3. НЕДЕЉА ВЕЛИКОГ ПОСТА - КРСТ ГОСПОДЊИ

МИТРОПОЛИТ ФИЛАРЕТ ВОЗНЕСЕНСКИ

..Обично, као што знамо, сви многобројни мудраци овога века, сви данашњи умници који предлажу, сваки на свој начин, рецепт опште-човечанског благостања, труде се да будућност која је пред нама, ако ми само последујемо њиховом призиву, представе као нешто јако пријатно: свакаква блага они обећавају . А истина, стварни живот нам показује да, уместо тога што они обећавају, живот по њиховим рецептима често личи на предворје пакла; али без обзира на то, они својим следбеницима обећавају безметежан, лагодан живот.
А је ли тако поступао Господ наш Исус Христос? Је ли он уљуљкивао Своје ученике, Своје следбенике таквим ружичастим обећањима? Није. Ми знамо да им је Он говорио: ''Сви ће вас омрзнути Имена Мога ради'', ''само онај ко претрпи до краја – тај ће се спасти''. А у данашњем Јеванђељу Он, као што је већ речено, говори да онај ко хоће да буде Његов ученик - треба да иде за Њим, узевши крст...


Радуј се живоносни Крсте, благочашћа непобедива победо, двери рајске, верних утврђење, Цркве оградо, којим се разруши и упразни клетва и пропаде власт смрти и вазнесосмо се од земних ка небеским. Непобедиво оружије, противниче бесова, славо мученика, преподобних ваистину украсе, пристаниште спасења, даруј свету велику милост.

Оваквим и многим другим речима Црква данас велича и прославља живоносни Крст, оруђе нашег спасења. Ми, наравно, знамо да је живоносни Крст наша највећа светиња, наша највећа духовна ризница. И Црква ту светињу нарочито прославља. Током целе године средом и петком, у црквеним молитвама се прославља Крст скоро сваке недеље. Он се торжествено износи на поклоњење три пута годишње: лети, 1. августа старог стила, када се сећамо његовог торжественог изношења из Саборног храма у Константинопољу, царском граду, и ношења по његовим улицама. 14. септембра ст.стила – главни празник Крста, када се сећамо његовог торжественог Воздвижења, и данашњи празник - у средини Великог поста.

Зашто Црква баш тог дана, треће недеље Великог поста, нарочито предлаже Крст нашој молитви и поклоњењу?
Био је у Старом Завету случај о којем говори Св. Библија, када је јеврејски народ, лутајући по пустињи под вођством пророка и боговидца Мојсија, дуго ишао без воде по пустињи док, на крају, људи нису почели да изнемажу од жеђи. И на крају су угледали источник са водом. Жедни и измучени, они су се бацили ка том источнику али, авај, та вода се показала неподношљиво горком, толико да је није било могуће пити. Позвали су Мојсија. Мојсије се обратио право Самом Господу са молитвом, указујући Му на јадно стање народа и на тај источник воде, а Господ њему указује на дрво које он треба са молитвом да погрузи у воду тог источника. Када је Мојсије то урадио, са водом се десила чудесна поромена и она је постала пријатна на укус и освежавајућа, као у најбољим и најчистијим изворима.

И ето, баш то чудо, како говоре Св. Оци, било је праобраз тога како животворни Крст услађује побеснеле и горке воде житејског мора, у коме се ми и сами налазимо. А нарочито сада, у време Великог поста, Црква нас ради тога и подсећа на Крст и предлаже нам га, да нас ободри и укрепи на даље прохођење крсног подвига.
Наравно, ко не пости, он не схвата, он не види нужду у томе али онај који држи пост, он зна да се људска немоћ пројављује у време тог посног труда и да човек слаби. И зато да би га ободрила и духовно укрепила, Црква га подсећа на Крст, на то шта је за нас, људе, учинио Господ Исус Христос, да је узео на Себе наше грехе, приковао их на Крст, био Сам на њега прикован и тим својим крсним страдањима нама задобио спасење и помиловање од стране божанског Правосуђа.
Нарочито то разумеју велики подвижници и испосници, прави иноци у строгим манастирима. Тамо посте строго, сурово, не жалећи себе. Неки испосници по целе дане проводе потпуно без хране и пића. И зато да би укрепили људску немоћ која слаби у тим испосничким подвизима подвижници се и обраћају Крсном дрвету. Оно нам говори о томе шта је Господ претрпео за нас и тиме нас окриљује на нове трудове, на нове подвиге.

