ПОУКЕ СВ.ОТАЦА О БРАКУ И ВАСПИТАВАЊУ ДЕЦЕ

Неопходно је позвати свештенике и молитвама и благословима утврдити супружнике у заједничком животу, да би љубав женикова ојачала и целомудреност невестина оснажила, да би све потпомогло настањивању врлина у њиховом дому, да би се лукавства ђаволска одагнала, а супружници провели живот у радости, уједињени помоћу Божјом.

Поучавај жену страху Божјем па ће све, као са извора, потећи према теби и дом твој испуниће се многим добрима.

Муж мора мислити о томе да делима и речима усади побожност у дом; нека жена надзире кућу, али осим те обавезе мора имати и насушну бригу о томе да се читава породица стара за Царство Небеско. 

Брак, мада добар, у најбољем случају једино што не скрнави онога који у њему живи. Али, сам по себи, он није у стању да обезбеди светост.

Истинско је богатство и велика срећа када муж и жена живе у слози, сједињени једно са другим као једно тело... Такви супружници, макар живели у сиромаштву и били сасвим скромни, могу бити срећнији од свих, јер се наслађују истинском срећом и увек живе спокојно.

Оне, који живе у таквој супружничкој заједници ништа не може исувише ражалостити нити нарушити њихову тиху срећу.

Ако између мужа и жене постоји једнодушје, мир и заједница љубави, њима притиче свако добро. Ни злобне клевете нису опасне за супружнике који су, као моћним бедемом, ограђени једнодушјем у Богу... То умножава њихово богатство и свако обиље; то к њима привлачи и велику Божју благонаклоност.

Жене, које блистају лепотом душевном, временом све више испољавају своју племенитост, тако да приврженост и љубав њихових мужева постају све снажније.  

Рађање деце постало је највећа утеха за људе онда када су постали смртни. Због тога је човекољубиви Бог, да би истог часа ублажио казну прародитељску и умањио им страх од смрти, даровао рађање деце, показујући тиме... праобраз Васкрсења.

И када бисмо читав живот провели у срећи, опет бисмо били строго кажњени ако се не бисмо постарали за дечије спасење. Деца нису случајан добитак и ми смо одговорни за њихово спасење.

Лепота телесна, несједињена са врлином душевном, може привлачити супружнике двадесетак тридесетак дана, да би потом изгубила сву своју моћ и, показавши рђаве особине супружника, уништила љубав.

Ако је потребно ишта учинити да би удовољили једно другом, онда треба украшавати душу, уместо што би се украшавало и уништавало тело. Никада оно (спољашње)... неће толико учинити да се супружници воле, колико ће то учинити целомудреност, (доброта), наклоност и спремност да умру једно за друго.   Свети Јован Златоуст

 

Небрига о деци највећи је од свих грехова и он доводи до крајњег безбожништва.

Младе људе не треба застрашивати онда кад већ одрасту;

њих треба васпитавати и усмеравати још од детињства. На тај начин ни касније неће бити потребе за претњама.

Бога не можемо обманути. Онај Који испитује срца све разоткрива и ставља пред нас одговорност за дечије спасење.

Добро васпитање не састоји се у томе да најпре дозволимо пороцима да се развију па да се онда трудимо да их уклонимо. Потребно је предузети све мере да би се наша природа учинила неприступачном за пороке.

Ако си ти добро васпитао свог сина, а он свог, а овај опет свог, онда је то као неки низ ваљаних живота који свој почетак и корен имају у теби и доносе ти плодове твог старања за потомство.

Учићемо нашу децу тако... да врлину претпостављају свему осталом и да изобиље богатства сматрају ништавним.

Родитељи неће бити кажњени само за своје грехе већ и за погубан утицај на децу, зависно од тога хоће ли их, или неће, довести до пропасти.

То што се не старамо о сопственој деци, уноси расуло у читаву васељену; бринемо се о њиховом иметку, а душу њихову занемарујемо, што се показује као крајње безумље.

За нас нема оправдања ако су наша деца развратна...

Када би очеви темељно васпитавали своју децу, не би било ни судова ни казни.

Нећемо се старати да стекнемо богатство и оставимо га деци; поучаваћемо их врлинама и тражити за њих благослов Божји, јер је управо то највеће, неизрециво благо и непропадљиво богатство које сваким даном доноси све више дарова.

Рађање неће никог начинити оцем; то могу једино добре поуке; ношење у утроби не чини мајком, већ добро васпитање.

Ако деца коју си породио добију од тебе потребне поуке и твојим старањем буду одгајена у врлини, онда ће то бити темељ и почетак твог спасења, тако да ћеш, осим награде за сопствена добра дела, добити и велику награду за њихово васпитавање.

У нежном (дечијем) узрасту детенце брзо прихвата оно што му се говори и, као печат у восак, у душе дечије утискује се оно што слушају. Самим тим, њихов живот се већ тада почиње усмеривати или ка пороку или ка врлини. Услед тога, ако их још од самог почетка и, да тако кажемо, на самом прагу, удаљимо од порока и усмеримо на прави пут, то ће им у будућности постати навика и део њихове природе, тако да се неће лако и по својој вољи приклањати рђавом, јер ће их навика привлачити добрим делима.

Желиш ли да син твој буде послушан? Онда га од детињства васпитавај строго. Немој мислити да ће му читање Божанског Писма бити сувишно.

Настој да научиш (сина) да презире славу садашњег живота, јер ће тако задобити већу славу и постати узвишенији.

Они очеви, који се не старају о врлинама и скромности своје деце, гори су од детоубица, јер погубљују душе њихове.

Као што нико не може рачунати на оправдање и попустљивост због сопствених грехова, исто тако ни родитељи неће имати оправдања за грехове своје деце.

