Молитва је – вода жива, којом душа гаси жеђ.
Молитва – то је созерцавање у себи, људима и природи дела премудрости, доброте и свемоћи Божије; молитва је – постојано стање благодарности.
Молитва је – дисање духовно; молећи се, ми дишемо Духом Светим: „Молите се Богу Духом Светим“ (Јуд. 1,20). Све црквене молитве су – дах Духа Светога, као да су духовни ваздух И, у исто време, светлост, духовни пламен, духовна храна и духовна одећа.
„Молитва је узношење ума и срца ка Богу“ (Митрополит Филарет), созерцавање Бога, одважна беседа твари са Творцем, побожно стајање душе пред Њим, заборављање свега што нас окружује ради Њега, храна душевна, ваздух, светлост, животворна топлота њена, очишћење грехова – благи јарам Христов и лако бреме Његово. Молитва је – непрестано осећање сопствене немоћи или ништавности душевне, освећење душе, предукус будућег блаженства, блаженство ангелско, киша небеска која освежава, напаја и оплођује земљу душе, очишћење и освежење мисаоног ваздуха, озареност лица, радост духа, златна нит која твар повезује са Творцем, ведрина и срчаност у свим патњама и искушењима живота, светиљка живота, успех у делању, равноангелско достојанство, утврђење вере, наде и љубави. Молитва је – веза са Ангелима и светима. Молитва је – поправљање живота, мати суза и скрушености срца; подстицај на милосрдна дела; животна сигурност; уништење страха од смрти; занемаривање земних драгоцености и жеља за благом небеским; очекивање Онога Који ће судити целом свету, свеопштег васкрсења и живота будућег века; настојање за избављењем од вечних мука, непрестано тражење помиловања од Владике; жива вода душе; молитва значи моћи својом љубављу примити у срце све људе, силазак неба у душу, смештање Пресвете Тројице у срце, као што је речено: „К Њему ћемо доћи и код Њега ћемо се настанити“(Јн.14, 23).
Када се молиш Господу, очима срца гледај унутар себе, гледај душу своју; Господ је тамо, у мислима твојим и у исправним кретањима срца твога, као што је и изван тебе и на сваком месту. „Близу ти је Он – у устима твојим и у срцу твом'“(Рим. 10,8), а не само на небесима или у понорима.
Бог је истина; зато и молитва моја мора да буде истина, као што то мора бити и мој живот; Бог је Светлост; и молитва се моја мора приносити у светлости ума и срца; Бог је ватра, и молитва моја, као и мој живот, мора бити ватрена; Бог је слободан : и моја молитва мора бити слободно изливање срца. Колико је богатство људског духа! Само од срца помисли на Бога, само пожели усрдно сједињење са Богом и Он ће истог часа бити са тобом.
Прелепе наше молитве! Ми смо се навикли на њих, али уображавамо да их слушамо први пут и постављамо се према њима као странци.
Молитва неизоставно мора увек бити искрена и савршено слободна, никако наметнута, изнуђена обичајем или навиком, уопште, она мора бити слободно и свесно изливање душе пред Богом. „Пред Богом изливам душу своју“ (Молитва Ане, мајке Самуилове).
Бог хоће да Му се свакодневно обраћамо молитвом зато да би нас, подивљале од греха и чеда Своја која су се од Њега удаљила, привукао Себи, очистио нас и обгрлио Својом љубављу. Тако и добри родитељи поступају са својом непослушном децом.
Током молитве је нужно свесно, промишљено, крајње смирење. Оно је нарочито потребно при читању молитве Господње, „Оче наш“. Смирење разара све подвале ђаволске. О, колико је у нама скривене гордости! Ми кажемо : ја то знам, то ми није потребно; то није за мене; то је сувишно; у томе нисам грешан. Колико је ту свога умовања!
Бог брзо услиши молитву када се двоје или троје заједно и од срца моле. То је искуство.
Не обраћај пажњу на помрачења, пламен и тескобу ђаволску у време док се молиш И срцем се чврсто ослони на речи молитве, уз уверење да су у њима скривене драгоцености Духа Светога : истина, светлост, животворни пламен, опроштај грехова, спокојство и радост срца, живот и блаженство.
Ако се не молиш, онда поступаш сасвим неразумно и неразборито; тело на све начине потпомажеш, наслађујеш, снажиш, док душу занемарујеш. Јер сваки је човек двојак, и састоји се и од душе и од тела.
