ЖИТИЈЕ СВ.ЈОВАНА ШАНГАЈСКОГ

Св. Јован Шангајски и Санфранциски рођен је 1896. године у Русији, као Михаило Максимовић. Име је добио по Св. Архистратигу Михаилу, којег је његова породица прослављала као свог заштитника. Наиме, са очеве стране, Св. Јован Шангајски био је српског племићког порекла, па је и задржано и породично прослављање Св. Архангела Михаила. Предак му је био и велики светитељ, Св. Јован Тоболски. Као царски официр, млади Михаило Максимовић је рањен током борбе у десну ногу, због чега је доживотно храмао.

Када је хиротонисан за епископа, добио је премештај за Шангај, у Кину. Тамо утемељује Кинеску православну цркву. Оснива чувено сиротиште Св. Тихона Задонског и удомљује око 4000 деце. Успоставља блиске везе са православним црквама Србије, Украјине и Грчке. Захваљујући његовом мисионарском раду и љубави, стотине хиљада Кинеза прелази у Православље. Када је добио премештај у Сан Франциско, сви штићеници овог дома пошли су за њим у Америку.

Обилази бројне западноевропске градове и оживљава спомен на западне светитеље. Кажу да не постоји неко ко је тако добро познавао – именом и житијем – све западне светитеље, нарочито помесне, чије је име почело да бива предато забораву, све док он није оживео поново спомен на њих. Учио је да свака земља мора поштовати своје помесне светитеље, колико и остале велике православне свете. Имао је дар натприродног памћења. Свету Литургију је служио на руском, српском, грчком, енглеском, холандском, француском и кинеском, стојећи бос у олтару, сматрајући се недостојним да гази обувен пред Светим Престолом, због чега је у Француској назван и Св. Јован Боси. Никада није пропуштао ни један дан да не служи Литургију.

Постаје епископ Западне Америке и Сан Франциска, подиже у овом граду цркве, сиротишта, болнице, старачке домове, школе, мензе, спасава ноћу напуштену децу са улица, обилази болесне у болницама и домовима, људе у невољи и на самрти, моли се за њих, помаже свердно, причешћује их и чудесно исцељује, творећи небојена чуда још за живота. Појављује се увек непозван, видевши својим прозорљивим духовним оком коме је потребна његова помоћ и заступништво. Појављује се веома брзо и код оних који су га у молитви призивали, чак и тамо где су све капије биле закључане и под строгим надзором. Док је боравио четири године на Филипинима, молећи се ноћу на све четири стране света, заустављао је урагане или би они заобилазили острво, да би поново ударали на острво када га је Св. Јован Шангајски напустио. О њему се никада није могло говорити са становишта обичних, људских мерила...

По његовом благослову, преподобни о. Серафим Роуз оснива манастир Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), који постаје расадник Православља у Америци. Као члановима Руске Заграничне Цркве (која се није слагала са тадашњом расколничком званичном руском црквом), Спрска Православна Црква им пружа свесрдну помоћ, признајући их као интегрални део СПЦ. Заједно са Св. владиком Николајем, заслужан је за канонизацију Св. Јована Кронштатског. Захваљујући њему обављено је и прво рукоположење за епископа Православне цркве Француске.

Овај чудесни, прозорљиви старац, преиспуњен љубављу, чудима и молитвом, предаје своју ангелску душу Господу 19.јуна - 2. јула 1966. године, у молитви, пред иконом Богородице Курско-Коренске, од које се никада није одвајао. У постељу је положен након 40 година. Његова сахрана, којој су присуствовале хиљаде и хиљаде поклоника, од туге је претворена у радосно прослављање победе живота над смрћу, победе Васкрсења Христовог. Његова соба претворена је у капелу, у којој се од тада врше богослужења. Испод ње је основана америчка мисионарска парохија Св. Нектарија Егинског Чудотворца, кога је Св. Јован веома поштовао и волео.