Коров је лакше ишчупати пре него што ојача, па се тако треба старати да и страсти, на које се не обраћа пажња, не ојачају и не постану неискорењиве.   Свети Јован Златоуст 

 

А они који се жене и удају, дужни су да у ту заједницу ступају уз сагласност епископа, како би брак био у Господу, а не због похоте. Нека све буде у славу Божју.   Свештеномученик Игњатије Богоносац

 

Ако већ сам брак мора бити освештан окриљем и благословом свештеничким, како онда може бити брака тамо где нема сагласности вере? Свети Амвросије Медиолански 

 

Повезани оковима супружништва, ми смо једни другима и руке и ноге и слух. Супружништво и слабога чини двоструко јачим... Заједничке бриге супружника олакшавају им жалост, заједничке радости усхићују обоје. Једнодушним супружницима је и богатство угодније, а у немаштини им је једнодушје угодније од богатства. Њима супружнички окови служе као извор целомудрености и жеља, као печат преко потребне привржености.

Божанствена твар појавила се на земљи, а у земним долинама вечно расцветалог раја човек. Међутим, човек још није имао помоћника сличног себи. Тада је премудра Реч извршила велико чудо оног који је створен да буде надзорник света то јест, мој корен и моје семе разноликог живота разделила је на два дела и силином и животворном руком извадила из његовог бока ребро да би створила жену, а онда их је, уливши обома љубав у груди, подстакла да теже једно другом.

Ви, на које је у овом животу частан брак ставио своје окове, размислите о томе, како бисте унели што више плодова у житнице небеске.

Чинећи једно тело, (супружници) имају и једну душу и узајамном љубављу подстичу једно друго на ревност у побожности. Јер, супружништво не удаљује од Бога, већ, напротив, још јаче везује, будући да тада има још више разлога за обраћање к Њему. Мала лађа се при слабом ветру лако креће напред... велику пак лађу неће померити лагани дашак ветра... тако је и онима, неоптерећеним житејским бригама, мање потребна помоћ великог Бога, док онај, који има обавезу да се брине о драгој супрузи, имовини и деци, дубље залази у море живота и неопходна му је већа помоћ Божја, због чега и он сам више воли Бога.  Свети Григорије Богослов 

 

Док је душа још у стању да се обликује, док је мека и нежна тако да, слично воску, лако прихвата оно што се у њу утисне, потребно је неодложно и од самог почетка подстицати је на добро. Када се испољи разум и разбор почне да делује, већ ће бити положени основни темељи и пренети примери побожности. Тада ће разум налагати само оно што је корисно, а навика ће олакшати успех.

Ти, који си изабрао заједнички живот са женом, немој бити безбрижан, мислећи да сада можеш да будеш спокојан. За твоје спасење потребно је много више труда и опреза, јер си одабрао да обитаваш усред замки и власти отпадничких сила (демона). Теби је пред очима подстицај на грехове и сва твоја чула су даноноћно спремна да их пожеле. Зато знај да нећеш избећи борбу са отпадником и да га нећеш победити без великог труда на очувању јеванђелских догмата.   Свети Василије Велики 

 

Вријеме је прекраћено, да ће и они који имају жене бити као они који немају (1.Кор.7,29) писао је Апостол, али не са жељом да одврати од законитог супружништва, већ од разузданог сладострашћа. Он је указао и на брзо окончање времена: ако, каже он, живот брзо пролази, не треба се страствено везивати за њега као да је непролазан.    Преподобни Исидор Пелусиот

 

Муж да чини жени дужну љубав; тако и жена мужу (1.Кор.7,3). Брак је достојан части и супружничка веза је Богом благословена. Благословена, да, али с тим да очува силу Творчеву кроз рађање сличних себи и кроз продужавање рода људског, да би супружници постали родитељи и били као плодне засаде малинове. Блажен је онај ко са том светом намером ступи у супружничку везу, јер не одабира супругу по страсти, већ гледајући на њене врлине... Такав избор, будући да је заснован на разборитости, чини брак благословеним, а спружнике срећним. Њихов живот биће ублажен љубављу и ништа неће довести у искушење њихове врлине, јер врлина, а не страст, управља њиховом душом. Плод њихове утробе биће непорочан: чедо ће се играти у њиховом наручју и тешити их својим светим пољупцима. Њихова прва брига биће да га васпитају у смерности и то им уопште неће бити тешко: будући да су и сами испуњени врлинама и да увек дају добар пример, неће младенцу дати ниједну прилику да види било какву саблазан. Дете ће на лицу носити њихов лик, али ће тај лик сачувати и у нарави својој. Такво чедо биће родитељима радост, а друге ће навести да им завиде.

Када се родитељи обогате таквим драгоценостима, самим тим ће и њихов дом бити уређен на најбољи начин; он ће бити као чаша испуњена миомирисним вином јер ће жена испуњена врлинама бити и разборита домаћица.

Колико је та веза света и нераскидива, сведочи и апостол Павле: Жена није господар од својег тијела, него муж; тако и муж није господар од својега тијела, него жена (1.Кор.7,4).

На другом месту, он јој придаје још већу важност: Тајна је ово велика; а ја вам говорим за Христа и Цркву (Еф.5,32). Црква се нераскидиво сједињује са Христом као тело са главом, тако да ни Христос не може бити без Цркве, ни Црква без Христа. Уистину је велика тајна супружништва, када оно треба да буде велико знамење вечног јединства Христа и Цркве. Платон, Митрополит Московски 

 

Ко хоће да добро васпита децу, он их васпитава у строгости и раду, да би, истичући се знањем и владањем, временом могли убрати плодове свога труда.

У сваком узрасту, око деце има разних брига и страховања, има много труда. Преподобни Нил Синајски 

 

Блажен је онај који богоугодно васпитава децу. Преподобни Јефрем Сирин 

 

Ако родитељи не показују дужно старање о деци, не поучавају их разумно и не указују на добра правила, онда ће се душе дечије тражити из њихових руку.   Преподобни Симеон Нови Богослов

О ВАСПИТАВАЊУ ДЕЦЕ

                             

               „Пазите да не саблазните једног од ових  малих".Памтите ли ви те речи Христове, да ли сте размишљали о томе да се оне односе директно и непосредно на вас?

Зар имате мало тих „малих" које треба пазити?

Зар је мало синова и кћери због којих лијете горке сузе?

Зар је мало развратних кћери ваших и синова, лопова и хулигана?

Много, много суза због њих проливате. Због чега? Зато што се не сећате речи Христових: „Пазите да не саблазните једног одових малих".

