ИСПОСНИШТВО

Св.ФИЛАРЕТ ИСПОВЕДНИК

...На првом месту, њихов начин живота је био потпуно другачији. То су били или отшелници или, у сваком случају, пустиножитељи (пустињаци). О њима постоје чудесни примери у Житијима Светих. Чини ми се, ако се може тако рећи, да је међу њима рекорд поставио преподобни Пајсије Велики, који два пута по четрдесет дана узастопно, т.ј. 80 дана, осим причешћа Светим Тајнама, није узимао никакву храну. И опет је био пун снаге, не само духовне већ и физичке, носио је своје подвиге, носио цео устав и поредак монашког живота, а постио. Многи од светих су постили по 40 дана, подражавајући Самог Господа Исуса Христа, а оних који су постили по недељу дана, узимајући храну само на крају недеље, таквих је било много...

Велики пост се приближио и у његово предвечерје хришћанину не би сметало да размисли о томе како треба да проведе време Великог поста и, пре свега, како треба да држи сам пост поштујући црквене уставе (типике). Треба имати у виду да је црквени устав о посту, са једне стране, тамо где се о њему чита из црквених књига, предназначен за манастире. Али, са друге стране, ми знамо да су велики подвижници и испосници постили много строжије него што је то указано у црквеном уставу.

Ево јуче, у последњи суботњи дан пре Великог поста, Црква је прослављала оне испоснике, оне подвижнике, аскете који су своје животе проводили у најстрожијим подвизима уздржања. Међу њима су били преп. Антоније Велики, преп. Макарије Велики, преп. Теодосије Велики, Пимен Велики, Јевтимије Велики и други. Сви су они били подвижници који су, понављам, постили много строжије него што заповеда црквени устав. Наравно, указујући нам на њих, Црква не тражи од нас да их у потпуности подражавамо и поредимо се са њима.

На првом месту, њихов начин живота је био потпуно другачији. То су били или отшелници или, у сваком случају, пустиножитељи (пустињаци). О њима постоје чудесни примери у Житијима Светих. Чини ми се, ако се може тако рећи, да је међу њима рекорд поставио преподобни Пајсије Велики, који два пута по четрдесет дана узастопно, т.ј. 80 дана, осим причешћа Светим Тајнама, није узимао никакву храну. И опет је био пун снаге, не само духовне већ и физичке, носио је своје подвиге, носио цео устав и поредак монашког живота, а постио. Многи од светих су постили по 40 дана, подражавајући Самог Господа Исуса Христа, а оних који су постили по недељу дана, узимајући храну само на крају недеље, таквих је било много.

И у Русији, код нас је таквих било много. Али, понављам, Црква од нас уопште не тражи да се ми са њима поредимо у тим подвизима. Она само указује на то да је то црквени устав. Ако су ти људи могли да носе такве подвиге поста, онда, како је указано у нашим богослужбеним књигама и поретку, тај устав мање или више одговара снази сваког човека. Али, наравно, када је човек слаб и нема снаге, онда се од њега не тражи да испуњава строго црквени устав, јер је његов смисао у томе да човек обузда своју многострасну, хировиту и похотљиву плот, да је смири, чврсто узме у своје руке и потчини своме духу.

Ако треба тако смиравати своју многогрешну и телесну природу постом, онда ако је чоек болестан, од њега се не тражи таква мера као од здравог, зато што пост треба да учини оно што је у том случају учинила сама ослабела природа човека, што је учинила болест. Од немоћног, од слабог, који се већ бори са болешћу или му прети болест од слабости, од њега се не тражи строги пост.

Али једно запамтите, љубљени, ако човек не може строго да пости, а наступио је пост, нека онда држи пост у оној мери колико може, да не ослабљује организам који је и без тога слаб, али зато у то време поста, он неизоставно треба себи да ускрати нешто што воли: или некакво јело или нешто друго. 
На овај или онај начин, нека наложи на себе подвиг уздржања и недостатак поста у јелу, нека надомести уздржањем у нечему другом што воли и на шта је навикао и можда има пристрашће ка томе, и ево у Великом посту он то може оставити.

Ја сам познавао многе људе који су имали лошу навику – да пуше дуван. И многи од њих су је остављали када је почињао Велики пост. Они су мужаствено (храбро) подносили осећај лишавања и недостатка који се јавља у то време човеку. Навика је слабила и, на крају крајева, природно, више није било тешко уздражавати се од ње. А после тога, када сам их питао: ''Ето, када сте се већ привикли на такво уздржање, пошто вам већ није тешко да се уздржавате од дувана, зашто сте га поново узели, пошто је наступио Васкрс, пошто се завршио пост?'' А они одговарају: ''Ни сами не знамо. Нас сада посебно ни не вуче ка томе, већ по слабости воље...''

Али, треба памтити да је човек слаб вољом онда када је навикао да се ослања само на себе. А онда када се ослања на помоћ Божију и, спознајући своју немоћ, моли од Господа помоћ, резултат ће бити сасвим други.

Ја сам познавао једну жену, већ у годинама, скоро старицу, која је 40 година пушила дуван, како се каже – димила је као локомотива. Једном је она чула како је свети Серафим Саровски помагао таквим људима, којима је владала та страст, та навика.

И десило се очигледно чудо: та жена, која није могла да проведе ни пола сата без цигарета, после тога како сам ја отишао од ње - она ми је сама то рекла - пришла је икони св. Серафима и са дубоком вером га замолила: ''Баћушка, оче Серафиме, ти знаш да бих ја хтела да оставим своју лошу навику. Помози ми да не пушим.'' И, како ми је сама она говорила: после тога она ни једном није осетила потребу да пуши. И ето, када се човек са простом вером обраћа Господу и Његовим светим угодницима, онда Божија помоћ неизоставно, иде у сусрет –то треба запамтити!

А време поста је време у коме човек треба да размисли о свом животу и о души својој и да се постара да је некако очисти од свакојаког греховног ђубрета и освежи је. Јер Велики пост треба проводити не само тако: отпостио, како говоре – и опет се вратио на старо, већ треба размислити о свом животу, оценити га како треба, пред лицем светог и строгог Јеванђелског закона, и постарати се да се некако поправимо, и свој живот и своју душу, у ове свете дане Великог поста. И молити од Господа помоћ и ако Господ помогне и човек некако успе да мало овлада собом, да то не ишчезне без трага, као што се нама догађа после Великог поста. Да би све то остало сачувано у његовој души, као духовни добитак.

Ево, улазимо у пост и свако од нас треба да моли Господа да нам Господ помогне да користимо то време поста. Свети Оци су волели да говоре да није случајно да на нашој северној полулопти, пост увек пада у пролећно време: пролеће је време сетве, сеје се добро семе да би затим његове плодове користили целу годину. Тако и то духовно пролеће треба човека да подстакне да посеје добро семе на њиви свога срца, да би то семе, с Божијом помоћи, родило добар и трајан плод. Амин.

3. НЕДЕЉА ВЕЛИКОГ ПОСТА - КРСТ ГОСПОДЊИ

МИТРОПОЛИТ ФИЛАРЕТ ВОЗНЕСЕНСКИ

..Обично, као што знамо, сви многобројни мудраци овога века, сви данашњи умници који предлажу, сваки на свој начин, рецепт опште-човечанског благостања, труде се да будућност која је пред нама, ако ми само последујемо њиховом призиву, представе као нешто јако пријатно: свакаква блага они обећавају . А истина, стварни живот нам показује да, уместо тога што они обећавају, живот по њиховим рецептима често личи на предворје пакла; али без обзира на то, они својим следбеницима обећавају безметежан, лагодан живот.
А је ли тако поступао Господ наш Исус Христос? Је ли он уљуљкивао Своје ученике, Своје следбенике таквим ружичастим обећањима? Није. Ми знамо да им је Он говорио: ''Сви ће вас омрзнути Имена Мога ради'', ''само онај ко претрпи до краја – тај ће се спасти''. А у данашњем Јеванђељу Он, као што је већ речено, говори да онај ко хоће да буде Његов ученик - треба да иде за Њим, узевши крст...


Радуј се живоносни Крсте, благочашћа непобедива победо, двери рајске, верних утврђење, Цркве оградо, којим се разруши и упразни клетва и пропаде власт смрти и вазнесосмо се од земних ка небеским. Непобедиво оружије, противниче бесова, славо мученика, преподобних ваистину украсе, пристаниште спасења, даруј свету велику милост.

Оваквим и многим другим речима Црква данас велича и прославља живоносни Крст, оруђе нашег спасења. Ми, наравно, знамо да је живоносни Крст наша највећа светиња, наша највећа духовна ризница. И Црква ту светињу нарочито прославља. Током целе године средом и петком, у црквеним молитвама се прославља Крст скоро сваке недеље. Он се торжествено износи на поклоњење три пута годишње: лети, 1. августа старог стила, када се сећамо његовог торжественог изношења из Саборног храма у Константинопољу, царском граду, и ношења по његовим улицама. 14. септембра ст.стила – главни празник Крста, када се сећамо његовог торжественог Воздвижења, и данашњи празник - у средини Великог поста.

