ОБУСТАВЉАЊЕ ЦРКВЕНОГ ОПШТЕЊА ПО СВЕТООТАЧКОМ ПРЕДАЊУ

Пре свега, неопходно је прецизирати, да наши јерарси, стално мењају смисао речи св. Игњатија Богоносца, које се односе на епископе, а управо, инсистирају на томе, да је светитељ рекао о епископима: „ … без епископа нема цркве“. Ипак, речи Светога означавају нешто друго. Свети говори: „Сви поштујте ђаконе као Исуса Христа и епископа, који је икона Оца и презвитере као сабор Божији и као сабрање апостола. Без њих нема Цркве“. Цркве нема и без ђакона и без презвитера (свештеника), а не само без епископа.

Осим тога, свети Игњатије је учио: „Ма ко да говори нешто другачије него што је било заповеђено у Предању, чак ако је он достојан поверења, чак, ако је испосник, чак ако он живи целемудрено, твори чудеса, пророкује – нека буде за тебе као вук у јагњећој кожи, јер је он поборник духовне погибије…И ако такав раздаје своје имање беднима и горе премешта и ако тело своје предаје на мучење, нека буде за тебе противник, јер унижава закон и пророке чије је речи испунио Христос Својим боравком на земљи. Гледај на таквога, као на антихриста…

“ И епископи нису изузетак, ово се и на њих односи.

Православна Црква је христоцентрична, а не епископоцентрична. Када се на јутрењи чита Еванђеље, то Христос невидљиво присуствује и говори у храму и епископ скида свој омофор, показујући, по речима светог Симеона Солунског, да и он слуша и повинује се Архијереју Христу.

Свети Атанасије Велики писао је да су Оци Првог Васељенског Сабора упозоравали у својим посланицама да ми „не будемо снисходљиви према онима, који покушавају да уводе новаторства у веру.

У годинама светог Атанасија великог, у време гоњења против Православних, од стране официјелне „Цркве“, сви православни епископи и свештеници били су протерани. 

Свети Атанасије је писао: „У храмовима Господњим сада седе јеретици… сарадници сатане“. Ипак, формално у храмовима тога времена били су канонски и законити свештеници и епископи; отуда следи, да у време јереси, Црква без епископа постоји, а ако не би постојала, то би свети учио следећем: Следујте за вашим епископом у свему што он говори и не остављајте га дотле док се не сазове Сабор, који ће га осудити.“ Ипак, он није проповедао такво учење. Напротив, свети Атанасије је рекао: 

„Ако епископ или презвитер, који су очи Цркве, буду имали недолично понашање и саблажњавали народ, онда их треба изагнати. Боље је без њих скупљати се у дому молитве, него заједно са њима, као са Аном и Кајафом, бити бачен у огњено море.

Други случај је када свети дели епископа од пута, који води човека спасењу – то је његова реч епископима, који прете Православнима прогонством и казнама. Светитељ их карактерише као пријатеље ђавола и његових демона. Могу ли они да носе „лик Христов“ и да припадају спасоносној Цркви Христовој?

Свети Атанасије Велики, тумачећи одломак “Чувајте се лажних пророка, који долазе к вама у јагњећој кожи, а унутра су вуци грабљиви. По плодовима њиховим познаћете их“2 (Мт.7,15), пише следеће о епископима јеретицима:
„Ако видиш, брате, било кога да има изглед благопристојан, ти не гледај на то, да ли је он одевен у овчју кожу, носи ли име свештеника, епископа, ђакона или подвижника, већ пожури да сазнаш о делима – да ли је он целомудрен, гостопримљив, милостив, онај, који воли, да ли је истрајан у молитвама, да ли је трпељив. Ако му је стомак – бог, грло – ад, ако је он слаб на новац и тргује побожношћу, остави га – он није мудар пастир, већ грабљиви вук. 

Ако ти умеш да распознајеш дрвеће по њиховим плодовима – каквог су они рода, укуса, особина – тим више ћеш морати да распознајеш христопродавце по делима њиховим, јер, они, носећи маску побожности, имају ђаволску душу. Ти не скупљаш са трња грожђе ни са чичка смокве, онда зашто се надаш да можеш чути од преступника нешто добро или од издајника да сазнаш нешто корисно? И тако, уклањај се од њих као од вукова арабијских, као од трња непослушања, чичака неправедности и дрвета лукавог.“
Има, који су у зловерију, удаљите се од општења са њим. Ако обећа да ће то обуставити, сматрајте га као свога брата. А ако се противи исправљању – бежите од њега.

Свети Василије Велики говори следеће речи, које се односе на све, не искључујући ни епископе:

 „Ако неко претендује на потпуно исповедање Православне вере, али општи са онима, који још противрече, ако после упозорења, не обуставе своје општење са њима, то их не треба сматрати браћом.“ У својој посланици „Свештеницима у Тарсу“, св. Василије Велики учи их, да не примају у црквено општење оне, који говоре да је Дух Свети – твар.


