ОБУСТАВЉАЊЕ ЦРКВЕНОГ ОПШТЕЊА ПО СВЕТООТАЧКОМ ПРЕДАЊУ

Пре свега, неопходно је прецизирати, да наши јерарси, стално мењају смисао речи св. Игњатија Богоносца, које се односе на епископе, а управо, инсистирају на томе, да је светитељ рекао о епископима: „ … без епископа нема цркве“. Ипак, речи Светога означавају нешто друго. Свети говори: „Сви поштујте ђаконе као Исуса Христа и епископа, који је икона Оца и презвитере као сабор Божији и као сабрање апостола. Без њих нема Цркве“. Цркве нема и без ђакона и без презвитера (свештеника), а не само без епископа. 

Осим тога, свети Игњатије је учио: „Ма ко да говори нешто другачије него што је било заповеђено у Предању, чак ако је он достојан поверења, чак, ако је испосник, чак ако он живи целемудрено, твори чудеса, пророкује – нека буде за тебе као вук у јагњећој кожи, јер је он поборник духовне погибије…И ако такав раздаје своје имање беднима и горе премешта и ако тело своје предаје на мучење, нека буде за тебе противник, јер унижава закон и пророке чије је речи испунио Христос Својим боравком на земљи. Гледај на таквога, као на антихриста…

“ И епископи нису изузетак, ово се и на њих односи.

Православна Црква је христоцентрична, а не епископоцентрична. Када се на јутрењи чита Еванђеље, то Христос невидљиво присуствује и говори у храму и епископ скида свој омофор, показујући, по речима светог Симеона Солунског, да и он слуша и повинује се Архијереју Христу.

Свети Атанасије велики писао је да су Оци Првог Васељенског Сабора упозоравали у својим посланицама да ми „не будемо снисходљиви према онима, који покушавају да уводе новаторства у веру.

У годинама светог Атанасија великог, у време гоњења против Православних, од стране официјелне „Цркве“, сви православни епископи и свештеници били су протерани. Свети Атанасије је писао: „У храмовима Господњим сада седе јеретици… сарадници сатане“. Ипак, формално у храмовима тога времена били су канонски и законити свештеници и епископи; отуда следи, да у време јереси, Црква без епископа постоји, а ако не би постојала, то би свети учио следећем: Следујте за вашим епископом у свему што он говори и не остављајте га дотле док се не сазове Сабор, који ће га осудити.“ Ипак, он није проповедао такво учење. Напротив, свети Атанасије је рекао: „Ако епископ или презвитер, који су очи Цркве, буду имали недолично понашање и саблажњавали народ, онда их треба изагнати. Боље је без њих скупљати се у дому молитве, него заједно са њима, као са Аном и Кајафом, бити бачен у огњено море.

Други случај је када свети дели епископа од пута, који води човека спасењу – то је његова реч епископима, који прете Православнима прогонством и казнама. Светитељ их карактерише као пријатеље ђавола и његових демона. Могу ли они да носе „лик Христов“ и да припадају спасоносној Цркви Христовој? 

Свети Атанасије Велики, тумачећи одломак “Чувајте се лажних пророка, који долазе к вама у јагњећој кожи, а унутра су вуци грабљиви. По плодовима њиховим познаћете их“2 (Мт.7,15), пише следеће о епископима јеретицима: 

„Ако видиш, брате, било кога да има изглед благопристојан, ти не гледај на то, да ли је он одевен у овчју кожу, носи ли име свештеника, епископа, ђакона или подвижника, већ пожури да сазнаш о делима – да ли је он целомудрен, гостопримљив, милостив, онај, који воли, да ли је истрајан у молитвама, да ли је трпељив. Ако му је стомак – бог, грло – ад, ако је он слаб на новац и тргује побожношћу, остави га – он није мудар пастир, већ грабљиви вук. Ако ти умеш да распознајеш дрвеће по њиховим плодовима – каквог су они рода, укуса, особина – тим више ћеш морати да распознајеш христопродавце по делима њиховим, јер, они, носећи маску побожности, имају ђаволску душу. Ти не скупљаш са трња грожђе ни са чичка смокве, онда зашто се надаш да можеш чути од преступника нешто добро или од издајника да сазнаш нешто корисно? И тако, уклањај се од њих као од вукова арабијских, као од трња непослушања, чичака неправедности и дрвета лукавог.“

Има, који су у зловерију, удаљите се од општења са њим. Ако обећа да ће то обуставити, сматрајте га као свога брата. А ако се противи исправљању – бежите од њега.

