НЕ ИДЕ ЛИ НЕКО ЈУДИНИМ ПУТЕМ

Дакле, живимо онако како су живели истински хришћани у сва времена очекујући крај свих ствари и Долазак нашег вољеног Спаситеља, јер “Говори Онај Који свједочи ово: Да, доћи ћу скоро. Амин, да дођи, Господе Исусе!” (Апок. 22, 20)

Иде – онај ко се причешћујући Телом и Крвљу Господњом у Евхаристији причешћује без дужне вере (као да се причешћује обичним хлебом и вином) и сматра да за то ништа не дугује свом Спаситељу; ко у храму показује неко поштовање према Светињи, и када се говори о греховима и издаји закона спреман је да слично Јуди упита: “Јесам ли ја, Господе?”, а ван храма се очигледно клања свету и његовим кумирима, бестидно продаје веру и закон, стид и савест.

Дакле, с ким сте ви? С ким – не овде и сада у храму, него тамо где ће вас срести искушење, где ће можда бити потребно примити неправедну част и богатство или ићи на крст за правду?.. Али ви сте већ изабрали оно што треба: свако од вас је рекао: “Нећу дати пољубац као Јуда!” Пазите, не дајите овај адски пољубац, иначе ће он једном палити ваша уста и срце адским пламеном! Свако од вас је обећао да ће исповедати Господа као благоразумни разбојник: пазите, исповедајте! Неће недостајати прилика за ово, јер је свет сада исто оно што је био и раније: сав у злу лежи и све вуче ка злу. Стојте храбро против овог зла и у себи и у другима…”(1, 547).

“Лажни пророци века овог рачунајући ту и многе који се званично зову “православнима” све гласније објављују приближавање “нове ере Светог Духа”, “нове Педесетнице”, “тачке Омега”. А ово по пророчанству Православне Цркве и јесте управо оно царство антихриста. И баш у наше време, баш данас ово сатанско пророчанство почиње да се остварује са демонском силом. Сва духовна атмосфера савременог света је буквално заражена енергијом демонског искуства посвећивања: “мистерија безакоња” осваја душе људске желећи да освоји чак и саму Цркву Христову колико год је то могуће…

Дакле, у којој мери морају бити православни у страху Божијем, бојећи се да не изгубе благодат, која се ни изблиза не даје сваком, него само онима који се држе истинске вере и проводе живот у хришћанској борби и поштују као благо благодат Божију која води ка небу. И с колико опрезности треба да иду православни хришћани баш у наше дане, кад су окружени лажним “хришћанством” које им нуди своја искуства “благодати” Светог Духа и које је у стању да изобилно цитира Свето Писмо и свете оце да би их доказало…

Православци! Држите се чвршће благодати коју имате, не допуштајте да она постане ствар навике, не покушавајте све да измерите измерите и не надајте се да ћете све схватити људском логиком; не надајте се да могу да је достигну они који не мисле ништа преко људског нивоа или сматрају да се благодат Светог Духа стиче на неки други начин који се разликује од онога који нам даје Црква Христова. Истинско Православље по самој својој природи изгледа потпуно неумесно у ово демонско доба – као групица презрених људи која се топи и “тупаваца” у средини религиозног “препорода” инспирисаних духом потпуно друге врсте.

Али хајде да нађемо утеху у потпуно јасним речима Господа нашег Исуса Христа: “Не бој се, стадо мало! Јер је Отац желео да вам да царство!” Дакле, нека се сви истински православни припреме за предстојећу борбу и никад не забораве да ће победа у Христу увек бити наша. Он је обећао да врата пакла неће победити Његову Цркву (Мт. 16, 18), да ће Он због изабраних скратити дане последње и велике патње (Мт. 24, 22). И у најсуровијим искушењима морамо имати на уму заповест: “Будите храбри: Ја сам победио свет” (Јн. 16, 33).

Јеромонах Серафим (Роуз)

ЖИТИЈЕ СВЕТИТЕЉА ГЛИКЕРИЈА СЛАТИОРСКОГ ИСПОВЕДНИКА И ЧУДОТВОРЦА

Оснивача Румунске Истински Православне Цркве

Св.Гликерије Исповедник

Светитељ Гликерије рођен је 9. фебруара 1891. године у Буковини, близу древног замка Сучава, у селу Миховено, у сиромашној сељачкој породици Николаја и Рахиље Танасе. На крштењу добио је име Георгије у част светог покровитеља земљеделаца. Отац му је умро када је Георгије био веома мали а без мајке је остао у седмој години живота. Васпитавао га је стриц, Иларион Танасе, који је радио на жељезничкој прузи у Јасама. Иларион Танасе је био благочестив хришћанин који усрдно чува веру у Бога. Сваке недеље и празника он је одлазио у цркву у селу Комешти, седам миља удаљену од његове куће, и са собом је водио младог нећака.

Тако се дечак Григорије навикао на црквени живот. Био је тих по природи и побожан, па су му једном приликом дали да игра улогу свештеника у божићном комаду. Друге године играо је цара. Те улоге биле су као предзнак његове будућности – свештенство, монаштво и потом највиши, архијерејски чин. Верни су га сматрали, и данас га сматрају, великим и изабраним духовним светилником њиховог краја.

Са 19 година, Георгије је почео да ради као скретничар на жељезничкој прузи, а касније је радио у фабрици за прераду меса. Тако је прошло шест година. Једном је пошао да се помоли у манастир Четицуја поред Јаса. У манастиру је било тридесет душа; њихов игуман, јеромонах Теофил, човек духован, гостољубиво је примао поклонике. Он је приметио Георгијеву побожност и његову жељу за монашким животом, те га је примио за послушника. Нови послушник био је испуњен великом усрдношћу – био је кротак, молитвен, послушан игуману и братији, и сви су мислили да је достојан да остане у манастиру. После осам месеци, на Бадњи дан, 24 децембра 1916. године, брат Георгије био је пострижен у малу схиму са именом Гликерије, што у преводу са грчког значи „слатки“. И заиста, име је одговарало његовим високим духовним особинама: његово понашање било је добронамерно а речи пријатне; сви који су га знали, дивили су се сладости његове природе.

Брат Георгије је у манастир дошао за време Првог светског рата. 15. августа 1916. године, Румунија је ступила у рат. У време када је брат Георгије замонашен, аустро-угарска војска окупирала је јужну Румунију и Букурешт. Многи становници били су принуђени да беже из Влашке и Добруџе у Молдавију. Локално становништво трпело је многе патње, па је и у манастиру било тешко. Гликерије је вршио послушање у манастирској кухињи, помажући у припремању манастирске трпезе. Он је устајао рано у зору, припремао је поврће, распаљивао ватру и ишао у град по намирнице. Истовремено, трудио се да не пропусти јутрење, акатисте и друге службе током дана.

