2.НЕДЕЉА ВЕЛИКОГ ПОСТА - СВ.ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА

Св.Филарет  Исповедник

По црквеном уставу, друге недеље Великог поста Православна црква, осим празновања недељног дана, сећа се још једног од великих јерараха и проповедника чистог Православља, светог Григорија Паламе који је био архиепископ града Солуна, другачије званог Тесалоники.
Свети Григорије је припадао оним великим благовесницима хришћанске истине код којих се дело није мимоилазило са животом и зато осим оних богословских ризница знања, које је он оставио иза себе у изобиљу као наслеђе Православној цркви, он је привлачио себи људске душе својим светим и подвижничким животом и на тај начин је његов духовни утицај био двојак: он је учио и речју и самим животом.

Он је морао да се бори са јеретицима који су искривљавали истину Православља на најразличитије начине.
Постојало је једно чисто богословско питање око кога се он дуго борио са кваритељима истине. Када се Господ Исус Христос преобразио на гори Тавор и просијао тамо као сунце - како они тврде, та чудесна светлост је била обична светлост какву ми стално видимо из Сунца и других извора светлости - најобичнија светлост.

Свети Григорије Палама је, као одговор на то, учио да је то била потпуно другачија светлост и указивао на апостолове речи: ''Бог је светлост и таме у њему нема никакве''. А наш Символ Вере, као што знате, говорећи о Сину Божијем, о Господу Исусу Христу и Његовом оваплоћењу на земљи, каже да је Он ''Свет от Света, Бог истинный от Бога истинного" (Светлост од Светлости, Бог истинити од Бога истинитог). А о нашој обичној светлости Библија говори да она не припада Богу као вечно својство саме Његове природе, већ је створена Њиме у времену: ''И рече Бог, нека буде светлост - и би светлост''. (Пост.1:3). На крају крајева је та чисто православна тачка гледишта и победила и противници светитеља су били просрамљени. У наше време често говоре да је то ''апстрактна богословска тема''. Може бити, наравно, да је за наше савременике то заиста тако, зато што њих обично занимају сасвим друга питања а оно што се тиче истине Божанскога бића и истина духовног поретка које се односе на оно што је невидљиво и вечно, то, на жалост, данас мало кога занима.
Уопште, данас браћо, када посматрамо живот који нас окружује, ми видимо какве збркане, какве неправилне представе о хришћанској истини имају данашњи људи, од којих се многи називају и можда искрено сматрају себе верним чедима Православне цркве. А заправо, како често видимо, о Православљу, о основним истинама Православља - они имају најконфузније и најнејасније представе, а често уопште и немају никакве.


Да бисмо се уверили у то у наше време, довољно је, на пример, задати правосланим хришћанима такво питање: ''Наведите три главна догмата православне вере (то су: догмат Свете Тројице, оваплоћења Сина Божијег и искупљења). Могу ли многи да одговоре на то? На жалост, ми данас чујемо и видимо како се људи који су мало црквени и мало знају о истинама вере, труде да расуђују о богословљу и црквеном животу, о томе како Црква треба да живи и како њоме треба управљати; притом они говоре изузетно самоуверено, и што се мање у то дело разумеју - то су више самоуверени.


Тачно је речено пре неког времена у једном православном штампаном издању, да су последњих година одједном сви почели да сматрају себе за оне који све знају - и православну веру и богословске истине, и све што се тиче црквеног живота и администрације итд. Они су решили да све знају и у све се разумеју и могу све да уче и настављају. Зато данас и има толико заблуда, беспоретка и несагласја унутар црквене ограде. Људи сами не знају ни шта говоре. Те речи не припадају мени, још је апостол Павле говорио о томе да људи хоће да буду учитељи а не разумеју се у то што говоре и, следствено томе, не разумеју ни оно што сами говоре. А кад чују глас истине, на њега мало обраћају пажњу.


Када је живео Григорије Палама било је друго време. Данас се људима чини да је питање због ког се он борио са јеретицима било ''апстрактно богословско'' питање али тада је све оно што се тиче истине Православља живо занимало људе - оно је било блиско њиховој души и срцу и зато то за њих нису била апстрактни спорови. А данас је све то, на жалост, далеко од свести и срца наших савременика, зато они и сматрају да су то некакви удаљени од живота теоретски спорови , а не нешто што може да испуни, заинтересује и освети душу људску. Али, ми ћемо памтити да је само Црква Христова ''столп и утверждение истины'' (стуб и тврђава истине) и да је само Господ Исус Христос источник чистог, истинитог учења.


Он је Сам за Себе рекао: "Я есмь путь и истина и жизнь" (Ја сам пут и истина и живот). Он је сама оваплоћена истина. Само Пилат и њему слични нису умели и не умеју да увиде ту истину због своје равнодушности, али онај коме су очи отворене да види и уши отворене да чују, он зна и осећа својом душом да је Христос - заиста истина. И зато хришћанин треба увек када се среће са неким учењем да га провери Христовом истином. Оно што нас приводи Христу је истинито и благословено, а оно што нас одводи од Христа и од Православља је само погубна обмана, ма у како привлачном виду да се приказује и ма како лепо да причају о њој. Још једном понављам: памтите да је све што нас одводи од Христа Спаситеља, од Његовог учења и чисте православне црквености, све је то само заблуда и погибао. Зато једном за свагда кажи себи, душо хришћанска: ''Не примам никакво учење осим Христовог и не знам никаквог другог учитеља осим Христа Спаситеља - не знам и нећу да знам.'' Амин.