Зашто Црква баш тог дана, треће недеље Великог поста, нарочито предлаже Крст нашој молитви и поклоњењу?
Био је у Старом Завету случај о којем говори Св. Библија, када је јеврејски народ, лутајући по пустињи под вођством пророка и боговидца Мојсија, дуго ишао без воде по пустињи док, на крају, људи нису почели да изнемажу од жеђи. И на крају су угледали источник са водом. Жедни и измучени, они су се бацили ка том источнику али, авај, та вода се показала неподношљиво горком, толико да је није било могуће пити. Позвали су Мојсија. Мојсије се обратио право Самом Господу са молитвом, указујући Му на јадно стање народа и на тај источник воде, а Господ њему указује на дрво које он треба са молитвом да погрузи у воду тог источника. Када је Мојсије то урадио, са водом се десила чудесна поромена и она је постала пријатна на укус и освежавајућа, као у најбољим и најчистијим изворима.

И ето, баш то чудо, како говоре Св. Оци, било је праобраз тога како животворни Крст услађује побеснеле и горке воде житејског мора, у коме се ми и сами налазимо. А нарочито сада, у време Великог поста, Црква нас ради тога и подсећа на Крст и предлаже нам га, да нас ободри и укрепи на даље прохођење крсног подвига.
Наравно, ко не пости, он не схвата, он не види нужду у томе али онај који држи пост, он зна да се људска немоћ пројављује у време тог посног труда и да човек слаби. И зато да би га ободрила и духовно укрепила, Црква га подсећа на Крст, на то шта је за нас, људе, учинио Господ Исус Христос, да је узео на Себе наше грехе, приковао их на Крст, био Сам на њега прикован и тим својим крсним страдањима нама задобио спасење и помиловање од стране божанског Правосуђа.
Нарочито то разумеју велики подвижници и испосници, прави иноци у строгим манастирима. Тамо посте строго, сурово, не жалећи себе. Неки испосници по целе дане проводе потпуно без хране и пића. И зато да би укрепили људску немоћ која слаби у тим испосничким подвизима подвижници се и обраћају Крсном дрвету. Оно нам говори о томе шта је Господ претрпео за нас и тиме нас окриљује на нове трудове, на нове подвиге.

Али, запамтите: када се поклањамо животворном Крсту, када му се поклањамо и целивамо га као нашу светињу, као драгоценост, као ризницу која нас освештава, ми увек треба да имамо на уму сећање на оно што се десило на Крсту.
Тајна Крсног подвига Спаситеља састоји се у томе што се Он приковао на Крст Својом људском природом и том природом је примио све крсне муке. Али истовремено, пошто Он није био само човек већ Богочовек, Његова божанска, свезнајућа природа Му је предала потпуно познавање свих грехова свих људи из свих векова. И наших, такође. И када је Он тамо страдао, преживљавајући са тугом у тим мукама грехе целог човечанства, тада су и наши греси били тамо пред Њим и он је због њих туговао и због њих се приковао - због грехова свакога од нас.

Притом, Свети Оци нам говоре следеће: будући да се сила Крсног подвига, његово спасоносно дејство, распрострањује на сва времена и, самим тиме се тиче свих људских грехова, зато сваки пут када ми чинимо неки грех, ми као да отежавамо то страдање које Господ на Крсту подноси за нас. Свети Оци су тачно тако и говорили, да грешници који непокајано греше, по други пут распињу Сина Божијег, као да Га поново закивају за Крст, као да и сами учествују у оним страшним ударцима под којима су се крсни клинови забадали у најсветије тело нашег Господа.

Постоји прича о чудотворном образу Мајке Божије ''Неочекивана радост'', која говори о томе како је један грешни човек, који је често пролазио поред иконе Мајке Божије, без обзира на то што је ишао на своје грешно дело, Њу ипак са вером и благочестиво прослављао, говорећи јој анђелски поздрав "Богородице Дево, радуйся, благодатная Мария, Господь с Тобою, благословенна Ты в женах"... И једном после таквог поздрава, он је са ужасом видео како лик као да је оживео, Мајка Божија и Спастељ на њему као да су живи а из Спаситељевих рана струји жива крв. Он је задрхтао, пао пред образом у ужасу и почео да моли Мајку Божију: ''Мајко милосрђа, заступи ме грешног пред Сином Твојим да би ми опростио моја безакоња.'' А она му је одговорила: ''Ви ме зовете Мајком милосрђа а сами сте немилосрдни према Сину Моме јер сваку пут кад без покајања грешите, ви Га по други пут прикивате на Крст.'' Грешни човек Ју је умолио. Она је измолила опроштај за њега код Сина Свога – али какво је овде назидање за нас!
Памти то , хришћанине и поклањај се Крсту и целивај га, моли Господа да те Он Крсном силом укрепи на борбу са грехом, да не би грешио непокајано и тим непокајаним гресима поново прикивао свога Господа на Крст. Амин.

 


НЕДЕЉА 3. ВЕЛИКОГ ПОСТА: КРСТ ГОСПОДЊИ (1)

 

Из године у годину, треће недеље Великог поста, св. Црква нам на Божанској Литургији предлаже Јеванђеље од Марка у коме нам свети Јеванђелист предаје призив Господа Исуса Христа, Који говори: ако човек хоће да иде за Њим, он треба да се одрекне себе, узме крст свој и иде за Њим.


Обично, као што знамо, сви многобројни мудраци овога века, сви данашњи умници који предлажу, сваки на свој начин, рецепт опште-човечанског благостања, труде се да будућност која је пред нама, ако ми само последујемо њиховом призиву, представе као нешто јако пријатно: свакаква блага они обећавају . А истина, стварни живот нам показује да, уместо тога што они обећавају, живот по њиховим рецептима често личи на предворје пакла; али без обзира на то, они својим следбеницима обећавају безметежан, лагодан живот.
А је ли тако поступао Господ наш Исус Христос? Је ли он уљуљкивао Своје ученике, Своје следбенике таквим ружичастим обећањима? Није. Ми знамо да им је Он говорио: ''Сви ће вас омрзнути Имена Мога ради'', ''само онај ко претрпи до краја – тај ће се спасти''. А у данашњем Јеванђељу Он, као што је већ речено, говори да онај ко хоће да буде Његов ученик - треба да иде за Њим, узевши крст.
Може бити да до тада, до Крста Христовог, није било тако јасно шта је то крст и крстоношење. Није им било тако јасно, као нама данас. Али без обзира на то, свако је тада знао да је крст оруђе страшне, мучне и срамне смрти и зато, ако се и говорило о томе да треба узети крст, свако је схватао да се ту ради о томе да треба примити удео страдања у животу.


Кога људи у свету сматрају успешним, срећним? Обично, и пре свега, оног човека ко има богатство, велика средства, зато што је том човеку све доступно. Он може да задовољи све своје жеље и хирове. Све насладе у животу су му доступне захваљујући његовим материјалним средствима. Како често људи завиде тим срећницима, мислећи: ''Како би добро било да ја имам такво богатство'' или ''Кад бих би ја постао макар мало имућнији и богатији''!
Тако мисли свет, али Јеванђеље расуђује потпуно другачије. И господ Исус Христос је говорио: ''Каква је корист човеку ако он и цео свет задобије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју (ако она пропадне)?'' Примере тога како се то догађа ми можемо наћи и у Јеванђељу. Сетите се једне од најкраћих и најстрашнијих прича Господа Спаситеља о човеку који је имао богати положај, како је сам себи говорио: ''Имам много пшенице и немам где да је ставим. Срушићу своје амбаре и житнице, сабраћу све то тамо и рећи ћу својој души: ''Душо моја! Имаш много блага, доста ти је на много година. Почивај, једи, пиј и весели се!'' И ту се на њега и његово ''благостање'' обрушио страшни приговори Божијег правосуђа када му је Бог рекао: ''Безумниче! Ове ноћи ће душу твоју узети од тебе (на црквенословенском "истяжут", т.ј. немилостиво отети, ишчупати од тебе) а оно што си припремио, коме ће остати?''


Ето тако и данас Господ говори у Јеванђељу: ''Каква је корист човеку ако он и цео свет задобије а души својој науди?'' То јест, бесмртну људску душу је њен Творац ценио скупље од целог света. Памти, човече, како је драгоцена твоја душа за Бога. Господ је цени више од целог света са свим Његовим богатствима. Да би спасао наше грешне душе, Господ је био прикован за Крст, на коме је савршио наше спасење и коме се ми данас поклањамо.
Али, када нам Господ говори да човек који хоће да иде за Њим, треба да узме свој крст и да се одрекне себе, шта то значи? Како говоре Свети Оци, ''одрећи се себе'' – то значи разићи се са собом као као што човек ради, нпр. са запрљаном и поцепаном одећом коју не може ни да очисти, ни да закрпи. Она се баца, он је одбацује. Ето тако он треба да одбаци себе, да одбаци своје страсти и грешне склоности, да осуди сав свој сујетни начин живота у коме се изгубио и погрузио се преко главе у сујету и грехе, и да иде за Христом, испуњавајући Његове заповести.
Што се тиче испуњавања заповести, у садашњем животу који је, како се чини, тако устројен да не узима у обзир ни једну заповест Господњу, испуњавање заповести ће сигурно бити тешко крстоношење јер ће човеку који тежи да испуњава заповести Христове, свет сво време стајати на путу и саблажњавати га својим греховним утехама и грешним, сујетним мамцима.