Године 1917. рат је стигао у Молдавију, доносећи са собом болести попут тифуса од којег су многи умирали. Готово цело манастирско братство се разболело, али брат Гликерије, који је болесне неговао, остао је здрав. У манастиру је била организована привремена болница за рањене и болесне војнике.

Једном је Гликерије видео како неки војник краде поврће из манастирске баште. Он се обратио војнику и рекао да ако му је та храна потребна, боље је да пита, па ће му дати. Али дрски војник је одговорио да њему није потребна никаква дозвола. Сутрадан је у околини манастира пронађен мртав са стручком поврћа у руци. Следећег дана још један војник је украо краставце и умро на болничкој постељи не успевши да искористи свој плен. У то време у манастир је допутовао молдавски митрополит Пимен, који је посетио болницу, и забранио војницима да краду било шта, рекавши да ће свакога неизбежно да стигне казна за крађу.

Нови игуман манастира, протосинђел Данило (Чуботариу), који је касније постао намесник Велике лавре у Њамецу, обратио је пажњу на усрдност и побожност оца Гликерија, па је предложио митрополиту да га узведе у свештенички чин. Дана 11. јануара 1918. године Гликерије је био рукоположен за јерођакона. Приликом рукоположења, архиепископ Антим (Петреску) дао му је две књиге: „Патерик“ и „Кармилски Отшелник“, које су постале својеврсни духовни путоказ за молитвени живот.

Отац Гликерије је послушање јерођакона испуњавао у цркви, али не у његовом, него у околним манастирима: Фрумоаза, Св. Василије и Св. Николај. Он је, такође, наставио да извршава послушање у кухињи у своме манастиру, јер су браћа веома ценила његов начин припремања хране.

Године 1920, после рата, отац Трифон (Стурза) постао је старац у манастиру Четиција. Он је оцу Гликерију дао послушање да надзире црквени поредак. Отац Гликерије је у испуњавању тог послушања показао велику усрдност. Исти старац, предложио је његово рукоположење за јеромонаха, што се и догодило 29. јануара 1920. године, на празник Светих Апостола.

По благослову старца, отац Гликерије је прешао у Велику лавру манастира Њамец, где је настојатељ постао пртосинђел Данило (Чуботариу). Игуман му се веома обрадовао и задржао га је у лаври годину дана.

Нови игуман манастира Четицуја, Геласије (Стамати), који овамо прешао из Њамеца, настојао је да врати о. Гликерија у манастир, а после четири месеца, у октобру 1923 г., јеромонах Гликерије био је назначен за игумана Покровског скита Велике лавре Њамеца. Његов помоћник постао је јеромонах Давид (Бидашку) из Њамеца. Он је био веома благородан, усрдан, искрен и самопожртвован. Оци Гликерије и Давид су се подвизавали као духовна браћа, никада се не одвајајући један од другога. Њихово браство било је благословено, јер је прошло кроз многа искушења и буре; они су се храбро трудили, кроз непрестану молитву, кроз дуге и тешке постове, са потпуном вером у Божанско Провиђење.

Када су прешли у Покровски скит, тамо су била само три стара монаха и један послушник. Грађевине су биле оронуле, а монашки поредак је био запуштен. Почали су са поновним успостављањем црквеног живота на општежитељним начелима, са обнављањем келија, зидањем. Типик светог Саве Освећеног био је поново прихваћен и монашки живот у скиту доби је нови импулс. У време рата отац Гликерије је имао виђење о његовом исходу. После рата, када је видео да се збило оно што је видео, испричао је оцу Данилу и другим блиским људима за виђење. У јануару 1916. године, уочи Богојављења, указала му се карта Централне Европе и народи тих земаља. Неки су били на коленима, а други, као на пример у Русији, били су у ритама. Представници Румуна и Срба стајали су у својим границама у новим дивним оделима и били су необично срећни. Два дана касније отац Гликерије је имао друго виђење, у коме је видео румунског војника како маршира са румунском заставом према граници са Русијом. С друге стране, угледао је руског војника са руском заставом који се поклонио румунском војнику и предао му заставу.

Године 1924. почеле су невоље и искушење за оце Гликерија и Давида. Те године Румунска црква увела је григоријански календар, који су светске власти прихватиле још раније, одржавши само празновање Пасхе по јулијанском календару. За дан увођења новог календара био је одређен 1, октобар, који одједном постаје 14. октобар – празник св. Параскеве која је нарочито поштовање уживала у Молдавији.

У покровски скит стигао је указ о новом календару заједно са инструкцијом да се за дане који су „испали“ успомене на свете током тринаест дана славе заједно са успоменама на свете који долазе у своје редовне дане. У Покровском скиту подвизавало се већ 12 монаха, и сви су они у један глас изјавили да је та реформа можда добра за астрономе, али није добра за Православну Цркву. Било је одлучено да се један од отаца прихвати истраживања тог питања по црквеним књигама, а да се такође посаветује и са ученим богословима, специјалистима за црквено канонско право. Тако је живот у манастиру потрајао до краја 1925. године. Године 1926. био је издат нови указ – да се Пасха празнује по католичком календару.

Међутим, оци Покровског скита добили су писмо јеромонаха Арсенија (Котеа) са Св. Горе Атонске, у коме је свим благочестивим хришћанима Румунске Цркве заповедио да следе обичаје Источне Цркве и беже од новог календара. Ускоро је отац Арсеније посетио Румунију и допутовао у Покровски скит. На послетку је обајвио књигу у којој осуђује календарску реформу, а затим још две књиге на исту тему.

Када је Свети Синод 1926. године одлучио да се промени празновање пасхе, оци Гликерије и Давид су одлучили да напусте скит како би се одвојили од сваког црквеног општења са онима који су пристали да славе Пасху по григоријанском календару.

Они су ишли у Њамец, коме је скит припадао, разговарали су са владиком Никодимом (Мунтјануом), бившим кишињевским архиепископом и игуманом лавре, који им је посаветовао да прихвате реформу. Он је обећао да ће оца Гликерија у том случају да постави за игумана скита у близини лавре (Покровски скит је био веома далеко од ње), али оци су одбацили саблазан земаљске славе и високог чина. Многи други подлегли су искушењу и прихватили промену календара. Одлучивши да ће бити саблазан за оне који су прихватили нови календар, браћа су напустила скит и отишла у горе, да би 8. новембра 1925. дошли у место Корој Равина, поред скита Сихла. Ово место било је довољно удаљено од власти. Са великим напором они су овде подигли келију у којој су провели зиму. У лето 1926. подигли су другу келију, већу од прве, са три просторије, од којих је једна била намењена за капелу.

Ускоро су им се придружила још три монаха из скита Сихастриа: јеромонах Памво и његова два брата – Вењамин и Галактион. Тако је настала нова обитељ.