Искрени хришћани се непрестано моле, зато јер непрестано и грешимо; захвалност је непрестана, јер свакога дана, свакога часа, задобијамо нове милости Божије, а и старих је безбројно много; славословље је непрестано, зато што стално гледамо славу дела Бога нашега у нама и у читавом свету, а нарочито славу Његове безграничне љубави према нама.
Наше срце свакодневно умире духовном смрћу. Топла сузна молитва је његово оживљавање, почетак његовог дисања. Ако се свакодневно не молимо са духовном топлином, онда ћемо лако духовно умрети
Каже се : ако немаш воље, онда се немој ни молити; то је лукаво, телесно мудровање; не само да ћеш престати да се молиш већ ћеш и потпуно одустати од молитве, а тело управо то и хоће. „Царство се небеско на силу узима“ (Мт. 11,12), и без самоприсиљавања на добро, нећеш се спасити.
Нека они који се моле верују да ће им све што је корисно Владика дати тамо и тада, где и када то нису очекивали.
При молитви увек чврсто веруј и запамти да свака твоја мисао и реч могу постати дела, „јер у Бога је све могуће што рече“ (Лк. 1,37). Чувај реч, драгоцену реч: „За сваку празну реч коју рекну људи ће дати одговор у дан страшнога суда“ (Мт.12,36).
Неко се једном у време молитве – док је празно набрајао речи, поспан и болестан и душом и телом, разбудио поставивши у себи питање : „С ким ти разговараш, душо моја? „. Представивши затим живо Господа пред собом, почео се молити са великим умилењем и сузама; његова отупела пажња се изоштрила, а ум и срце просветлили и он је потпуно живнуо. Ето шта значи замислити Господа пред собом и бити у Његовом присуству. „Ако се ти, душо моја, “ говорио је он даље, „не усуђујеш да бесмислено и непромишљено разговараш са људима који су виши од тебе из страха да се не увреде, како се онда усуђујеш да бесмислено и непромишљено разговараш са Господом? “
Треба снажно ослушкивати своје срце, како не би лагало, како би свака реч долазила из његове дубине, као што је и речено: „из дубине вичем к Теби, Господе“ (Пс. 130,1), тј. треба се у највећој мери постарати за истинитост молитве, за искреност која чини да усвојимо све речи молитве коју су саставили други, да би се свака реч те молитве сматрала истинитом.
Избегавај неповерљивост, сумњичавост и ђаволско сањарење у молитви, као и у свакој другој области живота. Нека твоје душевно око буде искрено, како би твоја молитва, твоја дела и читав твој живот били свети.
Док се молиш Господу, Божијој Мајци или светима, увек имај на уму да Господ даје по заслугама срца: „Да ти да Господ по срцу твојему“(Пс. 20,4); какво је срце такав је и дар; ако се молиш са вером, искрено и од свег срца, нелицемерно, онда ће ти се, према вери твојој, по мери ревности твога срца, дати дар од Господа. И супротно – што је хладније твоје срце, што је маловерније и лицемерније, то је бескориснија молитва, а осим тога, она још више гневи Господа, Који је Дух и за Себе тражи оне који Му се клањају духом и истином.
Док се молиш, у највећој мери се старај да срцем осетиш истину или снагу молитвених речи; храни се њима као нетрулежном храном, напајај њима своје срце, греј се њима као благодатном ватром.
Сваку реч молитве „Помилуј ме, Господе“, Владика слуша и испуњава је (искуство), само ако је изговарамо од срца; тако је и са речима других молитава, па чак и наше сопствене искрене молитве. Молите се једино у безазлености срца и без икакве сумње.
Немој пропустити прилику да се помолиш за било ког човека, на његову сопствену молбу или молбу његових рођака или пријатеља. Господ благонаклоно гледа на молитву коју узносимо с љубављу и на нашу одважност пред Њим. Осим тога, молитва за друге од велике је користи и ономе ко се за њих моли : она очишћује срце, учвршћује веру и наду у Бога и распламсава љубав према Богу и ближњем.
Када се будеш молио за душу преминулог, приморај себе да се за њу молиш из дубине душе, сећајући се да је то твоја суштинска обавеза, а не само обавеза свештеника. Замисли колико је преминулом потребан спокој и колико су му потребне молитве живих, будући да је и он део јединственог тела Цркве. Пред Владиком много значи молитва вере и љубави за преминулог.
Сваког дана се, ујутро и увече, моли Господу за упокојење преминулих праотаца, отаца и браће своје, како би се увек сећао смрти и како у теби не би угасла нада у будући живот после смрти, да би се твој дух смиривао свакодневном мишљу о твом брзопролазном животу.