Кад вам је тешко због тога што чине ваша деца, тада плачете, тада се Богу молите да вам помогне. И молитва вам остаје бесплодна. Зашто бесплодна?

Зато што се своје обавезе не могу наметати Богу, зато што сте ви сами морали да се бринете о својој деци и да их васпитавате, а не да чекате да ће Бог то испунити, упркос вашег немара.

Ако ваш слуга не мари за своју дужност и чека да је ви сами извршите, зар ћете почети да радите уместо њега или ћете се,пак, на њега разгневити?

Шта ви хоћете од Бога ако сами не марите за децу вашу?

Свети Јован Златоуст је рекао страшне речи о онима који не васпитавају децу своју: „Родитељи који занемарују да своју децу хришћански васпитавају, већи су безаконици од чедоубица, јер чедоубице убиством тело од душе раздвајају, а они и душу и тело(детиње) бацају у пакао огњени".

Тешко, тешко ће одговарати пред Богом свако од вас који се не стара о васпитању деце, исто тако тешко као што је то описано у Библији, у Првој књизи о царевима, где се прича о побожном првосвештенику Илији, који је педесет година био судија израиљског народа. Код њега је служио, тада још дете, свети пророк Самуило. И једном, у сну, том светом детету Господ је заповедио да каже Илији да га чека страшна казна Божија због немара према сопственој деци.

А деца су му била свештеници и својом безбожношћу су вређали народ и одвраћали га од Бога.

Кад су Јевреји доносили месо животиње да би било принето Богу на жртву, тада су слуге тих безбожних свештеника узимали најбоље комаде меса из котла у коме се оно кувало ради жртвоприношења, и давали га безбожним свештеницима. Чак су и сирово месо отимали, а на захтев дошавших да спале сало на жртвенику, одговарали су: Ако не даш, узећемо силом.

Видећи то, народ се уклања од жртвоприношења.

Због такве непобожности, Господ је покарао не само ове свештенике него и њиховог оца Илију. Филистејци су нагрнули на земљу израиљску, и за време тешког боја 98-годишњи старац је седео на столици у храму и чекао извештај са бојног поља.

И дошао му је узбуђен, прашином покривен весник, и рекао му:

„Убили су синове твоје, а Ковчег Божији је заплењен".

Чувши ту вест, првосвештеник је пао, поломио се и умро тешком смрћу.

А Господ је јавио да ће се та казна проширити на читав род његов.

Ето видите како је страшно - сав род његов био је кажњен зато што првосвештеник Илије није спречавао своје синове да чине тешке грехе.

То прети сваком од нас, свакоме ко не мари за васпитање своје деце.

А о онима који свим срцем настоје да децу васпитају у побожности, на сваком јутрењу слушате шта се каже у 102-ом псалму:

„Милост је Господња од века и довека на онима који Га се боје и правда Његова на синовима синова оних који чувају завет Његов и памте заповести Његове, да их творе".

На веки вјеков је благослов Божији на онима који децу васпитавају у побожности. Реците шта ће бити с несрећном кћери вашом, која се у младости предаје разврату и затим оде мужу и роди децу? Хоће ли бити благослов на њој и на оном што је њено?

Не, не. Од ње ће се родити непобожни богопротивни пород. Во вјеки вјеков теретиће проклетство Божије оне које нисте васпитали у духу хришћанске побожности. Размислите, како је страшно, какву страшну одговорност имате ви пред Богом, ако не васпитате хришћански своју децу.

Како треба да их васпитате? Онако како су своју децу васпитавали древни Хришћани, Хришћани првих столећа. Они су од најранијег детињства децу учили молитви, храму, постовима, томе шта су црквене тајне. Кад су их учили писмености, учили су их по књигама Светог Писма. Они детету никад нису допуштали да седне за сто без молитве. Деци су говорили да свако дело, сваки корак Хришћанина мора почети од крсног знака и молитве. Кад су поучавали своју децу, нису се бринули о општем образовању, о паганској мудрости, о поучавању философији, музици, уметности. Не, учили су их нечему сасвим другом. Поучавајући своју децу, руководили су се дубоким, светим правилом: „Сматрали су несрећним онога који зна све, а не зна Бога. Блаженим, пак, онога који зна Бога, макар ништа друго не знао".

Не мислите да је тиме забрањено да своју децу учите световним наукама. Никако. Највећи Оци наши и учитељи Цркве су се и сами у младости предавали изучавању све научне, философске мудрости. Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти, били су високообразовани људи свога времена. И наша деца треба да буду образована, учена. Али је важно једино да се њихово учење и васпитавање не ограничи само на световну мудрост, мудрост овога света. Врло је важно да они упоредо са тим упознају највишу правду и истину, да би се научили закону Божијем и заповестима Христовим, да би се научили постојаној побожности, да би они, изучавајући науке, увек имали сећање на Бога, на заповести Божије, на пут Христов. Тада, и само тада они неће залутати на путу човечанске мудрости, само тада ће изнад свега поставити мудрост хришћанску, познање Бога.

Тако треба да учите децу своју.

А како их морате васпитавати, како у њих усађивати најузвишенију мудрост хришћанску?

Пре свега, својим примером, јер се деца васпитавају понајвише родитељским примером. Реците хоће ли порасти добра и чиста деца која код својих родитеља виде најгнусније примере неморалности? Хоће ли чиста, за крађу неспособна, бити ваша деца ако их у томе не будете спречавали од најранијих дана детињства?

Кад ваши синови краду и пустоше баште, кидају оно што је туђе, кад не остављају да плодови сазру у воћњацима, и кад људи дођу да се на њих пожале, мајке спокојно одговарају: „Па шта, деца су мала, шта се друго од њих може очекивати?" Господ ће одвас тражити одговор! Тражиће страшно, питајући зашто сте својој деци допустили лоповлук од најранијих година, зашто их нисте учили заповестима Божијим, зашто им нисте усадили одвратност према лоповлуку и хулиганству.

   Тешко ћете пред Богом одговарати због сваке саблазни коју код вас примете деца ваша, због свих свађа, псовки, празнословља, туча, које се збивају пред њиховим очима. Ако сами тако поступате, чему ћете научити децу своју?