Понављајући то, он пише, да од оних, који желе сједињење, треба захтевати исповедање вере само у две ствари. Прво, такви морају да исповедају Никејску веру, а друго, исповедати да Дух Свети није твар. Ако они не исповедају ни једно, ни друго, то не треба ступати у црквено општење са њима, не искључујући ни епископе. 

Томе истом, он учи и у својој другој посланици. Треба подвући да је то учење св. Василија Великог било написано још пре II Васељенског Сабора, који је коначно осудио духоборну јерес. Свети Василије није само удостојавао црквеног општења оне, који су прихватили јеретичко учење, него их је још предавао и анатеми, мада њихово учење још није било осуђено као јерес на Сабору. Свети Василије Велики веома се оштро изјашњавао о епископима, који предају своју веру ради власти и блага. Он их чак и не сматра епископима и саветује никопољским клирицима, да немају никакво црквено општење арианољубивим (аријанским) епископом Фронтоном. Фактички, светитељ Василије Велики призива их да се не повинују њему. Он такође обраћа њихову пажњу на ту чињеницу, да они не смеју да се обмањују тиме, што (неки епископи) праве се као да имају истиниту веру. „Ми чак и за кратко време не општимо са онима, који храмају у вери“ „Чак, ако је неко племенит и изузетно знатан, али омета да се твори оно што Господ заповеда, или побуђује да се ради оно што Господ брани, од таквога треба бежати, јер он мора бити мрзак за свакога, ко воли Господа.“

Свети Василије Велики говори: „Древна пракса била је: не примати никога, не испитавши његову веру, да ми не бисмо били окривљени за општење са непријатељима вере.“
„Ко учи другачије и не следује здравим речима Господа нашег Исуса Христа и учењу о благочешћу… удаљуј се од таквих!“

Апостол не искључује епископе или свештенике од те заповести и ни у једном тумачењу великих Светих Отаца, не говори се ништа о томе да се те речи не односе и на епископе и свештенике.

Свети Григорије Палама – у „Оповргавању посланице Игњатија Антиохијског“ – директно одриче достојанство епископа, када он не иде за Истином: „ Јер Цркви Христовој припадају само они, који прихватају истину Цркве; а они, који су непослушни тој истини, ни на који начин не могу да представљају Цркву и немају према њој никакав однос. Такви људи се баве самообманом, чак ако су свештеници, или архијереји. Прво, истинито хришћанство, карактерише се и опредељује, не личностима, већ апсолутном истином и непоколебљивом вером. „ И они, који припадају Цркви Христовој су од истине, а они, који нису од истине, они и не припадају Цркви Христовој, ма колико они говорили лажи о себи, када сами себе називаји светим пастирима и архиепископима и тако их и други називају. А ми сви знамо, да се хришћанство одређује не спољашњим изгледом већ истиношћу и исправношћу вере.

На тај начин, свети Григорије истражује праву веру и став епископа, да би одредио, да ли се у Цркви налази такав, а не решење Сабора када је патријарх Калекас одлучио од Цркве светога и његове истомишљенике, свети Јосиф је писао: „ Каква Црква нас је изгнала? Црква Апостола? Ви и ми смо Њени заштитници и сагласни са Њом… Наравно, нас није одбацила Апостолска Црква… већ новојављена Црква и чудно учење Калекаса, а затим, ти си „рукоположио“ и своје „свештенатво“… Зашто ви називате себе Црквом?… Зато што ти не разликујеш непосвећене од светих? Зато што ти дозвољаваш да улазе у светињу над светињама сви упрљани и оскврњени?…“ У вези са свим тим, свети Јосиф саветује: „Прекратимо наше општење са њима“ И он опет подсећа на то да Калекас још није био низвргнут већ постојећи патријарх.
Неопходно је посебно подвући, да по мишљењу светог Григорија Паламе, нико не може да се сматра православним, чак, ако он тврди да исповеда православну веру, ако он, у исто време служи и подчињава се неком јеретичком пастиру.
„ … Не може да се сматра благочестивим онај, који се није оделио од њега (Калекаса)…“; „онај, који се оделио од Калекаса, тај заиста улази у списак хришћана и сједињен је са Богом…“ За Светога, како описује његов сарадник Јосиф Калофет, Црква Христова и „црква“ на челу са патријархом Јованом Калекасом – су разне Цркве. И тако, када постоји јерес, то, њени следбеници: духовништво и мирјани стварају другу „цркву““ Зато онај, ко прима јерес, одступа од Апостолске Цркве, која постоји од века и постаје део „цркве“ новостворене. Говорећи о таквим случајевима, он учи: „Прекратимо наше општење са њима“ и „зато што је Калекас не једанпут отпадао од пуноће православних хришћана, не може да се сматра благочестивим онај, који се не одели од њега. Напротив, онај, који се, због тога, оделио од Калекаса, тај заиста, улази у списак хришћана и сједињен је са Богом, благочестивом вером.“ И на другом месту он говори: „Бежимо од оних, који не примају тумачење Светих Отаца и покушавају да уче супротно. И чак, ако они лицемерно изговарају те исте речи, они се одричу од њиховог благочестивог смисла. Бежимо од таквих, као да смо срели аждају.