Свети Василије Велики  говори следеће речи, које се односе на све, не искључујући ни епископе: „Ако неко претендује на потпуно исповедање Православне вере, али општи са онима, који још противрече, ако после упозорења, не обуставе своје општење са њима, то их не треба сматрати браћом.“ У својој посланици „Свештеницима у Тарсу“, св. Василије Велики учи их, да не примају у црквено општење оне, који говоре да је Дух Свети – твар.

Понављајући то, он пише, да од оних, који желе сједињење, треба захтевати исповедање вере само у две ствари. Прво, такви морају да исповедају Никејску веру, а друго, исповедати да Дух Свети није твар. Ако они не исповедају ни једно, ни друго, то не треба ступати у црквено општење са њима, не искључујући ни епископе. Томе истом, он учи и у својој другој посланици. Треба подвући да је то учење св. Василија Великог било написано још пре II Васељенског Сабора, који је коначно осудио духоборну јерес. Свети Василије није само удостојавао црквеног општења оне, који су прихватили јеретичко учење, него их је још предавао и анатеми, мада њихово учење још није било осуђено као јерес на Сабору. Свети Василије Велики веома се оштро изјашњавао о епископима, који предају своју веру ради власти и блага. Он их чак и не сматра епископима и саветује никопољским клирицима, да немају никакво црквено општење арианољубивим (аријанским) епископом Фронтоном. Фактички, светитељ Василије Велики призива их да се не повинују њему. Он такође обраћа њихову пажњу на ту чињеницу, да они не смеју да се обмањују тиме, што (неки епископи) праве се као да имају истиниту веру. „Ми чак и за кратко време не општимо са онима, који храмају у вери“ „Чак, ако је неко племенит и изузетно знатан, али омета да се твори оно што Господ заповеда, или побуђује да се ради оно што Господ брани, од таквога треба бежати, јер он мора бити мрзак за свакога, ко воли Господа.“

Свети Василије Велики говори: „Древна пракса била је: не примати никога, не испитавши његову веру, да ми не бисмо били окривљени за општење са непријатељима вере.“

„Ко учи другачије и не следује здравим речима Господа нашег Исуса Христа и учењу о благочешћу… удаљуј се од таквих!“

Апостол не искључује епископе или свештенике од те заповести и ни у једном тумачењу великих Светих Отаца, не говори се ништа о томе да се те речи не односе и на епископе и свештенике.


Свети Григорије Палама – у „Оповргавању посланице Игњатија Антиохијског“ – директно одриче достојанство епископа, када он не иде за Истином: „ Јер Цркви Христовој припадају само они, који прихватају истину Цркве; а они, који су непослушни тој истини, ни на који начин не могу да представљају Цркву и немају према њој никакав однос. Такви људи се баве самообманом, чак ако су свештеници, или архијереји. Прво, истинито хришћанство, карактерише се и опредељује, не личностима, већ апсолутном истином и непоколебљивом вером. „ И они, који припадају Цркви Христовој су од истине, а они, који нису од истине, они и не припадају Цркви Христовој, ма колико они говорили лажи о себи, када сами себе називаји светим пастирима и архиепископима и тако их и други називају. А ми сви знамо, да се хришћанство одређује не спољашњим изгледом већ истиношћу и исправношћу вере.

На тај начин, свети Григорије истражује праву веру и став епископа, да би одредио, да ли се у Цркви налази такав, а не решење Сабора када је патријарх Калекас одлучио од Цркве светога и његове истомишљенике, свети Јосиф је писао: „ Каква Црква нас је изгнала? Црква Апостола? Ви и ми смо Њени заштитници и сагласни са Њом… Наравно, нас није одбацила Апостолска Црква… већ новојављена Црква и чудно учење Калекаса, а затим, ти си „рукоположио“ и своје „свештенатво“… Зашто ви називате себе Црквом?… Зато што ти не разликујеш непосвећене од светих? Зато што ти дозвољаваш да улазе у светињу над светињама сви упрљани и оскврњени?…“ У вези са свим тим, свети Јосиф саветује: „Прекратимо наше општење са њима“ И он опет подсећа на то да Калекас још није био низвргнут већ постојећи патријарх.

Неопходно је посебно подвући, да по мишљењу светог Григорија Паламе, нико не може да се сматра православним, чак, ако он тврди да исповеда православну веру, ако он, у исто време служи и подчињава се неком јеретичком пастиру.