Али запамти човече: само једном ти се даје земни живот. Он се неће поновити. За њим ће после наступити вечност којој никад неће бити краја. Али та вечност ће у потпуности одговарати томе како ти проводиш свој земни живот, тај кратки одсечак твог постојања на земљи. Размисли о томе, нарочито на данашњи дан, када нас Господ призива ка томе да будемо крстоносци, да узмемо свој крст и да га носимо идући за Њим, да би потом, на крају свог живота, спустили свој животи крст у подножје Његовог свеобухватног, животворног Крста.
И то ношење крста је дуг сваког хришћанина, сваке хришћанске душе. Јер не стављају нам без разлога крст при крштењу. Не ставља се без разлога, када се хришћанин сахрањује, да би се упокојио до будућег васкрсења, над његовим погребеним телом такође животворни крст. То значи да је он био, или је био дужан да буде крстоносац.
Памтићемо то увек и поклањати се пред животворним Крстом, молићемо се Господу да нам Он да силу, истрајност, трпљење и постојаност да бисмо свој животни крст изнели до краја. Амин.

3. НЕДЕЉА ВЕЛИКОГ ПОСТА: (2)

БЕЗРОПОТНО НОШЕЊЕ ЖИВОТНОГ КРСТА

У Светом Јеванђељу, ми читамо како је Господ наш Исус Христос говорио: ''Ќо хоће да иде за Мном, нека узме Крст свој и иде за мном''. И ми знамо да други пут Господ није указао за Своје следбенике већ је само поставио такав категорички захтев да за Њим може ићи само онај ко прима свој крст. Под крстом се обично, под животним крстом човека, се схвата све оно непријатно, све тешко, све мучно што човек треба да преживи. Зато и говоре: ''Он носи тежак крст'', када говоре о човеку који тешко живи.

И ево, синоћ, на вечерњој су читали одељак из Паримија, из Светог Писма Старог Завета, где се говори о томе да, када је некада давно Мојсије водио народ кроз пустињу, они су дошли на место где није било воде и почели су да се муче немајући влаге, немајући воде. На крају су дошли до извора али се показало да је та вода била толико неподношљива, неиздрживо горка, да није било никакве могућности да је пију. Народ је почео да ропће на Мојсија, што их је довео на такво место. Када се Мојсије помолио Богу, Господ му је показао једно дрво и рекао му: ''Положи га у источник воде који је тако неиздржив''.

Мојсије га је положио и вода је постала пријатног укуса.

Не чита се то узалуд сваки пут када говоримо и молимо се Господу пред Његовим Животворним Крстом.

Онај који уме да прими свој крст покорно вољи Божијој, он зна да он и није тако страшан и мучан, када се прима са покорнoшћу вољи Господњој. Када човек све своје скорби и страдања прима са ропотом и мучи се, њему је, наравно, тешко и он тиме ропће на Бога. Господ се удаљава од душе која ропће и њој бива још теже. А када човек прихвата вољу Господњу, са његовим крстом се догађа исто што и са оном водом која је била горка а затим је постала пријатног укуса. И као да се око њега догађа то исто - муке су исте оне али их он прима сасвим другачије, осећај уопште није исти. Њему постају јасне речи апостола који говори да када се умножавају искушења, умножава се и наша утеха од Бога.

Тако да ћемо памтити, љубљени, да онај који прихвата крст покорно вољи Господњој, тај зна да Господ све шаље само на корист и томе крст одмах постаје много лакши него када је подносио све то не покоравајући се вољи Господњој већ ропћући. Нећемо роптати на Господа због тих скорби које нам Он шаље. Те муке су освећујуће, оне су корисне души. Благословена је она душа која их прима говорећи: ''Нека буде воља Твоја, Господе, не како ја хоћу него како Ти''. Амин.

3. НЕДЕЉА ВЕЛИКОГ ПОСТА - КРСТ ГОСПОДЊИ (3)

"Иже хочет по Мне идти, да отвержется себе, возьмет крест свой и по Мне грядет". (Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, узме крст свој и за мном иде). Овако строг услов је Господ Исус Христос поставио пред сваким ко би хтео заиста, а не само на речима, да иде за Њим. Шта значе те речи из данашњег јеванђелског читања: "Да отвержется себе" (Да се одрекне себе) – то значи - нека поступи са самим собом, са садржајем свог унутрашњег живота, са свиме чиме је до тада душа живела, у чему је налазила задовољство, спокој и утеху - онако како човек поступа са изношеном и већ ничему не пригодном одећом - он је одбацује и избацује ван.

У духовном смислу човек треба тако да поступи у односу према свом унутрашњем садржају, да се устреми ка другом, бољем животу и да моли од Бога помоћ да би живео хришћански а не по начелима светске сујете. Јеванђеље даље говори: "Какая польза человеку, аще мир весь приобрящет, и отщетит душу свою. Или что даст человек измену на души своей?" (Каква је корист човеку ако и цео свет задобије а души својој науди. Или какав ће откуп дати човек за душу своју?'' Те речи Господње могу се овако објаснити: каква је корист човеку ако задобије не само велико богатство или нешто друго слично, чему ће други завидети, или чак и ако сав свет задобије, а души својој науди? Какав ће откуп он дати за душу своу?

Када се на последњем суду покаже да је човек живео само земљом, само земним интересима и земаљским стицањем, и уопште, да је био погружен само у област, у стихију земних доживљаја и свецело се прилепио за земљу, и када се открије да за вечност, за живот у Богу он ништа није задобио и да се, будући у материјалном смислу богат човек, у духовном смислу показао као потпуни бедник и ништак - какав ће бити његов удео?

О таквима је речено у Апокалипси: ''окаянен и беден, нищ и слеп и наг'' (Несрећан и јадан, ништ и слеп и наг). Када то постане јавно тако да он сам и сав свет увиде његово потпуно банкротство пред вечношћу у коју ће он тада ступити, тада - какав ће откуп он дати за своју душу? Чиме ће је откупити тада? Материјалним богатствима којих је он толико накупио на земљи? Не, на њих нико неће ни погледати. И погинуће јадна душа за вечност због тога што се сва погрузила у земаљско.

Ето, ту јеванђелску поуку ми треба да добро запамтимо, љубљени. Каква је корист човеку ако задобије и сав свет а души својој науди? Реците, хоћемо ли наћи много људи који су слободни од жеље да буду богатији, да имају више итд? Није несрећа ако човек има богатство, ако је много стекао; то није лоше али он треба да памти поуку из Библије "богатство аще течет, не прилагай к нему сердца" (кад расте богатство, не дајте да вам срце прионе за њ) - т.ј. не везуј се за њега, гледај на њега као на нешто пролазно. Доћи ће тренутак твоје кончине и ти ћеш све то оставити. Ништа за тобом неће поћи. А када се човек богати духовно, он ће то духовно богатство понети са собом у гроб, и иза гроба и донети са собом у вечност.

Запамтимо ту јеванђелску поуку! Господ је као неизоставни услов следовања за Њим, поставио одрицање од себе и устремљење ка другом, новом животу.

Ту сад могу да питају: ''Па шта сад да радимо? Значи, са свиме треба да раскрстимо? Све да одбацимо и да тражимо неке потпуно нове путеве?''

Не, не треба тако мислити.

Истина, постоје душе које су, запаливши се огњем божанске жеље, заиста раскрстиле са свим земним, све су одбациле и устремиле се само на духовни живот да би само служиле Богу, да би постојано стајале пред Њим, Њиме живеле, Њиме дисале и у Њему налазиле успокојење и своје духовно богатство. Има таквих душа али њих нема тако много. Али за сваког хришћанина је неопходно да се ни за шта земно не везује и да се, имајући довољно, односи према томе спокојно, не привезујући се за њега срцем; а ако живи у недостатку и нужди, да не очајава и не пада духом због тога, знајући да човек који је материјално у оскудици, може бити духовно богатији од многих других.

Господ нас призива да се одрекнемо себе и идемо за Њим, узевши Крст. Сваки хришћанин треба да буде Крстоносац у том смислу да треба покорно да прима од деснице Господње све земне жалости из којих се и састоји наш хришћански крст. И не само покорно, већ и радо, са радошћу, са убеђењем да је у томе његово спасење.

Зашто су Свети Оци били тако силни, тако непоколебиви у трпљењу скорби и страдања? Зашто су свети мученици били тако постојани у страдањима и мучењима? Зато што су они савршено поимали да им се све то шаље промислом Божијим - на њихову корист. Слично благоразумном разбојнику, они су примали са благодарним и преданим срцем све оно што им је Господ слао, знајући да је све то корисно за душу.

Отац Небески уместо хлеба никоме камен не даје, и ако је Он послао човеку искушење и жалост, то значи да је дошао тренутак примања и ношења крста. Зато се и моли хришћанине, пред Животворним Крстом, да би те Господ утврдио крсном силом за ношење твог хришћанског крста.

3. НЕДЕЉА ВЕЛИКОГ ПОСТА: КРСТ ГОСПОДЊИ (4)

... Данас често говоре да у наше време нема чуда, да су она била само у прошлости... Али ево, сасвим недавно, пред најкрвавијом годином сверуског развала, десило се једно чудо, које нам је испричао очевидац, чудо у коме се јавно пројавила животворна и спасоносна сила Крсног знамења. Један свештеник је ушао у гостионицу где су, поред њега, били и други људи. Свима су послужили ручак. И када су се сабрали око тог стола, свештеник је, као пастир Цркве, рекао: ''Браћо, хајде да прво станемо на молитву. Помолимо се пре јела''.