Али, запамтите: када се поклањамо животворном Крсту, када му се поклањамо и целивамо га као нашу светињу, као драгоценост, као ризницу која нас освештава, ми увек треба да имамо на уму сећање на оно што се десило на Крсту.
Тајна Крсног подвига Спаситеља састоји се у томе што се Он приковао на Крст Својом људском природом и том природом је примио све крсне муке. Али истовремено, пошто Он није био само човек већ Богочовек, Његова божанска, свезнајућа природа Му је предала потпуно познавање свих грехова свих људи из свих векова. И наших, такође. И када је Он тамо страдао, преживљавајући са тугом у тим мукама грехе целог човечанства, тада су и наши греси били тамо пред Њим и он је због њих туговао и због њих се приковао - због грехова свакога од нас.

Притом, Свети Оци нам говоре следеће: будући да се сила Крсног подвига, његово спасоносно дејство, распрострањује на сва времена и, самим тиме се тиче свих људских грехова, зато сваки пут када ми чинимо неки грех, ми као да отежавамо то страдање које Господ на Крсту подноси за нас. Свети Оци су тачно тако и говорили, да грешници који непокајано греше, по други пут распињу Сина Божијег, као да Га поново закивају за Крст, као да и сами учествују у оним страшним ударцима под којима су се крсни клинови забадали у најсветије тело нашег Господа.

Постоји прича о чудотворном образу Мајке Божије ''Неочекивана радост'', која говори о томе како је један грешни човек, који је често пролазио поред иконе Мајке Божије, без обзира на то што је ишао на своје грешно дело, Њу ипак са вером и благочестиво прослављао, говорећи јој анђелски поздрав "Богородице Дево, радуйся, благодатная Мария, Господь с Тобою, благословенна Ты в женах"... И једном после таквог поздрава, он је са ужасом видео како лик као да је оживео, Мајка Божија и Спастељ на њему као да су живи а из Спаситељевих рана струји жива крв. Он је задрхтао, пао пред образом у ужасу и почео да моли Мајку Божију: ''Мајко милосрђа, заступи ме грешног пред Сином Твојим да би ми опростио моја безакоња.'' А она му је одговорила: ''Ви ме зовете Мајком милосрђа а сами сте немилосрдни према Сину Моме јер сваку пут кад без покајања грешите, ви Га по други пут прикивате на Крст.'' Грешни човек Ју је умолио. Она је измолила опроштај за њега код Сина Свога – али какво је овде назидање за нас!
Памти то , хришћанине и поклањај се Крсту и целивај га, моли Господа да те Он Крсном силом укрепи на борбу са грехом, да не би грешио непокајано и тим непокајаним гресима поново прикивао свога Господа на Крст. Амин.

 


НЕДЕЉА 3. ВЕЛИКОГ ПОСТА: КРСТ ГОСПОДЊИ (1)

 

Из године у годину, треће недеље Великог поста, св. Црква нам на Божанској Литургији предлаже Јеванђеље од Марка у коме нам свети Јеванђелист предаје призив Господа Исуса Христа, Који говори: ако човек хоће да иде за Њим, он треба да се одрекне себе, узме крст свој и иде за Њим.