Мошти Св. Јована Шангајског обретене су 1993. године нетрулежне, а данас почивају у храму посвећеном икони Богородице "Свих жалосних Радост" у Сан Франциску. Од светог јелеја из кандила над његовим моштима небројено много људи је добило исцељење, а многоструко се потврдило и његово силно и брзо заступништво пред Богом свима који му се са вером и љубављу помоле. Заштитник је путника, нарочито оних који лете авионом, болесних, деце, сирочади, удовица, зависника (помаже алкохоличарима и наркоманима), неправедно оптужених, душевних болесника, одгонитељ непријатељских напада и демона и брзи помоћник током великих временских непогода, саобраћајних несрећа и других опасности.

А сви ми кажемо: „Јевреји, Јевреји. Нису препознали, одбацили су. Издали, разапели.“ А хришћани скоро у свакој генерацији такође не препознају, издају, разапињу и одбацују ону светињу пред којом са временом читав свет пузи на коленима. Свеце је лакше поштовати на растојању и кад прође извесно време, кад је већ све јасно. А налазећи се поред свеца и не препознати га – врло је проста ствар. Не само не препознати га – него га називати јеретиком (као оптинске старце), изазивачем нереда и непријатељем законите власти (као Грозни цар митрополита Филипа) или напросто лудим, као самог Јована Шангајског.

Након завршеног Правног факултета, због грађанског рата у Русији долази у Србију, земљу свог порекла, где завршава и Теолошки факултет у Београду. Зарађује за живот продајући новине испред Саборне цркве у Београду, где постаје омиљен међу парохијанима. Доцније, постаје и свештенослужитељ овог светог храма, посвећеног Св. Архангелу Михаилу. У Миљковом манастиру у Србији прима монашки постриг, добивши име Јован, по свом претку-светитељу. По одлуци Светог Архијерејског Синода СПЦ, постаје професор на Битољској богословији, где остварује трајно пријатељство са владиком Николајем Велимировићем и аввом Јустином Поповићем. Владика Николај говорио је за њега да је анђео Божији у људском обличју и живи светитељ, упућујући ђаке да беспоговорно слушају о. Јована. О. Јован (Шангајски) ноћу никада није спавао, већ је обилазио ђаке док спавају, покривао их и молио се над њима. Од дана монашења па све до краја живота, никада више није спавао у кревету. Ноћи је проводио на коленима, у молитви пред иконом Богородице и Спаситеља. Јео је једном дневно, у поноћ, а спавао тек сат или два на коленима, и даље у молитви, узевши на себе један од најтежих подвига побеђивања своје природе. Упознавши молитвено заступништво Св. Наума Охридског, коме су узношене молитве за душевне болеснике и болесне уопште, увек је са собом носио икону овог светитеља и њоме исцељивао, како на Охриду тако и до краја живота, ма где се налазио. На Западу је обилазио душевне болнице и ноћу тајно исцељивао болеснике крај ове иконе. Архиве шангајских болница бележе бројне случајеве чудесних исцељења његовим молитвама.

У овим страшним годинама свеопштег одпадништва од Бога,Господ није напустио људе Своје - послао им је великог заступника.Сада је уз престо Свевишњег храбри заступник цркве Христове; подвижник и аскета у традицији св.столпника који су преузимали на себе најстроже покоре и,понекад, јуродиви Христа ради, што превазиђе мудрост овога света; пастир добри и љубазни,који положи душу своју за стадо своје; учитељ и васпитач младежи православне;утешитељ и човек несебичан; апостол и мисионар;богослов мудри,зналац тајни светитељ васељенског значаја који се постојано држао онога што је обећао пред Богом и људима у говору приликом рукоположења за епископа:,,КОЈА СЕ ВЕЋА КОРИСТ БЛИЖЊЕМУ МОЖЕ УЧИНИТИ НЕГО ДА ГА ПРИПРЕМИМО ЗА ЖИВОТ ВЕЧНИ...*

 

О СВЕТОМ ЈОВАНУ ШАНГАЈСКОМ

 Ко је тај човек? 

