КРШТЕЊЕ - Архиеп. АВЕРКИЈЕ - ЛИТУРГИКА

 

Свету Тајну Крштења је установио Господ Исус Христос. Јеванђеље прича о томе како се Господ после васкрсења јављао Својим ученицима-апостолима. За време једног таквог јављања рекао им је: Даде Ми се свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио (Мт. 28, 18-20). Постоји још једно место, из разговора Господа са Никодимом, где Он вели: Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн. 3, 5). 

Историја древне Цркве сведочи о томе да су свету Тајну Крштења савршавали и апостоли и касније сви њихови наследници. Крштење је Света Тајна у којој се крштавани, уз трикратно погружавање у воду и изговарање речи: "Крштава се слуга Божији (име) у име Оца, амин; и Сина, амин; и Светога Духа, амин", очишћује од првородног греха и од свих својих грехова (ако се крштава као одрастао човек), умире за греховни живот, и рађа се за нови, духовни и благодатни. На тај начин крштење је духовно рођење, а пошто човек може да се роди само једном, и крштење се не понавља, уколико је обављено правилно, то јест кроз трикратно погружавање у воду, уз произношење горе поменутих речи, у смислу учења свете Православне Цркве о Светој Тројици. 

Ако постоји сумња да ли је дете било крштено (уколико је, на пример, напуштено), неопходно је да се крсти, како не би било лишено тако велике и за спасење неопходне Свете Тајне, при чему се практикује условна формула: "ашче не крешчен јест" ("ако није крштен"). Према правилима Цркве, крштење треба да се обавља у храму, а само у случају нужде дозвољава се да буде обављено у кући. Крштење не треба да се савршава ни у каквој другој течности, осим у води. Вода треба да буде чиста и да није помешана ни са каквом другом материјом. У једној истој води може се крстити неколико деце (једно за другим) не одливајући од ње и не доливајући поново. Вода за Свету Тајну Крштења треба сваки пут поново да се освећује: не треба крштавати у води која није освећена (изузев случајева када нема свештеника који би могао да освети воду како треба), којој је само додата освећена вода, Богојављенска или друга. После крштења воду треба излити на чисто место. За време крштења поред воде се пале три свеће. Крштењу увек претходи чин оглашења. Одраслом човеку, односно ономе ко је старији од седам година, Црква не допушта да приступи крштењу ако прстходно није био оглашен, то јест ако није био поучен истинама православно-хришћанске вере. Он треба да остави своје пређашње заблуде - незнабожачке, јеврејске, муслиманске или јеретичке, те да јавно исповеди жељу да се одрекне своје раније вере и да постане православни хришћанин. Оглашење се врши једнако над сваким дететом, без обзира на то да ли оно има православне или иноверне родитеље. Над одраслима се оглашење врши различито, у зависности од тога којој вероисповести припада онај ко жели да се крсти. Приликом крштења одраслог човека, њему се најпре даје хришћанско име (Данас нема посебног чина давања имена одраслом човеку. Неки читају молитву из чина "којим се знаменује дете..." у осми дан. У Требнику Петра Могиле постоји Чин како у први дан огласити одрасле и дати им хришћанска имена". Тамо се каже да код онога ко жели да прими крштење најпре испитују чврстину његове намере, а потом га поучавају у православној вери". Затим се читају две кратке молитве: "Благословен си Господе боже, Оче Господа нашег Исуса Христа..." и "Ти си Владико, Боже Оче, послао спасење свету...". И следи отпуст. Неки сматрају да се приликом крштења одраслих они најпре оглашују и да им се на оглашењу дају православна имена са којима се крсте, па стога нема потребе да се обавља посебан чин давања имена). Затим се над оним ко жели да се крсти врше три оглашења. Прописано је да се она обављају код црквених двери, то јест у припрати. У првом оглашењу онај ко жели да се крсти детаљно набраја заблуде своје раније вере, одриче их се и изјављује да жели да се сједини са Христом. У другом оглашењу он јасно исповеда догмате Православне Цркве и чита исповедање о одрицању од својих ранијих заблуда са заклетвом, као и о верности Православној Вери коју добровољно прима. Треће оглашење се врши и над одраслима и над децом. У њему се оглашени одриче сатане и сједињује се са Христом. Онај ко приступа светом крштењу ако је одрастао долази у храм[1] само у доњој одећи,[2] без појаса и обуће, као лишен првобитне праведности, са спуштеним рукама, које као да су свезане узама греха, и са погледом усмереним ка истоку, где се налазио давно