Када први пут, или тек понекад, читамо неке молитве, читамо их, као нешто ново, радо и осећајно; али, како их све чешће понављамо, све мање осећамо радост; оне престају да нас интересују и тешко савлађујемо себе да их читамо са ранијм осећаЊем. Ево шта треба чинити против тога: морамо замислити да по први пут читамо оне прекрасне молитве на које смо се навикли и које су нас тако снажно занимале у прво време; срцем проникнути у сваку реч и дубоко је поштовати. Та појава у нашој души последица је првородног греха – последица је наше првобитне непостојаности у истини. И све до сада, ми нисмо у стању да се непоколебљиво учврстимо у истини : тек што застанемо, а већ се убрзо потом колебамо у њој. Тако се често дешава са молитвом, тако се дешава и са вером, и са пријатељством према људима, и са љубављу према Богу и ближњем, и са врлином уопште: свугде се показујемо непостојаним у истини.
Молиш за друге живот, веру и разум духовни – да ли се искрено, а не лицемерно, да ли се само речима молиш? Желиш ли им такво узрастање из дубине душе? Да ли и сам узрасташ? Не живиш ли и сам у страстима? Знај, да Владика све гледа Својим, најсветлијим очима; Њему се треба молити умешно, у безазлености срца и духом ватреним.
То што се при молитви срцем не осећа истинитост речи, потиче од безверја срца и недостатка осећања сопствене огреховљености, а то, са своје стране, потиче од прикривеног осећаја гордости. По мери својих осећања на молитви човек ће знати: да ли је горд или смирен; што је осећајнија, ватренија молитва, тим је он смиренији; што је безосећајнија, то је и он гордији.
Као што се у животу често дешава да човек једно има у срцу, а друго на уснама па истовремено показује два лица – тако се и на молитви, пред лицем Самога Бога, који види тајне срца, човек често показује као дволичан : једно говори, а друго има у мислима и срцу. Још се чешће дешава да, иако разуме молитву и мисли на њу, срцем не осећа оно што говори и, будући мртав, само баца речи у ваздух, заваравајући се да таквом молитвом може угодити Богу. Чудна, огреховљена дволичност! То је горки плод и сведочанство нашег грехопада. Нашем срцу постало је уобичајено да лаже на молитви, као и у опхођењу са људима. „Сваки је човек лажа“ (Пс. 116, 11). То је стуб лажи. Хришћанн треба да употреби сва средства како би сваку лаж са кореном исчупао из срца и засадио у њему чисту истину. Требало би почети са молитвом као са делом за које нам је превсходно нужна истина срца, по речима Господњим: „духом и истином треба се клањати“. Научимо ли да током молитве говоримо истину у срцу, ни у животу нећемо дозволити себи да лажемо; истинита и искрена молитва ће, очистивши наше срце од лажи, успети да га од ње сачува и у делима житејским. Како научити да се током молитве говори истина у срцу? Свака реч молитве мора се довести до срца, мора се положити на срце, мора се срцем осетити њена истинитост. Морамо бити свесни колико нам је неопходно оно што од Бога тражимо у молитви, као и неопходности да му се усрдно благодари за Његова велика и безбројна доброчинства према нама, неопходности најусрднијег славословља за Његова велика и премудра дела у Његовим створењима.
Велик је наш немар и велика је лењост наша за молитву: увек смо склони да се молимо – што често и чинимо – са тешком муком и да што пре завршимо, па журимо и летимо по површини, а да и не погледамо у дубину срца. Зато је наша молитва као ветар: зашуми, прохуји – и то је све.
Не претварај се пред Господом „Који испитује срца и утробе“, да Он не би презрео твоју молитву као ништавну и лажну.
Дешава се, за време молитве, да се наше срце пред људима богоборачки застиди молитвених речи или Самога Господа Бога, па тромо и неискрено изговара речи молитве. Треба уништити тај богоборачки, човекоугодни, ђаволски стид и страх и изговарати молитву из душе и громогласно, у безазлености срца, замишљајући пред собом јединог Бога а све остало сматрати непостојећим. „Јер ко се постиди Мене и Мојих речи у роду овом прељуботворном и грешном, и Син ће се човечији постидети њега кад дође у слави Оца Свога са ангелима светима“ (Мк. 8,38).