„ … Не може да се сматра благочестивим онај, који се није оделио од њега (Калекаса)…“; „онај, који се оделио од Калекаса, тај заиста улази у списак хришћана и сједињен је са Богом…“ За Светога, како описује његов сарадник Јосиф Калофет, Црква Христова и „црква“ на челу са патријархом Јованом Калекасом – су разне Цркве. И тако, када постоји јерес, то, њени следбеници: духовништво и мирјани стварају другу „цркву““ Зато онај, ко прима јерес, одступа од Апостолске Цркве, која постоји од века и постаје део „цркве“ новостворене. Говорећи о таквим случајевима, он учи: „Прекратимо наше општење са њима“ и „зато што је Калекас не једанпут отпадао од пуноће православних хришћана, не може да се сматра благочестивим онај, који се не одели од њега. Напротив, онај, који се, због тога, оделио од Калекаса, тај заиста, улази у списак хришћана и сједињен је са Богом, благочестивом вером.“ И на другом месту он говори: „Бежимо од оних, који не примају тумачење Светих Отаца и покушавају да уче супротно. И чак, ако они лицемерно изговарају те исте речи, они се одричу од њиховог благочестивог смисла. Бежимо од таквих, као да смо срели аждају.

Светитељ Герман у својој посланици мирјанима Кипра, који су потпали под власт завојевача – Латињана у 12. и 13. веку пише: „Народу Божијем, који живи на Кипру, као истинитим чедима Католичанске Цркве, наређујем да беже од свештеника, који су пали у латинску обману, да не иду у њихове цркве, да не прилазе њима за благослов. Јер, боље је молити се Богу у својој кући, него заједно са Латинима ићи у цркву, а затим, заједно са њима отићи у ад.“

Св.Григорије Низијанзин - Светило је телу око (Мт. 6, 22), но то не важи само за ово телесно око које телесно гледа и бива гледано, него то важи и за око које духовно гледа и духовно бива посматрано, то јест за епископа, који је светило Цркве. И као што бива да ако је телесно око чисто и здраво, тада и цело тело бива правилно руковоћено, ако ли је пак нечисто, он да ни тело не иде право; тако бива и са старешином Цркве: какав је он, таква ће му бити и Црква: или заједно с њим пропада, или се заједно с њим спасава.

Свети Ипатије избрисао је име Несторија из Диптиха (престао је да га помиње), када је Патријарх Несторије, објавио своје јеретичко учење, говорећи: „То више није епископ, прекраћујем општење са њим.“

Свети Јован Златоуст пише да критеријум и знак јединства у Цркви не само општење у тајнама (под вођствомк епископа, о чему се напред говорило), већ, пре свега, општа вера. „А када ми сви исто верујемо, то и јесте јединство вере.4 Прво: нарушава се заједничка вера, а затим и општење у тајнама. А ово се дешава, ако се сам епископ уклања од опште вере! Свети нам то објашњава: „Не само, ако нам неки говоре многе ствари, које су противне вери и све ниподаштавају, већ чак, ако и нечем најмањем, што је противно вери – уче – нека буде анатема“.

 Њега су питали:
„Шта радити са онима, који измишљају учења, која се разликују од учења апостола?
„Уклањајте се од њих – одговорио је он – и избегавајте их“.„Молим вас, уклањајте се и избегавајте њихова сабрања“. „Јер, боље је да тебе нико не води, него да те води недостојан.

Свети отац  јасно излаже сваком верујућем, да је он сам одговоран за свој избор. Свети Златоуст говори: „Ако је код њега (пастира) унакажена вера, не иди за њим, чак да је то анђео“.„Ако проповеда унакажено учење, не прихватај га, чак да је то анђео.“ „Не прихватај“ употребљава се овде, не само у смислу „не примати учење“ већ и у смислу „не подчињавати се“, „не слушати га“.

Осим тога, говорећи о канонима свети Јован Златоуст учи да нема неопходности, да би епископ згрешио против свих канона истовремено, „… али, ако они буду проповедали насупрот Предању нешто најмање и чак ако они изрекну саму маленкост, нека буду анатема“. Свети Јован Златоуст у својој Беседи „О лажним пророцима“ тврди, да се човек скрнави чак, ако он једе и пије са јеретицима; а колико је тек горе црквено општење са јеретицима у св. тајнама. И свети продужује: „Бежите далеко од њих и не додирујте се њихове нечистоте“… А када то бива? „Неко постаје саучесник греха другога, ако зна његово безакоње „ћути и не исправља га“. А ако ја не могу да га исправим? „А ако ти не можеш да га исправиш, ти не мораш да учествујеш у његовом греху путем дружења и општења са њим“.
Тумачећи Посланицу Јеврејима Свети нам говори: „Ако је неко лукав у питањима вере, то бежи од њега, чак, ако је то Анђео, који је сишао са неба…“ И још: Ко се дружи са непријатељима Цара Христа, тај не може бити пријатељ Цара, већ је и самог живота недостојан и са непријатељима бива погубљен!“ И још: „Не само они, који греше, већ и оци, који их хвале, заслужују такву исту, или чак гору казну.“