Светитељ Герман у својој посланици мирјанима Кипра, који су потпали под власт завојевача – Латињана у 12. и 13. веку пише: „Народу Божијем, који живи на Кипру, као истинитим чедима Католичанске Цркве, наређујем да беже од свештеника, који су пали у латинску обману, да не иду у њихове цркве, да не прилазе њима за благослов. Јер, боље је молити се Богу у својој кући, него заједно са Латинима ићи у цркву, а затим, заједно са њима отићи у ад.“

Св.Григорије Низијанзин - Светило је телу око (Мт. 6, 22), но то не важи само за ово телесно око које телесно гледа и бива гледано, него то важи и за око које духовно гледа и духовно бива посматрано, то јест за епископа, који је светило Цркве. И као што бива да ако је телесно око чисто и здраво, тада и цело тело бива правилно руковоћено, ако ли је пак нечисто, он да ни тело не иде право; тако бива и са старешином Цркве: какав је он, таква ће му бити и Црква: или заједно с њим пропада, или се заједно с њим спасава.

Св. ИРИНЕЈ - Једина дужност епископа јесте да и у најмањем чува Апостолску Веру и Прејемство и да их преда неизмењене и неискварене својим прејемницима.Прејемство је печат истинитости црквеног учења.Истина се чува у Цркви благодарећи прејемству епископа.Прејемство епископа је признак Тела Христова."

Свети Ипатије избрисао је име Несторија из Диптиха (престао је да га помиње), када је Патријарх Несторије, објавио своје јеретичко учење, говорећи: „То више није епископ, прекраћујем општење са њим.“


Свети Јован Златоуст пише да критеријум и знак јединства у Цркви не само општење у тајнама (под вођствомк епископа, о чему се напред говорило), већ, пре свега, општа вера. „А када ми сви исто верујемо, то и јесте јединство вере. Прво: нарушава се заједничка вера, а затим и општење у тајнама. А ово се дешава, ако се сам епископ уклања од опште вере! Свети нам то објашњава: „Не само, ако нам неки говоре многе ствари, које су противне вери и све ниподаштавају, већ чак, ако и нечем најмањем, што је противно вери – уче – нека буде анатема“.
Њега су питали:
„Шта радити са онима, који измишљају учења, која се разликују од учења апостола?
„Уклањајте се од њих – одговорио је он – и избегавајте их“.„Молим вас, уклањајте се и избегавајте њихова сабрања“. „Јер, боље је да тебе нико не води, него да те води недостојан.

Свети отац јасно излаже сваком верујућем, да је он сам одговоран за свој избор. Свети Златоуст говори: „Ако је код њега (пастира) унакажена вера, не иди за њим, чак да је то анђео“.„Ако проповеда унакажено учење, не прихватај га, чак да је то анђео.“ „Не прихватај“ употребљава се овде, не само у смислу „не примати учење“ већ и у смислу „не подчињавати се“, „не слушати га“.


Осим тога, говорећи о канонима свети Јован Златоуст учи да нема неопходности, да би епископ згрешио против свих канона истовремено, „… али, ако они буду проповедали насупрот Предању нешто најмање и чак ако они изрекну саму маленкост, нека буду анатема“. 

Свети Јован Златоуст у својој Беседи „О лажним пророцима“ тврди, да се човек скрнави чак, ако он једе и пије са јеретицима; а колико је тек горе црквено општење са јеретицима у св. тајнама. И свети продужује: „Бежите далеко од њих и не додирујте се њихове нечистоте“… А када то бива? „Неко постаје саучесник греха другога, ако зна његово безакоње „ћути и не исправља га“. А ако ја не могу да га исправим? „А ако ти не можеш да га исправиш, ти не мораш да учествујеш у његовом греху путем дружења и општења са њим“.
Тумачећи Посланицу Јеврејима Свети нам говори: „Ако је неко лукав у питањима вере, то бежи од њега, чак, ако је то Анђео, који је сишао са неба…“ И још: Ко се дружи са непријатељима Цара Христа, тај не може бити пријатељ Цара, већ је и самог живота недостојан и са непријатељима бива погубљен!“ И још: „Не само они, који греше, већ и оци, који их хвале, заслужују такву исту, или чак гору казну.“