Молећи се са људима, ми као да понекад морамо својом молитвом пробити најтврђи зид – душу човечију, скамењену житејским страстима – морамо проћи помрачину египатску, помрачину страсти и пристрасности. Ето због чега је понекад тешко молити се. Што су безазленији људи са којима се молиш, утолико ти је лакше.
Свети Божији људи имали су „бистре очи срца“ (Еф. 1,18) и тим су очима јасно созерцавали потребе наше грехом искварене природе, јасно су видели за шта треба да се молимо, шта да тражимо, за шта да благодаримо, како да славимо Господа и оставили су нам најблиставије примере молитава свих врста. О, како су добре те молитве! Ми то понекад не осећамо и не знамо њихову вредност, док врло добро знамо вредност хране, пића или модерне одеће, добро опремљеног стана, вредност позоришта, вредност музике, вредност мирјанске књижевности, а посебно вредност романа, тог красноречивог, бесплодног празнословља, док – авај! Скупоцени бисер молитве газимо својим ногама; и онда, када све мирјанско налази своје уточиште у нашим срцима – молитва не налази у њима ни најманји кутак, за њу тамо нема места.
Хиљадама пута сам осетио у срцу да после причешћивања Светим Тајнама или после усрдне молитве, уобичајене или молитве поводом неког греха, страсти, патње или тескобе, Господ, молитвама Владичице – или сама Владичица по милости Господњој – као да мом духу дарују другачију природу – чисту, добру, величанствену, светлу, мудру, облагодаћену – уместо, нечисте, утучене, троме, малодушне, мрачне, отупеле, зле. Много пута су се у мени десиле велике, чудне промене, на моје сопствено изненађење, а често и на изненађење других. Слава милосрђу Твоме, Господе, које си показао на мени грешнику!
Иако Бог зна наше потребе, молитва је неопходна ради очишћења и просветљења наше душе. Добро је стајати на сунцу – јер је и топло и светло, па се тако и на молитви пред Богом – нашим духовним Сунцем – и грејемо и просветљујемо.
Свакодневна топла молитва доводи нас до најискреније и најчвршће уверености у бесмртност наше душе и блаженства тог невештаственог века: јер све насладе молитве човек црпе из Бога Духа; сву снагу он позајмљује од Њега, исто као што је, по Његовој благодати, позајмљује и од мајке Божије, од Ангела и светих.
„И обазревши се Исус погледа на Петра… а изашавши (Петар) плака горко“ (Лк. 22, 62). И сада, када се Исус обазре на нас, ми горко плачемо због својих грехова. Да, наше сузе на молитви значе да се Господ обазрео на нас свеоживљавајућим Својим погледом којим испитује срца и утробе. Нигде не видиш излаз из својих грехова и они те муче: понекад је због њих срце веома тужно; али Исус се обазре и потекну потоци суза, а са сузама нестају и сва зла испреплетана у души.
Волим да се молим у храму Божијем, посебно у светом олтару, код престола или код жртвеника Божијег, јер се у храму благодаћу Божијом чудесно мењам; у молитви покајања и умилења са моје душе спада трње, спадају окови страсти и осећам олакшање; сва драж, сва заводљивост страсти исчезава, и ја као да умирем за свет, и свет, са својим драгоценостима, за мене; оживљавам у Богу и за Бога, сав бивам прожет Њиме и постајем једнодушан са Њим; постајем као дете које се утеши на мајчином крилу; моје срце је тада пуно наднебесног, слатког мира и душа се озарује светлошћу небеском; све видиш светло, на све гледаш исправно, према свему осећаш пријатељство и љубав. О, како је блажена душа са Богом! Црква је уистину рај земаљски.
Када молиш Господа да просветли ум твој и загреје срце твоје и када те Господ очигледно не слуша, па остајеш у тами и хладноћи, не буди малодушан, не падај у чамотињу, не негодуј и немој роптати што Господ на тебе не обраћа пажњу: Господ испитује твоје трпљење, твоју веру и наду, твоју оданост Њему, Сведржитељу. Запамти, Њему је лако да те озари у једном тренутку.
Док год стојим на усрдној молитви, дотле сам спокојан, топло ми је, лако и светло на души; то је отуда што смо тада са Богом и у Богу; чим се удаљим од молитве, долазе искушења и разне пометње. О, преблажено време молитве!
У чему се састоји велика љубав Бога и светих Његових према нама недостојнима? Између осталог и у томе што нам Бог и свети, по молитви нашој, благодатно дарују духовна добра за која их молимо, а често и вештаствена, ако су нам неопходна. Зато се увек моли у уверењу да ћеш и добити оно за шта се моли
Молитва је – вода жива, којом душа гаси жеђ.
