несумњиво за Њим ћеш стићи у Царство Небеско.
Ако ја и ти будемо пригрлили неки грех, неку страст, и останемо са њом у овоме свету, а куда нас води та страст? За ким ми то идемо када се подамо некој страсти и живимо у њој? За ђаволом. Ако је пакост у питању, ђаво пакости, кроз пакост своју води те за собом у пакао. Знај, ниједан грех, ниједан порок не даје души Царство Божије, Царство Небеско, не даје радости небеске. Сваки грех и велики и мали ствара помрчину у души, ствара немир, ствара тугу, ствара невољу, ствара муку. И кад се човек ослободи греха кроз свету исповест, кроз покајање, кад се покаје за грехе своје, за страсти своје, за пороке своје, онда ће осетити како небески мир и покој силазе у душу његову. Тада он осети оно што је Спаситељ објавио свакоме и свима: „Ходите к Мени сви који сте уморени и натоварени, и Ја ћу вас одморити“. Ја ћу вас одморити! Јер сваки грех јесте страшан воденички камен који притискује душу твоју и моју све дотле док се тај грех не исповеди, док се не избаци из душе. И сваки грех је врло тежак, неизмерно тежак, толико тежак да усмрћује, да душу увлачи у смрт и сатире те. А Господ Благи, нежно зове к Себи: „Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени, натоварени гресима, невољама, љутим мукама, разним смртима. Ја ћу вас одморити“. Господ даје тај мир духовни, мир који даје бесмртност и Живот Вечни. Кад га човек стекне стекао је Царство Небеско.
И данашњи Свети Првомученик Стефан, који се смрти радовао више него ли ми некој радости, нека нас он води и руководи идењем за Богочовеком Христом, Који је постао Богочовек ради нас људи, да и ми победимо све што је смртно, победимо у себи сваки грех, сваку духовну смрт, победимо у себи сваког нечистог духа и узживимо још на земљи Еванђељем Господа Христа, божанским животом који се продужава у ономе свету, еда бисмо и ми заједно са Првомучеником Светим Стефаном, Апостолом и Архиђаконом, славили Господа Христа кроза сву вечност, кроза све вечности на ономе свету, поздрављајући на небу један другога као што се поздрављају сада људи на земљи: „Христос се роди! Ваистину се роди“!