изгубљени рај. У почетку он стаје у припрати храма, као онај ко је још недостојан да буде унутар дома Божијег, а свештеник му три пута (крстолико) дува у лице, три пута га осењује крсним знамењем на челу и прсима, полаже руку на његову главу и чита предоглашавајућу молитву. Дувањем свештеника изображава се обнављање лика Божијег у човеку који се крштава; кроз крсно знамење новообраћени се одваја од друштва неверујућих; полагање руке на његову главу означава предавање благодати. Након предоглашавајуће молитве следе четири заклињуће молитве које се у Требнику називају "заклињањима". У прве две свештеник именом Божијим заклиње ђавола да одступи од новоизабраног војника Христовог, заједно са свим својим злим анђелима. У последње две он моли Бога да истера из оглашеног сваког злог и нечистог духа, скривеног и угнежђеног у срцу његовом. Приликом овог последњег заклињања свештеник опет дува у уста, чело и прса крштаванога, да би коначно од њега одагнао ђавола, коме је од тренутка Адамовог пада у грех добио отворен приступ човеку и извесну власт над њим, као над својим заробљеником у слугом. Веома је важно прочитати увек у целини и са пажњом све четири ове заклињуће молитве. Познати су случајеви када је изостављање неких од ових молитава, из лењости или непажње, имало погубне последице за крштене: они су и после крштења показивали знаке бесомучности или у сваком случају извесне поседнутости. Даље следи одрицање самог оглашеног од сатане. Свештеник окреће оглашеног лицем ка западу, као ка оној страни где залази сунце и одакле се појављује тама, јер ђаво, кога треба да се одрекне, јесте тама, и његова владавина је у тами; затим заповеда оглашеном да подигне руке, као пред сатаном који се налази близу њега, па му три пута поставља питање: "Одричеш ли се сатане, и свих дела његових, и свих анђела његових, и сваког служења њему, и све гордости његове?" На ово оглашени такође три пута одговара: "Одричем се". Онда га три пута пита: "Јеси ли се одрекао сатане?", а овај одговара: "Одрекао сам се". Ово трикратно одрицање оглашени завршава тиме што на тражење свештеника: "И дуни и пљуни на њега" дува и пљује на сатану, показујући тиме немоћ ђавола, сведочећи о своме презиру према њему и своме одлучном раскиду са њим. После одрицања од сатане оглашени се сједињује са Христом. Он се ради тога окреће ка истоку, одакле нам је засијала светлост истинита, што просвећује и освећује сваког човека који долази у свет, спушта руке показујући тиме своје смирење и покорност Богу, и на три пута поновљено питање свештеника: "Сједињујеш ли се са Христом?" и "Јеси ли се сјединио са Христом?" одговара: "Сједињујем се" и "Сјединио сам се". Ово сједињење са Христом није ништа друго него обећавање верности Њему: као што војник приликом ступања у службу полаже заклетву верности своме цару, тако и оглашени, ступајући у благодатни савез са Христом, у виду заклетве три пута изговара Символ вере. Потом га свештеник позива да се поклони Христу, што он чини уз речи: "Поклањам се Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици Једносуштној и Нераздељивој". Ово поклоњење, према светом Василију Великом, треба да буде са преклањањем колена. Када се крштење савршава над дететом, онда све ово за њега говоре кум или кума, који су пред читавом Црквом јемци вере крштаванога и самим тим преузимају на себе одговорност да крштавани, када дође време, њиховим старањем буде васпитан и поучен у православно-хришћанској вери. Зато је јасно само по себи да иноверни и инославни не могу да буду кумови. Приликом крштења детета мушког пола потребан је један кум, а приликом крштења детета женског пола једна кума. И одрасли на крштењу имају кумове. У том случају они представљају сведоке вере и завета крштаваног, и на тај начин отклањају могућност било какве обмане, прстварања, дволичности и томе сличног. Кумови могу да буду они који су достигли петнаестогодишњи узраст, а куме тринаестогодишњи. Кумови ступају у духовно сродство са крштенима и њиховим сродницима, које представља препреку за брак према 53. правилу Шестог Васељенског сабора. Монах не може да буде кум. Свештеник не може да буде кум ономе кога крштава. У случају крајње нужде крштење може бити обављено и без кума. Само крштење почиње одмах после оглашења (обично пре Литургије на којој новокрштени треба да се причести). Свештеник облачи белу одежду: епитрахиљ, фелон и наруквице (оглашење се врши само у епитрахиљу), даље се пале све свеће у храму и свештеник кади крстионицу. Бела