Он је, телом крхак, са светлим очима и осмехнутим лицем, бивши продавац београдских новина. После Првог светског рата он је сваког јутра долазио до зграде Патријаршије вичући: „Новине, новине!“. Ми смо куповали новине од њега, али нико од нас није слутио да је, још пре емигрирања у Србију, он завршио највишу школску установу у Русији. Бедном зарадом од продаје новина он је издржавао родитеље и себе. Завршио је Богословски факултет у Београду, замонашио се и био професор Битољске богословије у мојој Охридско-битољској епархији. Са иконом Светог Наума Охридског ишао је по болницама и читао молитве болесним Кинезима и многе је исцелио. Једне зиме служио сам с њим службу у руској цркви у Бронксу. Он ме затим пратио на улицу. На себи је имао лаку расу од танке кинеске свиле. „Лепу расу имаш, брате Јоване, и лепо ти стоји“, рекох му узгред. Чим сам то изговорио, он поче да скида расу, да би ми је дао. Задивих се и побегох. Та раса му је – дар од некога, и успомена на Шангај. Такав је он – и само он. Он своју будућност не обезбеђује и не брине се о њој. Заслужена народна љубав – то је најпоузданија банка, која с највећом каматом осигурава слугу Божијег и за живота и по смрти.“-     Свети владика Николај

 

ВЛАДИКА ЈОВАН

 

Владика Јован (Максимовић) је најсветији човек Руске Дијаспоре. Али не само Дијаспоре! То је живи Четји Минеј у којем има и исповедништва, и светитељства, и преподобништва, и јуродивости. Осим тога, био је прогањан на крају живота. Прогањали су га јаросно – и то своји. Загранична Црква је тако, побегавши од несавесних и окрутних прогона вере од стране „другова“, сама у личностима огромне већине својих јерарха, постала прогонитељка савремене светости, која је живела у њеној непосредној близини. Тема је превише важна да бисмо се правили да је није било. Грех се уврежио дубоко у људској природи. И испоставља се да светост не боде очи само безнадежном безбожнику или заробљенику атеистичке идеологије. Светост боде очи свима, не искључујући ни свештенослужитеље. Можда њима (нама) боде очи више него свима осталима. Ух, што је страшно!

Јасно је чиме је сам владика Јован изазвао немилост. Превише је слободан од условности, ништа господско и надмено, никакве сличности с једном од орловских глава на двоглавом грбу. Уместо омофора могао је да пребаци пешкир преко сакоса на раменима. Све су му митре биле некако лаке. Као играчке. С обичним каменчићима. Спава све време, чим седне (чиме ли се само ноћу бави?). Муца, дуго служи, чини се да све стихире зна напамет. Невоља је бити црквењак с њим. Често није очешљан, понекад је бос у олтару. Укратко – потпуни изузетак од правила. У близини таквих људи се као у зраку светлости, одмах види свака трунчица прашине. У светлости овог „изузетка“ сви сјајни, шаролики и раскошни знаци архијерејског достојанства заиста губе на цени, откривају своју секундарност, излишност, или макар условност. Наравно, читава корпорација може због тога да наоштри зубе на човека. И Златоуста су појели. Не одједном, него из два или више пута, али су га појели. Зар овог нећемо појести? Па он није Васељенски учитељ. Он је просто чудак, штетан и непредвидив.

Све ово говорим, а да сам притом добро свестан да бих, да сам се нашао на месту оних архијереја, поступио исто као они. Трудио бих се да пригушим овај извор светлости, који изгледа превише јарко, чак дрско, осим тога, и чудно, као да брука уобичајени имиџ архијереја. Не бих услед грехова и таштине видео светост због увређености, а онда бих препустивши се на вољу скривеним страстима, потпуно изгубио контролу и умешао бих се у прогоне. Тако је и Ксенија блажена већини људи изгледала просто као неокупана и луда старица. Тако и на Јована Кронштатског није само један поп гледао као вук, завидећи му на слави, а неки су наглас говорили: „А шта у њему има посебно? Исти је као ми. Сви смо ми, ако хоћете, Јовани Кронштатски.“ И ево ови прогони, ова непрепознавања, ове замене белог црним и црног белим у суђењима приликом процењивања, изгледају ми као најстрашнији и најопаснији. Они као сенка прате Цркву кроз читаву историју.

