БОГОЈАВЉАЊЕ - Митрополит Филарет Вознесенски

На дан празника Богојављења – Крштења Господњег, сваки православни хришћанин могао би да се подсети једног другог крштења, крштења које је било савршено над сваким од нас, православних хришћана – крштења у коме је свако од нас дао устима својих кумова обећање Богу, да ће се он увек одрицати од сатане и свих дела његових и да ће се увек сједињавати, ''сочетаваться'' са Христом.

Они који су присуствовали вршењу Таинства крштења и који су пажљиво пратили, знају да молитва за освећење воде у којој ће се човек крстити почиње истим тим речима и први део те молитве је потпуно исти, како при Великом освећењу воде, тако и при вршењу св. тајне Крштења. И само у последњем делу се молитва при крштењу мења, у складу са тим Таинством, када ће се крстити нова људска душа.

Тако да не би било на одмет да се сетимо тих завета које смо дали при крштењу свакога од нас. Када се човек крсти као одрастао, као што то и сада некада бива а нарочито је било често у прошлости, онда он даје завете у своје име, а ако се крсти као младенац, онда за њега те завете даје кум или кума – ''восприемники'' (пријемници), како их назива Црква. И ето, ти завети којима је хришћанин обећао Богу да ће се одрицати сатане и свих дела његових и сјединити се са Христом, те завете не само да заборављају људи већ многи уопште и не знају за њих ни за то да су ти завети за њих дати и да би они требало да размисле о томе како да те завете испуне.

А шта ако се у последњи дан историје људског рода на земљи – у дан Страшног суда покаже да је човек завете дао (или су за њега дали кумови), а он ни не зна који су то завети и шта је било обећано? Шта ће бити са таквим човеком? Размислите, браћо, о томе шта значи одрећи се од сатане и свих дела његових и сјединити се са Христом.

Сада је такво време, да је човечанством овладала богопротивна сујета у којој царствује непријатељ рода људског и он, како су говорили у давнини, приморава све људе да ''играју како он свира''. Сва та сујета из које се састоји наш садашњи живот, је богопротивна сујета у којој нема Бога и којом газдује и управља Божији непријатељ. Ако смо ми дали завет одрицања од сатане и свих дела његових, онда смо дужни да се, испуњујући га, трудимо да не гушимо душу том сујетом, већ да, одбацујући је, памтимо оно што је, како Црква говори, ''једино на потребу''. Само је једно потребно – памтити да се треба сједињавати са Христом т.ј. не само испуњавати Његове заповести, већ се и трудити сједињавати се са Њим.

Размисли о томе, душо хришћанска, на тај дан светлог и великог празника, размисли и помоли се да би ти Господ дао тврду веру и решеност да те завете испуниш, а не да те прогута светска сујета и да изгубиш везу са Господом, са Којим си обећала да ћеш увек бити сједињена.

Данашњи празник се назива празник Крштења Господњег, другачије – празником Богојављења. Али они који добро познају црквени Устав (Типик), знају и то да се он у том уставу назива и ''праздником святых Богоявлений'' (празником светих Богојављења) – у множини.

A зашто? Ево због чега: наравно, суштину помињања данашњег празничног дана чини оно о чему су певали појци – ''Бог Слово явися плотию роду человеческому.'' (Бог Слово јави се у телу роду људскоме). Оваплоћени Син Божији о чијем рођењу је знало само мало њих, ''явися роду человеческому''' јер је Његово Крштење као неко торжествено иступање на Његово служење, које је Он после тога и савршавао до Своје смрти и Васксрсења.

Истовремено, данашњи празник се одликује и тиме што се, како се пева у његовом тропару, баш на тај празник ''тройческое явися поклонение''. Сва три лица Свете Тројице, први пут су се јавила одвојено, зато се тај празник и назива, понављам, ''праздником святых Богоявлений''. Људи су чули глас Бога Оца: ''Сей есть Сын Мой возлюбленный, в Котором Мое благоволение'' (Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи). Син Божији је примио крштење од Јована (причему ми знамо из Јеванђеља да Јован Крститељ као да се смутио када је њему дошао Спаситељ света, и пробао да Га одврати), а Дух Свети у виду голуба, од Оца је сишао на Сина. На такав начин се по први пут ''тройческое явися поклонение'', зато Црква тако и пева у тропару, зато се и назива тај празник ''праздник святых Богоявлений''.