Свети Кирило Јерусалимски: „Не прихватај ласкаве речи јеретика о Христу, ни њихово умишљено смирење. Јер они су змије, породи јехидини. И Јуда је говорио: радуј се, Учитељу и – издао га. Не гледај на целиве, већ се плаши ада. И да не би помислили да га ја не изобличавам непотребно, укратко ћу рећи, ко је овај Манес и чему он учи… Јер он је крадљивац туђих зала, која је присвојио… Онај, који ступа у општење са таквим људима, нека погледа са ким се повезује.“

Свети Исповедник Мелетије учи: „Не треба слушати монахе и свештенике, када су њихове речи незаконите и када су њихови савети – зли. И не само свештенике и монахе! Већ и самим епископима не уступајте, када они раде некорисно за душу и желе да погрешно убеђују… Јер, најбоље је одступити од оних, који не мисле добро и од оних, који следе за исповедницима зла, који су се оделили од Бога и њиховим истомишљеницима.

Свети Мелетије пре него што су га подвргли мучењу, писао је у својим радовима, да су Латињани јеретици, а они, који имају са њима црквена општења, наследиће вечну муку.

Свети преподобни Максим Исповедник говорио је да обавезни услов за припадање некога Цркви, јесте, не заједница са епископом, већ његово прихватање Истине. Са епископом треба свако да се сједини само онда, када овај прихвати Истину.

На истрази коју су спроводили посланици имперетора, да би убедили у супротно светог преподобног Максима, њему је епарх (епископ) поставио следеће питање: „Јеси ли ти у заједници са овом Црквом, или ниси?“ – Свети преподобни Максим је одговорио: „Нисам.“ – „Реци зашто?“ Свети преподобни Максим је рекао: „Због неприхватања Сабора.“ Тојест, он није имао црквено општење, зато што су император и патријарх презирали Саборе. Све се ово дешавало око 20 година (680.г.) пре сазива Петог и Шестог Васељенског сабора, који је осудио јерес, анатемисао све тадашње Патријархе Истока и Запада и оправдао Максима Исповедника и два његова ученика – монаха!
За светог преподобног Максима Саборна Црква – то није епископ, већ „… већ право и спасоносно исповедање вере у Христа…“

Свети Марко Ефески на кога су вршили притисак да би он помињао Константинопољског патријарха Митрофана (који је одобравао латинску јерес) – рекао је: „Избегаваћемо на сваки начин општење са њим (патријархом) и нећемо ни саслуживати са њим, нити га уопште помињати, нећемо га сматрати архијерејем, већ вуком и најамником.“ И још додаје: „Избегавајте их браћо, и општења са њима. Јер они су лажни апостоли, лукави делатељи, који имају изглед апостола Христових. И није чудно: зато што сам сатана прима изглед Анђела светлог и зато није чудно ако и његови служитељи примају изглед служитеља правде; али крај њихов биће по делима њиховим. Стојте и чврсто се држите предања, које сте примали, како писана, тако и усмена, да се не би поколебали.“

„Јер потребно је да њих (који мисле као Латини) оделимо од нас“ – рекао је он. Саветуј свештеницима Божијим да на било који начин избегавају општење са њим (патријахом) и да не саслужијемо са њим и уопште да га не помињемо, да га не сматрамо архијерејем, већ вуком и најамником! И тако, бежите и ви, браћо, од општења са онима, са којима не треба бити, ни помињања оних, који нису достојни да се литургијски помињу. 

Ево, ја, грешни Марко, говорим вам да онај, који помиње папу као православног архијереја, обавезан је да испуњава све латинско – до бријања браде и такав ће бити осуђен заједно са Латињанима и сматраће се нарушитељем вере.

„Треба бежати од њих, као што се бежи од аждаје, како од самих Латињана, или можда, још горих него што су они – као од христопродаваца и христокупаца. Избегавајте браћо, свако општење са њима. Јер они су лажни апостоли, лукави делатељи, који имају изглед апостола Христових.“
Важно је подвући да Свети није покретао таква питања, као неопходност саборног осуђивања, као ризик раскола или отпадања од Цркве или питање примене икономије ради мира, или ради продужења проповеди (Еванђеља). Патријарх Митрофан није био у то време осуђен или рашчињен од неког Сабора.