Оци су наилазили на велике невоље, слично древним отшелницима, али су имали једну жељу, попут тих отшелника – да никоме не нашкоде, наго да друге оставе да живе у свету, сагласно њиховим уверењима, нарочито у погледу празновања Пасхе. Отац Гликерије је одлазио да тражи печурке и с времена на време спуштао се у Њамец, где их је мењао за хлеб. Монаси су нашли извор чисте воде, који је отац Давид оградио лепо украшеном дрвеном оградом. Иако је у тим местима било много дивљих звери, оне ни једном нису напале оце.

Овде би било умесно поменути два случаја који су се догодили у Њамецкој лаври. У навечерје Успења, пред саму службу, када су палили кандила у цркви, одједном је с неба, на коме није било ни облачка, севнула муња и ударила кроз куполу пред икону Мајке Божије. Од удара је пукао камен. Многи су у томе видели Божији знак.

Други пут отац Гликерије је имао виђење. Једном, у Корој Равини, обузео је оца Гликерија духовни немир. После дуге молитве напале су га тешке мисли: „Како је могуће . размишљао је – да су у земљи у којој има много свештеника са богословским образовањем и много учених људи, оставили, напустили календар, који су завештали оци Православне Цркве? Не значи ли то да треба оставити стари календар и присајединити се осталима? Не греши ли пред Богом онај ко на то не пристаје?“ Касније исте ноћи имао је чудно виђење: са запада се појавио тамни облак, који је покрио сву земљу и гневно се кретао на исток завијајући као чудовиште. Пред облаком се појавила силна бура и као угаљ црни ланац, на коме је висио црни Крст. Сви су народи били савладани том буром. Али када је отац Гликерије погледао на исток, видео је снежни облак бљештав као злато, пред којим се налазио златан ланац на коме је висио златни Крст. Појавио се збор архијереја одевених у златне одежде који су ушли у црни облак. Облаци су се приближили, и тамни облак је пао, а на месту њега појавило се море које је прогутало земљу. На мору је отац Гликерије видео себе како се бори са огромним таласима. Њега је обузело очајање и почео је горко да плаче. Тада му се јави неко, по изгледу као монах. Он је ишао по таласима и био је налик на Господа нашег Исуса Христа. Његово лице горело је као сунце. Када се приближио, Гликерије је стао да целива Његове ноге. „Монах“ се наклонио, ухватио је Гликерија за руку и рекао му: „Када видиш све ово, пођи и кажи свету да је његов крај близу.“ И изненада је ишчезао заједно с морем. Отац Давид је чуо како отац Гликерије јеца у сну и побудио га је. Но он је био толико потресен виђењем да није могао одмах своме духовном брату да исприча шта је видео.

Оци су у Корној Равини живели готово две године, до 1. новембра 1927. Тада су се посаветовали и одлучили су да ће им бити од користи да посете Св. Гору Атонску ради поклоњења њеним светињама. Пошто новца нису имали, продали су део своје одеће и цело лето су радили у близини скита Сихла. На Атону су обишли све грчке, руске, србске, бугарске и румунске манастире, посетили су келије атонских отшелника. Огромна радост испунила је њихове душе када су видели побожност отаца, њихове непрестане молитве и службе. На светој Гори оци су провели годину дана у дубоком ћутању, у непрестаној молитви за своје грехе и за спасење душа. Овде су се осећали заштићеним од животних искушења, и предали су се само Господу. Током годину дана они су узнапредовали захваљујући дивном атонском монашком животу који сједињује рад и умну молитву. У румунском скиту Продром били су пострижени у велику схиму.

14. септембра 1928. године напустили су Свету Гору.

Исте године у јесен њихове келије открили су локални чобани, браћа Јован и Михајло Урзица из села Ванатори. Ускоро су се монаси и чобани спријатељили 6. јануара 1929. године оци су се спустили у село да одслуже молебан. Месни новокалендарски свештеник, отац Барлиба, сазнао је за то и јавио полицији. Монахе су одвели у полицију, пешке прво у Тиргу-Њамец, а затим у Пјатр - Њамец ради провере докумената. Од тог тренутка почела су гоњења.

На суду су оце питали зашто се скривају у планинама. Оци су смело изјавили да се не слажу са календарском реформом, а нарочито са променом празновања пасхе. Судија у понашању монаха није видео ништа противзаконито, и њих су пустили.

Те године у време Великог Поста отац Гликерије је у дому Јована Урзице осветио капелу за Богослужења. Ту капелу посећивало је много верних и чак неколико монаха.

Када је отац Барлиба видео да се његова паства проређује и да му се приходи мењају, он је опет дојавио полицији, прогласивши оце овога пута за непријатеље власти. Под изговором „заштите националних интереса“ полиција је опет ухапсила оца Гликерија. Отац Давид тада није био у Корој Равини па је тако избегао хапшење. Такође, полиција је узела црквене предмете и богослужбене књиге отаца. Заједно са браћом Урзица отац Гликерије је био упућен у Пјатра-Њамец.

Када је полиција разорила капелу у дому Јована Урзице, свештеник Барлиба, који се потпуно заборавио, скочио је на свештени престол, појео антидор који се тамо налазио и запалио цигарету. Отац Гликерије је у затвору провео три месеца, очекујући суђење на коме је Барлиба лажно сведочио да је отац Гликерије тобоже саслуживао са свештеником - самозванцем који је био неканонски рукоположен. Неколико монаха из манастира Њамец оповргло је то лажно сведочанство, и отац Гликерије је био пуштен, чак су му вратили црквене ствари и књиге.

У време свога тромесечног боравка у затвору отац Гликерије је много пострадао од полиције: пијани полицајци су га тукли све док се не би уморили, тако да су зидови затвора често били покривени његовом крвљу.

Неко време после пуштања на слободу отац Гликерије је живео у кући шумара В. Гарљануа у Тиргу - Њамецу. Тамо је доби две књиге оца Арсенија Светогорца. Неко је то дојавио полицији и монаха су окривили за непријатељску пропаганду и агитацију код локалног становништва против реформи. Да би избегао ново хапшење отац Гликерије је био принуђен да се сакрије. Полиција је ухапсила шумара и његову жену.

Следеће године, на празник Богојављења оци Памво, Давид и Гликерије служили су у селу. Отац Гликерије је био упозорен да се приближава полиција, и полицајци су на месту Богослужења затекли само посуде са водом. На питање: „Где је свештеник?“ – домаћин је мудро одговорио: „Још није дошао. Ево, ми смо све припремили и чекамо га.“

1929. године григоријанска Пасха пала је у Другу недељу Великог Поста. Неколико познатих румунских писаца и богослова јавно су Св. Синод окарактерисали као расколнички. Тада су власти одлучиле да се Пасха слави и по старом и по новом календару, јер заиста, противљење празновању Пасхе по григоријанском календару било је веома оштро. Председник владе, који је био лидер Националне сељачке партије и унијата, објавио је да су сви, укључујући и клир, слободни да празнују Пасху онда када хоће, а за државне службенике, школе и армију био је одређен посебан дан.