одежда свештеника и паљење свећа изражавају духовну радост Цркве, која се весели због препорађања својих нових чеда. Обично се три свеће постављају на саму крстионицу, а и кум добија свећу у руке. Први део чина састоји се из освећења воде. Свештеник почиње чин крштења литургијским возгласом: "Благословено царство..." Ђакон произноси Велику јектенију са нарочитим прозбама за освећење воде и за онога ко се крштава. За то време свештеник почиње тајно да чита молитву, коју по завршетку јектеније наставља гласно, три пута возглашавајући: "Велики си, Господе, и чудесна су дела Твоја, и никаква реч није у стању да опева чудеса Твоја". Ова молитва је у свом првом делу истоветна са молитвом за освећење воде која се чита на празник Богојављења, што неким свештеницима даје повод да је у чину крштења изоставе и да уместо освећења воде налију у крстионицу мало Богојављенске воде. Но, то је сасвим недопустиво, поготово ако се узме у обзир да друга половина ове молитве садржи мољење за онога ко се крштава: "...јави се, Господе, на води овој, и дај да се крштавани у њој преобрази..." Након освећења воде, освећује се и јелеј (уље) којим се помазује крштавани (јелеј се обично освећује одједном за неколико крштења унапред и чува се у нарочитој посудици, па се у том случају молитва за освећење јелеја не чита). Освећеним јелејем се на ђаконов возглас: "Пазимо!" помазује вода у крстионици, при чему свештеник и народ три пута певају: "Алилуја", у спомен на то како је онима који су се налазили у Нојевој барци Господ послао голубицу са маслиновом гранчицом, као знамењем помирења и спасења од потопа: на води се три пута јелејем прави знак крста, што показује да воде крштења служе за помирење са Богом и да је кроз њих људима - грешницима показана милост Божија, која их спасава од вечне погибељи. Након тога крштавани се помазује јелејем, као подвижник Христов који треба да ступи у борбу да светом који у злу лежи. Помазују му се чело - у име Оца и Сина и Светога Духа, прса - на исцељење душе и тела, уши - на слушање вере, руке - за света дела, и ноге - да би ходио путем заповести Господњих. ("Када се помаже цело тело") свештеник полаже руку на помазаног, "(усправног и) окренутог истоку" и три пута га погружава у воду, говорећи приликом првог погружења: "Крштава се слуга Божији (име) у име Оца, амин", приликом другог погружења: "и Сина, амин", приликом трећег погружења: "и Светога Духа, амин". "Амин" три пута понавља и кум. Грчки назив за крштење је "то ваптисма" (од βαπτίζω) што на руском (и српском) значи "погружење". Зато крштење треба да се обавља кроз погружење, а не кроз обливање, како је то прихваћено на западу, а код нас је, под утицајем католика, постало уобичајено на југозападу Русије. Кроз погружење се упечатљиво изражава суштина Свете Тајне - смрт за греховни, телесни живот и васкрсење или поновно рађање за свети, духовни живот. Погружење је погребење заједно са Христом, а појављивање из воде устајање заједно са Њим. Погружење се обавља трикратно као прво, у част три лица Пресвете Тројице, која пресаздава човека кроз благодатно крштење, а као друго, да би било представљено тридневно васкрсење Господа Исуса Христа. Одређено је да се након што је крштење обављено три пута пева 32. псалам, који указује на унапред донету одлуку Божију о остављењу грехова: "Благо ономе, коме је опроштена кривица..." За то време свештеник облачи онога ко је изашао из крстионице у одећу правде, беле боје. Ово означава да се крштени обукао у Христа (Гал. 3, 27), или у новога човека, сазданога по Богу у праведности (Еф. 4, 24), да је постао чист од сваког греха. При томе се на крштенога полаже крст, ради сталног подсећања на заповест Христову: Ако ко хоће за Мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт. 16, 24). Свету Тајну Крштења могу да савршавају само епископи и свештеници. Али у случају нужде, ако нема свештеника, а некрштеноме прети опасност да ће умрети, крштење може да обави и мирјанин [лаик], мушкарац или жена, само је потребно да то лице буде православно и да схвата значење и важност крштења. Овакво крштење сматра се за делотворно ако је обављено кроз трикратно погружавање у воду са изговарањем установљене формуле: "Крштава се слуга Божији..." Такво крштење, ако крштени остане жив, презвитер потом треба да доврши другим обредима ове Свете Тајне, али без поновног крштавања. Према правилима свете Православне Цркве, над крштеним се одмах после Крштења савршава и друга Света Тајна - Миропомазање.