Христос Спаситељ се јавио да би почео Своје спасоносно служење. Не тако давно, када је био други велики празник - Рождества Христовог, овде смо говорили о томе да је Господ Својим рођењем у убогој пештери, када је благоизволео да легне у животињске јасле, тиме као да је наглашено одбацио сваку земну раскош, сваки земни сјај и великољепије, јер није благоизволео да се јави у царским одајама или богатим палатама већ баш у тим, убогим и скромним условима. И тиме је одмах показао да је Он донео на земљу ново начело, начело смирења.

Погледајте како је Он, такорећи, веран Самом Себи, како Он и сада, на данашњи велики празник, то исто начело смирења спроводи јавно и несумњиво за нас. Јер где је Он дошао? На Јордан? Зашто? Да га крсти Јован. Али Јовану су долазили грешници, исповедали му своје грехе и крштавали се. А Он је био без греха ''неприкосновенен греху'' (нетакнут од греха), апсолутно од њега слободан и чист и опет је смирено стао у ред са другим грешницима, као да и Њему треба то очишћујуће омивање водом. Али ми знамо да није вода очистила Њега, најсветијега и безгрешног, већ је Он осветио воду тиме што је благоизволео да се омије њоме, као што се и певало данас за време освећења воде: ''днесь вод освящается естество'' (данас се освештава природа вода). Тако је Исус Христос донео на земљу начело смирења и био му веран целог Свог живота. И не само то. Он је и нама оставио завет: ''Придите и научитеся от Мене, яко кроток есмь и смирен сердцем, и обрящете покой душам вашим''. (Дођите и научите се од мене јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим).

Погледајте, зашто је међу нама толико неслоге, и у огради црквеној и у парохијама? Зато што се посвуда сударају усијана људска самољубља, а ако бисмо ми имали то смирење коме нас Господ призива, ничега од свега тога не би било.

То, понављам, нарочито приличи данашњем дану. Ево сада ће се савршавати торжествени чин Великог освећења воде. Његов центар, његов главни део, може се рећи, чини величанствена молитва у којој се прославља Господ и призива се благодат Светога Духа на освештану воду. Та молитва почиње прекрасним речима: ''Велик еси, Господи, и чудна дела Твоя и ни едино убо слово достойно есть к пению чудес Твоих.'' (Велики јеси Господе и чудесна су дела Твоја, и нема речи која би могла опевати чуда Твоја!)

Сетимо се још једног светлог, радосног пролећног празника – празника Благовештења.

Преблагословена Дјева Марија је чула од арханђела благовест о томе шта ће се кроз Њу савршити - о ваплоћењу Бога. Шта је говорила Њена најсветија, најчистија и непорочна душа када је дошла код своје рођаке Јелисавете, да би поделила са њом своју радост? Она је само рекла: ''Величит душа Моя Господа, и возрадовался дух Мой о Боге, Спасителе Моем.'' (Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу, Спаситељу моме). То смирење је и било красота Њеног духа. Из саме повести о Благовестима, ми знамо да се Архангел јавио Њој у оном тренутку када Она, прочитавши пророштво Исаијино о оваплоћењу Бога од дјеве, није ни помислила да примени то на себе већ је само помислила у дубини свога смирења: ''Како бих ја волела да будем последња слушкиња тој благословеној дјеви''. И тада је пред њу стао архангел Гаврил са својом благовешћу. На Њено смирење погледао је Господ, најкроткији и најсмиренији.

Он је и нама заповедио смирење, насупрот начела гордости и самољубља, којима се хвали данашње човечанство.

Научимо се, братије, од нашег Спаситеља, Који је као последњи грешник дошао Јовану, да се крсти од њега, научимо се од Њега тој богоугодној и благоуханој добродетељи (врлини), без које, како су говорили Свети Оци, ниједне друге врлине уопште не може ни бити. Амин.