У јесен 1930. отац Гликерије је отпутовао у Јерусалим, где је остао шест месеци, до Пасхе. Посетио је света места, служио је на Божић по старом календару. У Јерусалиму отац Гликерије је служио на Гробу Господњем са руским и грчким свештеницима и свештеником из Јерусалимске патријаршије. На други дан Пасхе, када као и обично сви долазе да поздраве Патријарха, ту се нашао један румунски свештеник који је такође био позван да учествује у служби; но отац Гликерије је одбио да служи са оним ко прихвата григоријански календар.

На Свету Пасху отац Гликерије је служио заједно са владиком Анастасијем, последњим руским архијерејем Кишњевске епархије (Високопреосвећени Анастасије /Грибановски/, Архиепископ Кишњевски, тих година предводио је Руску Духовну Мисију у светој Земљи. Посе упокојења Митрополита Антонија /Храповицког/, он је постао Првојерарх Руске Заграничне Цркве). На повратку отац Гликерије је посетио Константинопољ.

Године 1931. у Радашени је био положен темељ прве цркве Истинитих Православних Хришћана (старокалендараца), коју су осветили следеће године. Исте године било је подигнуто још шест старокалендарских цркава.

На празник Светих Апостола отац Гликерије је служио у Радашени, где је полиција поново покушала да га ухапси. Отац Гликерије је почео да бежи од њих кроз западно двориште, али су га разјарени полицајци стигли и почели да га бију. Док су га јурили на њих се срушила стара ограда дворишта. Бука је привукла мештане који су, штитећи свештеника, напали полицајце. Сељаци су се пожалили на полицијске злоупотребе и отац Гликерије је био пуштен.

1933. године отац Гликерије је издао Псалтир, старокалендарски Црквени календар и друге књиге. Настајале су нове истински православне парохије. Оцима Гликерију и Давиду придружили су се јеромонаси Зосима и Варух који су стигли са Свете Горе.

Године 1934. пронео се глас да оца Гликерија и остале свештенике опет хоће да ухапсе. Али народ се сада организовао: једни су даноноћно чували цркве док су други за то време читали Псалтир. 1935. године румунски подвижници добили су вест да је у Грчкој настала Истински Православна Старокалендарска Црква са тројицом епископа и многобројном паством. У то време отац Гликерије се бавио организацијом Цркве ИПХ Румуније: сви свештеници били су распоређени по разним парохијама, тако да ни једна није остала без свештеника.

Сукоби између старокалендараца и новокалендараца, до којих је долазило на подстицај новокалендарских свештеника, настављали су се, тако да је понекад долазило и до опасности од крвопролића – онда када су сељаци новокалендарци покушавали да на силу избаце из својих села истински православне. Отац Гликерије је своју паству увек позивао да покаже пример мирног хришћанског понашања и страха Божијег.

Отац Гликерије је много патио од рана задобијени од полиције у Радашени, али се за време савршавања Светих Тајни избављао од бола.

С јесени 1935. године, отац Гликерије је заједно са оцем Гимназијем светогорцем одлучио да поново посети Свету Гору. Пут их је водио кроз Србију. Њихов циљ је био да наговоре неког старокалендарског епископа да дође у Румунију ради рукополагања свештеника. На Светој Гори, по наредби власти, пратили су их монаси Ватопедског манастира, јединог који је примио нови календар. Читав Велики Пост они су провели на Атосу, а после Пасхе стигли су у Атину, где је тада заседао Синод Цркве ИПХ Грчке. Оци су се надали да ће грци поставити за Епископа једног од светогорских отаца. Митрополит Хризостом Флорински тада није био у Атини, него се налазио у Јерусалиму. Чланови његовог Синода нису могли да реше такво питање без његовог одобрења. Међутим, званични новокалендарски архиепископ обратио се британским властима са молбом да задрже Митрополита Хризостома у Палестини (Палестина се тада налазила под британским протекторатом) и да му не дозволе да се врати у Атину. Два месеца је отац Гликерије провео у Атини а онда је био принуђен да отпутује у Бегорад. Тамо се сусрео са Архиепископом Руске Заграничне Цркве Анастасијем, који му је саветовао да оде у Будимпешту руском Епископу Серафиму, који би могао да пође у Румунију ради постављања свештеника. У Будимпешти је сазнао да је епископ Серафим отпутовао за Беч. Оци су морали да се врате у Румунију не остваривши постављени циљ.

У Румунији су наставили да подижу старокалендарске цркве. Отац Гликерије је путовао да би их освештао. У то време у Румунској цркви подигла се силна бура због вести да је римски папа дао два милиона леја за промену црквеног календара. Сукоби између полиције и верних нису престајали. До великих сукоба дошло је у Петра - Њамецу, на мост, када је полиција препречила пут великом мноштву народа који је пошао на освећење цркве. Полиција је отворила ватру и један човек је убијен. Оца Гликерија су ухапсили и претукли пендрецима толико да му је буквално цело лице било покривено подливима. Испрва су га одвезли у непознатом правцу, и он је очекивао стрељање. Потом су га довели у Букурешт. Вест о догађају у Петра - Њамецу брзо се проширила.

У исто време били су ухапшени многи истински православни свештеници. Отац Гликерије је у затвору провео шест месеци, а потом су га из Букурешта одвели у друго место, где је провео у затвору још један месец, а потом у другој тамници још три месеца, затим у Јасама још осам месеци и на крају две године у Петра - Њамецу.

Осим за приврженост старом календару, оца Гликерија су оптужили за припадност комунистичкој партији и легионарима (фашистичка Гвоздена гарда). Ту клевету дуговао је новокалендарским свештеницима. Њихов циљ је био да оца Гликерија оптуже за тешке преступе како би га се заувек ослободили. Коначно, отац Гликерије је био пребачен у затворнички логор за легионаре где је остао до 1939. године.

У логору се налазило 80 легионара које су пре стрељања поделили у две групе. Прву је требало стрељати у 4 ујутро, а другу у 6. Отац Гликерије је био у другој групи. У њиховој групи била су још два свештеника који су стајали и пушили, и два члана Гвоздене гарде који су се молили заједно са оцем Гликеријем. Отац Гликерије се молио Мајци Божијој и захваљивао Богу зато што га је удостојио да умре у православнној вери. Тада је отац Гликерије чуо дивни глас који му је рекао да се њему и онима који се са њим моле ништа неће догодити. И заиста, догодило се чудо. Ујутро су власти одлучиле да легионаре помилују. После девет месеци логора, отац Гликериеј је враћен у Петра - Њамец. Кроз два месеца на власт је дошао фашиста Антонеску, и многи новокалендарски свештеници постали су чланови легионарске партије.