Обично, као што знамо, сви многобројни мудраци овога века, сви данашњи умници који предлажу, сваки на свој начин, рецепт опште-човечанског благостања, труде се да будућност која је пред нама, ако ми само последујемо њиховом призиву, представе као нешто јако пријатно: свакаква блага они обећавају . А истина, стварни живот нам показује да, уместо тога што они обећавају, живот по њиховим рецептима често личи на предворје пакла; али без обзира на то, они својим следбеницима обећавају безметежан, лагодан живот.
А је ли тако поступао Господ наш Исус Христос? Је ли он уљуљкивао Своје ученике, Своје следбенике таквим ружичастим обећањима? Није. Ми знамо да им је Он говорио: ''Сви ће вас омрзнути Имена Мога ради'', ''само онај ко претрпи до краја – тај ће се спасти''. А у данашњем Јеванђељу Он, као што је већ речено, говори да онај ко хоће да буде Његов ученик - треба да иде за Њим, узевши крст.
Може бити да до тада, до Крста Христовог, није било тако јасно шта је то крст и крстоношење. Није им било тако јасно, као нама данас. Али без обзира на то, свако је тада знао да је крст оруђе страшне, мучне и срамне смрти и зато, ако се и говорило о томе да треба узети крст, свако је схватао да се ту ради о томе да треба примити удео страдања у животу.


Кога људи у свету сматрају успешним, срећним? Обично, и пре свега, оног човека ко има богатство, велика средства, зато што је том човеку све доступно. Он може да задовољи све своје жеље и хирове. Све насладе у животу су му доступне захваљујући његовим материјалним средствима. Како често људи завиде тим срећницима, мислећи: ''Како би добро било да ја имам такво богатство'' или ''Кад бих би ја постао макар мало имућнији и богатији''!
Тако мисли свет, али Јеванђеље расуђује потпуно другачије. И господ Исус Христос је говорио: ''Каква је корист човеку ако он и цео свет задобије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју (ако она пропадне)?'' Примере тога како се то догађа ми можемо наћи и у Јеванђељу. Сетите се једне од најкраћих и најстрашнијих прича Господа Спаситеља о човеку који је имао богати положај, како је сам себи говорио: ''Имам много пшенице и немам где да је ставим. Срушићу своје амбаре и житнице, сабраћу све то тамо и рећи ћу својој души: ''Душо моја! Имаш много блага, доста ти је на много година. Почивај, једи, пиј и весели се!'' И ту се на њега и његово ''благостање'' обрушио страшни приговори Божијег правосуђа када му је Бог рекао: ''Безумниче! Ове ноћи ће душу твоју узети од тебе (на црквенословенском "истяжут", т.ј. немилостиво отети, ишчупати од тебе) а оно што си припремио, коме ће остати?''


Ето тако и данас Господ говори у Јеванђељу: ''Каква је корист човеку ако он и цео свет задобије а души својој науди?'' То јест, бесмртну људску душу је њен Творац ценио скупље од целог света. Памти, човече, како је драгоцена твоја душа за Бога. Господ је цени више од целог света са свим Његовим богатствима. Да би спасао наше грешне душе, Господ је био прикован за Крст, на коме је савршио наше спасење и коме се ми данас поклањамо.
Али, када нам Господ говори да човек који хоће да иде за Њим, треба да узме свој крст и да се одрекне себе, шта то значи? Како говоре Свети Оци, ''одрећи се себе'' – то значи разићи се са собом као као што човек ради, нпр. са запрљаном и поцепаном одећом коју не може ни да очисти, ни да закрпи. Она се баца, он је одбацује. Ето тако он треба да одбаци себе, да одбаци своје страсти и грешне склоности, да осуди сав свој сујетни начин живота у коме се изгубио и погрузио се преко главе у сујету и грехе, и да иде за Христом, испуњавајући Његове заповести.
Што се тиче испуњавања заповести, у садашњем животу који је, како се чини, тако устројен да не узима у обзир ни једну заповест Господњу, испуњавање заповести ће сигурно бити тешко крстоношење јер ће човеку који тежи да испуњава заповести Христове, свет сво време стајати на путу и саблажњавати га својим греховним утехама и грешним, сујетним мамцима.