Молитва – то је созерцавање у себи, људима и природи дела премудрости, доброте и свемоћи Божије; молитва је – постојано стање благодарности.
Молитва је – дисање духовно; молећи се, ми дишемо Духом Светим: „Молите се Богу Духом Светим“ (Јуд. 1,20). Све црквене молитве су – дах Духа Светога, као да су духовни ваздух И, у исто време, светлост, духовни пламен, духовна храна и духовна одећа.
„Молитва је узношење ума и срца ка Богу“ (Митрополит Филарет), созерцавање Бога, одважна беседа твари са Творцем, побожно стајање душе пред Њим, заборављање свега што нас окружује ради Њега, храна душевна, ваздух, светлост, животворна топлота њена, очишћење грехова – благи јарам Христов и лако бреме Његово. Молитва је – непрестано осећање сопствене немоћи или ништавности душевне, освећење душе, предукус будућег блаженства, блаженство ангелско, киша небеска која освежава, напаја и оплођује земљу душе, очишћење и освежење мисаоног ваздуха, озареност лица, радост духа, златна нит која твар повезује са Творцем, ведрина и срчаност у свим патњама и искушењима живота, светиљка живота, успех у делању, равноангелско достојанство, утврђење вере, наде и љубави. Молитва је – веза са Ангелима и светима. Молитва је – поправљање живота, мати суза и скрушености срца; подстицај на милосрдна дела; животна сигурност; уништење страха од смрти; занемаривање земних драгоцености и жеља за благом небеским; очекивање Онога Који ће судити целом свету, свеопштег васкрсења и живота будућег века; настојање за избављењем од вечних мука, непрестано тражење помиловања од Владике; жива вода душе; молитва значи моћи својом љубављу примити у срце све људе, силазак неба у душу, смештање Пресвете Тројице у срце, као што је речено: „К Њему ћемо доћи и код Њега ћемо се настанити“(Јн.14, 23).
Када се молиш Господу, очима срца гледај унутар себе, гледај душу своју; Господ је тамо, у мислима твојим и у исправним кретањима срца твога, као што је и изван тебе и на сваком месту. „Близу ти је Он – у устима твојим и у срцу твом'“(Рим. 10,8), а не само на небесима или у понорима.
Бог је истина; зато и молитва моја мора да буде истина, као што то мора бити и мој живот; Бог је Светлост; и молитва се моја мора приносити у светлости ума и срца; Бог је ватра, и молитва моја, као и мој живот, мора бити ватрена; Бог је слободан : и моја молитва мора бити слободно изливање срца. Колико је богатство људског духа! Само од срца помисли на Бога, само пожели усрдно сједињење са Богом и Он ће истог часа бити са тобом.
Прелепе наше молитве! Ми смо се навикли на њих, али уображавамо да их слушамо први пут и постављамо се према њима као странци.
Молитва неизоставно мора увек бити искрена и савршено слободна, никако наметнута, изнуђена обичајем или навиком, уопште, она мора бити слободно и свесно изливање душе пред Богом. „Пред Богом изливам душу своју“ (Молитва Ане, мајке Самуилове).
Бог хоће да Му се свакодневно обраћамо молитвом зато да би нас, подивљале од греха и чеда Своја која су се од Њега удаљила, привукао Себи, очистио нас и обгрлио Својом љубављу. Тако и добри родитељи поступају са својом непослушном децом.
Током молитве је нужно свесно, промишљено, крајње смирење. Оно је нарочито потребно при читању молитве Господње, „Оче наш“. Смирење разара све подвале ђаволске. О, колико је у нама скривене гордости! Ми кажемо : ја то знам, то ми није потребно; то није за мене; то је сувишно; у томе нисам грешан. Колико је ту свога умовања!
Бог брзо услиши молитву када се двоје или троје заједно и од срца моле. То је искуство.
Не обраћај пажњу на помрачења, пламен и тескобу ђаволску у време док се молиш И срцем се чврсто ослони на речи молитве, уз уверење да су у њима скривене драгоцености Духа Светога : истина, светлост, животворни пламен, опроштај грехова, спокојство и радост срца, живот и блаженство.
Ако се не молиш, онда поступаш сасвим неразумно и неразборито; тело на све начине потпомажеш, наслађујеш, снажиш, док душу занемарујеш. Јер сваки је човек двојак, и састоји се и од душе и од тела.