Сви су устали, свештеник је прочитао молитву Господњу ''Оче наш'' и, завршавајући је, окренуо се столу и осенио га крстообразно својим пастирским благословом. И тог тренутка се велики бокал са квасом, који је стајао на столу, без икаквог видљивог разлога и без икаквог удара са стране, разлетео у комадиће. Квас се разлио, сви су уздахнули. Домаћица се ухватила за главу и побегла у суседну одају откуда се чуо њен крик; затим се поново вратила назад, бацила се свештенику пред ноге и одмах признала да је тај бокал ставила на сто грешком. У њему је био отровни квас, који је она преступно припремила да би отровала сопственог мужа.

Она је хтела да постави на сто други бокал са добрим квасом али је их помешала због тога што су исти, и ставила је убиствени отров на сто. И да није било молитве Господње, да није пастир Цркве осенио својим благословом ту трпезу, можда би се десила страшна катастрофа масовног тровања. Сила Крста спасла је те људе од тога. Слични случајеви су се не једном догађали. Зато, када нас у ово време Црква укрепљује силом Животворног Крста, човек треба са радошћу да памти да га Крст и укрепљује и спасава.

Онај хришћанин који побожно, који заиста верује, он прибегава сили крста и осењује се крстом у свим важним тренуцима свог живота: пред почетком сваког дела, у тренуцима опасности, крећући на далеки пут...

Како често смо ми видели како се верујући, побожни хришћанин, већ умирући, у последњим тренуцима, руком која се хлади осењивао крсним знамењем, ограђујући и освећујући себе тиме на свој последњи пут. И на гробу хришћанина ће ставити крст, да би сви знали да под тим крстом, у том гробу лежи хришћанин.

Запамтимо то, преклањајући колена пред Животворним Крстом и укрепљујмо се у време прохођења посног подвига и бодримо се тиме да нас непобедива, непојмљива и божанствена сила Часног и Животворног Крста неће оставити грешне, осим ако сами не одемо од ње. Амин..

ПАПУ ДА ПРОКЛИЊЕТЕ ЈЕР ЋЕ БИТИ ВИНОВНИК

Свети свештеномучени Козма   равноапостолни. 

Родом од Етолије, из села Мегадендрон (Велико Дрво). Као младић отишао у Св. Гору, где у Филотејском манастиру буде пострижен за инока. Но гоњен свагдашњом жељом да проповеда Јеванђеље народу он оде у Цариград, где испроси за то благослов од патријарха Серафима II.

И обиђе све придунавске крајеве проповедајући Јеванђеље, но највише се задржа у Албанији, где и пострада од неког Курт паше, кога Јевреји раздражише против Козме. Козма буде удављен од Турака, па онда бачен у реку 1779 год. Чудотворне мошти почивају му у селу Колкоидас у храму Св. Богородице недалеко од града Фиери. Пострадао за Господа свога у 65 год. живота. 

Због мноштва народа који није могао стати ни у једну цркву, блажени Козма је проповедао ван села у пољу. Стога је имао обичај да унапред објави где ће се задржати и говорити проповед: у том месту су спремали и постављали велики дрвени крст, а поред крста правили говорницу, са које је блажени проповедао. 

 

Пророчанства:

Доћи ће црвене капе, па онда Енглези на 54 године, а после ће постати ромејско. (Црвеним капама називају се француски војници од Наполеоновог времена. Ово пророчанство чудесно се испунило, јер су се после Венета на Ептанису ситуирали Французи, а после њих дошли су Енглези, чији је боравак потрајао 54 године, колико је Свети и пророковао. Године 1810. Енглези су, осим Керкире која се 1815. предала Кембелу, практично окупирали Ептанис и 1864. предали га Грчкој).                 (Изговорено у Кефалонији о ослобођењу Ептаниса.)

Жељено (ослобођење од Турака) ће доћи када се стекну две Пасхалије. (Заиста, 1912. празници Благовести и Пасхе пали су у исти дан).

Узрок општега рата биће из Далмације. (Под Далмацијом се вероватно подразумева западни Балкан, тј. западно од Дрине. По атентату Гаврила Принципа почео је Први светски рат.)

Узрок општега рата доћи ће из Далмације. Прво ће се распасти Аустрија, а онда Турска.

А антихристи су папа и онај који нам је на глави (турски султан), а да му не кажем име. Ви схватате, и жалосно је да вам то кажем, да су ти антихристи деца погибли. Ми знамо за уздржање, они за погибао. Ми за пост, они за преждеравање. Ми за девство, они за блуд. Ми за правду, они за неправду.

Доћи ће време када ће вам непријатељи узети и пепео са огњишта, али ви не мењајте веру своју, како то други буду чинили.

Жалим вас због ваше гордости. Нога моја овде више крочити неће. И ако се не оканете тога што чините, самовоље и грабежљивости, пропашћете. На ону куку где вам висе сабље доћи ће дан када ће цигани окачити своје инструменте.

Што год вам затраже, дајте им. Само душе да избавите.

Зло ће вам доћи од учених.

Доћи ће време кад неће постојати овај склад као данас између народа и клира.

Клирици ће постати најгори и најнечастивији од свих.

Ставиће вам намет на живину и прозоре.

Настаће једно папирно царство, које ће имати велику будућност на Истоку. (бирократске државе?)

Папу да проклињете, јер он ће бити виновник.

Људи ће осиромашити, јер неће имати љубави према дрвећу.

Много ће се тога догодити. Државе ће постати као страћаре.

Доћи ће време да ће се (православни) Хришћани подићи један на другог.

Доћи ће време када ће се Ромеји јести између себе. Ја препоручујем једномислије и љубав. (балкански православни народи?)

Видећете у пољу кола без коња да јуре брже од зеца.

Доћи ће време да ће људи разговарати са једног удаљеног места на друго, као да су у суседним собама, као, на пример, из Града (Цариграда) са Русијом.

Доћи ће време када ће светом управљати глуво и немо. (Мисли на машине.)

Доћи ће време да ће људи летети по небу као црне птице и бацати ватру по свету. Који буду онда живели, трчаће у гробове и викати: “Изађите, мртви, да уђемо ми живи.”

У старо време људи су, када су хтели да Господ казни некога човека, проклињали га говорећи нека да Бог да га постави са свештеницима из 18. века. Зато, браћо моја, тешко је данас патријарсима, архијерејима, јерејима и осталим да се спасу. Због тога вам саветујем, свети јереји, да се покајете док имате времена, да бисте се спасили.

И отвориће Господ једну огњену реку, као море, да у њу баци све нечастиве, безверне, јеретике, безбожнике и грешнике да у векове горе. А благочастиве и православне Хришћане и праведне увешће у рај да се свагда радују. 

(св. Козма Етолски о будућем суду)

ОМОЛОГИЈА РИПЦ

Свештени Сабор Руске Истински Православне Цркве

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Руска Истински Православна Црква исповеда и чува православну хришћанску веру онако како је чува Свето Предање од оснивања Свете Саборне и Апостолске Православне Цркве Хистове, као што је то било до 1927. године у Помесној Руској Цркви, и као што ју је исповеднички чувала Катакомбна Црква, а и Руска Загранична Црква све до 2000. године.

Ми верујемо у Троједног Бога Пресвету Тројицу, као што је изложено у Никејско-Цариградском Символу вере, и у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, коју је створио Господ наш Исус Христос и која је стуб и тврђава Истине (1. Тим. 3,15). Верујемо да је Црква Тело Христово, Богочовечански организам и да сви ми, верни, чинимо његово Тело, а Глава Цркве је Господ Исус Христос (Кол. 1,18). Верујемо да је врата пакла не могу надвладати (Мт. 16,18). Она не може да буде уништена, разорена или подељена, као ни Сам Господ, те јој стога није потребно "спасавање" људским силама.

У потпуном једномислију са Символом вере ми исповедамо једно крштење за отпуштење грехова. Руска Истински Православна Црква се строго придржава црквених правила која прописују да се оно обавља трикратним и потпуним погружењем у воду, у име Оца и Сина и Светога Духа.

Оно што су примили и утврдили Свети Апостоли и Свети Оци Цркве, то и ми примамо и утврђујемо, а што су они одбацили и анатемисали, то и ми одбацујемо и анатемишемо, без додавања или одузимања. Заједно са Оцима Седмог Васељенског Сабора објављујемо: "Ми следујемо древним предањима Васељенске Цркве; чувамо одредбе Отаца; предајемо проклетству оне који Васељенској Цркви било шта додају или одузимају".

Руска Истински Православна Црква представља неодвојиви део Помесне Руске Цркве и аутономна је на саборним начелима, у складу са Одлуком Најсветијег Патријарха Тихона, Светог Синода и Вишег Црквеног Савета Руске Цркве бр. 362 од 7/20. новембра 1920. године. Ми имамо канонску прејемственост од Катакомбне Руске Цркве и Руске Православне Заграничне Цркве, као два равноправна и духовно јединствена дела истинске Руске Цркве, која су под разним црквеним управама пребивале у евхаристијском и канонском општењу, као што је то било у време Светог Мученика Митрополита Петра Крутицког, и као што је благословио последњи законити првојерарх Руске Заграничне Цркве митрополит Виталије. Ми исповедамо духовно и еклисиолошко јединство са Светим Новомученицима Руским и Оцима - Исповедницима Катакомбне Цркве, а такође са првојерарсима Руске Заграничне Цркве и Њеним истакнутим јерарсима и пастирима.