Велики учитељ света, највећи црквени говорник, Јован Златоусти, је, ево, овакве страшне речи казао о родитељима који децу своју не уче добру, него развијају њихове лоше особине, њихове страсти и непобожност:

„Тешко, речено је, онима који се смеју сад", а ви деци дајете мноштво повода за смех. „Тешко богатима", а ви се само старате око тога да вам се деца обогате; „тешко вама кад сви добро почну говорити о вама", а ви сву своју имовину често траћите због славе људске; „ко брату своме каже: „будало!" крив је паклу огњеном", а ви сматрате слабим и колебљивим оне који ћутке подносе туђе увреде. Христос заповеда бежање од сукоба и расправа, а ви стално своју децу наводите на та зла дела. „Ко воли живот свој,изгубиће га", а ви на сваки начин настојите да их на ту љубав навучете; ако не отпуштате, вели Он, људима сагрешења њихова, ни Отац ваш небески неће опростити вама", а ви чак укоревате децу ако не желе да се освете увредиоцу. Христос је рекао да они који воле славу, што год да раде - посте ли, моле ли се, дају ли милостињу, све то чине без користи; а ви се само о томе старате да ваша деца стекну славу.

И није само то лоше што ви деци говорите оно што је противно заповестима Христовим, него и то што добро хулите, називајући скромност – необразованошћу, кротост - плашљивошћу, праведност - слабошћу, смирење - слугерањством, незлобивост - слабошћу.

Ви их наводите на таква дела за која је Исус Христос одредио неминовну пропаст; ви сте немарни према њиховој души, као према нечему неважном, а о оном што је заиста излишно бринете се као о неопходном и најважнијем.

Све чините да вам син има слугу, коња и најлепше одело, а не желите ни да размислите о томе да он буде добар; не, - бринући се о дрвету и камену, душу не удостојавате ни најмањег дела такве бриге. Све чините да би на кући стајала лепа статуа и да кров буде златан, а да најдрагоценија скулптура - душа - буде златна, о томе ни не мислите".

Као што је говорио свети Јован Златоусти у древна времена, пре 1500 година, треба да вам се каже и сад, јер, зар и ви неваспитавате своју децу исто тако лоше, не учећи их страху Божијем? Зар се свим силама не старате о томе да својој деци дате што бољи положај, да их ставите у ред властодржаца, богатих и моћних? Зар деци не говорите да је у парама моћ, да треба стећи што више знања због богатства и обезбеђивања безбрижног живота?

А зар је све то нужно? Нужно је управо обратно. Децу треба учити презирању свега тога - новца, богатства, славе, високог положаја у друштву. Треба им развијати љубави према чистоти, светости, побожности. А о томе се сви брину мање од било чега другог.

Малу децу треба почети васпитавати од самих пелена, јер се само у најмлађем узрасту деца лако предају сваком поучавању.Њихова душа је мека као восак, у њу се упечаћује све - како ваши лоши примери, тако и побожне речи и сваки светли и чисти пример.

Древни Хришћани су од најранијег узраста учили децу молитви и читању Светог Писма. А сада кажу - зар је то за децу, да се баве псалмима? То је посао монаха и стараца, а деци је потребно весеље и радост. Ви заборављате да је свети Тихон Задонски казао: „Куда год накренеш мало дрвце, оно тамо и расте; нови суд ће мирисати онако како га налијете, уливајући у њега или смрадну или ароматну и чисту течност".

Тако, ако у душу малог детета уливате сваки смрад, она ће увек бити смрдљива. Ако будете уливали мирис Христовог благоуханија, ваша ће деца мирисати пред људима, биће радост и утеха за вас.

Својим примером васпитавајте децу. О томе је дивно рекао славни руски проповедник, архиепископ Херсонски Амвросије. Чујте какве је он једноставне, у душу продируће, речи казао: „Када ни један члан породице не може да остане без вечерње и јутарње молитве, кад отац не излази из куће на свој посао а да се претходно не помоли, и кад мајка ништа не почиње без крсног знака, кад ни малом детету не дају да узме храну не прекрстивши се, зар се тиме деца не уче да у свему просе помоћ Божију и да се на све призива благослов Божији, и да верују да без помоћи Божије нема безбедности у животу, а да без Његовог благослованема успеха у делима људским?

За децу не може бити бесплодна вера родитеља, кад они, у нужди и сиромаштву, са сузама у очима говоре: шта да се ради? Нека буде воља Божија; у опасности: Бог је милостив: у тешким околностима: Бог нека помогне; приликом успеха и радости: слава Богу, Бог је послао.

Овде се увек и у свему исповеда благодат Божија, Божији промисао, Божије правосуђе.

Мајка, предмет свеукупне љубави и нежности детиње, стоји с побожним изразом лица и моли се пред иконом Спаситељевом: деца гледају час на њу, час на икону - и нема потребе у дугачким објашњењима онога шта то значи!

Ето првог, немог часа богопознања. Ево првог, најважијег часа побожности. Такве часове можете и морате увек давати деци својој.

Морате чувати децу од свега што је нечисто, ружно. Морате спречавати своје кћери да читају нечедне, сладострасне романе, морате од њих захтевати да читају са разумом, морате их спречавати да гледају непотребне призоре, не дозвољавати им да сестално забављају и пречесто одлазе у позоришта и биоскопе. Морате их учити тихом и марљивом домаћем животу.

И још не смете заборавити да се мало дете не може васпитати ако се никад не кажњава. Увек морате знати да највећу грешку праве они родитељи који су заљубљени у своју малу децу, који се њима забављају, и све им праштају, никад не кажњавајући. За такве је рекао премудри Сирах: „Мази дете и утераће ти страх у кости".

А ево шта вели наш велики светитељ Тихон Задонски: „Млади некажњавани и у зрело доба дошавши су као коњи неувежбани и побеснели. Зато Хришћанине воли децу своју и кажњавај их. Нека их, док су мали, заболи тело, да те касније због њих не би болело срце. Нека они плачу од тебе, да ти не би плакао од њих и због њих. Међутим, умереност у свему похвална је и потребна"!