Искрени хришћани се непрестано моле, зато јер непрестано и грешимо; захвалност је непрестана, јер свакога дана, свакога часа, задобијамо нове милости Божије, а и старих је безбројно много; славословље је непрестано, зато што стално гледамо славу дела Бога нашега у нама и у читавом свету, а нарочито славу Његове безграничне љубави према нама.
Наше срце свакодневно умире духовном смрћу. Топла сузна молитва је његово оживљавање, почетак његовог дисања. Ако се свакодневно не молимо са духовном топлином, онда ћемо лако духовно умрети
Каже се : ако немаш воље, онда се немој ни молити; то је лукаво, телесно мудровање; не само да ћеш престати да се молиш већ ћеш и потпуно одустати од молитве, а тело управо то и хоће. „Царство се небеско на силу узима“ (Мт. 11,12), и без самоприсиљавања на добро, нећеш се спасити.
Нека они који се моле верују да ће им све што је корисно Владика дати тамо и тада, где и када то нису очекивали.
При молитви увек чврсто веруј и запамти да свака твоја мисао и реч могу постати дела, „јер у Бога је све могуће што рече“ (Лк. 1,37). Чувај реч, драгоцену реч: „За сваку празну реч коју рекну људи ће дати одговор у дан страшнога суда“ (Мт.12,36).
Неко се једном у време молитве – док је празно набрајао речи, поспан и болестан и душом и телом, разбудио поставивши у себи питање : „С ким ти разговараш, душо моја? „. Представивши затим живо Господа пред собом, почео се молити са великим умилењем и сузама; његова отупела пажња се изоштрила, а ум и срце просветлили и он је потпуно живнуо. Ето шта значи замислити Господа пред собом и бити у Његовом присуству. „Ако се ти, душо моја, “ говорио је он даље, „не усуђујеш да бесмислено и непромишљено разговараш са људима који су виши од тебе из страха да се не увреде, како се онда усуђујеш да бесмислено и непромишљено разговараш са Господом? “
Треба снажно ослушкивати своје срце, како не би лагало, како би свака реч долазила из његове дубине, као што је и речено: „из дубине вичем к Теби, Господе“ (Пс. 130,1), тј. треба се у највећој мери постарати за истинитост молитве, за искреност која чини да усвојимо све речи молитве коју су саставили други, да би се свака реч те молитве сматрала истинитом.
Избегавај неповерљивост, сумњичавост и ђаволско сањарење у молитви, као и у свакој другој области живота. Нека твоје душевно око буде искрено, како би твоја молитва, твоја дела и читав твој живот били свети.
Док се молиш Господу, Божијој Мајци или светима, увек имај на уму да Господ даје по заслугама срца: „Да ти да Господ по срцу твојему“(Пс. 20,4); какво је срце такав је и дар; ако се молиш са вером, искрено и од свег срца, нелицемерно, онда ће ти се, према вери твојој, по мери ревности твога срца, дати дар од Господа. И супротно – што је хладније твоје срце, што је маловерније и лицемерније, то је бескориснија молитва, а осим тога, она још више гневи Господа, Који је Дух и за Себе тражи оне који Му се клањају духом и истином.
Док се молиш, у највећој мери се старај да срцем осетиш истину или снагу молитвених речи; храни се њима као нетрулежном храном, напајај њима своје срце, греј се њима као благодатном ватром.
Сваку реч молитве „Помилуј ме, Господе“, Владика слуша и испуњава је (искуство), само ако је изговарамо од срца; тако је и са речима других молитава, па чак и наше сопствене искрене молитве. Молите се једино у безазлености срца и без икакве сумње.
Немој пропустити прилику да се помолиш за било ког човека, на његову сопствену молбу или молбу његових рођака или пријатеља. Господ благонаклоно гледа на молитву коју узносимо с љубављу и на нашу одважност пред Њим. Осим тога, молитва за друге од велике је користи и ономе ко се за њих моли : она очишћује срце, учвршћује веру и наду у Бога и распламсава љубав према Богу и ближњем.
Када се будеш молио за душу преминулог, приморај себе да се за њу молиш из дубине душе, сећајући се да је то твоја суштинска обавеза, а не само обавеза свештеника. Замисли колико је преминулом потребан спокој и колико су му потребне молитве живих, будући да је и он део јединственог тела Цркве. Пред Владиком много значи молитва вере и љубави за преминулог.