Свети Кирило Јерусалимски: „Не прихватај ласкаве речи јеретика о Христу, ни њихово умишљено смирење. Јер они су змије, породи јехидини. И Јуда је говорио: радуј се, Учитељу и – издао га. Не гледај на целиве, већ се плаши ада. И да не би помислили да га ја не изобличавам непотребно, укратко ћу рећи, ко је овај Манес и чему он учи… Јер он је крадљивац туђих зала, која је присвојио… Онај, који ступа у општење са таквим људима, нека погледа са ким се повезује.“



Свети Исповедник Мелетије учи: „Не треба слушати монахе и свештенике, када су њихове речи незаконите и када су њихови савети – зли. И не само свештенике и монахе! Већ и самим епископима не уступајте, када они раде некорисно за душу и желе да погрешно убеђују… Јер, најбоље је одступити од оних, који не мисле добро и од оних, који следе за исповедницима зла, који су се оделили од Бога и њиховим истомишљеницима.
Свети Мелетије пре него што су га подвргли мучењу, писао је у својим радовима, да су Латињани јеретици, а они, који имају са њима црквена општења, наследиће вечну муку.

Свети преподобни Максим Исповедник говорио је да обавезни услов за припадање некога Цркви, јесте, не заједница са епископом, већ његово прихватање Истине. Са епископом треба свако да се сједини само онда, када овај прихвати Истину.
На истрази коју су спроводили посланици имперетора, да би убедили у супротно светог преподобног Максима, њему је епарх (епископ) поставио следеће питање: „Јеси ли ти у заједници са овом Црквом, или ниси?“ – Свети преподобни Максим је одговорио: „Нисам.“ – „Реци зашто?“ Свети преподобни Максим је рекао: „Због неприхватања Сабора.“ Тојест, он није имао црквено општење, зато што су император и патријарх презирали Саборе. Све се ово дешавало око 20 година (680.г.) пре сазива Петог и Шестог Васељенског сабора, који је осудио јерес, анатемисао све тадашње Патријархе Истока и Запада и оправдао Максима Исповедника и два његова ученика – монаха!
За светог преподобног Максима Саборна Црква – то није епископ, већ „… већ право и спасоносно исповедање вере у Христа.



Свети Марко Ефески на кога су вршили притисак да би он помињао Константинопољског патријарха Митрофана (који је одобравао латинску јерес) – рекао је: „Избегаваћемо на сваки начин општење са њим (патријархом) и нећемо ни саслуживати са њим, нити га уопште помињати, нећемо га сматрати архијерејем, већ вуком и најамником.“ И још додаје: „Избегавајте их браћо, и општења са њима. Јер они су лажни апостоли, лукави делатељи, који имају изглед апостола Христових. И није чудно: зато што сам сатана прима изглед Анђела светлог и зато није чудно ако и његови служитељи примају изглед служитеља правде; али крај њихов биће по делима њиховим. Стојте и чврсто се држите предања, које сте примали, како писана, тако и усмена, да се не би поколебали.“
„Јер потребно је да њих (који мисле као Латини) оделимо од нас“ – рекао је он. Саветуј свештеницима Божијим да на било који начин избегавају општење са њим (патријахом) и да не саслужијемо са њим и уопште да га не помињемо, да га не сматрамо архијерејем, већ вуком и најамником! И тако, бежите и ви, браћо, од општења са онима, са којима не треба бити, ни помињања оних, који нису достојни да се литургијски помињу.
Ево, ја, грешни Марко, говорим вам да онај, који помиње папу као православног архијереја, обавезан је да испуњава све латинско – до бријања браде и такав ће бити осуђен заједно са Латињанима и сматраће се нарушитељем вере.

„Треба бежати од њих, као што се бежи од аждаје, како од самих Латињана, или можда, још горих него што су они – као од христопродаваца и христокупаца. Избегавајте браћо, свако општење са њима. Јер они су лажни апостоли, лукави делатељи, који имају изглед апостола Христових.“
Важно је подвући да Свети није покретао таква питања, као неопходност саборног осуђивања, као ризик раскола или отпадања од Цркве или питање примене икономије ради мира, или ради продужења проповеди (Еванђеља). Патријарх Митрофан није био у то време осуђен или рашчињен од неког Сабора.

Свети Никифор, архиепископ Константинопољски, молио је верујуће да не ступају у општење са јеретицима, зато што су њихова учења „породи јехидне (змије).

А за преподобног Неофита, затворника Кипарског, „црквено општење са папистима подвргава онога који општи, анатеми сабора и води га на дно ада.“

Свети Симеон: „Сваког свештенослужитеља, чија вера, речи и поступци нису сагласни са учењима Светих Отаца, омрзнућемо га као демона, ако он чак васкрсава мртве и чини друга чудеса, нећемо примати у наше куће,већ ћемо се одвратити од њега.