Неопходна је умереност у кажњавању, као што рече светитељ.Деца не смеју бити кажњавана са раздраженошћу, злобом,мржњом. Треба их кажњавати спокојно, љубвеобилно; кад деца осете ту љубав, они ће осетити и да су казну заслужили, и тада ће кажњавање бити на корист и поправљање. О таквом кажњавању деце многи од вас ни не мисле, и остављају некажњеним не само мале, него и тешке преступе - чак и лоповлук, хулиганство, распусни живот младих девојака.

Видите ли какви огромни задаци стоје пред вама у делу васпитавања деце, видите ли како су свете обавезе мајке. Нема важније обавезе и теже одговорности пред Богом за мајку него што је добро васпитавања деце. Пред Богом ћете дати велики одговор и на читаво ћете потомство навући гнев Божији ако не будете марили за васпитање деце своје. И мучићете се, и плакаћете, плакаћете гледајући на њих.

Стога: „Пазите да не саблазните једног од ових малих".

Свагда се о њима старајте, свагда им пружајте чисте, свете примере побожности, и тада ће благослов Господњи бити од века и до века на деци вашој и на вама самима. 

Ученици се скупише, и поче их Св.Василије Велики учити како треба да имају: чистоту душевну, бестрашће телесно, ход кротак, глас умерен, реч учтиву, храну просту, да пред старима ћуте, да мудре слушају, да се старешинама покоравају, да према себи равнима и мањима имају нелицемерну љубав, да се клоне од рђавих и страсних и радозналих људи, да мало говоре а више размишљају, да не буду лакомислени у разговору, да не причају много, да се не подсмевају, да се стидљивошћу украшавају, да са поквареним женама не разговарају, да очима гледају доле а душом горе, да избегавају препирке, да не траже положаје, да славу овога света сматрају ништавном; када добро чине другима, да очекују плату од Бога и вечну награду од Христа Исуса Господа нашег.

ВАСПИТАВАЊЕ ДЕЦЕ

    "Очеви, не раздражујте децу своју"

И ви очеви, не раздражујте децу своју; него их подижите у васпитању и науци Господњој.

Посланица Ефесцима, 6,4

Обуздавати, исправљати и васпитавати, то није право избора, већ озбиљан захтев Оца небеског свим земаљским очевима и мајкама. Они су одговорни за своју децу. Приоритет одговорности неоспорно припада родитељима и само родитељима.

Отворимо странице Светог Писма и наведимо неколико цитата: "Децо, слушајте родитеље своје у свему, јер је ово угодно Господу. Очеви, не раздражујте децу вашу, да не клону духом " (Кол. 3,20-21). "Децо, слушајте своје родитеље у Господу, јер је ово праведно. Поштуј оца својег и матер; ово је прва заповест са обећањем: да ти добро буде, да и дуго поживиш на земљи. И ви очеви, не раздражујте децу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој " (Еф. 6,1-4).

У овим поглављима апостол Павле разоткрива веома озбиљан проблем. Међусобни односи с децом имају узајамни карактер - Децо, слушајте своје родитеље и Очеви, не раздражујте децу своју - они су као два таса на ваги. У зависности од тога, колико ће ти тасови бити уравнотежени, толико ће породица бити спокојна и хармонична.

Очеви, не раздражујте децу своју. Апостол Павле прави озбиљан акценат на овој фрази. Неоспорно је да се то у једнакој мери односи и на мајке. Ако апостол упозорава, то значи да је сретао у свом животу овакве случајеве. Он је боравио у различитим породицама, видео је различите школе васпитања - и либералне, и тоталитарне. Често су му се пред очима налазили "чувари реда" - нервозни и раздражљиви очеви са шибама у рукама. Исправљајући слабе стране овакве педагогије, апостол Павле је више пута подвлачио ову мисао: "И ви очеви, не раздражујте децу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој " (Еф. 6,4), "да не клону духом " (Кол. 3,21).

Апостол Павле изражава апсолутну сагласност тим поводом: "Сунце да не зађе у гневу вашем " (Еф. 4,26), као и апостол Јаков: "Гнев човеков не твори правде Божије " (Јк. 1,20).

Ако родитељ васпитава децу у Речи Божијој, она се никада неће раздраживати и очајавати. Пре него што васпитава децу учењу Господњем, најпре треба и сам да буде прожет њиме. Пази на себе и на науку, истрај у томе; јер чинећи ово, спашћеш и себе и оне који те слушају (1 Тим. 4,16). Ето где се крије кључ успешног васпитања. Учи дете својим реалним поступцима и својим животом оним правилима по којима и сам живиш. Ако родитељи покушавају да уче децу заповестима Божијим, а сами их газе, васпитање постаје брбљање и празнословље које никада никога неће променити. Осим раздражљивости и потајног роптања у том случају ништа нећеш постићи од васпитаника. Деци не требају речи, већ обрасци за подражавање.

"Ако деца коју си родио добију одговарајуће васпитање и твојим старањем буду поучавана у врлини, то ће бити почетак и темељ твом спасењу, те ћеш, осим награде за сопствена добра дела, добити велику награду и због њиховог васпитања" - рекао је св. Јован Златоуст. Циљ васпитања нису досадна дугачка предавања, нису наравоученија, него реални живот, љубав од чистог срца, добар савет, нелицемерна вера. Ето шта ће исправити и изменити, улити љубав према Богу. Чувајте се у васпитању празнословља: речи које нису поткрепљене делима, ни мудрошћу. Гнев рађа гнев, бес рађа бес, а тупост тупо супротстављање.

Дете је нехотице разбило вазу. Страшни отац га гњави бесмисленим питањем:

- Зашто си разбио вазу?

- Нисам ја разбио вазу, сама се разбила.

- Још мислиш и да ме лажеш? Одговарај, зашто си разбио вазу?

- Нисам хтео.

- Не, признај, зашто си разбио вазу?

- ?!

Јед детета нараста зато што не зна како да одговори. Гнев оца јача зато што нема правилног одговора. Ту се губи стрпљење. Једном отац може да чује дечији фалсет: "Тата, шта ти је, ти си луд?" Какво питање, такав одговор. Нема ту никакве љубави из чистог срца. Само узајамна озлојеђеност, сукоб, бура беса, показивање зуба, брука.