Има у нашем руском православном гледишту црта које нас наводе на специфичне грешке. Као прво, то је затвореност према историји и будућности. Недостатак осећаја за будућност, ако хоћете. Добивши од Византије превелико наслеђе које због неукултуре дуго нисмо могли да га сваримо, добивши раскошан култ и разрађену догматику, такође смо као бреме добили и чисто византијску убеђеност да је све већ учињено. Стваралаштво се завршило, сад нам је преостало да га чувамо. Уз такво мишљење све ново нам изгледа као дрско и јеретичко. Веле, не треба ништа више. Немојте измишљати новине. Све оне су штетне. Само чувајте оно што већ постоји. То да се историја не очекује, већ твори, нама као црквеном народу тек предстоји да схватимо свим срцем. И то да се једноставно ништа не може чувати ако човек прво није схватио шта му је поверено (а то је велики труд – схватити и оценити благо које се чува), такође треба да схватимо. До тада ће се над нама вечно претећи надвијати сенка опскурантизма и лажне апокалиптике. То је било прво. А друго је то што је једна од главних категорија нашег мишљења појам „јерес“. Она се и где јој је место и где јој није место качи као табла на различите појаве са запањујућом лакоћом. Чим нам је нешто необично, чудно, ново – то је јерес. А пошто је јерес, то значи да је и „највиши степен кривице“. И то је све. Даље заједно с костима можемо да сажваћемо и најсветијег човека, а да смо притом убеђени да угађамо Богу. Тако је и написано: „Наступиће час кад ће свако ко вас убије, мислити да чини службу Богу.“ Треће – љубав према ситницама и страствена пажња према њима. Пробај само да помешаш и да промениш место палице и набедреника или да обучеш грчку расу уместо руске! Јао, шта ти је! Да се ниси усудио. Ово такође, ако не мирише на јерес, онда на раскол, на бунт и на изазов. Нека нико ништа није схватио, али смо све потребно „обавили“! Каква реч „обавили“. Ишчитали, одстојали, и задовољни смо. Сад смо достојни, а пре ишчитавања и одстајавања смо били недостојни и тако даље. Две последње црте нас чине јако сличнима Јеврејима по религиозном психолошком типу. Знам да су то непријатне речи. Али управо Јевреји страшну пажњу обраћају на ситнице, умножавају их до бесконачности и у одступнике и јеретике убрајају све своје који се усуђују да буду слободнији од уобичајеног, чак и ако не упадају у грехове и апсурде. То што личимо на Јевреје нас и греје и боде. Греје нас Богоизабраношћу, али боде опасношћу од убијања праведника, који су вечито гинули у Јерусалиму. Владика Јован је управо постао жртва гнева свих љубитеља „хиљаде ситница“ и светог материјализма. И све ове интуиције нису рођене у Дијаспори. Оне су у коферима подсвести из Домовине одвезене приликом бекства. Све је то наше – руско, рођено, што тражи исцелење и исправљање.

Данас Шангајског Владику поштује цео свет. Наравно, и ми. Ми не само да га поштујемо. Ми се њиме поносимо. Он је наш хранитељ, заштитник, настављач традиције. Он показује силу и светост скривене у недрима нашег црквеног живота. Све је то тако. Амин! Само, не треба се поносити. Треба се угледати, а не поносити. Понекад не спавати неку ноћ, тако да нам глава у зору падне на отворену Библију. Понекад цео дан после службе обилазити болнице с Дароносицо пуном Дарова на грудима. Понекад бити толико заузет свакодневним службама да заборавимо нешто од одежди приликом одласка и да заиста омофор по потреби заменимо пешкиром. Не треба да се бојимо да ћемо се прочути као будалице Христа ради, зато што је то један од знакова апостолства (безумни смо Христа ради, а ви сте мудри у Христу). И у сваком случају, треба да жртвујемо госпоштину ако не у корист јуродивости, свакако у корист обичне простодушности и приступачности.

Протојереј Андреј Ткачов