ПОСЛАНИЦА У НЕДЕЉУ ПРАВОСЛАВЉА ИЗ 1940.ГОД

Владика  ВЕНИЈАМИН  Браничевски

Синови и кћери Светог Православља!
Прва недеља часног поста од давнина се прославља као "Недеља Православља". Света Црква је установила ову прославу као спомен на победу над иконоборачком јереси и као спомен на све, раније и доцније, безбројне победе црквене. То је дан славља црквеног, дан којим се тешимо кад смо у невољи, којим се радујемо кад смо у миру, којим се храбримо кад смо у рату, којим се дижемо кад смо у паду.
Света Православна Црква је победоносна Црква, зато што је њен оснивач и утемељивач, руководилац и глава, победоносни Господ Исус Христос. Свака њена победа долази од Њега - Победиоца трију основних зала: ђавола, греха и смрти. Свако добро, свака правда, свака истина има у Њему највећу гаранцију да ће на крају крајева победити. Добро може бити сакривено, правда може бити гажена, истина може бити гоњена, али само за кратко време и само зато да се на крају и добро, и правда, и истина покажу у својој лепоти, у пуном сјају и слављу и коначном триумфу. Господ Исус Христос је имао живот пун страдања, које је дошло до врхунца на Голготи. Али то није био крај. Крај је био славан: васкрсење и вазнесење. И наша света Црква иде истим путем привременог страдања и коначног славља, којим је ишао и њен божански Оснивач. Она понавља живот Христов на великом историјском путу, којим иде. У томе је најјачи доказ, да је она одиста истинита Христова Црква, и доказ: да ће крајња победа бити на њеној страни. То је истина, која нас теши у невољи; то је наука, која нас радује у миру; то је снага, која нас чини храбрим у рату; то је светлост, која нас подиже кад смо посрнули. Ко одбаци ту истину, ту науку, ту снагу и ту светлост, наћи ће се у смртоносном загрљају лажи, раслабљености и мрака. Место живота, на свима странама налазиће смрт. Место радости, на свима странама сусретаће очај. Стање данашњега света доказује ово речитије него реч највештијег беседника.
Кад је свет одбацио Бога, одбацио је и икону Божију у човеку и човек према човеку почео се односити нељудски и небратски, Човек човеку је почео бивати или курјак или наметнути бог. Крволоштво човеково постало је страшније од животињског, јер животиња нема разум какав човек има, па не може крволовштву дати многобројне облике, од најбруталнијих до најпрефињенијих. Човек је својим разумом, неприродно и насилно отргнутим од Божијег Закона, учинио велике техничке проналаске, који му не служе на живот, већ на смрт; нити на радост, него на жалост велику. Самообожавање човеково је постало извор за сва падања. Стога савремено човечанство пада из кризе у кризу, из зла у горе, и нема изгледа да буде друкчије док се не покаје и не поврати своме Пастиру, човекољубивом Господу Исусу Христу. 

Данас, када се две трећине човечанства налазе у рату, када се европска цивилизација ставља на последњу пробу, када зараћеним народима прети катастрофа у којој ће сви бити подједнако побеђени, подједнако измрцварени, подједнако осиромашени, подједнако са печатом варварства на своме челу, - данас умни и видовити људи Истока и Запада увиђају оно, што раније нису хтели, или нису могли, оно што су раније упорно и трагично порицали: да је спас само у хришћанству. Спас само у овој науци, која проповеда Бога и бесмртну човекову душу и човекову одговорност за сваку мисао, реч и дело. Кад се призна Бог призна се смисао свему. Кад се призна бесмртна душа призна се човеково достојанство. Само на тим основама може се засновати људско друштво са законима, који неће бити слични оним који владају у животињском царству. А без тих основа људско друштво се, и начелно и стварно, ставља у оквире животињског царства и доживљује његову судбину, Од тог великог понижавања човека, и од бескрајних страдања која долазе од тога понижавања, може да вас спасе само вера у Бога и усињеност Богу, она Радосна Вест о лику Божијем у човеку, о позиву, упућеном човеку, да буде син светлости и стваралац свакога добра у животу. Уколико раније буде свет враћен овој науци, уколико раније усвоји поново ову Радосну Вест, утолико ће се раније ослободити од свега што га мучи, од свега што му доноси страдање, од свега што значи његову смрт. Христос Победилац тражи од сваког следбеника да буде удеоник Његове победе. Сваки хришћанин је дужан да се бори са ђаволом, грехом и смрћу, и да их побеђује. Црква и није ништа друго него установа, која даје слабим људима средства за ту велику борбу и показује путеве који воде ка тој славној победи.


Србски народ, можда више него иједан, јесте пример победоносне снаге Господа Исуса Христа и Његовог Јеванђеља. Историја србскога народа је величанствен доказ непобедивости Православља. Све што је велико и светло и добро у србском народу долази од Православља.Свети Сава је учинио српски народ православним, а Православље је дало србском народу ову духовну и моралну величину, која га је учинила великим по слави иако беше мали по броју, великом по херојству иако беше слабо снабдевен ратним оруђем, великим по знању основних ствари иако не беше писмен. Основне су ствари: постоји Бог, и човек је одговоран пред Богом. Православље је дало немањићкој држави сјај и културни полет, који данас изазива дивљење код странаца. Оно је дало задужбинарску архитектуру, фреско-сликарство, Душанов Законик и целу једну династију светих људи. Православље је дало Косову смисао, који је један потлачени и поробљени народ држао уздигнут и у нади за васкрс. Православље је било основа, на којој је формирана наша народна душа, она славна душа која је проговорила кроз народну песму, народну пословицу, народну шару, народно понашање и народни обичај Православље је било она бунтовна снага у шумадијским сељацима, која их је, голоруке и неуке, подигла против тираније отоманске царевине. Православље је дало онај морал нашем сељаку и нашем грађанину, који је издржао тешке пробе у стогодишњој борби за ослобођење од двеју моћних царевина, и показао се надмоћним. Православље је улило у наш народ онај ослободилачки полет братске љубави и самопрегора, који се није скршио ни у албанским гудурама ни на кајмакчаланским висовима, него је - победоносан - прелетео земљом нашом од топлог југа до хладнога Алпијског севера и од плавог Јадранског мора до Тимока. Све што је победоносно у нашем народу - у његовом страдању као и у његовој слави, у његовом робовању као и у његовој слободи - долази од Православља. Стога, у овај дан кад прослављамо бескрајан низ победа Православља, можемо без зазора рећи: и ми смо Срби допринели томе низу знатан део. Све србске победе су победе Православља. Све српске славе су славе Православља. Кад славимо победе Православља, славимо и све победе српске. Отуд је безуман сваки онај, ко мисли да може раздвојити српство од Православља, да може бити Србин а да не буде православни хришћанин. Безуман може то раздвојити, али шта ће тиме добити? Србство без садржаја, србство без вредности, србство без славе, србство без победе! Коме користи такво србство?
Нека Господ благи умудри цео свет и цео наш народ: нека се свет врати Хришћанству, нека наш народ чврсто стане уз своју Светосавску Православну Цркву. Само је у томе спас. Само у том знаку победићемо свако зло, сваку невољу, свако искушење.
Као ваш Архипастир, опомињем вас и позивам, да у ова тешка и мутна времена одбаците све ситне злобе и неспоразуме, све нетрпељивости и личне рачуне, и да се покажете уједињени и јединствени на славу Божију, на радост славних предака својих, на добро младог Краља нашег и на корист целе отаџбине наше.

На дан Недеље Православља 1940 године.
Ваш у Христу молитвеник:
Епископ ВЕНИЈАМИН