До доласка Господа Христа у наш земаљски свет, ми људи знали смо уствари само за смрт и смрт за нас. Све што је људско, било је прожето, овладано и савладано смрћу. Смрт нам је била ближа од нас самих и стварнија од нас самих, и моћнија, несравњено моћнија од сваког човека посебно и од свих људи скупа. Земља језива тамница смрти, а ми људи беспомоћно робље смрти ( Јевр. 2, 14,15)
. Тек са Богочовеком Христом "живот се јави", "вечни живот" се јави нама безнадежним смртницима, нама кукавним робовима смрти (1 Јн. 1, 2). И тај "вечни живот" ми људи "очима својим видесмо и рукама својим опипасмо" (1 Јн. 1, 1), и ми хришћани свима "јављамо живот вечни" (1 Јн. 1, 2). Јер живећи у заједници са Господом Христом, ми живимо вечним животом још овде на земљи (1 Јн. 1, 3). Ми из личног искуства знамо: Исус Христос је истинити Бог и живот вечни (1 Јн. 5, 20). Он зато и дође на свет: да нам покаже истинитог Бога и у Њему вечни живот (1 Јн. 5, 11). У томе, једино у томе се и састоји истинско и право човекољубље: што Бог Сина Свог јединородног посла на свет да живимо Њиме (1 Јн. 4, 9), и кроз Њега вечним животом. Зато, ко има Сина Божјега има живот; ко нема Сина Божјега нема живота (1 Јн. 5, 12), сав је у смрти. Живот у једином истинитом Богу и Господу Исусу Христу и јесте једини истинити живот наш, зато што је сав вечан, сав јачи од смрти. Зар се може назвати животом живот који је заражен смрћу и који се завршава смрћу? Као што мед није мед кад је измешан са отровом који постепено сав мед претвара у отров, тако и живот који се завршава смрћу није живот.
Човекољубљу Господа Христа нема краја. Јер да ми људи стекнемо живот вечни што је у Њему, и да живимо Њиме, од нас се не тражи ни ученост, ни слава, ни богатство, нити ишта што неко од нас нема, већ само оно што сваки од нас може имати. A то је? Вера у Господа Христа. Зато је Он, Једини Човекољубац, и објавио роду људском ову чудесну благовест: Бог тако заволе свет да је Сина Свог јединородног дао, да ниједан који га верује не погине, него да има живот вечни. Ко верује Сина, има живот вечни (Јн. 3, 16.36). Као једини истинити Бог дарујући људима оно што им нико од анђела и људи не може дати, Господ Христос је једини у роду људском имао и смелости и права да изјави: Заиста, заиста вам кажем: који верује у мене има живот вечни (Јн. 6, 47), и он је још овде на земљи већ прешао из смрти у живот (Јн. 5, 24).
Вера у Господа Христа сједињује човека са вечним Господом који по мери вере човекове разлива у души његовој живот вечни, те он и осећа и сазнаје себе вечним. И то утолико више уколико човек живи по тој вери која му благодатним силама божанским постепено освећује душу, срце, савест, васцело биће. Сразмерно вери човековој расте и освећење природе човекове. И што светији човек, у њему је све јаче и све живље и осећање личне бесмртности и сазнање своје и свачије вечности. Уствари, прави живот човеков почиње са вером његовом у Господа Христа која сву душу, све срце, сав ум, сву снагу његову предаје Господу Христу,и Он их постепено освећује, преображава, обожује. И кроз то освећење и преображење и обожење разлива по њему благодатне силе божанске које му дају свемоћно осећање и сазнање личне бесмртности и личне вечности. У самој ствари: живот наш је уонолико живот уколико је у Христу. А колико је у Христу, Он показује својом светошћу: што светији живот, то све бесмртнији и вечнији. Насупрот томе стоји смрт. Шта је смрт? Смрт је сазрели грех; a сазрели грех је одвојеност од Бога, у коме једино и јесте живот и извор живота. Еванђелска је, божанска је истина: светост је живот, грешност је смрт; побожност је живот, безбожност је смрт; вера је живот, безверје је смрт; Бог је живот, ђаво је смрт. Смрт је одвајање од Бога, а живот враћање Богу и живљење у Богу. Вера и јесте оживљење душе из мртвила, васкрсење Душе из мртвих: "мртав беше, и оживе" (Лк. 15, 24).
To васкрсење душе из мртвих човек је по први пут доживео са Богочовеком Христом, и стално га доживљује у светој Цркви Његовој, пошто је сав Он у њој, и себе даје свима вернима кроз свете тајне и свете врлине. Где је Он, ту нема смрти више; ту се већ прешло из смрти у живот; ту се већ живи вечним животом. Са Васкрсењем Христовим ми празнујемо умртвљење смрти, почетак новога, вечнога живота.
Од Васкрсења Спасова и почиње прави живот на земљи, јер се не завршава смрћу. Без Васкрсења Христова живот људски није друго до постепено умирање, које се најзад неминовно завршава смрћу. Прави, истински живот јесте онај живот који се не завршава смрћу. А такав живот постао је могућ на земљи тек Васкрсењем Богочовека Господа Христа. Живот је прави живот једино Богом. Јер је то свети живот, и тиме бесмртни живот. Као што је у греху смрт, тако је у светости бесмртност. Тек са вером у васкрслог Господа Христа човек доживљује најсудбоносније чудо свога постојања: прелаз из смрти у бесмртност, из пролазности у вечност, из пакла у рај. Тек онда човек нађе себе,правог себе, вечног себе: "изгубљен беше, и нађе се" (Лк. 15, 24), јер "мртав беше, и оживе".
Шта су хришћани? Хришћани су христоносци, и тиме носиоци и имаоци вечнога живота. И то по мери вере, и по мери светости која је од вере. Светитељи су најсавршенији хришћани, јер су у највећој мери осветили себе подвизима свете вере у васкрслог и вечно живог Господа Исуса. Уствари, они су једини истински бесмртници у роду људском.
Нема коментара:
Постави коментар