Отац Гликерије је живео у келији заједно са оцем Давидом близу Велике лавре. Када је полиција опет почела да му досађује, отишли су више у планине, где нису могли да га нађу.

Али полиција је на крају крајева пронашла њихову нову келију и порушила је. Услови живота у планинама били су веома сурови. На њихову срећу, срели су човека из села Слатиоара, у области Сучава, где се сада налази манастир Преображења. Име тог човека било је Теодор Флореа. Он је много помогао старцима.

Отац Гликерије је имао виђење. Видео је прекрасну цркву, у којој је срео Митрополита Галактиона (Кордуна), који је о. Гликерију рекао да ће постати први архијереј Старокалендарске Цркве Румуније и да ће бити сахрањен у манастиру Слатиоара. Владика Галактион је држао крст и икону. Свим вернима дао је да целивају икону, а оцу Гликерију је дао да целива крст. Потом је отац видео и другу прекрасну цркву, на којој је било написано „1982“. Кроз неко време глас је објавио: „Те ће се године приближити антихристов долазак“.

Оци су остајали у планинама током читавог Другог светског рата.

Готово нико није знао за њих.

По окончању рата отац Гликерије је почео да обнавља цркве порушене у време гоњења 1935-36. године. У то време, почела је изградња Слатиоарског манастира. Положај старокалендараца био је олакшан тиме што је нова власт сматрала Цркву за „правно лице“, те је тако могла да добије потребна документа за градњу. Године 1947. почела је изградња манастира и успостављени су први контакти са митрополитом Галактионом (Кордуном). Оци су га замолили да постане духовни вођа Православне Источне Цркве Румуније (Biseruca Ortodoxa de Rasarit din Romania – званичан назив Цркве ИПХ Румуније). На основу узајамне сагласности одлучили су да одложе присаједињење митрополита Галактиона до 1955. године за када је био предвиђен завршетак изградње манастира где би старокалендарци могли да створе одговарајуће услове за живот и службу митрополита. Прва манастирска грађевина била је мала капела. Она је постојала све до 1978. године, када су старе келије биле порушене и на њиховом месту подигнуте нове.

Са доласком на власт комуниста, 1950. године, почели су прогони истински православних. Против Слатиоарског манастира, који је сматран главним бастионом истински православних хришћана и који су непријатељи желели да виде разорен, била су подигнута нарочита гоњења.

Догодио се, међутим, један занимљив случај. У Буди, три километра од Слатиаре, налазило се једно складиште. Чувар тог складишта пријавио је властима да манастирско звоно, које позива братство на ноћну службу, омета раднике тог складишта у одмору. Блажени Гликерије, предвиђајући ту опасност, прибегао је једином оружју хришћана – посту и молитви. Држао је тродневни потпуни пост и служио молебане Пресветој Богородици. Кроз три дана, парни котао у котларници складишта је експлодирао и нису могли да га поправе. Тада су власти одлучиле да складиште преселе на неко друго, удаљено место. Блажени Гликерије је увек са смехом препричавао овај догађај.

Једном су у манастир дошли полицајци и ухапсили све његове житеље, осудивши их на две године робије. По истеку казне, они су се вратили у манастир. По повратку из затвора, отац Гликерије их је подсетио да је време да се у манастиру настани владика Галактион. У Букурешт је пошла делегација. 21. маја (по ст. кал.) 1955. године, уз звуке звона први Епископ Румунске Старокалендарске Цркве стигао је у Слатиоару. Епископ Галактион је добио титулу Архиспископа и Митрополита Православне Источне Цркве Румуније. Копије докумената о томе послате су у Румунску патријаршију, патријарху Московском Алексеју, патријарху Бугарском Кирилу, и у Санкт-Петербуршку Духовну академију. После тог извештаја прогони од стране званичне Румунске цркве добили су нову жестину.

Неколико дана после присаједињења владике Галактиона у Слатиоару је допутовао архиепископ Румунске патријаршије који је претстављао министарство културе и који је предложио митрополиту Галактиону и оцу Гликерију да дођу у Букурешту како би добили документ о легализацији Цркве. Када је архиепископ видео да му старокалендарци не верују, пао је на колена, почео да им љуби руке и да се куне да говори истину. Та представа никога није убедила, али Митрополит је ипак одлучио да иде у Букурешт. Кад су старокалендарци сазнали за то, читаво подручје манастира испунило се народом, и сви су молили владику да не слуша комунистичког слугу. Заједно са Митрополитом у Букурешт су пошли отац Гликерије и још неки клирици. Довезли су их у министарство државне безбедности. Митрополит Галактион био је упућен у кућни притвор у Чернику где се налазио до 1956. године, после чега је поново био затворен на шест месеци. Блаженог Гликерија послали су у село Рачитоаса, где је заједно са осталима задржанима живео у једној земуници.

Сви контакти са Митрополитом Галактионом били су прекинути, али с времена на време, под изговором да мора да посети лекара, њему је полазило за руком да дође у Букурешт ради рукополагања свештеника. У јесен 1956. он је поставио двојицу Епископа – Евлогија (Оца) и Методија (Мариначе). Било је одлучено да и отац Гликерије такође буде постављен за Епископа. По милости Божијој, за дане његовог наречења и хиротоније одређени су 16/29. и 17/30. новембар 1956. године, када се празнује успомена на св. Архиепископа Григорија Неокесаријског. Блажени Гликерије био је рукоположен од стране Митрополита Галактиона и друге двојице Епископа Румунске Истински Православне Цркве. Следећег дана нови Епископ је стигао у Слатиоару. Преосвећени Гликерије више никада није напуштао манастир и тамо се преставио 15/28. јуна 1985. године.

Владика је живео по строгом поретку, кога се усрдно држао. Ноћу би устајао на јутрење, ујутру би читао акатист Пресветој Богородици, потом часове, и служио би Божанску Литургију. Често је присуствовао парастосима. Лети, после Литургије радио је у башти. Затим би вршио монашко правило у келији, до деветог часа дана. Онда би полазио у цркву да служи Бденије, а после је ишао у трпезарију. После обеда мало би одспавао, а потом, ако је било потребно, довршавао би посао у башти. За овим би уследила још ноћна молитва, после које се владика усамљивао у келији до јутрења.

Године 1960. у манастир је дошао представник министарства културе у пратњи тројице официра СДБ (Секуритатеа). Онда су наредили да сви монаси треба да напусте манастир, али братија је одбила то да учини. Видећи њихову одлучност, оставили су монахе на миру.