Очеви, не раздражујте децу, постављајте им питања на која би и сами могли да одговорите. Господ никада није постављао глупа питања, није испољавао гнев према деци.

Све што чинимо без љубави је звоно које јечи или кимвал који звечи. Одраслима је далеко лакше да свале сву кривицу на децу, да их оптуже за све смртне грехове: "Деца нас вређају. Она се буне, непослушна су, незахвална. Никаквог поштовања и уважавања немају!!!" Како је важно родитељима да остану самокритични и да ходе пред Богом не само у цркви, него и код куће, када у руци држе каиш, а пред њима стоји дете које је скривило.

Свето Писмо не пориче нужност строгости и телесног кажњавања у васпитању деце. "Ко жали шибу своју, тај мрзи сина; а ко га воли тај га од детињства кажњава " (Приче 13, 25), "Глупост се прилепила за срце младића, али шиба која га поправља удаљиће га од ње " (Приче, 22, 15), "Шиба и разобличавање дају мудрост; али младић који је препуштен занемарености, представља срамоту својој мајци " (Приче 29, 15). Али Реч Божија позива да истражујемо себе, проверавамо своје путеве, срце и савест. Главни мотив кажњавања је вера покретана љубављу. "Ја оне које љубим кажњавам и поправљам " (Отк. 3,19). Ако су мотиви чисти, ако је савест добра, ако је вера нелицемерна, не жали твоју шибу и "кажњавај сина твога док има наде и нека те не збуњује његова вика " (Приче 19,18).

У љубави нема страха. "Ако га казниш шибом, неће умрети: казнићеш га шибом и спашћеш душу његову од пакла " (Приче 23,13-14). Боље је у петој години каиш из оца руке који воли, него у двадесет петој затворска казна.

О неопходности тражења равнотеже између родитељске строгости и родитељске љубави пише св. Јован Златоуст: "Бог није допустио да деца буду лишена природне благонаклоности родитеља према њима и, у исто време, није све препустио тој благонаклоности. Када би родитељи волели своју децу не по природној нужности, већ само због њихове нарави и добрих поступака, тада би видео многу децу која су истерана из родитељских домова због своје немарности и род наш би био потпуно растројен. С друге стране, када би Бог све предао у власт природе и не би допустио родитељима да мрзе чак и злу децу, ако би, напротив, будући вређани од стране деце и трпећи од њих хиљаде непријатности, по природној нужности очеви морали да постају благи према дрској деци која их вређају, онда би наш род дошао до крајње безбожности.

Ако и сада деца, уздајући се у љубав родитеља, често ове вређају, иако не могу потпуно да се ослоне на природу, знајући да су многа, поставши неваљала, била лишена и дома, и очевог наслеђа, до какве тек безбожности не би дошла да Бог није оставио родитељима могућност да се гневе на децу, да их кажњавају и прогоне од себе када постају зла? Зато је Бог и поставио љубав родитеља у зависност и од потребе природе, и од понашања деце, да би они, с једне стране, били снисходљиви према погрешкама деце, будући подстицани на то природом, а с друге, да злу и неисцељиво болесну децу не би учврстили у злу недопуштеним повлађивањем, што би било неизбежно ако би их природа приморавала да мазе и рђаву децу. Помисли, колико је само бриге у томе што је Бог и заповедио да волимо децу, и поставио меру те љубави, и у исто време одредио награду за добро васпитање деце?

Ако деца коју си родио добију одговарајуће васпитање и твојим старањем буду поучена у врлини, то ће бити почетак и темељ твог спасења и, осим награде за властита добра дела, добићеш и велику награду за њихово васпитање". [1]

Све је могуће ономе који верује. Ако родитељ покушава да кажњава дете и не верује у његово исправљање, већ само искаљује на њему свој бес, у очима Божијим он чини грех. Јер "све што није од вере, грех је" (Рим. 14,23). Васпитање деце увек претпоставља веру и добру савест, "коју неки одбацивши, претрпеше бродолом вере " (1 Тим. 1,19), бродолом своје васпитне стратегије и педагогије. Породица се као санта леда мрви на делове, пукотине се повећавају, дистанца расте. Деца се затварају у себе и све више и више се удаљавају од родитеља. "Душа, препуштена својој властитој самовољи, као запуштени виноград без надзора, разраста у гране и троши се на непотребно и некорисно, те све што чини чини на саблажњавање народа" - говори о таквој деци св. Василије Велики.

Васпитање без љубави је "слово које убија", које руши породицу до темеља. Васпитање без љубави је грех због којег се треба кајати и из корена променити свој педагошки приступ.

Одгајати синове није нимало једноставна ствар. Али, родитељи, када васпитавате децу, нипошто не губите власт над собом, то је опасно: једном нећете моћи да се обуздате. Савладавајте се и брижљиво чувајте те драгоцене кључеве успешног васпитања - љубав из чистог срца, добру савест и нелицемерну веру.

Неоспорно је да се родитељи морају поштовати и слушати. Прва заповест са обећањем - Поштуј оца својега и матер - јесте неоспоран и апсолутан закон за свако дете. Непоштовање, неуважавање и запостављање родитеља је исти грех као и убиство, крађа, прељуба и идолопоклонство. Али, родитељи, ако не показујете делотворну љубав, ако за децу немате времена, ако осим гнева она не изазивају у вама друга осећања, онда ваша деца немају никаквог разлога да вас поштују. Размислимо заједно, како да исправимо ситуацију.

Типичне педагошке грешке

Родитељски статус је свештен. Али у исто време он даје право родитељима да злоупотребе своја овлашћења. Многи родитељи знају шта се у Светом Писму говори о деци, али уопште не желе да знају какве захтеве Бог поставља пред њима. Управо се ту скрива горки корен породичних сукоба и дуготрајних грађанских ратова између родитеља и деце.

"Зар ти, дакле, који учиш друге, себе не учиш? " (Рим. 2,21). Чувајте се да не будете фарисеј у властитој кући, чувајте се да не будете писмознанац који пред свима одреда маше "словом", показујући свима у породици како ко треба да се понаша. Ова схема неће деловати, јер "слово убија, а Дух оживљује " (2 Кор. 3, 6). Не променивши себе, нећете променити свет око себе.