Свети Никифор, архиепископ Константинопољски, молио је верујуће да не ступају у општење са јеретицима, зато што су њихова учења „породи јехидне (змије)“.

А за преподобног Неофита, затворника Кипарског, „црквено општење са папистима подвргава онога који општи, анатеми сабора и води га на дно ада.“

Свети Симеон: „Сваког свештенослужитеља, чија вера, речи и поступци нису сагласни са учењима Светих Отаца,  омрзнућемо га као демона, ако он чак васкрсава мртве и чини друга чудеса, нећемо примати у наше куће,већ ћемо се одвратити од њега.

Свети Теодор и Теофан Начертани (нацртани) говорили су:

„… Ми смо одбацили његове предлоге и рекли да смо готови да издржимо десет хиљада смрти. Такође смо рекли да се никада нећемо оскрвнити црквеним општењем или чак простом сагласношћу са онима, који нарушавају веру и исповедање Хришћана, чак ако нам ископају очи или спале на огњу наша тела…“

Сагласно светоме Теодору Студиту: „Једни (јеретици) су претрпели потпун бродолом у вери; други, ако и нису потонули помислима, тим, ништа мање, сами гину кроз општење са јересима.“ Он сматра „издајом Православног исповедања“, када неко остаје у општењу са својим јеретичким епископом. 

Свети Теодор подсећа на заповест св. Атанасија Великог: „… никаквог општења не треба имати са јеретицима и никаквог, са онима, који опште са начаснима.“ И у другој посланици он учи: „Ми имамо заповест од самог Апостола Павла, да, ако нас неко учи, или убеђује да поступамо против онога, што смо примили по предању, против онога, што одређују Правила Васељенских и Помесних сабора, који су се одржавали у своје време, да не прихватамо таквога и да га не сматрамо чланом светог клира.“2 „Они, који опште са јеретицима, заиста се одбацују од Цркве.“

Свети Фотије Велики писао је: „Када је пастир јеретик, тада он постаје вук и ми морамо да бежимо од њега, да нас он не би увео у заблуду и чак, ако је он миран, избегавај општење и разговор са њим, као од отрова змијског.“
 Нема бољег тумачења 15–ог правила Дводелног сабора, него што је сам претседник Сабора, који га је објавио. Послушајмо шта говори свети Фотије Велики: „Ми морамо од њих да бежимо, као што бежимо од сусрета са змијом и морамо прекинути свако општење са њима и избегавати их на сваки начин, чак, ако нам они изгледају достојни поштовања и ако су кротки.“

Једина дужност епископа јесте да и у најмањем чува Апостолску Веру и Прејемство и да их преда неизмењене и неискварене својим прејемницима.Прејемство је печат истинитости црквеног учења.Истина се чува у Цркви благодарећи прејемству епископа.Прејемство епископа јепризнак Тела Христова."   Св.Иринеј 

СВЕТИ  КАНОНИ

Учење Светих Отаца о удаљавању народа Божијег од пастира – јеретика било је прихваћено у многим Светим канонима. Погледајмо само неке од њих.

Правило III Васељенског Сабора захтева: „ да чланови клира ни на који начин не буду подчињени епископима, који су одступили или одступају од Православља.“

Овде се, наравно, подразумевају епископи, који нису саборно осуђени, јер би тада они били низложени и о послушању њима не би ни било говора, зато што би они били лишени чина и налазили би се иза граница административне структуре Цркве.

„Ако нешто додају или одузимају од Предања Саборне Цркве – анатема да буде. Онима, који било које Предање црквено писмено или усмено нарушавају, нека буде анатема“ – објављује Седми Васељенски Сабор и наравно, епископи нису изузеци.

Правило Дводелног Сабора и 31. Апостолско Правило сматрају достојним похвале и почасти оне, који се одељују од епископа – јеретика, зато што такви сузбијају (распростирање јереси) и штите Цркву од раскола.

„Ако неко од епископа, или презвитера, или ђакона… нађе се да је у општењу са онима, који су одлучени од општења, нека и сам буде ван општења црквеног“ (2. Правило Антиохијског Сабора). Апостолска правила у потпуности подржавају ту позицију: „Ако се неко са одлученим од црквеног општења помоли, макар то било у кући: такав да буде одлучен.“

Сагласно решењу Сабора 1351.год., који је анатемисао Варлама и Акиндина, ми морамо да прекинемо општење не само са јеретицима већ и са онима, који су са њима у општењу, који „ако су клирици, да буду избачени, а ако су мирјани, да буду одлучени.“

„Онима, који свесно опште са јеретицима–анатема.“
(Протоколи VII Васељенског Сабора).