Исповедајући да Црква спасава човека, а не човек Цркву, ми одбацујемо сергијанство које исповеда Московска Патријаршија, названо тако по митрополиту Сергију (Страгородском), као посебан облик апостасије и еклисиолошку јерес. Ово лажно учење је неспојиво са учењем Светих Отаца о Цркви и о власти, јер сергијанство – то је унутрашња спремност православног хришћанина на компромис са богоборством, а у ширем смислу – на компромис са лажима, са сваким злом, са стихијама овог света. Та спремност долази из срца, из духовног стања самог човека, стога тврдимо да је Московска патријаршија лукава када сергијанство назива привременом појавом, условљеном политичком ситуацијом. Уздижући сергијанство, то јест компромис са богоборством, као норму црквеног живота, Московска патријаршија самим тим припрема своју паству за признавање власти антихриста као законите, и за примање жига звери на десну руку њихову (Отк. 13,16). Ми тврдимо да истинско Православље у страдалној Отаџбини не може да се препороди без свести о сергијанском паду и без покајања због тог пада.

Ми смо једнодушни са Светим Новомученицима и Исповедницима Руским, и Катакомбним Оцима - Исповедницима, а такође и са истакнутим јерарсима и пастирима Руске Заграничне Цркве у оцени да је сергијанство – јерес, а да Московска патријаршија, која је из њега рођена, "новообновљенски раскол", који је ступио у симфонију са богоборачком влашћу и на који се могу применити одлуке и канонске казне које је Руска Црква изрекла против обновљенаца и њихове јерархије. Пошто је настала као раскол, Московска патријаршија себе незаконито назива "Мајком - Црквом".

Наша вера у јединство и јединственост Свете Саборне и Апостолске цркве неспојива је са екуменизмом, стога ми екуменизам сматрамо за јерес која гази Православну веру. Исповедајући јединство са наслеђем Руске Заграничне Цркве, ми потврђујемо осуду јереси екуменизма и саборску анатему те јереси "и оних који имају општење са овим јеретицима или им помажу или штите њихову нову јерес екуменизма" изречену на Сабору Заграничне Цркве 1983. године. Учешће Московске патријаршије у екуменистичком покрету не представља појединачно иступање одређених архијереја, него курс цркве саборно утврђен на Архијерејском Сабору МП из 1961. године. Ступивши у "Светски савет цркава" Московска патријаршија је себе одредила не само као новообновљенски раскол, него и као јеретичку заједницу која је потпала и под анатему Светог Патријарха Тихона и Сверуског Сабора против комуниста и свих њихових сарадника, и под анатему Сабора Руске Заграничне Цркве.

Под саборску анатему против јереси екуменизма из 1983. године потпадају и сви јерарси и клирици официјелних Помесних Цркава који исповедају евхаристијско јединство и тако саучествују у свејереси екуменизма, примања новог календара, модернизма, у успостављању новог светског поретка. Зато ни са ким од њих Руска Истински Православна Црква не може имати евхаристијског општења и јединства, и, следујући светоотачком учењу, одређује да је официјелно светско православље отпало од Цркве Христове и да су његове свете тајне неделотворне за спасење. Овим ми исповедамо сведочанство црквеног Предања о томе да благодат Духа Светога спасоносно делује само у Истинској Цркви Христовој, којој расколници и јеретици не припадају.

Ми се одричемо погубног мишљења које постоји, да јеретици и расколници нису отпали, него представљају такозване "болесне удове Цркве", на које благодат Божија делује једнако спасоносно као и на чланове Истинске Православне Цркве. Исповедамо да су сви чланови Цркве који живе у свету и носе тело, болесни од својих грехова, и да само у Истинској Цркви Христовој могу да добију право исцељење и спасење. А скретање у јереси и расколе није ништа друго него отпадање од Тела Истинске Православне Цркве. Стога Московска патријаршија, као што су учили Руски Свети Новомученици, не представља истинску Цркву Христову и њене тајне не могу бити делотворне за спасење.

Ипак, ми овим не преузимамо Суд Божији нити дрско изјављујемо како Господ није у стању да обрати у покајање и спасе искрену хришћанску душу која пребива у официјелној Цркви, него тврдимо да је спасење могуће само уласком у Цркву Христову.

Одређујемо да клирике који из Московске патријаршије долазе у Истинску Цркву треба примати кроз покајање и обављање допунског полагања руку (хиротесије) архијереја Истинске Православне Цркве, са циљем допуне рукоположења које су ти клирици добили од одступничке јерархије Московске патријаршије.

Поводом форме примања из јеретичких и расколничких заједница Руска Истински-Православна Црква, као део некад јединствене Помесне Руске Цркве, наставља да чува Њено наслеђе, историјски настала помесна предања и саборске одлуке, којима је у основ био положен принцип црквене икономије, како, по речима Првојерарха Руске Заграничне Цркве Светитеља Филарета (Вознесенског), "од Цркве не би били одгурнути многи".

Без обзира на то што данас у пракси појединих истински-православних Цркава постоји допустива разлика по питању чина примања световњака, ми сматрамо да је неопходно ићи ка превладавању тих разлика, полазећи од догматског учења Цркве. У први мах према тој разлици у чиновима пријема можемо се односити онако како је писао свети Кипријан Картагински: "Неко ће рећи: шта ће бити са онима који су пре овога, када су се из јереси обратили Цркви, били примљени у Цркву без крштења? Господ је, по милосрђу Своме, у стању да им дарује опроштај, и да оне који су након примања у Цркву починули не лиши дарова Своје Цркве".

Као основ за измену чина пријема световњака из Московске патријаршије могу да послуже, на пример, факти отвореног, званичног саслуживања јерараха Московске патријаршије са римокатолицима или другим јеретицима.

Исповедајући РИПЦ као истинску Руску Цркву, канонску наследницу Катакомбне и Заграничне Цркве, ми се не осамљујемо, нити ћемо се дрзнути да о себи мислимо као о "јединој истинитој Цркви".

Ми исповедамо јединство вере са нашом браћом – старокалендарским истински православним хришћанима у Грчкој и другим земљама, који су одбацили унију са екуменистичким и новокалендарским официјелним православљем, не прихватајући јерес екуменизма како у отвореном исповедању, тако и скривену у учењу о удовима Цркве "болесним у вери".

Свети Сабор Руске Истински-Православне Цркве потврђује важност одлука Сабора Руске Заграничне Цркве од 15/28. августа 1932. године, који је решио "да осуди масонство, као учење и организацију непријатељску хришћанству, да осуди такође сва учења и организације сродне масонству". У складу са овом саборском одлуком осуди подлежу и идеја о стварању "новог светског поретка" коју је изнедрило масонство, а такође и процеси глобализације и глобалне контроле над човечанством који се са тим циљем уводе, усмерени на припремање људског друштва за успостављање будуће власти антихриста.

Чувајући верност наслеђу Светих Новомученика и Исповедника Катакомбне Цркве, ми сведочимо да је за истински - православне архипастире и пастире недопустиво учешће у политичкој делатности, као једном од облика светских процеса апостасије. У своме служењу православни пастир треба да чува своју паству од погубног утицаја "овог света" и официјелног православља које иде у корак са њим, као и од његове веште подвале, тзв. "алтернативног православља", објашњавајући својој пастви погубност оваквих појава. Обе ове појаве, које окружују Цркву и слева и сдесна, воде порекло од једног те истог извора апостасије овог света и туђи су Истинском Православљу.

Ми исповедамо своју приврженост "царском" средњем путу црквеног служења. Одбацујемо како крајње слева, тако и крајње сдесна удаљавања од Православља – секташтво, лажно православље и лажну мистику, фанатизам, политиканство и партијашење, сумњичавост и мржњу – те нехришћанске особине које су толико раширене у савременој црквеној средини. Све оне су, по речима апостола, назване "ревношћу не по разуму", а лажно се издају за "исповедништво" и "ревност за чистоту православља".

Заједно са истакнутим Светитељима Васељенске и Руске Цркве ми верујемо да је Богом установљена власт – православно Царство. Тугујемо због тога што су наши преци изгубили Богом дано Руско Царство и молимо се Господу за његову обнову. Ипак, сведочимо такође да истинско Православно Царство у Русији може бити успостављено само после покајања руског народа и његовог повратка у Истинску Цркву, јер у лажној цркви не може бити ни истинског покајања, ни обнове православне монархије. Монархија, установљена са благословом цркве лукавих, у самом свом темељу имаће лукавство. Такво царство Богу није угодно. Чак и ако би било велико и моћно, оно би само припремало терен за долазак антихриста.

Позивамо све православне хришћане на стојање у Истини, на усиљену покајну молитву и јединство око своје Свете Мајке – Истинске Православне Цркве. Духовни препород и сваке поједине људске душе, и друштва у целини могућ је само кроз покајање и саборно учешће свих нас у Телу Христовом, у Коме дејствује Дух Свети – Дух Истине и Љубави. Губитак истинске саборности у људском друштву води ка губитку причасности Телу Христовом, па дакле и ка губитку благотворног дејства благодати Духа Светога на то друштво. Такво благодатно дејство могуће је само кроз Истинску Цркву Христову.