Зауставимо се на најважнијим моментима дијалога свештеника с родитељем који искрено хоће да схвати проблем лоших односа са својим дететом.

Пре свега, неопходно је разјаснити колико је оправдан разлог родитељевог узнемиравања поводом детета. Једноставније говорећи, треба разјаснити да ли је дете психички нормално или су пак претерани страхови самог родитеља? Јесу ли тешкоће, чудноватости и настраности понашања детета испољавање независности, самосталности, поседовања представа које се разликују од родитељских, или су пак у његовом понашању, изјавама и реакцијама заиста присутне неке особине које сведоче о патолошким психичким или социјалним поремећајима.

Затим је важно разјаснити каква осећања настају код родитеља према свом детету, као и то шта је у основи обраћања свештенику за помоћ: властити проблеми или брига за дете? Тежња да му помогне или жеља да стекне помоћ и подршку за себе, да се ослободи властитог страха, осећања кривице и сувишности? Можда је цела ствар у претераним очекивањима да ће у старости дете бити његов ослонац и да ће сав свој живот посветити физичкој, моралној и материјалној подршци остарелом родитељу?

Једна од изузетно озбиљних опасности у хришћанском васпитању детета је покушај родитеља да контролишу религиозни живот своје деце. На све могуће начине се борећи за хришћанско васпитање, ја говорим о недопустивости насилног улажења у област најинтимнијег живота детета, ја сам против контроле његовог духовног живота. У млађем узрасту, када дете има од пет до седам година, то се изражава у потпуно невиним питањима: "Па шта ти је баћушка рекао на исповести?" То се не сме чинити! Општење свештеника и детета на исповести мора остати тајна, тајна његове исповести.

Обично у прелазном узрасту, око тринаесте-четрнаесте године, дете престаје да иде у цркву, на исповест. Али у извесном тренутку оно ће изненада изјавити мами своју жељу да оде и да се исповеди. На ово мама може одговорити: - Мислим да је то твоја лична ствар. Ако хоћеш иди, зашто ме онда питаш.

Овај мудри родитељски одговор даће могућност детету да схвати одговорност за своје односе с Богом, да схвати одговорност сопственог духовног избора.

Знајући да дете већ поседује почетне навике у молитви, понекад га можемо упитати није ли заборавило да се помоли ујутру или увече. Нипошто му не треба досађивати питањима: 'А колико си молитава прочитао?", "Вероватно си читао непажљиво"... У оваквом случају у свести детета Бог постаје нешто налик на родитеља који га вечно гњави и досађује му.

Једна моја познаница (сада је она попадија), чији је отац био православни свештеник, од малих ногу је благочастиво ишла на исповест и причешће. Али у 14. години се удаљила у потпуности од Бога и први пут се заиста исповедила тек са 25 година. Очигледно је да су њени родитељи били довољно мудри и препустили су јој могућност оваквог удаљавања од цркве, захваљујући чему је и дошло до њеног враћања... Сада она помаже свом супругу да служи у једној сеоској парохији, учи децу Еванђељу у сеоској недељној школи.

Родитељи морају да схвате да се њихова деца налазе у опасном и тешком положају, у окружењу најјачих саблазни овога света. Њихове душевне снаге су слабе, оне су несразмерне са савременим саблазнима које су дубоко продрле у све сфере нашег живота, тако да је њихово удаљавање од цркве потпуно природно. Она испитују овај свет, она траже свој пут. И само је безусловна љубав родитеља, безусловно прихватање детета, умножено личном искреношћу односа с Господом, у стању је да сачува његову дечију веру.

"Хришћанско васпитање није учење односа, то је учење ступати у живе односе. Хришћанска антропологија не може да замисли могућност дресуре човека, то јест, да човек буде издресиран на одређене реакције; хришћанско васпитање је стицање унутарњег система вредности, који и руководи човековим животом" - истиче архиепископ Ивановски и Кинешемски Амвросије. [1]

Нису увек за своје несреће и неуспелу судбину крива деца, иако се то и догађа у животу. Блудни син није могао да пребаци оцу због своје упропашћене судбине, као што ни Каин није могао ни за шта да оптужи Адама. Али осим појединачних ситуација постоји још и фундаментални Божији закон, и њега је немогуће заобићи. Господ је пребацио одговорност васпитања деце на родитеље. У формирању личности детета, његовог мишљења, што значи у формирању његове судбине, одлучујућу улогу имају родитељи. Ако дете живи у атмосфери родитељских свађа, сукоба и пркошења, оно по правилу израста као непослушно и оцу и мајци. Оно не може да одлучи кога да слуша: јер међу њима нема слоге, те, на крају крајева, оно не слуша никога. Свака свађа, свако неслагање одраслих у присуству деце, јако и знатно поткопава родитељски ауторитет у њиховим очима.

"Поучавајмо нашу децу тако да претпостављају врлину свему другоме, а обиље богатства да сматрају за ништа" - рекао је св. Јован Златоуст; и даље код истога читамо: "Ако си лепо васпитао свог сина, а он свога, а овај свога - то ће бити као нека стабљика најбољих живота који ће израсти, добивши зачетак и корен од тебе и доносећи ти плодове старања о потомцима".

Велики учитељ света, највећи црквени говорник, Јован Златоусти, је, ево, овакве страшне речи казао о родитељима који децу своју не уче добру, него развијају њихове лоше особине, њихове страсти и непобожност:

„Тешко, речено је, онима који се смеју сад", а ви деци дајете мноштво повода за смех. „Тешко богатима", а ви се само старате око тога да вам се деца обогате; „тешко вама кад сви добро почну говорити о вама", а ви сву своју имовину често траћите због славе људске; „ко брату своме каже: „будало!" крив је паклу огњеном", а ви сматрате слабим и колебљивим оне који ћутке подносе туђе увреде. Христос заповеда бежање од сукоба и расправа, а ви стално своју децу наводите на та зла дела. „Ко воли живот свој,изгубиће га", а ви на сваки начин настојите да их на ту љубав навучете; ако не отпуштате, вели Он, људима сагрешења њихова, ни Отац ваш небески неће опростити вама", а ви чак укоревате децу ако не желе да се освете увредиоцу. Христос је рекао да они који воле славу, што год да раде - посте ли, моле ли се, дају ли милостињу, све то чине без користи; а ви се само о томе старате да ваша деца стекну славу.