Сваког дана се, ујутро и увече, моли Господу за упокојење преминулих праотаца, отаца и браће своје, како би се увек сећао смрти и како у теби не би угасла нада у будући живот после смрти, да би се твој дух смиривао свакодневном мишљу о твом брзопролазном животу.
Када први пут, или тек понекад, читамо неке молитве, читамо их, као нешто ново, радо и осећајно; али, како их све чешће понављамо, све мање осећамо радост; оне престају да нас интересују и тешко савлађујемо себе да их читамо са ранијм осећаЊем. Ево шта треба чинити против тога: морамо замислити да по први пут читамо оне прекрасне молитве на које смо се навикли и које су нас тако снажно занимале у прво време; срцем проникнути у сваку реч и дубоко је поштовати. Та појава у нашој души последица је првородног греха – последица је наше првобитне непостојаности у истини. И све до сада, ми нисмо у стању да се непоколебљиво учврстимо у истини : тек што застанемо, а већ се убрзо потом колебамо у њој. Тако се често дешава са молитвом, тако се дешава и са вером, и са пријатељством према људима, и са љубављу према Богу и ближњем, и са врлином уопште: свугде се показујемо непостојаним у истини.
Молиш за друге живот, веру и разум духовни – да ли се искрено, а не лицемерно, да ли се само речима молиш? Желиш ли им такво узрастање из дубине душе? Да ли и сам узрасташ? Не живиш ли и сам у страстима? Знај, да Владика све гледа Својим, најсветлијим очима; Њему се треба молити умешно, у безазлености срца и духом ватреним.
То што се при молитви срцем не осећа истинитост речи, потиче од безверја срца и недостатка осећања сопствене огреховљености, а то, са своје стране, потиче од прикривеног осећаја гордости. По мери својих осећања на молитви човек ће знати: да ли је горд или смирен; што је осећајнија, ватренија молитва, тим је он смиренији; што је безосећајнија, то је и он гордији.
Као што се у животу често дешава да човек једно има у срцу, а друго на уснама па истовремено показује два лица – тако се и на молитви, пред лицем Самога Бога, који види тајне срца, човек често показује као дволичан : једно говори, а друго има у мислима и срцу. Још се чешће дешава да, иако разуме молитву и мисли на њу, срцем не осећа оно што говори и, будући мртав, само баца речи у ваздух, заваравајући се да таквом молитвом може угодити Богу. Чудна, огреховљена дволичност! То је горки плод и сведочанство нашег грехопада. Нашем срцу постало је уобичајено да лаже на молитви, као и у опхођењу са људима. „Сваки је човек лажа“ (Пс. 116, 11). То је стуб лажи. Хришћанн треба да употреби сва средства како би сваку лаж са кореном исчупао из срца и засадио у њему чисту истину. Требало би почети са молитвом као са делом за које нам је превсходно нужна истина срца, по речима Господњим: „духом и истином треба се клањати“. Научимо ли да током молитве говоримо истину у срцу, ни у животу нећемо дозволити себи да лажемо; истинита и искрена молитва ће, очистивши наше срце од лажи, успети да га од ње сачува и у делима житејским. Како научити да се током молитве говори истина у срцу? Свака реч молитве мора се довести до срца, мора се положити на срце, мора се срцем осетити њена истинитост. Морамо бити свесни колико нам је неопходно оно што од Бога тражимо у молитви, као и неопходности да му се усрдно благодари за Његова велика и безбројна доброчинства према нама, неопходности најусрднијег славословља за Његова велика и премудра дела у Његовим створењима.
Велик је наш немар и велика је лењост наша за молитву: увек смо склони да се молимо – што често и чинимо – са тешком муком и да што пре завршимо, па журимо и летимо по површини, а да и не погледамо у дубину срца. Зато је наша молитва као ветар: зашуми, прохуји – и то је све.
Не претварај се пред Господом „Који испитује срца и утробе“, да Он не би презрео твоју молитву као ништавну и лажну.
Дешава се, за време молитве, да се наше срце пред људима богоборачки застиди молитвених речи или Самога Господа Бога, па тромо и неискрено изговара речи молитве. Треба уништити тај богоборачки, човекоугодни, ђаволски стид и страх и изговарати молитву из душе и громогласно, у безазлености срца, замишљајући пред собом јединог Бога а све остало сматрати непостојећим. „Јер ко се постиди Мене и Мојих речи у роду овом прељуботворном и грешном, и Син ће се човечији постидети њега кад дође у слави Оца Свога са ангелима светима“ (Мк. 8,38).
