ВАСЕЉЕНСКИ САБОРИ

Значај Васељенских Сабора

Седам Васељенских Сабора су, после Еванђеља Христовог, основ и потврда Православно-хришћанске вере, јер наша вера није само Апостолска, она коју су проповедали Свети Апостоли, ученици Самог Господа Исуса Христа, него је и Отачка, пошто су је растумачили и објаснили Свети Оци, као законити благодатни прејемници Светих Апостола. Дух Свети, који је сишао на Света Апостоле у дане Педесетице, који их је просветио и умудрио, почивао је на Светим Богоносним Оцима, просвећујуши и умудрујући и њих.

Осим тога, у нашој Православној Цркви нема безбожног учења о нечијој личној непогрешивости, јер непогрешивост припада само целокупној саборној свести Цркве као целине, (свести) која је свој спољашњи израз налазила у Васељенским Саборима који су смело понављали апостолске речи произнесене у одлукама Првог Апостолског Сабора у Јерусалиму (51. године)- прототипа за све будуће Саборе; јер угодно би Светом Духу и нама(Дап. 15, 28).

Треба при томе подсетити да никако није сваки Сабор непогрешив, него само онај који изражава и потврђује васељенску свест Цркве и кога цела Црква прихвата као васељенски.

Иако су у спорним питањима на Саборима понекад приступали гласању- да би била установљена „већина гласова“ која треба да „превлада“- демо-кратски принцип „већине гласова“ никада у Цркви није имао апсолутни значај. Нама је познато мноштво случајева када истина није била на страни већине, него напротив- на страни мањине, па чак и да се усредочавала на само једно лице. С друге стране, у историји Цркве било је Сабора са великим бројем учесника који су претендовали на назив „васељенски“, али су ипак од стране васељенске свести Цркве били одбачени. Један од њих добио је чак и сликовит и изражајан назив „разбојнички“ (449. године).

Шта је то што за нас представља мерило несумњиве, непогрешиве истине?

Одговор на ово питање од прворазредне важности налазимо у учењу које ужива велики углед и прихваћено је у нашој светој Цркви, а које пропада светом Викентију Лиринском, авви Лиринског манастира на југу Галије, једном од најзнаменитијих Отаца Западне Цркве из 5 века (упокојио се око 450. године).

Свети Викентије се у историји богословља нарочито прославио својим „златним“ догматско-апологетским делом, познатим под заједничким насловом „Цоммониториум“ или „Подсетник“. Ово дело, које се сматра једним од најважнијих старих црквених споменика, св. Викентије је написао око 443. године, три године после Трећег Васељенског Сабора одржаног у Ефесу, у монашкој усамљености, у манастиру Светог Гонората, арјиепископа Арелатског, где се све до упокојења подвизивао заједно са својим братом Лупом, епископом Тројским.

О томе делу увек су се веома похвално изражавали како западни (рико-католички, чак и протестантски) тако и православни богослови. Приметно је како у целој хришћанској старини тешко да има таквог светоотачког дела које би више од овога заслужило све могуће похвале.

Догматско-историјски значај тога дела састоји се у дивном закључивању и у дубоко надахнутом тумачењу целокупног православног хришћанског учења о изворима и основама хришћанског откривења и вере. Оно не представља излагање догмата вере, већ теорију: којим начелима треба да се руководи богослов-догматичар при истраживању, изношењу и доказивању истина хришћанске вере. Ову теорију одликује ауторов строго црквени, јасан и прецизан поглед на предмет, и карактеристично сугестиван начин на који је он поставио ствар.

Главни задатак који је пред себе поставио св. Викентије у овом делу, јесте- како са већом тачношћу одредити прави, научан и разимљив метод уз помоћ кога би било лако са несумњивошћу разликовати истину васељенске православно-хришћанске вере од лажљивости јеретичких заблуда.