После смрти Митрополита Галактиона, владика Гликериеје је постао Првојерарх Истински Православне Цркве. На дан архијерејске хиротоније архимандрита Силвестра (Онофреја, будућег Митрополита Силвестра, који се упокојио 1992.), 18. септембра /1. октобра 1968. године, блажени Гликерије био је узведен у чин Архиепископа и Митрополита Цркве Истинитих Православних Хришћана Румуније.

Митрополит Гликерије је пажљиво и умешно руководио Црквом, али многобројне потешкоће настајале су због честих хапшења свештеника и монаха. То је доводило до озбиљног недостатка парохијских свештеника, па је Митрополит слао свештенике из манастира на парохије. Године 1963-64. сви свештеници били су ослобођени из заточења.

Године 1981. Румунска Старокалендарска Црква је заједно са владиком Гликеријем бројала пет Епископа, што јој је обезбеђивало снагу и стабилност црквеног живота.

Различити проблеми црквеног живота, нарочито пожар у манастиру Слатиоара 1984. године, нарушили су здравље престарелог Митрополита Гликерија. Године 1985. у време Великог поста, владика Гликерије је изгубио апетит и приметно ослабио, што га је приковало за постељу. Тада се удостојио великог виђења. Анђели су служили Свету Литургију и владика је видео св. Георгија, кога је увек нарочито поштовао, у виду војника. Ово виђење записао је старчев ученик, отац Максим. Три дана пред смрт, владика Гликерије је сазвао сву обитељ, све их је благословио, и свима им је, као истински отац, све опростио.

Тада се Епископ Демостен обратио Митрополиту Гликерију са молбом да благослови (одреди) оне који ће после његове смрти бити рукоположени за свештенике и ђаконе, а нарочито за епископе, како би сви били изабрани међу достојнима, тј. међу онима који гаје љубав према Цркви и чувају је од раскола. Владика се сагласио. Тада је било извучено његово завештање, написано десет година раније, и поверено епископу Демостену. Ово завештање се до данас може видети у архиву манастира.

У петак, 15/28. јуна 1985. године, пред обед, отац Власије је видео да Митрополит слаби па му је предложио да прими Свете Тајне, са чим се владика сагласио. После примања Светих Тајни он је почео отежано да дише. Позвао је двојицу епископа – Силвестра и Демостена, који су са њим остали све док у 17:40 сати блажени Митрополит Гликерије није предао душу у руке Богу.

Такав је миран и блажени крај живота великог исповедника и мученика, који је пострадао не од руку неверних, него од оних који сами себе називају православним хришћанима. Пострадао је као св. Јован Златоуст, кога су прогонили безаконици, љубитељи новотарија и лагодног живота. Овде је описан тек мали део искушења која је претрпео блажени Гликерије са својим саподвижницима, са којима је заједно провео 40 година.

У време када се митрополит Гликерије преставио у насеља праведних , јеромонах Давид се већ одавно био упокојио. И сваки пут када би владика спомињао свог доброг друга, на његовим би се очима појавиле сузе. То је било истинско духовно пријатељство, достојно светих људи, које се мало разликовало од пријатељства између св. Василија Великог и св. Григорија Богослова.

Ништа их није раздвојило: ни затвор, ни патње. После подизања Слатиоаре, Митрополит Гликерије је оца Давида назначио за игумана. Са годинама, отац Давид је почео тешко да побољева. Једне вечери, 21. маја 1961. године, за трпезом су му принели (на опште изненађење) другу чашу вина, што је било протумачено као знак блиског краја. Два дана касније, 23. маја, о. Давид се преселио у вечност, у 76. години живота.

После смрти о. Давида, у знак поштовања прем њему. Митрополит Гликерије никога није назначио за игумана, него је само изабрао себи помоћника за управљање братством.

15/28. јуна 1999. године мошти светитеља Гликерија су обретене потпуно нетљене у Слатиорском манастиру где је био погребен.

Нека живот овог ревносног борца за Истинско Православље послужи као пример самоодрицања и пожртвованости за Православну Цркву наших предака. Нека Господ, молитвама светитеља Гликерија, дарује свим истинитим православним хришћанима истинску љубав и ватрену самопожртвованост, какве нам је показао блажени Гликерије, како бисмо и ми наследили вечно Царство Господа нашег, Коме доликује свака част, љубав и слава. Амин.

ЖИТИЈЕ СВ.ЈОВАНА ШАНГАЈСКОГ

Св. Јован Шангајски и Санфранциски рођен је 1896. године у Русији, као Михаило Максимовић. Име је добио по Св. Архистратигу Михаилу, којег је његова породица прослављала као свог заштитника. Наиме, са очеве стране, Св. Јован Шангајски био је српског племићког порекла, па је и задржано и породично прослављање Св. Архангела Михаила. Предак му је био и велики светитељ, Св. Јован Тоболски. Као царски официр, млади Михаило Максимовић је рањен током борбе у десну ногу, због чега је доживотно храмао.

Када је хиротонисан за епископа, добио је премештај за Шангај, у Кину. Тамо утемељује Кинеску православну цркву. Оснива чувено сиротиште Св. Тихона Задонског и удомљује око 4000 деце. Успоставља блиске везе са православним црквама Србије, Украјине и Грчке. Захваљујући његовом мисионарском раду и љубави, стотине хиљада Кинеза прелази у Православље. Када је добио премештај у Сан Франциско, сви штићеници овог дома пошли су за њим у Америку.

Обилази бројне западноевропске градове и оживљава спомен на западне светитеље. Кажу да не постоји неко ко је тако добро познавао – именом и житијем – све западне светитеље, нарочито помесне, чије је име почело да бива предато забораву, све док он није оживео поново спомен на њих. Учио је да свака земља мора поштовати своје помесне светитеље, колико и остале велике православне свете. Имао је дар натприродног памћења. Свету Литургију је служио на руском, српском, грчком, енглеском, холандском, француском и кинеском, стојећи бос у олтару, сматрајући се недостојним да гази обувен пред Светим Престолом, због чега је у Француској назван и Св. Јован Боси. Никада није пропуштао ни један дан да не служи Литургију.

Постаје епископ Западне Америке и Сан Франциска, подиже у овом граду цркве, сиротишта, болнице, старачке домове, школе, мензе, спасава ноћу напуштену децу са улица, обилази болесне у болницама и домовима, људе у невољи и на самрти, моли се за њих, помаже свердно, причешћује их и чудесно исцељује, творећи небојена чуда још за живота. Појављује се увек непозван, видевши својим прозорљивим духовним оком коме је потребна његова помоћ и заступништво. Појављује се веома брзо и код оних који су га у молитви призивали, чак и тамо где су све капије биле закључане и под строгим надзором. Док је боравио четири године на Филипинима, молећи се ноћу на све четири стране света, заустављао је урагане или би они заобилазили острво, да би поново ударали на острво када га је Св. Јован Шангајски напустио. О њему се никада није могло говорити са становишта обичних, људских мерила...