Схватајући то, савремени свет покушава да Истинску Цркву замени духовним сурогатима и лажним црквама. Стога за православног хришћанина ништа не може да буде важније од правог препорода Истинске Православне Цркве, чисте Невесте Христове, која чува верност свом Небеском Женику. Изван Цркве немогуће је истинско духовно исцељење душе поражене страстима и спасење. Амин.

Овај документ ОМОЛОГИЈЕ усвојен је на Свештеном Сабору РИПЦ у Богоспасаваном граду Одеси, Украјина.

17/30. октобра 2008. год.

спомен Светог Пророка Осије

и Праведног Лазара Четвородневног, Епископа Китијског

2.НЕДЕЉА ВЕЛИКОГ ПОСТА - СВ.ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА

Св.Филарет  Исповедник

По црквеном уставу, друге недеље Великог поста Православна црква, осим празновања недељног дана, сећа се још једног од великих јерараха и проповедника чистог Православља, светог Григорија Паламе који је био архиепископ града Солуна, другачије званог Тесалоники.
Свети Григорије је припадао оним великим благовесницима хришћанске истине код којих се дело није мимоилазило са животом и зато осим оних богословских ризница знања, које је он оставио иза себе у изобиљу као наслеђе Православној цркви, он је привлачио себи људске душе својим светим и подвижничким животом и на тај начин је његов духовни утицај био двојак: он је учио и речју и самим животом.

Он је морао да се бори са јеретицима који су искривљавали истину Православља на најразличитије начине.
Постојало је једно чисто богословско питање око кога се он дуго борио са кваритељима истине. Када се Господ Исус Христос преобразио на гори Тавор и просијао тамо као сунце - како они тврде, та чудесна светлост је била обична светлост какву ми стално видимо из Сунца и других извора светлости - најобичнија светлост.

Свети Григорије Палама је, као одговор на то, учио да је то била потпуно другачија светлост и указивао на апостолове речи: ''Бог је светлост и таме у њему нема никакве''. А наш Символ Вере, као што знате, говорећи о Сину Божијем, о Господу Исусу Христу и Његовом оваплоћењу на земљи, каже да је Он ''Свет от Света, Бог истинный от Бога истинного" (Светлост од Светлости, Бог истинити од Бога истинитог). А о нашој обичној светлости Библија говори да она не припада Богу као вечно својство саме Његове природе, већ је створена Њиме у времену: ''И рече Бог, нека буде светлост - и би светлост''. (Пост.1:3). На крају крајева је та чисто православна тачка гледишта и победила и противници светитеља су били просрамљени. У наше време често говоре да је то ''апстрактна богословска тема''. Може бити, наравно, да је за наше савременике то заиста тако, зато што њих обично занимају сасвим друга питања а оно што се тиче истине Божанскога бића и истина духовног поретка које се односе на оно што је невидљиво и вечно, то, на жалост, данас мало кога занима.
Уопште, данас браћо, када посматрамо живот који нас окружује, ми видимо какве збркане, какве неправилне представе о хришћанској истини имају данашњи људи, од којих се многи називају и можда искрено сматрају себе верним чедима Православне цркве. А заправо, како често видимо, о Православљу, о основним истинама Православља - они имају најконфузније и најнејасније представе, а често уопште и немају никакве.


Да бисмо се уверили у то у наше време, довољно је, на пример, задати правосланим хришћанима такво питање: ''Наведите три главна догмата православне вере (то су: догмат Свете Тројице, оваплоћења Сина Божијег и искупљења). Могу ли многи да одговоре на то? На жалост, ми данас чујемо и видимо како се људи који су мало црквени и мало знају о истинама вере, труде да расуђују о богословљу и црквеном животу, о томе како Црква треба да живи и како њоме треба управљати; притом они говоре изузетно самоуверено, и што се мање у то дело разумеју - то су више самоуверени.


Тачно је речено пре неког времена у једном православном штампаном издању, да су последњих година одједном сви почели да сматрају себе за оне који све знају - и православну веру и богословске истине, и све што се тиче црквеног живота и администрације итд. Они су решили да све знају и у све се разумеју и могу све да уче и настављају. Зато данас и има толико заблуда, беспоретка и несагласја унутар црквене ограде. Људи сами не знају ни шта говоре. Те речи не припадају мени, још је апостол Павле говорио о томе да људи хоће да буду учитељи а не разумеју се у то што говоре и, следствено томе, не разумеју ни оно што сами говоре. А кад чују глас истине, на њега мало обраћају пажњу.


Када је живео Григорије Палама било је друго време. Данас се људима чини да је питање због ког се он борио са јеретицима било ''апстрактно богословско'' питање али тада је све оно што се тиче истине Православља живо занимало људе - оно је било блиско њиховој души и срцу и зато то за њих нису била апстрактни спорови. А данас је све то, на жалост, далеко од свести и срца наших савременика, зато они и сматрају да су то некакви удаљени од живота теоретски спорови , а не нешто што може да испуни, заинтересује и освети душу људску. Али, ми ћемо памтити да је само Црква Христова ''столп и утверждение истины'' (стуб и тврђава истине) и да је само Господ Исус Христос источник чистог, истинитог учења.


Он је Сам за Себе рекао: "Я есмь путь и истина и жизнь" (Ја сам пут и истина и живот). Он је сама оваплоћена истина. Само Пилат и њему слични нису умели и не умеју да увиде ту истину због своје равнодушности, али онај коме су очи отворене да види и уши отворене да чују, он зна и осећа својом душом да је Христос - заиста истина. И зато хришћанин треба увек када се среће са неким учењем да га провери Христовом истином. Оно што нас приводи Христу је истинито и благословено, а оно што нас одводи од Христа и од Православља је само погубна обмана, ма у како привлачном виду да се приказује и ма како лепо да причају о њој. Још једном понављам: памтите да је све што нас одводи од Христа Спаситеља, од Његовог учења и чисте православне црквености, све је то само заблуда и погибао. Зато једном за свагда кажи себи, душо хришћанска: ''Не примам никакво учење осим Христовог и не знам никаквог другог учитеља осим Христа Спаситеља - не знам и нећу да знам.'' Амин.

О БОГАТСТВУ - СВ.ТИХОН ЗАДОНСКИ

САН - ВИЂЕЊЕ СВ. ЈОВАНА КРОНШТАДСКОГ

Господе благослови!

Ја грешни слуга Јован, јерej Кронштански, остављам вам мојом руком писано чудно привиђење које доживјех.

У ноћи 1. јануара 1908. године, присједох на столицу да мало одахнем послије вечерње молитве. У мојој соби бјеше полумрак, прод иконом Свјете Богомајке горјело је кандило. Не прође ни пола часа кад чух тих и лак шум, неко се лако дотаче мог десног рамена и тих, умиљат глас ми рече: „Устани, слуго Божији, Јоване, пођи за мном.“ Брзо устадох, угледах пред собом неког чудног старца, блиједог, са сиједим косама, у ризи и мачем у лијевој руци. Погледа ме оштро, али му очи бјеху умилне и доброћудне. Ја занијемих, старац ме придржа да не паднем, али ми ноге и руке дрхташе. Хтједох нешто рећи, али језик се не помаче. Старац ме прекрсти и на ме пређе нека тиха радост, и ја се прекрстих.

Затим ми старац показа на западни зид моје собе и руком написа: 1913, 1914, 1917, 1922, 1930, 1934, год. Других зидова моје собе нестаде и ми се нађосмо на зеленој ливади. Идох за старцем кад угледах мноштво пободених крстова. Хиљаде, милиони крстова, малих и великих, дрвених, жељезних, камених, мједених, сребрних и златних. Пролазих поред њих крстећи се и осмјелих се да упитам старца шта значе ти крстови. Он ми благо одговори: „Ето, ту су они који за Христа и за Ријеч Божију пострадаше.“

Идем даље и видим, читаве ријеке крви теку у море и море све црвено од крви. Од страха се ужаснух и опет упитах старца: „А зашто је тако много крви проливено?“ Он ме погледа и рече: „То је хришћанска крв.“

Потом ми старац руком показа на небо и ја угледах мноштво свијетлила. Одједном она почеше да падају, прво један, два, три, пет, десет, двадесет, затим почеше падати читаве стотине све више, свијетлећи сада чудним, потмулим сијајем. Падајући на земљу, она се гасише и претвараше у прах и пепео. Старац ми рече: „Погледај“ и ја угледах још толико свијетлила на небу. Упитах старца шта то значи а он ми рече: „Свијетлила која падоше, то су цркве које су прешло у јерес, а та која остадоше су Цркве Саборне и Апостолске које ће остати до краја свијета.“

Идемо опет, кад старац показа руком и рече: „Погледај“ и ја угледах чудан призор; анђели пјевају: „Свет, свет Господ саваот!“ и велика маса људи иде са свијећама у рукама, са радосним свијетлећим лицима. Ту су били цареви, кнежеви, патријарси, митрополити, епископи, архимандрити, игумани, монаси, јереји, ђакони, слуге пострадале Христа ради, дјевице, младићи и новорођенчад. Херувими и серафими их спроводише у рајску небеску обитељ. Упитах се, шта је са тим људима, а старац као да знаде шта помислих, рече: „То су све слуге Христове које пострадаше за свету Саборну и Апостолску Цркву.“ Опет се осмјелих и упитам старца каква су оно новорођенчад. Старац ми рече: „То су дијеца пострадала за Христа од цара Ирода (14 хиљада), а такође и она која су добила вијенац Цара небескога, а која су погубљена још у утробама матера, и дјеца која умреше некрштена. Ја се прекрстих: „Како велик и неопростив гријех мајки!“

Идемо даље. Ја угледах мрачан и таман храм, мрачан и таман олтар. У цркви нема иконостаса. Уместо икона неки страни портрети са звјерским лицима и оштрим калпацима, на олтару нема крста него звијезда, и јеванђеље са звијездом. Свијеће горе од смоле и треште као дрва, причесна чаша стоји, а из ње излазаше силан смрад, а из њега свакакви гадови; жабе, шкорпиони и пауци.