Ради тога св. Викентије, пре свега, установљава гносеолошки метод који представља некакав пробни камен при одређењу изворне истине Христовог и апостолског учења. Ево како расуђује тај велики и надахнути Отац Цркве:

„Често сам се врло ревносно и са највећом пажњом обраћао многим људима украшеним светошћу и даром поучавања са питањем: на који начин је најлакше мени, који идем исправним, царским путем, да разликујем истину васељенске вере од лажљивости јеретичких учења, и увек су ми сви давали готово од речи до речи овакав одговор: ако неко- ја, или други или било ко хоће да избегне јеретичку лаж и да здрав и неповређен пребива у здравој вери, онда треба, уз помоћ Божију, двоструко да огради своју веру као прво, ауторитетом Светог Писма, а друго, Предањем Васељенске Католичанске Цркве. Но питаће можда неко ако је писана Реч Божија света, свесавршена и, када се упореде једна њена места са другим, увек у потпуности разумљива, зашто је потребно да јој се дода још и ауторитет њеног црквеног схватања? Потребно је јер Свето Писмо услед његове узвишенсоти не схватају сви на исти начин, него један тумачи његове изреке овако, а други онако; тако се из њега може извући готово онолико значења колико је оних који тумаче. Зато је неопходно да се нит тумачења пророчких и апостолских дела у таквом мноштву безбројних различитих скретања у заблуде усмери по норми њиховог црквеног и васељенског разумевања.

У самој васељенској Цркви свим средствима ваља се држати онога у шта су веровали свуда, у шта су веровали увек, у шта су веровали сви: јер васељенско је, као што показује и само значење те речи, стварно и нарочито само оно што, колико је год то могуће, обухвата све уопште. А тога правила ћемо се држати само онда ако будемо следили свеопштост (Университас), старину (Антиљуитас), сагласност (Цонсенсио). Следити свеопштост значи признавати за истину само ону веру коју исповеда цела Црква широм света; следити старину значи ни у ком случају не одступати од оног учења кога су се држали Свети Оци и преци; и на крају, следити сагалсност значи из старине прихватити само она одређења вере и тумачења којих су се држали сви, или, у крајњој линији, готово сви пастири и учитељи.

О Тимотеје- вели Апостол- предање чувај (1. Тим. 6,20)

Шта је то предање?

Предање је оно, што је теби поверено, а не оно што си пронашао; оно што си примио, а не оно што си измислио; предање је ствар учења, а не умовања; оно се даје свему народу, а није парцијални посед; то је ствар која је дошла до тебе, а не коју си ти открио; према њему треба да се односиш не као онај који је то пронашао, него као онај ко то чува, не као утемељивач, него као онај ко то чува, не као утемељивач, него као следбеник, не као вођа, него као вођени.

Предање чувај- то значи таланат вере Васељенске заштити тако да остане цео и неповређен. Што ти је поверено, то нека и остане код тебе, то и ти предај. Добио си злато- злато и дај. Нећу да ми подмећеш нешто друго; нећу да ми уместо злата безобразно подмећеш олово, или обману, бронзу; нећу привидно, него право злато.

О Тимотеје пастиру, пишче, учитељу! Ако те је дар Божији учинио способним по уму, образовању, учености, онда буди Веселеил духовне скиније; глачај драгоцено камење божанског догмата, постављај га тачно, распоређуј мудро, дајући му сјај, лепоту, заносност. Труди се да због твог што јаснијег излагања, јасније разумеју оно у шта су пре веровали не тако јасно. Труди се да потомство са свешћу прославља оно што је старина раније поштовала не схватајући. Поучавај ономе чему су тебе научили, и, говорећи ново, не реци ништа што би било ново! Дакле- рећи ће можда неко- у Цркви Христовој не треба да буде никаквог напредка у усвајању вере? Свакако да треба- и то највећег. Ко је то завидљив према људима и прожет мржњом према Богу, да би одлучио ово да одбаци? Само, напредак треба да буде заиста напредак, а не измена вере. Напредак се састоји у томе да се неки предмет усавршава онакав какав јесте; а издаја је када нешто престаје да буде оно што јесте и претвара се у друго. Дакле, нека се током година и векова развија и нека у највећој мери напредује поимање, разумевање, мудрост, како сваког појединачног хришћанина, тако и свих заједно- како једног човека, тако и целе Цркве, али само на тај начин, тј. у једном истом догмату, у једном истом смислу, у једном истом предмету сазнања. Нека се вера, као ствар душе, у том погледу угледа на тела. Са доласком лета, тела се откривају и ослобађају своје удове, но ипак остају оно што су била и пре. Цветајуће доба детињства и зрели узраст старости међусобно се веома разликују: ипак, исти они који су раније били деца, сада постају старци; запрво, мењају се узраст и спољашњи изглед једног истог човека, али тиме се не мења његова природа, његова личност остаје иста. Такав закон напредовања нужно треба да следи и догматско учење хришћанске вере. Нека оно са годинама јача, нека се временом шири а вековима узсије, али нека остаје необориво и неповређено, цело и савршено у свим својим деловима, у свим, да тако кажемо, чулима и удовима својим, дакле без и најмање измене преко тога, без икаквог губитка у свом садржају, без икаквог мењања својих одредаба. Тако древне догмате небеске философије временом ваља ојачавати, глачати, чистит; али не треба их мењати, одсецати, кварити. Нека добијају очигледност, сјај, јасноћу- то може, али њихова пуноћа и целовитост, њихова својства, морају да буду задржани- то је неопходно. Црква Христова, брижљива и опрезна чуварка догмата који су јој поверени на чување, никада у њима ништа не мења, не умањује нити додаје- оно што је потребно на одбацује, оно што је сувишно не додаје. Са потпуном преданошћу, расуђујуши исправни и мудро, она се стара само о томе да, ако је у старини нешто преднацртано и утемељено- то допуни и доврши, ако је нешто већ појашњено и протумачено- да то ојача и потврди, ако је нешто већ потврђено и одређено- да то чува. Треба уосталом приметити да смо ми обавезни да са највећом усрдношћу истражујемо сагласна мишљења древних Светих Отаца, и да их следимо не када су у питању свакојака мање важна питања везана за Свето Писмо, него, пре свега, када се ради о правилу вере. С друге стране, не треба увек и не треба све јереси разобличавати на тај начин, него само нове и надавне, тј. Оне које су се први пут појавиле. Што се тиче давних и застарелих јереси или раскола, ми треба, када је потребно, да их побеђујемо никако другачије него ауторитетом Свепог Писма, или пак да без колебања бежимо од њих, као од давно поражених и осуђених на Васељенским Саборима православних пастира Цркве“.