Свети Теодор и Теофан Начертани (нацртани) говорили су:
„… Ми смо одбацили његове предлоге и рекли да смо готови да издржимо десет хиљада смрти. Такође смо рекли да се никада нећемо оскрвнити црквеним општењем или чак простом сагласношћу са онима, који нарушавају веру и исповедање Хришћана, чак ако нам ископају очи или спале на огњу наша тела…



Сагласно светоме Теодору Студиту: „Једни (јеретици) су претрпели потпун бродолом у вери; други, ако и нису потонули помислима, тим, ништа мање, сами гину кроз општење са јересима.“ Он сматра „издајом Православног исповедања“, када неко остаје у општењу са својим јеретичким епископом. Свети Теодор подсећа на заповест св. Атанасија Великог: „… никаквог општења не треба имати са јеретицима и никаквог, са онима, који опште са начаснима.“ 

И у другој посланици он учи: „Ми имамо заповест од самог Апостола Павла, да, ако нас неко учи, или убеђује да поступамо против онога, што смо примили по предању, против онога, што одређују Правила Васељенских и Помесних сабора, који су се одржавали у своје време, да не прихватамо таквога и да га не сматрамо чланом светог клира.“    „Они, који опште са јеретицима, заиста се одбацују од Цркве.“



Свети Фотије Велики писао је: „Када је пастир јеретик, тада он постаје вук и ми морамо да бежимо од њега, да нас он не би увео у заблуду и чак, ако је он миран, избегавај општење и разговор са њим, као од отрова змијског.“
Нема бољег тумачења 15–ог правила Дводелног сабора, него што је сам претседник Сабора, који га је објавио. Послушајмо шта говори свети Фотије Велики: „Ми морамо од њих да бежимо, као што бежимо од сусрета са змијом и морамо прекинути свако општење са њима и избегавати их на сваки начин, чак, ако нам они изгледају достојни поштовања и ако су кротки.“



СВЕТИ КАНОНИ

Учење Светих Отаца о удаљавању народа Божијег од пастира – јеретика било је прихваћено у многим Светим канонима. Погледајмо само неке од њих.

Правило III Васељенског Сабора захтева: „ да чланови клира ни на који начин не буду подчињени епископима, који су одступили или одступају од Православља.“
Овде се, наравно, подразумевају епископи, који нису саборно осуђени, јер би тада они били низложени и о послушању њима не би ни било говора, зато што би они били лишени чина и налазили би се иза граница административне структуре Цркве.
„Ако нешто додају или одузимају од Предања Саборне Цркве – анатема да буде. Онима, који било које Предање црквено писмено или усмено нарушавају, нека буде анатема“ – објављује Седми Васељенски Сабор и наравно, епископи нису изузеци.

Правило Дводелног Сабора и 31. Апостолско Правило сматрају достојним похвале и почасти оне, који се одељују од епископа – јеретика, зато што такви сузбијају (распростирање јереси) и штите Цркву од раскола.

„Ако неко од епископа, или презвитера, или ђакона… нађе се да је у општењу са онима, који су одлучени од општења, нека и сам буде ван општења црквеног“ (2. Правило Антиохијског Сабора). Апостолска правила у потпуности подржавају ту позицију: „Ако се неко са одлученим од црквеног општења помоли, макар то било у кући: такав да буде одлучен.“
Сагласно решењу Сабора 1351.год., који је анатемисао Варлама и Акиндина, ми морамо да прекинемо општење не само са јеретицима већ и са онима, који су са њима у општењу, који „ако су клирици, да буду избачени, а ако су мирјани, да буду одлучени.“
„Онима, који свесно опште са јеретицима–анатема.“
(Протоколи VII Васељенског Сабора).

НЕДЕЉА ПРАВОСЛАВЉА - Св.Григорије Палама

Беседа о вери, изговорена на Недељу Православља, садржи и излагање Православног Исповедања

"Верујемо у Бога" и "верујемо Богу" не значи једно исто, јер "веровати Богу" значи да Његова обећања која нам је дао сматрамо чврстим и истинитим, док "веровати у Бога" подразумева да се о Њему мисли на православан начин. Ми смо дужни да одржимо и једно и друго, да истинујемо  и у једном и у другом и да то одржимо тако што ћемо (у Божија обећања нама) бити уверени више него да смо видели сопственим очима. Треба да будемо верни Богу у Којега верујемо а пошто смо верни, да тако будемо и оправдани, јер је речено: Верова Авраам Богу и то му се урачуна у праведност (Рим. 4; 3). Како је Авраам веровао када је био оправдан? Он је од Бога добио обећање да ће се у семену Његовом, а то је био Исаак, благословити сва племена Израиљева. Затим је добио заповест од Бога да принесе на жртву Исаака. Он је тада још био у детињем узрасту и био је једини кроз којега је требало да буде испуњено обећање. Ништа не питајући, отац је био спреман да сопственим рукама закоље дечака, иако је тада веровао да кроз њега треба да се испуни обећање које је сматрао за чврсто и ненарушиво.