По његовом благослову, преподобни о. Серафим Роуз оснива манастир Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), који постаје расадник Православља у Америци. Као члановима Руске Заграничне Цркве (која се није слагала са тадашњом расколничком званичном руском црквом), Спрска Православна Црква им пружа свесрдну помоћ, признајући их као интегрални део СПЦ. Заједно са Св. владиком Николајем, заслужан је за канонизацију Св. Јована Кронштатског. Захваљујући њему обављено је и прво рукоположење за епископа Православне цркве Француске.

Овај чудесни, прозорљиви старац, преиспуњен љубављу, чудима и молитвом, предаје своју ангелску душу Господу 19.јуна - 2. јула 1966. године, у молитви, пред иконом Богородице Курско-Коренске, од које се никада није одвајао. У постељу је положен након 40 година. Његова сахрана, којој су присуствовале хиљаде и хиљаде поклоника, од туге је претворена у радосно прослављање победе живота над смрћу, победе Васкрсења Христовог. Његова соба претворена је у капелу, у којој се од тада врше богослужења. Испод ње је основана америчка мисионарска парохија Св. Нектарија Егинског Чудотворца, кога је Св. Јован веома поштовао и волео.

Мошти Св. Јована Шангајског обретене су 1993. године нетрулежне, а данас почивају у храму посвећеном икони Богородице "Свих жалосних Радост" у Сан Франциску. Од светог јелеја из кандила над његовим моштима небројено много људи је добило исцељење, а многоструко се потврдило и његово силно и брзо заступништво пред Богом свима који му се са вером и љубављу помоле. Заштитник је путника, нарочито оних који лете авионом, болесних, деце, сирочади, удовица, зависника (помаже алкохоличарима и наркоманима), неправедно оптужених, душевних болесника, одгонитељ непријатељских напада и демона и брзи помоћник током великих временских непогода, саобраћајних несрећа и других опасности.

А сви ми кажемо: „Јевреји, Јевреји. Нису препознали, одбацили су. Издали, разапели.“ А хришћани скоро у свакој генерацији такође не препознају, издају, разапињу и одбацују ону светињу пред којом са временом читав свет пузи на коленима. Свеце је лакше поштовати на растојању и кад прође извесно време, кад је већ све јасно. А налазећи се поред свеца и не препознати га – врло је проста ствар. Не само не препознати га – него га називати јеретиком (као оптинске старце), изазивачем нереда и непријатељем законите власти (као Грозни цар митрополита Филипа) или напросто лудим, као самог Јована Шангајског.

Након завршеног Правног факултета, због грађанског рата у Русији долази у Србију, земљу свог порекла, где завршава и Теолошки факултет у Београду. Зарађује за живот продајући новине испред Саборне цркве у Београду, где постаје омиљен међу парохијанима. Доцније, постаје и свештенослужитељ овог светог храма, посвећеног Св. Архангелу Михаилу. У Миљковом манастиру у Србији прима монашки постриг, добивши име Јован, по свом претку-светитељу. По одлуци Светог Архијерејског Синода СПЦ, постаје професор на Битољској богословији, где остварује трајно пријатељство са владиком Николајем Велимировићем и аввом Јустином Поповићем. Владика Николај говорио је за њега да је анђео Божији у људском обличју и живи светитељ, упућујући ђаке да беспоговорно слушају о. Јована. О. Јован (Шангајски) ноћу никада није спавао, већ је обилазио ђаке док спавају, покривао их и молио се над њима. Од дана монашења па све до краја живота, никада више није спавао у кревету. Ноћи је проводио на коленима, у молитви пред иконом Богородице и Спаситеља. Јео је једном дневно, у поноћ, а спавао тек сат или два на коленима, и даље у молитви, узевши на себе један од најтежих подвига побеђивања своје природе. Упознавши молитвено заступништво Св. Наума Охридског, коме су узношене молитве за душевне болеснике и болесне уопште, увек је са собом носио икону овог светитеља и њоме исцељивао, како на Охриду тако и до краја живота, ма где се налазио. На Западу је обилазио душевне болнице и ноћу тајно исцељивао болеснике крај ове иконе. Архиве шангајских болница бележе бројне случајеве чудесних исцељења његовим молитвама.

У овим страшним годинама свеопштег одпадништва од Бога,Господ није напустио људе Своје - послао им је великог заступника.Сада је уз престо Свевишњег храбри заступник цркве Христове; подвижник и аскета у традицији св.столпника који су преузимали на себе најстроже покоре и,понекад, јуродиви Христа ради, што превазиђе мудрост овога света; пастир добри и љубазни,који положи душу своју за стадо своје; учитељ и васпитач младежи православне;утешитељ и човек несебичан; апостол и мисионар;богослов мудри,зналац тајни светитељ васељенског значаја који се постојано држао онога што је обећао пред Богом и људима у говору приликом рукоположења за епископа:,,КОЈА СЕ ВЕЋА КОРИСТ БЛИЖЊЕМУ МОЖЕ УЧИНИТИ НЕГО ДА ГА ПРИПРЕМИМО ЗА ЖИВОТ ВЕЧНИ...*

 

О СВЕТОМ ЈОВАНУ ШАНГАЈСКОМ

 Ко је тај човек? 

Он је, телом крхак, са светлим очима и осмехнутим лицем, бивши продавац београдских новина. После Првог светског рата он је сваког јутра долазио до зграде Патријаршије вичући: „Новине, новине!“. Ми смо куповали новине од њега, али нико од нас није слутио да је, још пре емигрирања у Србију, он завршио највишу школску установу у Русији. Бедном зарадом од продаје новина он је издржавао родитеље и себе. Завршио је Богословски факултет у Београду, замонашио се и био професор Битољске богословије у мојој Охридско-битољској епархији. Са иконом Светог Наума Охридског ишао је по болницама и читао молитве болесним Кинезима и многе је исцелио. Једне зиме служио сам с њим службу у руској цркви у Бронксу. Он ме затим пратио на улицу. На себи је имао лаку расу од танке кинеске свиле. „Лепу расу имаш, брате Јоване, и лепо ти стоји“, рекох му узгред. Чим сам то изговорио, он поче да скида расу, да би ми је дао. Задивих се и побегох. Та раса му је – дар од некога, и успомена на Шангај. Такав је он – и само он. Он своју будућност не обезбеђује и не брине се о њој. Заслужена народна љубав – то је најпоузданија банка, која с највећом каматом осигурава слугу Божијег и за живота и по смрти.“-     Свети владика Николај

 

ВЛАДИКА ЈОВАН

 

Владика Јован (Максимовић) је најсветији човек Руске Дијаспоре. Али не само Дијаспоре! То је живи Четји Минеј у којем има и исповедништва, и светитељства, и преподобништва, и јуродивости. Осим тога, био је прогањан на крају живота. Прогањали су га јаросно – и то своји. Загранична Црква је тако, побегавши од несавесних и окрутних прогона вере од стране „другова“, сама у личностима огромне већине својих јерарха, постала прогонитељка савремене светости, која је живела у њеној непосредној близини. Тема је превише важна да бисмо се правили да је није било. Грех се уврежио дубоко у људској природи. И испоставља се да светост не боде очи само безнадежном безбожнику или заробљенику атеистичке идеологије. Светост боде очи свима, не искључујући ни свештенослужитеље. Можда њима (нама) боде очи више него свима осталима. Ух, што је страшно!