„То су та руководећа начела која су, према схватању св. Викентија, сваком православном богослову безусловно неопходна приликом утврђивања и доказивања истина хришћанске вере“ (Еп. Силвестар, Догм. Бог. Т. И, стр. 112).

Ова начела, која је тако јасно надахнуто саопштио свет Викентије, и која несумњиво изражавају васељенску свест Цркве, надахњивала су и Свете Богоносне Оце, учеснике Васељенских сабора, представљајући основ за сва решења и одредбе тих Сабора.

Као што видимо, ту нема и не може бити места за „демократију“, толико медерну у наше време. Суштина ствари није у демократији, није у случајно добијеној „већини гласова“, него у истини, која у крајњем исходу увек пебеђује, иако је на неким веома многољудним саборима привремено била гажена и одбацивана.

Одатле природни произилази закључак да ни један нови сабор нема право и не може да уведе ништа ново, ништа што би противречило одлукама седам Васељенских Сабора, ма колико то желели модернисти који намеравају да сазову осми Васељенски сабор ради некаквих обновенских „реформи“ у Цркви. Сваки такав сабор, који бе се дрзнуо да дирне у одлуке седам Васељенских сабора, да их стави ван снаге или преиначи у сагласности са „духом времена“, биће на „васељенски“, него нови „разбојнички сабор“, који неће обавезивати ни једног православног хришћанина.

Ово се не односи само на догматска одређења вере Васељенских сабора, него и на канонска правила установљена на саборима, или, у крајњој линији, на она од њих која немају пролазни, чисто формални значај, већ се тичу самих основа административног устројства Цркве и њене управе, ако и верско-моралног живота свештенослужитеља и верних.

Осим догматских одређења вере, готово сви Васељенски сабори оставили су иза себе ткз. каноне, или канонска правила по којима је обавезна да се руководи како сва црквена јерархија, тако и појединачни верни у свом личном и црквеном животу.

Први Васељенски Сабор у Никеји из 325. године оставио нам је 20 правила, од којих:

1.п. забрањује да се у клир примају лица која су сама себе кастрирала;
2.п. забрањује да се новокрштени рукополажy у свештене чинове;
3.п. забрањује свештенику да у кући има жену која му није блиска рођака;
4.п. каже да епископа треба да постављају епископи дате области и да то треба да потврди митрополит;
5.п. забрањује епископу да прима у општање лица која су одлучњна од стране другог епископа и наређује да се два пута годишње сазивају сабори епископа;
6.п. потврђује вишу власт неких епископа над другим епископима и забрањује постављање епископа без одобрења митрополита и општег избор;
7.п. уздиже Јерусалимског епископа на степен митрополита;
8.п. регулише присједињење јеретика Цркви и забрањује постојање два епископа у једном граду;
9. п. забрањује примање порочних лица у свештенички чин;
10.п. заповеда свргавање палих са свештеничког чина;
11.п. говори о начину покајања оних који су одступили од вере;
12.п. говори такође о начину покајања друге врсте палих;
13.п. заповеда да се сваки самртник мора припустити Светим Тајнама;
14.п. установљава начин покајања за оглашене који су отпали од вере;
15.п. забрањује епископима и клирицама да својевољно прелазе из града у град;
16.п. прописује да се не примају у општење они клирици који се самовољно удаље из сопствене цркве;
17.п. забрањује клирицима да узимају камату (лихварење);
18.п. забрањује ђаконима да дају Свете Тајне презвитерима, да се причешћују пре епископа и седе међу презвитерима;
19.п. говори о „павлијанцима“, де они, ако се обрате, морају да буду поново крштени, а клирици поново рукоположени;
20.п. забрањује преклањање колена недељом и у дане Педесетице;

 

Други Васељенски Сабор у Константинопољу из 381. године оставио је иза себе свега свега седам правила:

1.п. потврђује Символ Вере сасвављен на Првом Васељенском сабору и анатемише све јереси;

2.п. забрањује епископима да простиру своју власт изван граница своје области и да се мешају у ствари туђе епархије, а такође и установљава пет црквених области на Истоку;

3.п. даје Константинопољском епископу првенство части после Римског епископа;

4.п, осуђује Максима Киника и нереде које је он направио;

5.п. прима оне који исповедају једно Божанство Оца и Сина и Светог Духа;

6.п. налаже да се оптужбе против црквених управитеља не примају без истраживања;

7.п. указује на поступак примања покајних јеретика.

 

Трећи Васељенски Сабор у Ефесу из 431. године оставио је осам правила:

1,2,3,4,5,6 п. тичу се одлучења од Цркве Несторија и његових присталица;

7.п. забрањује састављање било каквог новог Символа Вере;

8.п. забрањује епископу да простире своју власт на другу епархију, која раније и испрва није била под његовом руком, те ослобађа кипарске епископе од подчињености антиохијском патријарху.

 

Четврти Васељенски Сабор, сазван у Халкидону 451. године, оставио је за собом 30 правила:

1.п. потврђује да је неопходно да се држи све што је било установљено на предходним саборима;

2.п. прети свргавањем за симонију, тј. Постављање у црквене чинове за новац;

3.п. забрањује епископима, клирицима и монасима да се занимају световним стварима за плату;

4.п. забрањује монасима да воде неуреаан живот;

5.п. потврђује забрану епископима и клирицима да прелазе из града у град;

6.п. забрањује рукополагање клирика без назначења за одређен храм;

7.п. под претњом анатеме забрањује клирицима и монасима да ступају у војничку службу или у световни чин;

8.п. наређује клирицима да пребивају под влашћу епископа одређеног града;

9.п. забрањује клирицима да се суде на световним судовима;

10.п. забрањује клирику да истовремено буде у две цркве;

11.п. говори о писмима која се убогима издају за пут;

12.п. забрањује епископима да се у црквеним стварима обраћају грађанским властима;

13.п. забрањује клирицима да служе у туђој епархији без писма препоруке од свог епископа;

14.п. забрањује чтечевима и појцима да ступају у брак са иноверним женама;

15.п. говори о постављању ђакониса;

16.п. забрањује монасима и девственицима да ступају у брак;

17.п. одређује тачне границе епархије;

18.п забрањује прављење завере против епископа или саслужитеља;

19.п. понавља обавезу сазивања епископског сабора два пута годишње;

20.п понавља забрану клирицима да прелазе у другу цркву;

21.п. забрањује примање тужбе против епископа просто и без истраживања;

22.п. забрањује клирицима да разграбљују епископове ствари после његове смрти;

23.п. забрањује клирицима и монасима да без потврде епископа долазе у Константинопољ и бораве у њему;

24.п. забрањује да се манастири претварају у световна обитавалишта;

25.п. забрањује да епископске катедре остају упражњене више од три месеца;

26.п. наређује епископима да црквеном имовином управљају уз помоћ економа;

27.п. забрањује ормицу жена ради брака;

28.п. одређује круг судске и административне делатности Константинопољског патријарха и изједначује га са Римским папом;

29.п. забрањује спуштање епископа у чин презвитера;

30.п говори о египатским епископима.