МОЛИТВЕ ЗА ДЕЦУ

             ✞ ✞ ✞ МОЛИТВЕ ЗА ДЕЦУ ✞ ✞ ✞

 

 О, Исусе Христе, најсавршенији Господе, који си био дете и који си волео и благосиљао децу, имај милости за децу нашег времена и спаси их, да би они који нису крштени били крштени и да би ови који су крштени могли бити учвршћени у вери према Теби, Вечна Истино, и љубави према Теби, неизмерна Љубави. О, Господе, спаси ону децу коју неверујући родитељи корумпирају са безбоштвом и вуку их од Тебе, који си једини Спаситељ и њихов Спаситељ. Свемилостиви, спаси и ону децу коју зли учитељи, безбожни и бездушни, одстрањују од Тебе, њиховог Творца и убрајају их у друштво прокажених. О, Господе, спаси ону децу чије су части душе упрљани неморалом улице, развратом филма, телевизије и позоришта, спаси их од свих нечистих ствари. Господе, спаси и сирочад која падну у руке грубих тутора и маћеха: спаси их од слушања безбожних речи и гледања злих дела. Господе Исусе, који си као новорођенче изгубио мач цара Ирода, помози и данас српској ратној сирочади, дај им утеху за изгубљеним родитељима и учини да израсту у добре и честите људе. О, Сине Божји, спаси синове синова људских, који се тренирају у многим физичким вежбама и забавама, док су истинита вежбања Твога светог Закона, чистих мисли и милости, и добрих и праведних радњи сакривена од њих. Нека би било, кроз молитве твоје пречесте Матере и твојих светитеља, да би деца овог века могла узрасти, да буду синови Божји, и грађани Неба, кроз своје вечно спасење, а у твоју славу и хвала ✞ ✞ ✞ Амин ✞ 

Мајко Божја, удостој ме лика Твог небеског материнства. Исцели душевне и телесне ране чеда мојих (имена), које сам им својим гресима нанела. Потпуно поверавам своје дете Господу моме Исусу Христу и Твом, Пречиста, небеском покровитељству. Амин.

 

Молитва Анђелу Чувару деце

Свети Анђеле, чувару мојих чеда (имена), заштити их твојим покровом од стрела демонских и очију злих и сачувај њихово срце у анђелској чистоти. Амин, амин, амин.

Молитва родитеља Господу Богу да васпитају децу да буду добри хришћани

Боже, наш милостиви и небески Оче! Помилуј нашу децу (имена), за коју Те смирено молимо и коју поверавамо Теби да их штитиш и стараш се за њих. Усади у њих снажну веру, научи их да имају поштовање према Теби и удостој их да силно воле Тебе, нашег Саздатеља и Спаситеља. Упути их, Боже, на пут истине и добра, да би све чинил^ у славу имена Твога. Научи их да живе побожно и у врлини, да буду добри хришћани и корисни људи. Подари им здравље душевно и телесно и успех у свему што чине. Избави их од лукавих замки ђаволских, од многобројних искушења, од нечистих страсти и од нечасних и рђавих људи. Ради Твога Сина, Господа нашег Исуса Христа, молитвама Његове Пречисте Мајке и свих Светих, доведи их до тихог пристаништа Твога вечног Царства, да би са свима праведнима увек славили Тебе, са Јединородним Твојим Сином и животворним Твојим Духом. Амин.

 

Молитва Христу Спаситељу за децу

Господе Исусе Христе, нека милост Твоја почива на деци мојој (имена), сачувај их под кровом Твојим, сачувај их од сваке зле похоте, одагнај од њих сваког непријатеља и противника, отвори им духовне уши и очи, даруј умиљење и смирење срцима њиховим. 

Господе, сви смо ми дела Твоја, сажали се на децу моју (имена) и обрати их на пут покајања.

Спаси, Господе, и помилуј децу моју (имена) и просвети им ум светлошћу разумевања Еванђеља Твог, упути их на стазу заповести Твојих и научи их, Спаситељу, да творе вољу Твоју, јер си Ти Бог наш.

 

Молитва Господу Богу коју је саставио Преподобни Амвросије Оптински

Господе, Ти Једини све знаш, све можеш и желиш да се сви спасу и дођу до познања Истине. Умудри чедо моје (име) познањем истине Твоје и воље Твоје свете, оснажи га да ходи путем заповести Твојих, а и мене грешног помилуј. Амин.

Милосрдни Господе, Исусе Христе, Теби поверавам чедо моје, које си ми даровао; испуни молитву моју.

Молим Те, Господе, спаси га на начин који Ти Једини знаш. Сачувај га од порока, зла, гордости, и да му се не косне душе ништа противно Теби. Подари му веру, љубав и наду на спасење и учини да буде свето и непорочно пред Богом на целом животном путу свом.

Благослови га, Господе, да се сваког тренутка свога живота труди да испуњава Твоју свету вољу, да би Ти, Господе, Духом Твојим Светим, могао свагда да пребиваш с њим.

Господе, научи га да се моли Теби, да му молитва буде потпора и утеха у животним тегобама и да се његовом молитвом спасемо и ми, родитељи његови.

Нека га Анђели Твоји свагда чувају.

Нека моје чедо буде саосећајно према тегобама ближњих својих и нека испуњава Твоју заповест о љубави. Ако згреши, удостој га, Господе, да Ти принесе покајање и по Својој неизрецивој милости, опрости му.

Када се оконча земаљски живот његов, прими га у Своја Небеска обиталишта, и нека онамо поведе са собом и друге изабране слуге Твоје.

Молитвама Пречисте Мајке Твоје Богородице и Свагдашње Дјеве Марије и Светих Твојих (име заштитника породице и укућана), Господе, помилуј нас, јер си свепрослављен, са Беспочетним Твојим Сином и Пресветим и Благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.