Видите ли каква је вера која оправдава?! И нама је Христос обећао наслеђе вечног живота, наслађивање, славу, и Царство, а затим заповедио да живимо у сиромаштву, да постимо, да живимо савршено и уздржано, да будемо спремни за смрт, да распнемо саме себе са страстима и похотама. Похитајмо, дакле, према томе и поверујмо у оно обећање Божије, уистину верујући Богу угледајући се на Авраама, и то ће нам се урачунати у праведност.
Видите ли шта је уследило за таквом намером? Спремност да се Исаак преда на заклање представљала је не само снажно сведочанство и доказ Авраамове вере, него и разлог због којег је од његовог семена (тј. од потомства) требало да се роди Христос, кроз Којег су благословена сва племена на земљи а обећање испуњено. На неки начин, Бог је постао дужник ономе који је ради Њега предао свог јединородног и истинитог сина тако да и Он, са Своје стране, ради обећања које му је дао предаје Свог Јединородног и истинитог Сина. Слично је и када смо ми у питању: целомудреност, праведност, смирење и трпљење оних који нам на било који начин причињавају зло, раздавање свога имања, као и исцрпљивање тела у постовима и бдењима, једном речју распињање себе са страстима и похотама у испуњавању заповести Божијих, не представља само доказ да уистину верујемо обећањима Христовим, него, у неком смислу, чини да Бог буде дужан да нам узврати вечним и непропадљивим животом, наслађивањем, славом и Царством.

Због тога је и Он Сам, гледајући Своје ученике, рекао: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско. Блажени који плачу. Блажени милостиви. Блажени гладни и жедни правде. Али тешко вама боштима, тешко вама који се смејете сада, тешко вама који сте сити сада, тешко вама када стану сви људи добро говорити о вама (Мт. 5; 3, Лк. 6; 24-26). Реци ми онда може ли се за онога, ко не обраћа пажњу на блаженства Господња него на оно што Господ сажаљева, поверовати да верује у Бога? Показаћу ти, каже, веру своју из дела својих. Ко је међу вама мудар нека покаже од доброг понашања дела своја (Јак. 2; 18, 3; 13).
Нека то, да уистину верујемо Богу, односно да смо познали истинитост и постојаност обећања или претњи које нам је упутио, као и наше очекивање да се они брзо пројаве, покажу наша добра дела и очување заповести Божијих. Како ћемо, међутим, доказати да у Бога верујемо православно, тј. да добро, непогрешиво и побожно мислимо о Њему? Тако што ће наше исповедање бити сагласно са нашим богоносним Оцима. Незаблудна вера у Бога не узрокује само противљење телесним страстима и замкама лукавога, него и противљење острашћеним људима, који нас прелешћују и наговарају на рђаве насладе. Тако се православно веровање у једног истинитог Бога показује не само кроз противљење незнању и наговорима противника, него и кроз противљење безбожним људима, који нас вребају и заједно са собом повлаче у сопствену пропаст. Када су у питању обе ове вере (тј. веровање Богу и веровање у Бога), највећу помоћ пружају нам не само Бог и сила познања коју нам је дао, него и добри ангели и благочестиви људи који живе сагласно са вољом Божијом.
Због тога наша духовна и заједничка Мајка и Хранитељка, Црква Христова, данас још јасније и још свеобухватније оглашава о онима који су засијали у побожности и врлини. Објављујући о њиховим свесвештеним Саборима и о божанским догмама које су тамо проглашене, она уједно одбацује следбенике безбожништва (јереси) и њихова лукава учења и схватања, како бисмо их се и ми клонили и како бисмо, следећи оне који божанствено мисле, веровали у једног Бога Оца, и Сина и Духа Светог, од Кога, Којим и у Коме је све постало, Који је пре свега, над свим, у свему и изнад свега; Јединица у Тројици и Тројица у Јединици, несливено сједињена и недељиво раздељена, Јединица и Тројица свемогућа.