 

Пети Васељенски сабор у Константинопољу из 553. године и Шести Васељенски сабор у Константинопољу из 680. године нису оставили правила иза себе, него је уместо тога 691. године сазван „Трулски“ сабор, који се понекад назива и „Пето-Шести“, који је надокнадио оно што је пропуштено и саставио укупно 102 правила. Од правила тога сабора нарочито су важна следећа:

Тридесет шесто правило, које поново говори о равноправности Константинопољске и Римске патријаршијске катедре и уопште указује на јерархијски поредак патријаршијских катедри; Осмо правило које наређује митрополиту да сваке године сазива сабор епископа; 23, 13 и 48 п регулишу питања везана за брак свештенослужи-теља; 33 п осуђује јерменски обичај да се у клир примају само лица која потичу из свештеничких породица; 64 и 70 п забрањују верном хришћанинуи и жени да јавно поуча-вају у храму за време богослужења; 80 п прети одлучењем ономе ко три недеље дана не дође у храм на богослужење; 54. п забрањује ступање у брак блиским сродницима; 53. П. озакоњује духовно српдство кумова на крштењу и таквима забрањује ступање у брак; 72. п. забрањује брак са јеретиком; 73. п. забрањује да се животворни Крст Господњи изображава на земљи како не би био гажен;75. п. захтева смерно појање у храмовима; 74. И 76. п. забрањују да се у храмовима и црквеним портама приређују гозбе и да ту постоје крчме или да се вршИ продаја; 77. п. забрањује не само свештенослужитељима и монасима, него и сваком врном хришћанину да се у јавним купатилима купа заједно са жемон; 83. п. забрањује давање причешћа телима умрлих; 86. п. наређује да се одлуче од Цркве они коју држе блуднице; 90. п. понавља забрану прекљањања колена у недељне дане ради слављења Васкрсења Христовог; 91. п. наређује да се одлуче од Цркве они који одстране плод из утробе; 100. п. подвргава одлучењу оне који шире порнографију;102. п. говори о епитимијама за оне који се кају.

Седми Васељенски сабор у Никеји из 787. године издао је 22 правила, од којих су најважнија :

3, које забрањује избор чиновника световне власти у свештенички чин; 4. и 5.  правило којима се забрањује симонија; 6. понавља захтев за сазивање сабора епископа најмање једном годишње и забрањује митрополитима да траже од епископа који долазе на сабор да им ишта дају; 10. понавља забрану клирицима да остављају своје парохије и заузимају светске дужности; 11. понавља захтев да у свакој цркви и манастиру постоји економ; 12. заповеда епископу и игуману да се старају о свим црквеним стварима и да њима располажу, али да ништа не смеју сами за себе да присвајају, под претњом прогона; 15, 16, 18, и 22. пр. свештенослужитељима и монасима забрањује користољубље, раскош и близак однос са лицима женског пола; 20. п. забрањује стварање „двојних манастира“ у којима би жене живеле заједно са мушкарцима, као и блиске односе монаха и монахиња; 21. забрањује монаху или монахињи да остављају свој манастир и одлазе у други без дозволе игумана.

Васељенски сабори су за вечна времена обавили огроман посао за целу Цркву Христову. И догматска одређења вере тих сабора и њихове канонске одредбе које регулишу целокупно административно устројење Цркве и прописе за лични живот свештенослужитеља и верних хришћана треба да остају постојана и ненарушива у Цркви, о чему морају да се старају њени чувари- епископи, који због на својој хиротонији и дају страшну заклетву- свечано обећање: „обећавам да ћу чувати и поштовати каноне светих Апостола, седам Васељенских сабора, Благочестивих Помесних сабора и правила светих Отаца; све што су они примили, примам и ја; и све које су они одбацили, одбацујем и ја“.

Само по себи је јасно да догматска одређења вере уопште не могу да буду подвргнута никаквим изменама, док од канонских правила могу да буду измењена само она која су била издата с обзиром на неке спољашње околности ондашњег живота, и као таква немају никакав апсолутан значај. Све што проистиче из захтева верскоморалног учења Еванђеља и аскетског устројства живота хришћана из првих векова хришћанства никако не може да буде замењено. Оно што су установили Васељенски сабори, то је глас самог Духа Светог Који живи у Цркви, по обећању Господа Исуса Христа које је дао ученицима Својим на Тајној Вечери: Ја ђу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива са вама вавек (Јн. 14,16).

Ето у чему је велики значај Васељенских сабора за нас, хришћане, ако нисмо изгубили осећање своје припадности Цркви- том мистично-благодатном Телу Христовом!.