Јасно је чиме је сам владика Јован изазвао немилост. Превише је слободан од условности, ништа господско и надмено, никакве сличности с једном од орловских глава на двоглавом грбу. Уместо омофора могао је да пребаци пешкир преко сакоса на раменима. Све су му митре биле некако лаке. Као играчке. С обичним каменчићима. Спава све време, чим седне (чиме ли се само ноћу бави?). Муца, дуго служи, чини се да све стихире зна напамет. Невоља је бити црквењак с њим. Често није очешљан, понекад је бос у олтару. Укратко – потпуни изузетак од правила. У близини таквих људи се као у зраку светлости, одмах види свака трунчица прашине. У светлости овог „изузетка“ сви сјајни, шаролики и раскошни знаци архијерејског достојанства заиста губе на цени, откривају своју секундарност, излишност, или макар условност. Наравно, читава корпорација може због тога да наоштри зубе на човека. И Златоуста су појели. Не одједном, него из два или више пута, али су га појели. Зар овог нећемо појести? Па он није Васељенски учитељ. Он је просто чудак, штетан и непредвидив.

Све ово говорим, а да сам притом добро свестан да бих, да сам се нашао на месту оних архијереја, поступио исто као они. Трудио бих се да пригушим овај извор светлости, који изгледа превише јарко, чак дрско, осим тога, и чудно, као да брука уобичајени имиџ архијереја. Не бих услед грехова и таштине видео светост због увређености, а онда бих препустивши се на вољу скривеним страстима, потпуно изгубио контролу и умешао бих се у прогоне. Тако је и Ксенија блажена већини људи изгледала просто као неокупана и луда старица. Тако и на Јована Кронштатског није само један поп гледао као вук, завидећи му на слави, а неки су наглас говорили: „А шта у њему има посебно? Исти је као ми. Сви смо ми, ако хоћете, Јовани Кронштатски.“ И ево ови прогони, ова непрепознавања, ове замене белог црним и црног белим у суђењима приликом процењивања, изгледају ми као најстрашнији и најопаснији. Они као сенка прате Цркву кроз читаву историју.

Има у нашем руском православном гледишту црта које нас наводе на специфичне грешке. Као прво, то је затвореност према историји и будућности. Недостатак осећаја за будућност, ако хоћете. Добивши од Византије превелико наслеђе које због неукултуре дуго нисмо могли да га сваримо, добивши раскошан култ и разрађену догматику, такође смо као бреме добили и чисто византијску убеђеност да је све већ учињено. Стваралаштво се завршило, сад нам је преостало да га чувамо. Уз такво мишљење све ново нам изгледа као дрско и јеретичко. Веле, не треба ништа више. Немојте измишљати новине. Све оне су штетне. Само чувајте оно што већ постоји. То да се историја не очекује, већ твори, нама као црквеном народу тек предстоји да схватимо свим срцем. И то да се једноставно ништа не може чувати ако човек прво није схватио шта му је поверено (а то је велики труд – схватити и оценити благо које се чува), такође треба да схватимо. До тада ће се над нама вечно претећи надвијати сенка опскурантизма и лажне апокалиптике. То је било прво. А друго је то што је једна од главних категорија нашег мишљења појам „јерес“. Она се и где јој је место и где јој није место качи као табла на различите појаве са запањујућом лакоћом. Чим нам је нешто необично, чудно, ново – то је јерес. А пошто је јерес, то значи да је и „највиши степен кривице“. И то је све. Даље заједно с костима можемо да сажваћемо и најсветијег човека, а да смо притом убеђени да угађамо Богу. Тако је и написано: „Наступиће час кад ће свако ко вас убије, мислити да чини службу Богу.“ Треће – љубав према ситницама и страствена пажња према њима. Пробај само да помешаш и да промениш место палице и набедреника или да обучеш грчку расу уместо руске! Јао, шта ти је! Да се ниси усудио. Ово такође, ако не мирише на јерес, онда на раскол, на бунт и на изазов. Нека нико ништа није схватио, али смо све потребно „обавили“! Каква реч „обавили“. Ишчитали, одстојали, и задовољни смо. Сад смо достојни, а пре ишчитавања и одстајавања смо били недостојни и тако даље. Две последње црте нас чине јако сличнима Јеврејима по религиозном психолошком типу. Знам да су то непријатне речи. Али управо Јевреји страшну пажњу обраћају на ситнице, умножавају их до бесконачности и у одступнике и јеретике убрајају све своје који се усуђују да буду слободнији од уобичајеног, чак и ако не упадају у грехове и апсурде. То што личимо на Јевреје нас и греје и боде. Греје нас Богоизабраношћу, али боде опасношћу од убијања праведника, који су вечито гинули у Јерусалиму. Владика Јован је управо постао жртва гнева свих љубитеља „хиљаде ситница“ и светог материјализма. И све ове интуиције нису рођене у Дијаспори. Оне су у коферима подсвести из Домовине одвезене приликом бекства. Све је то наше – руско, рођено, што тражи исцелење и исправљање.

Данас Шангајског Владику поштује цео свет. Наравно, и ми. Ми не само да га поштујемо. Ми се њиме поносимо. Он је наш хранитељ, заштитник, настављач традиције. Он показује силу и светост скривене у недрима нашег црквеног живота. Све је то тако. Амин! Само, не треба се поносити. Треба се угледати, а не поносити. Понекад не спавати неку ноћ, тако да нам глава у зору падне на отворену Библију. Понекад цео дан после службе обилазити болнице с Дароносицо пуном Дарова на грудима. Понекад бити толико заузет свакодневним службама да заборавимо нешто од одежди приликом одласка и да заиста омофор по потреби заменимо пешкиром. Не треба да се бојимо да ћемо се прочути као будалице Христа ради, зато што је то један од знакова апостолства (безумни смо Христа ради, а ви сте мудри у Христу). И у сваком случају, треба да жртвујемо госпоштину ако не у корист јуродивости, свакако у корист обичне простодушности и приступачности.

Протојереј Андреј Ткачов