Отац надвремени (безвремени), беспочетни и вечни, једини узрок и корен Божанства Које се созерцава у Сину и Духу Светоме, не само Творац, него једини Отац једног Сина и једини Производитељ једнога Духа Светога, вечносуштни и свагдасуштни Отац, свагдасуштни једини Отац и једини Производитељ Светога Духа, Којем је (Његов) једини Син савечан, а када је реч о времену савремен, али није и беспочетан, јер је Њему родитељ, корен, источник и почетак Отац, од Којег је Јединог пре свих векова произашао, бесплотно, бестрасно и непроменљиво рођен али не и раздвојен, Који је Бог од Бога, не другачији као Бог, него другачији као Син Који је вечносуштни и свагдасуштни и увек у Богу несливено сушти, Логос живи, Светлост истинита, уипостазирана Премудрост, узрок и почетак васцеле творевине јер је све ово кроз Њега постало, Који је на свршетку векова, како су Пророци предсказали, Сам Себе унизио, примивши ради нас обличје какво је нама својствено. Благовољењем Оца и садејством Духа Светога био је зачет и родио се од Приснодјеве као Онај који се заиста оваплотио и постао нам сличан у свему осим греха, остајући и после оваплоћења у једној Ипостаси истинити Бог као што је и био. Чинећи све божанско као Бог, а као Човек све људско, изложивши Се непорочним људским страдањима, будући бестрасан (у смислу "неподложан страдању") и бесмртан и остајући Бог, добровољно је ради нас телесно претрпео страдања као човек и био распет, и умро, и био погребен, и у трећи дан васкрсао, и Својом смрћу и васкрсењем поразио онога који је био господар смрти. Након васкрсења јављао Се и вазнео на небеса и сео са десне стране Оцу, учинивши нашу природу равноправном и сапрестолном, јер је она потпуно јединствена са Божанством. Са том природом (тј. у људској природи коју је Он примио оваплоћењем) ће поново доћи у слави да суди живима и мртвима који ће поново бити призвани у живот силом Његовог Доласка, и даће сваком према делима његовим. Знајући да је оно што је узео од нас, тј. наша природа, подложно чулном опажању и да је описиво, ми Њега изображавамо на иконама и побожно се клањамо. На иконама такође изображавамо и побожно се клањамо и Оној Која Га је у девствености родила, као и онима који су Му савршено угодили. Символе Његових страдања а нарочито Крст, поштујемо и клањамо им се као божанским знамењима победе над заједничким непријатељем. Свакодневно се подсећајући на Њега ми,по Његовој заповести, свештенодејствујемо у божанским тајинствима (тј. савршавамо божанску Евхаристију) и причешћујемо се. Према Његовој заповести пре свега бивамо крштени и крштавамо, у име Оца и Сина и Светога Духа, Које поштујемо и Којем се клањамо.

ПОСЛАНИЦА У НЕДЕЉУ ПРАВОСЛАВЉА ИЗ 1940.ГОД

Владика  ВЕНИЈАМИН  Браничевски

Синови и кћери Светог Православља!
Прва недеља часног поста од давнина се прославља као "Недеља Православља". Света Црква је установила ову прославу као спомен на победу над иконоборачком јереси и као спомен на све, раније и доцније, безбројне победе црквене. То је дан славља црквеног, дан којим се тешимо кад смо у невољи, којим се радујемо кад смо у миру, којим се храбримо кад смо у рату, којим се дижемо кад смо у паду.
Света Православна Црква је победоносна Црква, зато што је њен оснивач и утемељивач, руководилац и глава, победоносни Господ Исус Христос. Свака њена победа долази од Њега - Победиоца трију основних зала: ђавола, греха и смрти. Свако добро, свака правда, свака истина има у Њему највећу гаранцију да ће на крају крајева победити. Добро може бити сакривено, правда може бити гажена, истина може бити гоњена, али само за кратко време и само зато да се на крају и добро, и правда, и истина покажу у својој лепоти, у пуном сјају и слављу и коначном триумфу. Господ Исус Христос је имао живот пун страдања, које је дошло до врхунца на Голготи. Али то није био крај. Крај је био славан: васкрсење и вазнесење. И наша света Црква иде истим путем привременог страдања и коначног славља, којим је ишао и њен божански Оснивач. Она понавља живот Христов на великом историјском путу, којим иде. У томе је најјачи доказ, да је она одиста истинита Христова Црква, и доказ: да ће крајња победа бити на њеној страни. То је истина, која нас теши у невољи; то је наука, која нас радује у миру; то је снага, која нас чини храбрим у рату; то је светлост, која нас подиже кад смо посрнули. Ко одбаци ту истину, ту науку, ту снагу и ту светлост, наћи ће се у смртоносном загрљају лажи, раслабљености и мрака. Место живота, на свима странама налазиће смрт. Место радости, на свима странама сусретаће очај. Стање данашњега света доказује ово речитије него реч највештијег беседника.
Кад је свет одбацио Бога, одбацио је и икону Божију у човеку и човек према човеку почео се односити нељудски и небратски, Човек човеку је почео бивати или курјак или наметнути бог. Крволоштво човеково постало је страшније од животињског, јер животиња нема разум какав човек има, па не може крволовштву дати многобројне облике, од најбруталнијих до најпрефињенијих. Човек је својим разумом, неприродно и насилно отргнутим од Божијег Закона, учинио велике техничке проналаске, који му не служе на живот, већ на смрт; нити на радост, него на жалост велику. Самообожавање човеково је постало извор за сва падања. Стога савремено човечанство пада из кризе у кризу, из зла у горе, и нема изгледа да буде друкчије док се не покаје и не поврати своме Пастиру, човекољубивом Господу Исусу Христу. 