Страшно погледати све то. И просфора такође са звијездом. Пред олтаром стоји свештеник у жарко црвеној мантији, а по њој пужу зелене жабе и шкорпиони. Лице је у њега страшно и црно, као угаљ, очи црвене, а из рукава провириваше дуги прсти са канџама као у птице. Ух, Господе, како страшно све то! Затим на олтар скочи нека мрска, гадна, црна жена са црвеном звијездом на челу. Она се заврти на олтару и крикну као ноћна птица страшним гласом „слобода“ и стаде. А људи као безумни стадоше трчати око олтара нечему се радујући, крицаше и звиздукаше и пљескаше рукама. Затим стадоше пјевати неку чудну пјесму, испочетка тихо, затим гласније као пси док се све не претвори у звијерско рикање. Одједном сијевну жарка муња и удари силан гром. Задрхта земља и храм, преполовивши се, пропаде у њу. Олтар, свештеник и црна жена, све се то помијеша и прогрмје у бездан. Господе спаси! Ух, како страшно. Ја се прекрстих. Хладан зној ми обли чело. Ослухнем. Старац ми рече: „Јеси ли видио?“ „Јесам оче, кажи ми шта је све то било!“ „Страшно и ужасно!“ Старац ми одговори: „Храм, свештеник, људи, то су јеретици који напустише вјеру Христову и Свету Саборну и Апостолску цркву и признаше јеретичко учење које нема благодати Духа Светога. У њој се не вриједи ни исповиједати, ни молити, ни крстити, нити примати свете тајне.“

„Господе, спаси мене грешнога, пошаљи ми покајање - смрт хришћанску“ прошапутах, а старац ме успокоји: „Не малаксавај, него се моли Господу.“
Пошли смо даље. Погледам, иде много народа страшно измученог. На челу сваког звијезда. Они, угледавши нас завапише: „Молите се за нас, свети оци, Богу. Јако нам је тешко, а ми сами не можемо. Очеви и мајке нас нису учили Закону Божијему и не добисмо хришћанска имена. Нисмо примили печате дара Духа Светога (него црвено знамење).“

Ја заплаках и пођох даље са старцем. „Сад гледај,“ показа ми старац руком: „Видиш ли?“ Угледах необично дрво. Оно бијеше од људских трупаца и све огрезло у крви. Прекрстих се и упитах старца шта то значи и каква су то тијела. „То су инокиње и иноци, странци и странкиње за Свету Саборну и Апостолску цркву побијени, који нису хтијели примити антихристов печат него хтједоше радије примити вијенац мучеништва и умријети за Христа. Ја се почех молити: „Спаси Господе и помилуј слуге Божије и све хришћане.“ Старац се одједном окрете ка сјеверу и руком показа: „Погледај.“ Згранух се кад угледах царски дворац, а око њега у круг трчаше разне погане животиње. Пењу се и рове и улазе у дворац. Већ ето полегле по круни помазаника Николаја II. У њега је лице блиједо али мужевно, чита он Христову молитву. Одједном се круна заљуља и паде разбивши се. Звијери се слетеше те тукоше и давише помазаника. Разроваше и раскопаше све, као звијери у паклу. И најзад нестаде свега.

О Боже, како страшно! Спаси и помилуј нас од сваког зла и врага. Готово заплаках, али ме старац ухвати за руку: „Не плачи, тако је Господу по вољи. Него погледај!" Видим бијелу светлост. Испрва не разликовах ништа, али ми затим постаде јасно. Угледах опет помазаника Николаја, али то сад не бјеше несретник. На његовој глави бјеше зелени вијенац од листова, лица бијелога, са златним крстом на грудима. Он тихо шапташе молитву, а затим ми рече: „Помоли се за мене, оче Јоване, и реци свим православним хришћанима да сам умро као мученик, тврдо и мужевно за вјеру православну и за Свету Саборну и Апостолску цркву, да сам пострадао за све хришћане. И кажи свим православним и апостолским пастирима да служе општу братску службу за све убијене војнике на ратном пољу, за утопљенике у мору и за све оне који за мене грешног пострадаше. Гроба мога не тражите јер га је тешко наћи. Молим вас, још једном, молите се за мене, оче Јоване, и опростите мени грешноме добри пастиру.“ Затим се све скрило у тами. Ја се прекрстих: „Упокоји Господе, душу слуге твога Николаја, вјечна му памјат!“ Господе, како страшно! Руке и ноге ми дрхташе и ја плаках.

Старац ми опет рече: „Не плачи, тако је Господу по вољи!“ И ја опет угледам масу људи која се ваљала, умирала од глади, која је јела крв и земљу и једни друге. Пси изједаше мртве. Какав страшан призор, Господе! Спаси нас и све светој хришћанској вјери одане, нас немоћне и слабе без вјере. Онда старац опет рече: „Гледај тамо!“ Ја опет угледам читаво брдо разних књига; великих и малих. Између њих пролазе црви, милећи и распрострањујући силан смрад. Ја упитах шта је са тим књигама, а старац ми рече: „То су безбожничке и јеретичке књиге које заразиваху људе читавога свијета мрским богохулним учењем.“ Старац све књиге спали и пепео од њих вјетар разнесе на све стране.

Затим опет, ја угледах цркву, а око ње много књига; о Богу, о вјери, о житијима светих... Ја се сагнем да подигнем једну, а старац ми рече да оне ту леже дуги низ година. Свештеници их не хтједоше давати нити читати народу и не дадоше им да науче Божију истину нити да се нахране истином.
Старац пође даље хитрим кораком да га Једва пристизах. Окрете се опет и показа ми. Кад отуда иде гомила људи гоњена страшним бијесовима, коjи их немилосрдно тукоше и бодоше дугим штаповима, вилама и грабљама. „Шта је са тим људима?“ упитах ја старца, а он ми одговори: „То су људи који отпадоше од вјере Свете и Апос-толске цркве и који су пришли јеретичкој цркви.“ У тој групи људи су били епископи, свештеници, ђакони, монаси и монахиње који примише брак и стадоше живети развратним животом; ту су били безбожници, врачи, блудници, пијанци, среброљубци, јеретици и секташи. Они имадоше страшан изглед; лица им црна, из уста им излази силан смрад и пијена. Они траже помоћ, али их бијесови тукоше још јаче тјерајући их у дубоку пропаст (провалију). Одатле излазише дим и огањ и смрад. Ја се прекрстим: „Избави, Господе, и помилуј!“

Поново ја угледах маса народа иде. И стари и млади, сви у црвеној одјећи, и носише велику звијезду петокраку. На сваком краку сјеђаше по дванаест бијесова, а на средини сјеђаше сам сатана. На глави му дугачки рогови, очи крокодилске, са лавовском гривом и страшном њушком из које извириваху дуги зуби: из уста му излазише силна пјена. Сав народ запомагаше: „Устај, проклетнице!“ Али тада одникуда, изрони још много бијесова, сви црвени, и стадоше народ тући још силније и стављаше им на чело и руке црвену звијезду. Старац ми рече да је то печат антихриста. Ја се силно зачудих, прекрстих се и започе молитву: „Да васкрсне Бог!“ Послије тога, све ишчезе.

Опет идосмо даље, ја једва сустижем старца, кад он застаде и руком показа на исток. Ја угледах масу народа са радосним лицима, са крстовима у рукама, са свијећама и кадионицама, а усред њих, мало у ваздуху, олтар, златна царска круна и натпис са златним словнма „на кратко вријема“. Око олтара стајаху патријарси, епископи, монаси, монахиње, свештеници, пустињаци... Сви пјеваше „слава Богу на висини, а на земљи мир,“ Ја се прекрстих и захвалих Богу.

