ИЗЛАГАЊЕ ВЕРЕ -Св. Теофан Затворник

Предлажемо вашој пажњи непроцењиво важан текст светог Теофана Затворника који може увек да нам служи као провера – да ли грешимо против Цркве, да ли је наша вера другачија од вере наше свете Мајке – Православне Цркве.

Свети Инокентије Московски, Апостол Америке и Сибира је говорио да су догмати Цркве прва и најважнија ствар коју мисионар мора да зна и да се држи. И то је потпуно јасно, јер човек може да помогне обраћењу ближњег само и једино ако говори Истину која ће сама мењати човека. Ако човек жели да говори са ближњим о Христу, прво што мора да има на уму јесте да говори не оно што он мисли да је Христос, Црква, спасење, већ оно што нам о томе говори Света Православна Црква – „стуб и тврђава Истине“ (1 Тим. 3:15). Велики мисионар Христове Цркве XIX века нам својим драгоценим саветом у томе помаже.

Ко верује и исповеда да је Бог један по природи и тројичан у лицима – Отац, Син и Дух Свети и да ова три нису имена једног и истог лица и нису називи различитих дејстава тог истог лица, већ три Ипостаси једног Божанства – тај је наш.

Ко верује и исповеда је овај свесавршени Триипостасни Бог по Својој слободној вољи, без икакве унутрашње и спољашње неопходности за шест дана само Својом речју створио овај свет, не сливајући се са њим, већ пребивајући у Себи цео и непромењив, иако је и свудаприсутан и све испуњава – тај је наш.

Ко верује и исповеда да свеблаги Бог створени свет није препустио на вољу судбине и није га оковао неком неумољивом неопходношћу, већ са истом слободом и влашћу којом га је и створио и управља њиме и брине се о сваком створењу, а тим пре о разумном створењу све слободно усмеравајући ка Својим благим циљевима, не везујући се законима природе који нису ништа друго до израз Његове воље и зато потпуно подлежу Његовом слободном хтењу и измени тамо где то захтева Његова неограничена премудрост – тај је наш.

Ко верује и исповеда да смо ми, будући створени за свагдашње општење са Богом и неизмењиво блаженство са Њим у прародитељима нашим, нарушавањем Његове заповести отпали од Њега, навукли на себе Његов праведни гнев и потпали привременом кажњавању и вечној казни. И да зато свако видљиво зло које осећамо, унутрашње или спољашње, не представља наше природно стање или последицу наше ограничености, већ директан плод греха, казну која се само милошћу Божијом обраћа у очишћујуће оруђе за нас, под условом вере, покајања, смирене покорности вољи Божијој – тај је наш.

Ко верује и исповеда да је Господ покренут љубављу, не трпећи да Његово љубљено створење – човек – гине у таквом трагичном положају, одлучио да сиђе на земљу, прими на Себе људску природу, Својим страдањем и смрћу задовољи правду Божију и након васкрсења се вазнео на небо и сео са десне стране Бога Оца и поново открио човеку слободан приступ живом богоопштењу – тај је наш.

Ко верује и исповеда да су све обнављајуће Божанске силе „потребне за живот и побожност“ (2 Пет. 1:3) остављене од Господа у Његовој Светој Цркви као једином месту нашег исцељења и да делују у њој Духом Светим кроз Свете Тајне и друге освећујуће установе над свим људима који им приступају са вером отвореним срцем и да другог средства за примање благодатних сила нема и не може бити, како и колико год би замишљали и маштали да се одухове неки маштари – тај је наш.

Ко верује и исповеда да је сваком ко тражи спасење пре свега неопходно да се покаје, са чврстом одлучношћу да више не греши макар га то коштало живота; затим да приступи тајни Причешћа за добијање благодати ради јачања у добру својих природних сила; затим да ревносно иде путем Христових заповести у оквиру целокупног освећујућег поретка и молитви Цркве које су суштински неопходне за разгоревање духа благодати у нама, под утицајем самопожртвованих подвига и умртвљивања страсти, док на крају не достигне у светлу област бестрашћа и чистоће, у меру раста пуноће Христове (Еф. 4:13) – тај је наш.

Ко верује и исповеда да људи који иду овим путем ступајући у општење са Богом, ступају истовремено и у општење са невидљивим светом – Анђелима и свима Светима који су угодили Богу и прибегавајући њиховом заступању добијају од њих, а највише од Пречисте Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије, наше свемоћне Заступнице и Заштитнице, благовремену помоћ – тај је наш.

Ко верује и исповеда да ће се због првородног греха душа раздвојити са телом дејством смрти и пребивати у таквој одвојености до будућег Васкрсења и суда, или хранећи се надом вечног блаженства, ако је у свему следовала вољи Божијој, или мучећи се страхом вечних мука, ако се противила запвоестима Господњим – тај је наш.

Ко не верује у Свету Тројицу и мисли да Отац, Син и Свети Дух нису Лица једног Божанства, већ само имена једног лица – тај није наш.

Ко одбацује Божије стварање и промисао и држи се убеђења да је свет са свим створењима у њему настао случајно и да се сам собом управља – тај није наш.

Ко машта да добије освећујућу силу Божије благодати на неки скривен, невидљив начин, а не путем који предлаже Света Црква – тај није наш.

Коме је туђе општење са Светима и ко са презиром одбацује њихово заступништво исто као и погубно дејство духова злобе поднебеске – тај није наш.

Ко одбацује духовност душе, њену бесмртност, будуће васкрсење наших тела и вечно плаћање свакоме по длеима његовима – тај није наш.

Ко јавно и тајно нарушава уставе Цркве Божије, не сматра за потребно да држи постове, исповеда се и причешћује, ко не поштује свете Празнике и недељу и уместо њиховог поштовања на начин како доликује, препушта се безумним забавама и весељима – тај није наш.

Ко са дрским самооправдавањем не чува чистоћу до брака и супружничку верност након уласка у брак, измишљајући неки другу заједницу уместо благословене од Бога – тај није наш.

Уопште, ко сам себе и друге заноси неукротивом самовољом у начину размишљања и правилима живота – тај није наш.

Нека свако сада примени ово на себе, стави руку на срце, и одговори на питање: „Јеси ли наш или наших непријатеља?“ (Ис. Нав. 5:13)