Али запамти човече: само једном ти се даје земни живот. Он се неће поновити. За њим ће после наступити вечност којој никад неће бити краја. Али та вечност ће у потпуности одговарати томе како ти проводиш свој земни живот, тај кратки одсечак твог постојања на земљи. Размисли о томе, нарочито на данашњи дан, када нас Господ призива ка томе да будемо крстоносци, да узмемо свој крст и да га носимо идући за Њим, да би потом, на крају свог живота, спустили свој животи крст у подножје Његовог свеобухватног, животворног Крста.
И то ношење крста је дуг сваког хришћанина, сваке хришћанске душе. Јер не стављају нам без разлога крст при крштењу. Не ставља се без разлога, када се хришћанин сахрањује, да би се упокојио до будућег васкрсења, над његовим погребеним телом такође животворни крст. То значи да је он био, или је био дужан да буде крстоносац.
Памтићемо то увек и поклањати се пред животворним Крстом, молићемо се Господу да нам Он да силу, истрајност, трпљење и постојаност да бисмо свој животни крст изнели до краја. Амин.

3. НЕДЕЉА ВЕЛИКОГ ПОСТА: (2)

БЕЗРОПОТНО НОШЕЊЕ ЖИВОТНОГ КРСТА

У Светом Јеванђељу, ми читамо како је Господ наш Исус Христос говорио: ''Ќо хоће да иде за Мном, нека узме Крст свој и иде за мном''. И ми знамо да други пут Господ није указао за Своје следбенике већ је само поставио такав категорички захтев да за Њим може ићи само онај ко прима свој крст. Под крстом се обично, под животним крстом човека, се схвата све оно непријатно, све тешко, све мучно што човек треба да преживи. Зато и говоре: ''Он носи тежак крст'', када говоре о човеку који тешко живи.

И ево, синоћ, на вечерњој су читали одељак из Паримија, из Светог Писма Старог Завета, где се говори о томе да, када је некада давно Мојсије водио народ кроз пустињу, они су дошли на место где није било воде и почели су да се муче немајући влаге, немајући воде. На крају су дошли до извора али се показало да је та вода била толико неподношљива, неиздрживо горка, да није било никакве могућности да је пију. Народ је почео да ропће на Мојсија, што их је довео на такво место. Када се Мојсије помолио Богу, Господ му је показао једно дрво и рекао му: ''Положи га у источник воде који је тако неиздржив''.

Мојсије га је положио и вода је постала пријатног укуса.

Не чита се то узалуд сваки пут када говоримо и молимо се Господу пред Његовим Животворним Крстом.

Онај који уме да прими свој крст покорно вољи Божијој, он зна да он и није тако страшан и мучан, када се прима са покорнoшћу вољи Господњој. Када човек све своје скорби и страдања прима са ропотом и мучи се, њему је, наравно, тешко и он тиме ропће на Бога. Господ се удаљава од душе која ропће и њој бива још теже. А када човек прихвата вољу Господњу, са његовим крстом се догађа исто што и са оном водом која је била горка а затим је постала пријатног укуса. И као да се око њега догађа то исто - муке су исте оне али их он прима сасвим другачије, осећај уопште није исти. Њему постају јасне речи апостола који говори да када се умножавају искушења, умножава се и наша утеха од Бога.

Тако да ћемо памтити, љубљени, да онај који прихвата крст покорно вољи Господњој, тај зна да Господ све шаље само на корист и томе крст одмах постаје много лакши него када је подносио све то не покоравајући се вољи Господњој већ ропћући. Нећемо роптати на Господа због тих скорби које нам Он шаље. Те муке су освећујуће, оне су корисне души. Благословена је она душа која их прима говорећи: ''Нека буде воља Твоја, Господе, не како ја хоћу него како Ти''. Амин.