Старац тада махну руком по ваздуху, три пута унакрст и ја угледах мноштво тјелеса, ријеку крви. Анђели летјеше над тијелима и тешко успијеваше све душе хришћанске да пренесу Божијем пријестолу и сви пијеваше: „Алилуја, алилуја...“ Страшно је било гледати све то. Горко плаках и молих се. Старац ме узе за руку и рече: „Не плачи! То је драгом Богу жртва за све наше маловерје и гријехе. Спаситељ наш, Исус Христос, исто пострада и проли своју пречисту крв на крсту. Још ће бити много мученика за Христа и сви који не приме антихристов печат, пролити ће крв и примити вијенац мучеништва. Старац се затим помоли, три пута се прекрсти према истоку и рече: „Ево, испуни се Данилово пророчанство да ће мржња завладати пре свршетка.“ Угледах тада Јерусалимски храм, а на куполи звијезда. Око храма се моташе милиони народа, настојећи ући у храм. Ја се хтједох прекрстити, али старац задржа моју руку: „Овдје је мржња и раскалашност.“ Уђосмо, унутра бјеше много народа. Угледах тада пријестол на сред храма. Око пријестола три реда свијећа од смоле горјеше, а на пријестолу, у жарко-црвеној порфири, сјеђаше свјетски цар равнатељ. На глави му златна и дијамантна круна са звијездом. Упитах старца ко је то, а он рече: „То је антихрист!“ Бјеше он раста високога, очију црних као угаљ, црне браде, свирепог лица.

Одједном, антихрист устаде са пријестола, усправи се свом висином, високо подигну главу и десну руку упери у народ. На прстима му бијеху канџе као у тигра. Он зарика као лав својим звијерским гласом: „Ја сам вам бог, цар и владар!“ Сви падоше на кољена, поклонише се и ставише печат на чело. Али, неколицина од њих се издвоји, приђоше му ближе и гласним гласом повикаше: „Ми, хришћани, вјерујемо у једнога Господа, нашег Исуса Христа!“ Сијевну мач антихриста и главе хришћанске попадаше. Крв се просу по храму. Однекуда доведоше жене и дјецу. Антихрист се тада још више ражести и повика: „Смрт њима! Ти хришћани су моји непријатељи! Смрт њима!“ Томе је следовала моментална казна. Преполовише им главе и крв православна се разли свуда по храму. Доведоше, затим, пред антихриста десетогодишњег дјечака да се и он поклони. Рекоше му да падне на кољена, али он смјело дође до пријестола антихриста и рече: „Ја сам хришћанин и вјерујем у Господа, нашег Исуса Христа, а ти си изашао кз пакла, слуго сатанин и антихристе!“ „Смрт!“ страшним гласом рикну сатана. Сви падоше на кољена и поклонише се. Одједном, хиљаде громова загрми и хиљаде муња небеских стрелама огњеним побише слуге антихриста. Једна велика огњена стрела, у облику крста, слети са неба и удари антихриста у главу. Он махну рукама и паде; круна му слети са главе и сасу се у прах. Милиони птица полетјеше и кљуцаше тијела нечастивих слуга антихристових. Осјетих, старац ме ухвати за рамена и рече: „Идемо даље!“ И тако идемо ми, а оно много крви до кољена, па до појаса, па и до ушију- много крви хришћанске пролито. Сјетих се тада ријечи Јована Богослова: „Биће крви коњима до улара!“ О, Боже, спаси мене грешнога! Нападе ме велики страх. Бијах ни жив ни мртав.

Видјех анђеле како лете и пјевају: „Свет, свет, свет Господ!“ Погледах, а старац се на кољенима мољаше, затим устаде и љубазно ми рече: „Не плаши се, ускоро ће крај. Моли се Господу. Он је милостив слугама својим. Ни година не остаде, скоро само сати. Ускоро ће крај!“ Старац ме затим благослови и рече да иде на исток. Ја падох на кољена и поклоних му се. Видјех како се лако одвоји од земље, те ја упитах: „Како се зовеш, чудни старче?“ Затим јаче: „Свети оче, које је твоје свето име?“ „Серафим!“ тихо и благо ми рече. „А то што си видио, напиши и запамти, Христа ради!“
Над мојом главом се просу звук великог звона. Тргох се, отворих очи. Чело ми бјаше облио хладан зној, жиле набрекле, срце узбуђено куцаше. Ноге ми дрхташе. Помолим се: „Да васкрсне Господ!“ „Боже, опрости мени грошном и недостојном слузи твом, Јовану.“ Богу нашем слава!

Амин!

Напомена:
Текст је преведен из књиге „Живот, подвизи, чудеса и пророчанства Светог оца нашег Јована Кронштатског чудотворца“, издање манастира Свете Тројице из Џорданвила, на руском, 1976.

О ОДПАДНИШТВУ - ( АПОСТАСИЈА )

Архиепископ Аверкије

Немамо ми, нити снаге нити ауторитета да зауставимо Апостасију, као што је Епископ Игњатије нагласио: "Не покушавај да је зауставиш својом слабом руком..."

Али, шта онда треба да радимо?

"Избегавај је, заштити себе од ње, и то је за тебе доста. Упрознај дух времена, проучи га да би могао избећи утицаје његове кадгод је могуће" - овоме нас учи исти Епископ Игњатије.

А зар његове речи, написане пре више од 100 година и које се тако очигледно односе на наше време, не изјашњавају истинску пророчку инспирацију и несумњиво просвећење са Небеса.: "Судећи по духу времена и интелектуалном врењу, мора се предпоставити да ће се структура-институција Цркве, која се већ дуго клима, срушити страшно и изненада. Никога нема ко би ово могао зауставити или му се супротставити. Средства која су усвојена да је одрже су позајмљена од земаљских елемената који су непријатељски настројени према Цркви и који ће само убрзати њен пад, пре него га спречити. Да милостиви Господ заштити остатак оних који верују у Њега! Али, овај остатак је мали, и постаје све мањи."

Тако, очито смо доживели да видимо овај "страшни и брзи пад структуре-иституције Цркве!"

Непријатељ људске расе користи све своје напоре и сва своја средства да га повуче доле, и широко га у овоме подржавају отворени и тајни отпадници од истинске вере и Цркве, укључујући чак и оне који су изневерили своја висока звања и заклетве као свештеници и чак јерарси који су на челу одређених појединачних цркава.

Ваистину, преживљавамо страшна времена - времена каква никада пре нису била виђена у историји Хришћанства, у историји човечанства! Времена, скоро потпуне нестабилности!

И онолико колико желимо остати верни истинском Православљу, многе обавезе су нам постављене.

Ми морамо, како нам налаже Епископ Игњатије, избегавати и штитити себе од Отпадништва које тако брзо расте по свету. Морамо бранити себе од кварљивог духа времена да би избегли његов утицај.

А за то, пре свега, морамо разумети и никад не заборављати:  да није све, што носи најсветије и најдраже име Православља заиста Православље - сада постоји и псеудо-Православље, кога се треба бојати и од кога треба бежати као од ватре;  

да је истинско Православље само оно које не прихвата нити дозвољава ни у чему, нити у предању нити у црквеној пракси, никакве новотарије које су супротне Речи Божијој и декретима Јединствене Цркве;

да истинско Православље не благосиља нити се предаје новим модама - моралу и обичајима модерног, исквареног света, који, чак и више него у Апостолским времена, лежи у злу, јер је то свет који је напустио Бога;

да истинско Православље води рачуна само да задовољи Бога и спасава душе, а не о удешавању привремене, земаљске среће, каријере и земаљских користи и имовина;

 да је истинско Православље духовно, а не природно и телесно, не везано за земљу - за земаљска осећања и искустава.

 ВАСЕЉЕНСКА ЦРКВА

Но, и поред тога, они што су се удаљили од наше Истинске Православне Цркве – која је себи од самог почетка поставила задатак да чистоту Православља чува неизмењивом, не обазирући се ни на какве лукаве утицаје времена, и да буде непомирљива према непријатељима Христовим који у последње време тако упорно и жестоко нападају истинску Цркву – усуђују се да нас оптужују због тога што се тобоже одвајамо од «Васељенске Цркве» и прекидамо општење са њом!

Константинопољска патријаршија и сви они који јој се потчињавају и одржавају општење са њом, без обзира на одлучне кораке које је она учинила у одступању од Православља, никако не чине Васељенску Христову Цркву, на општење са којом сви православни хришћани треба да се поносе.

Глава Васељенске Цркве је Сам Христос (а никако не римски папа), њени благовесници и стубови су свети апостоли, велики васељенски учитељи и светитељи – Оци Цркве и сви истински подвижници православно-хришћанске вере и побожности које поштујемо као свете угоднике Божије – од њих се не одвајамо и општење са њима не прекидамо, него им се, напротив, клањамо, и молитвено их поштујемо.

А на земљи у састав Васељенске Цркве не улазе они што се само на речима називају «православнима», него они који заиста свето и ненарушиво чувају Свето Апостолско и Отачко Православље, не иду «у корак» са богоодступничким временом и не чине уступке богоборцима и непријатељима Христовим. То су – епископи који право управљају Речју Истине Христове, презвитери и ђакони који су у свему послушни својим верним епископима, и верни хришћани који живе по јеванђелским заповестима, чувајући правила свете Цркве.

Ето шта је Васељенска Црква!

Са том Васељенском Црквом ми не прекидамо општење и не мислимо да га прекинемо, јер нам је оно драгоценије од свега земаљског! А са непријатељима Христовим, са богоодступницима и богохулницима нећемо да идемо. Ми можемо само да их позовемо да се обрате на пут истине – исконски двехиљадегодишњи пут истинске Христове Цркве – а не да сервилно и улизички идемо у корак са њима по стазама овога света који у злу лежи, по науци света, а не по Христу. «Ми смо дужни да служимо не времену, него Богу» –овај велики завет стуба и оца Православља, светог Атанасија Великог заборављају савремени патријарси и они који су са њима. Али ми нећемо да га заборавимо!