Данас, када се две трећине човечанства налазе у рату, када се европска цивилизација ставља на последњу пробу, када зараћеним народима прети катастрофа у којој ће сви бити подједнако побеђени, подједнако измрцварени, подједнако осиромашени, подједнако са печатом варварства на своме челу, - данас умни и видовити људи Истока и Запада увиђају оно, што раније нису хтели, или нису могли, оно што су раније упорно и трагично порицали: да је спас само у хришћанству. Спас само у овој науци, која проповеда Бога и бесмртну човекову душу и човекову одговорност за сваку мисао, реч и дело. Кад се призна Бог призна се смисао свему. Кад се призна бесмртна душа призна се човеково достојанство. Само на тим основама може се засновати људско друштво са законима, који неће бити слични оним који владају у животињском царству. А без тих основа људско друштво се, и начелно и стварно, ставља у оквире животињског царства и доживљује његову судбину, Од тог великог понижавања човека, и од бескрајних страдања која долазе од тога понижавања, може да вас спасе само вера у Бога и усињеност Богу, она Радосна Вест о лику Божијем у човеку, о позиву, упућеном човеку, да буде син светлости и стваралац свакога добра у животу. Уколико раније буде свет враћен овој науци, уколико раније усвоји поново ову Радосну Вест, утолико ће се раније ослободити од свега што га мучи, од свега што му доноси страдање, од свега што значи његову смрт. Христос Победилац тражи од сваког следбеника да буде удеоник Његове победе. Сваки хришћанин је дужан да се бори са ђаволом, грехом и смрћу, и да их побеђује. Црква и није ништа друго него установа, која даје слабим људима средства за ту велику борбу и показује путеве који воде ка тој славној победи.


Србски народ, можда више него иједан, јесте пример победоносне снаге Господа Исуса Христа и Његовог Јеванђеља. Историја србскога народа је величанствен доказ непобедивости Православља. Све што је велико и светло и добро у србском народу долази од Православља.Свети Сава је учинио српски народ православним, а Православље је дало србском народу ову духовну и моралну величину, која га је учинила великим по слави иако беше мали по броју, великом по херојству иако беше слабо снабдевен ратним оруђем, великим по знању основних ствари иако не беше писмен. Основне су ствари: постоји Бог, и човек је одговоран пред Богом. Православље је дало немањићкој држави сјај и културни полет, који данас изазива дивљење код странаца. Оно је дало задужбинарску архитектуру, фреско-сликарство, Душанов Законик и целу једну династију светих људи. Православље је дало Косову смисао, који је један потлачени и поробљени народ држао уздигнут и у нади за васкрс. Православље је било основа, на којој је формирана наша народна душа, она славна душа која је проговорила кроз народну песму, народну пословицу, народну шару, народно понашање и народни обичај Православље је било она бунтовна снага у шумадијским сељацима, која их је, голоруке и неуке, подигла против тираније отоманске царевине. Православље је дало онај морал нашем сељаку и нашем грађанину, који је издржао тешке пробе у стогодишњој борби за ослобођење од двеју моћних царевина, и показао се надмоћним. Православље је улило у наш народ онај ослободилачки полет братске љубави и самопрегора, који се није скршио ни у албанским гудурама ни на кајмакчаланским висовима, него је - победоносан - прелетео земљом нашом од топлог југа до хладнога Алпијског севера и од плавог Јадранског мора до Тимока. Све што је победоносно у нашем народу - у његовом страдању као и у његовој слави, у његовом робовању као и у његовој слободи - долази од Православља. Стога, у овај дан кад прослављамо бескрајан низ победа Православља, можемо без зазора рећи: и ми смо Срби допринели томе низу знатан део. Све србске победе су победе Православља. Све српске славе су славе Православља. Кад славимо победе Православља, славимо и све победе српске. Отуд је безуман сваки онај, ко мисли да може раздвојити српство од Православља, да може бити Србин а да не буде православни хришћанин. Безуман може то раздвојити, али шта ће тиме добити? Србство без садржаја, србство без вредности, србство без славе, србство без победе! Коме користи такво србство?
Нека Господ благи умудри цео свет и цео наш народ: нека се свет врати Хришћанству, нека наш народ чврсто стане уз своју Светосавску Православну Цркву. Само је у томе спас. Само у том знаку победићемо свако зло, сваку невољу, свако искушење.
Као ваш Архипастир, опомињем вас и позивам, да у ова тешка и мутна времена одбаците све ситне злобе и неспоразуме, све нетрпељивости и личне рачуне, и да се покажете уједињени и јединствени на славу Божију, на радост славних предака својих, на добро младог Краља нашег и на корист целе отаџбине наше.

На дан Недеље Православља 1940 године.
Ваш у Христу молитвеник:
Епископ ВЕНИЈАМИН