3. НЕДЕЉА ВЕЛИКОГ ПОСТА - КРСТ ГОСПОДЊИ (3)

"Иже хочет по Мне идти, да отвержется себе, возьмет крест свой и по Мне грядет". (Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, узме крст свој и за мном иде). Овако строг услов је Господ Исус Христос поставио пред сваким ко би хтео заиста, а не само на речима, да иде за Њим. Шта значе те речи из данашњег јеванђелског читања: "Да отвержется себе" (Да се одрекне себе) – то значи - нека поступи са самим собом, са садржајем свог унутрашњег живота, са свиме чиме је до тада душа живела, у чему је налазила задовољство, спокој и утеху - онако како човек поступа са изношеном и већ ничему не пригодном одећом - он је одбацује и избацује ван.

У духовном смислу човек треба тако да поступи у односу према свом унутрашњем садржају, да се устреми ка другом, бољем животу и да моли од Бога помоћ да би живео хришћански а не по начелима светске сујете. Јеванђеље даље говори: "Какая польза человеку, аще мир весь приобрящет, и отщетит душу свою. Или что даст человек измену на души своей?" (Каква је корист човеку ако и цео свет задобије а души својој науди. Или какав ће откуп дати човек за душу своју?'' Те речи Господње могу се овако објаснити: каква је корист човеку ако задобије не само велико богатство или нешто друго слично, чему ће други завидети, или чак и ако сав свет задобије, а души својој науди? Какав ће откуп он дати за душу своу?

Када се на последњем суду покаже да је човек живео само земљом, само земним интересима и земаљским стицањем, и уопште, да је био погружен само у област, у стихију земних доживљаја и свецело се прилепио за земљу, и када се открије да за вечност, за живот у Богу он ништа није задобио и да се, будући у материјалном смислу богат човек, у духовном смислу показао као потпуни бедник и ништак - какав ће бити његов удео?

О таквима је речено у Апокалипси: ''окаянен и беден, нищ и слеп и наг'' (Несрећан и јадан, ништ и слеп и наг). Када то постане јавно тако да он сам и сав свет увиде његово потпуно банкротство пред вечношћу у коју ће он тада ступити, тада - какав ће откуп он дати за своју душу? Чиме ће је откупити тада? Материјалним богатствима којих је он толико накупио на земљи? Не, на њих нико неће ни погледати. И погинуће јадна душа за вечност због тога што се сва погрузила у земаљско.

Ето, ту јеванђелску поуку ми треба да добро запамтимо, љубљени. Каква је корист човеку ако задобије и сав свет а души својој науди? Реците, хоћемо ли наћи много људи који су слободни од жеље да буду богатији, да имају више итд? Није несрећа ако човек има богатство, ако је много стекао; то није лоше али он треба да памти поуку из Библије "богатство аще течет, не прилагай к нему сердца" (кад расте богатство, не дајте да вам срце прионе за њ) - т.ј. не везуј се за њега, гледај на њега као на нешто пролазно. Доћи ће тренутак твоје кончине и ти ћеш све то оставити. Ништа за тобом неће поћи. А када се човек богати духовно, он ће то духовно богатство понети са собом у гроб, и иза гроба и донети са собом у вечност.

Запамтимо ту јеванђелску поуку! Господ је као неизоставни услов следовања за Њим, поставио одрицање од себе и устремљење ка другом, новом животу.

Ту сад могу да питају: ''Па шта сад да радимо? Значи, са свиме треба да раскрстимо? Све да одбацимо и да тражимо неке потпуно нове путеве?''

Не, не треба тако мислити.

Истина, постоје душе које су, запаливши се огњем божанске жеље, заиста раскрстиле са свим земним, све су одбациле и устремиле се само на духовни живот да би само служиле Богу, да би постојано стајале пред Њим, Њиме живеле, Њиме дисале и у Њему налазиле успокојење и своје духовно богатство. Има таквих душа али њих нема тако много. Али за сваког хришћанина је неопходно да се ни за шта земно не везује и да се, имајући довољно, односи према томе спокојно, не привезујући се за њега срцем; а ако живи у недостатку и нужди, да не очајава и не пада духом због тога, знајући да човек који је материјално у оскудици, може бити духовно богатији од многих других.