Молећи се са људима, ми као да понекад морамо својом молитвом пробити најтврђи зид – душу човечију, скамењену житејским страстима – морамо проћи помрачину египатску, помрачину страсти и пристрасности. Ето због чега је понекад тешко молити се. Што су безазленији људи са којима се молиш, утолико ти је лакше.
Свети Божији људи имали су „бистре очи срца“ (Еф. 1,18) и тим су очима јасно созерцавали потребе наше грехом искварене природе, јасно су видели за шта треба да се молимо, шта да тражимо, за шта да благодаримо, како да славимо Господа и оставили су нам најблиставије примере молитава свих врста. О, како су добре те молитве! Ми то понекад не осећамо и не знамо њихову вредност, док врло добро знамо вредност хране, пића или модерне одеће, добро опремљеног стана, вредност позоришта, вредност музике, вредност мирјанске књижевности, а посебно вредност романа, тог красноречивог, бесплодног празнословља, док – авај! Скупоцени бисер молитве газимо својим ногама; и онда, када све мирјанско налази своје уточиште у нашим срцима – молитва не налази у њима ни најманји кутак, за њу тамо нема места.
Хиљадама пута сам осетио у срцу да после причешћивања Светим Тајнама или после усрдне молитве, уобичајене или молитве поводом неког греха, страсти, патње или тескобе, Господ, молитвама Владичице – или сама Владичица по милости Господњој – као да мом духу дарују другачију природу – чисту, добру, величанствену, светлу, мудру, облагодаћену – уместо, нечисте, утучене, троме, малодушне, мрачне, отупеле, зле. Много пута су се у мени десиле велике, чудне промене, на моје сопствено изненађење, а често и на изненађење других. Слава милосрђу Твоме, Господе, које си показао на мени грешнику!
Иако Бог зна наше потребе, молитва је неопходна ради очишћења и просветљења наше душе. Добро је стајати на сунцу – јер је и топло и светло, па се тако и на молитви пред Богом – нашим духовним Сунцем – и грејемо и просветљујемо.
Свакодневна топла молитва доводи нас до најискреније и најчвршће уверености у бесмртност наше душе и блаженства тог невештаственог века: јер све насладе молитве човек црпе из Бога Духа; сву снагу он позајмљује од Њега, исто као што је, по Његовој благодати, позајмљује и од мајке Божије, од Ангела и светих.
„И обазревши се Исус погледа на Петра… , а изашавши (Петар) плака горко“ (Лк. 22, 62). И сада, када се Исус обазре на нас, ми горко плачемо због својих грехова. Да, наше сузе на молитви значе да се Господ обазрео на нас свеоживљавајућим Својим погледом којим испитује срца и утробе. Нигде не видиш излаз из својих грехова и они те муче: понекад је због њих срце веома тужно; али Исус се обазре и потекну потоци суза, а са сузама нестају и сва зла испреплетана у души.
Волим да се молим у храму Божијем, посебно у светом олтару, код престола или код жртвеника Божијег, јер се у храму благодаћу Божијом чудесно мењам; у молитви покајања и умилења са моје душе спада трње, спадају окови страсти и осећам олакшање; сва драж, сва заводљивост страсти исчезава, и ја као да умирем за свет, и свет, са својим драгоценостима, за мене; оживљавам у Богу и за Бога, сав бивам прожет Њиме и постајем једнодушан са Њим; постајем као дете које се утеши на мајчином крилу; моје срце је тада пуно наднебесног, слатког мира и душа се озарује светлошћу небеском; све видиш светло, на све гледаш исправно, према свему осећаш пријатељство и љубав. О, како је блажена душа са Богом! Црква је уистину рај земаљски.
Када молиш Господа да просветли ум твој и загреје срце твоје и када те Господ очигледно не слуша, па остајеш у тами и хладноћи, не буди малодушан, не падај у чамотињу, не негодуј и немој роптати што Господ на тебе не обраћа пажњу: Господ испитује твоје трпљење, твоју веру и наду, твоју оданост Њему, Сведржитељу. Запамти, Њему је лако да те озари у једном тренутку.
Док год стојим на усрдној молитви, дотле сам спокојан, топло ми је, лако и светло на души; то је отуда што смо тада са Богом и у Богу; чим се удаљим од молитве, долазе искушења и разне пометње. О, преблажено време молитве!
1. Ако неко не исповеда даје Емануил заиста Бог, и да је Света Дјева Богородица јер је (она) родила телесно тело Логоса рођеног од Бога, нека буде проклет.