Господ нас призива да се одрекнемо себе и идемо за Њим, узевши Крст. Сваки хришћанин треба да буде Крстоносац у том смислу да треба покорно да прима од деснице Господње све земне жалости из којих се и састоји наш хришћански крст. И не само покорно, већ и радо, са радошћу, са убеђењем да је у томе његово спасење.

Зашто су Свети Оци били тако силни, тако непоколебиви у трпљењу скорби и страдања? Зашто су свети мученици били тако постојани у страдањима и мучењима? Зато што су они савршено поимали да им се све то шаље промислом Божијим - на њихову корист. Слично благоразумном разбојнику, они су примали са благодарним и преданим срцем све оно што им је Господ слао, знајући да је све то корисно за душу.

Отац Небески уместо хлеба никоме камен не даје, и ако је Он послао човеку искушење и жалост, то значи да је дошао тренутак примања и ношења крста. Зато се и моли хришћанине, пред Животворним Крстом, да би те Господ утврдио крсном силом за ношење твог хришћанског крста.

3. НЕДЕЉА ВЕЛИКОГ ПОСТА: КРСТ ГОСПОДЊИ (4)

... Данас често говоре да у наше време нема чуда, да су она била само у прошлости... Али ево, сасвим недавно, пред најкрвавијом годином сверуског развала, десило се једно чудо, које нам је испричао очевидац, чудо у коме се јавно пројавила животворна и спасоносна сила Крсног знамења. Један свештеник је ушао у гостионицу где су, поред њега, били и други људи. Свима су послужили ручак. И када су се сабрали око тог стола, свештеник је, као пастир Цркве, рекао: ''Браћо, хајде да прво станемо на молитву. Помолимо се пре јела''.

Сви су устали, свештеник је прочитао молитву Господњу ''Оче наш'' и, завршавајући је, окренуо се столу и осенио га крстообразно својим пастирским благословом. И тог тренутка се велики бокал са квасом, који је стајао на столу, без икаквог видљивог разлога и без икаквог удара са стране, разлетео у комадиће. Квас се разлио, сви су уздахнули. Домаћица се ухватила за главу и побегла у суседну одају откуда се чуо њен крик; затим се поново вратила назад, бацила се свештенику пред ноге и одмах признала да је тај бокал ставила на сто грешком. У њему је био отровни квас, који је она преступно припремила да би отровала сопственог мужа.

Она је хтела да постави на сто други бокал са добрим квасом али је их помешала због тога што су исти, и ставила је убиствени отров на сто. И да није било молитве Господње, да није пастир Цркве осенио својим благословом ту трпезу, можда би се десила страшна катастрофа масовног тровања. Сила Крста спасла је те људе од тога. Слични случајеви су се не једном догађали. Зато, када нас у ово време Црква укрепљује силом Животворног Крста, човек треба са радошћу да памти да га Крст и укрепљује и спасава.

Онај хришћанин који побожно, који заиста верује, он прибегава сили крста и осењује се крстом у свим важним тренуцима свог живота: пред почетком сваког дела, у тренуцима опасности, крећући на далеки пут...

Како често смо ми видели како се верујући, побожни хришћанин, већ умирући, у последњим тренуцима, руком која се хлади осењивао крсним знамењем, ограђујући и освећујући себе тиме на свој последњи пут. И на гробу хришћанина ће ставити крст, да би сви знали да под тим крстом, у том гробу лежи хришћанин.

Запамтимо то, преклањајући колена пред Животворним Крстом и укрепљујмо се у време прохођења посног подвига и бодримо се тиме да нас непобедива, непојмљива и божанствена сила Часног и Животворног Крста неће оставити грешне, осим ако сами не одемо од ње. Амин..