ВАСПИТАВАЊЕ ДЕЦЕ

    "Очеви, не раздражујте децу своју"

И ви очеви, не раздражујте децу своју; него их подижите у васпитању и науци Господњој.

Посланица Ефесцима, 6,4

Обуздавати, исправљати и васпитавати, то није право избора, већ озбиљан захтев Оца небеског свим земаљским очевима и мајкама. Они су одговорни за своју децу. Приоритет одговорности неоспорно припада родитељима и само родитељима.

Отворимо странице Светог Писма и наведимо неколико цитата: "Децо, слушајте родитеље своје у свему, јер је ово угодно Господу. Очеви, не раздражујте децу вашу, да не клону духом " (Кол. 3,20-21). "Децо, слушајте своје родитеље у Господу, јер је ово праведно. Поштуј оца својег и матер; ово је прва заповест са обећањем: да ти добро буде, да и дуго поживиш на земљи. И ви очеви, не раздражујте децу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој " (Еф. 6,1-4).

У овим поглављима апостол Павле разоткрива веома озбиљан проблем. Међусобни односи с децом имају узајамни карактер - Децо, слушајте своје родитеље и Очеви, не раздражујте децу своју - они су као два таса на ваги. У зависности од тога, колико ће ти тасови бити уравнотежени, толико ће породица бити спокојна и хармонична.

Очеви, не раздражујте децу своју. Апостол Павле прави озбиљан акценат на овој фрази. Неоспорно је да се то у једнакој мери односи и на мајке. Ако апостол упозорава, то значи да је сретао у свом животу овакве случајеве. Он је боравио у различитим породицама, видео је различите школе васпитања - и либералне, и тоталитарне. Често су му се пред очима налазили "чувари реда" - нервозни и раздражљиви очеви са шибама у рукама. Исправљајући слабе стране овакве педагогије, апостол Павле је више пута подвлачио ову мисао: "И ви очеви, не раздражујте децу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој " (Еф. 6,4), "да не клону духом " (Кол. 3,21).

Апостол Павле изражава апсолутну сагласност тим поводом: "Сунце да не зађе у гневу вашем " (Еф. 4,26), као и апостол Јаков: "Гнев човеков не твори правде Божије " (Јк. 1,20).

Ако родитељ васпитава децу у Речи Божијој, она се никада неће раздраживати и очајавати. Пре него што васпитава децу учењу Господњем, најпре треба и сам да буде прожет њиме. Пази на себе и на науку, истрај у томе; јер чинећи ово, спашћеш и себе и оне који те слушају (1 Тим. 4,16). Ето где се крије кључ успешног васпитања. Учи дете својим реалним поступцима и својим животом оним правилима по којима и сам живиш. Ако родитељи покушавају да уче децу заповестима Божијим, а сами их газе, васпитање постаје брбљање и празнословље које никада никога неће променити. Осим раздражљивости и потајног роптања у том случају ништа нећеш постићи од васпитаника. Деци не требају речи, већ обрасци за подражавање.

"Ако деца коју си родио добију одговарајуће васпитање и твојим старањем буду поучавана у врлини, то ће бити почетак и темељ твом спасењу, те ћеш, осим награде за сопствена добра дела, добити велику награду и због њиховог васпитања" - рекао је св. Јован Златоуст. Циљ васпитања нису досадна дугачка предавања, нису наравоученија, него реални живот, љубав од чистог срца, добар савет, нелицемерна вера. Ето шта ће исправити и изменити, улити љубав према Богу. Чувајте се у васпитању празнословља: речи које нису поткрепљене делима, ни мудрошћу. Гнев рађа гнев, бес рађа бес, а тупост тупо супротстављање.

Дете је нехотице разбило вазу. Страшни отац га гњави бесмисленим питањем:

- Зашто си разбио вазу?

- Нисам ја разбио вазу, сама се разбила.

- Још мислиш и да ме лажеш? Одговарај, зашто си разбио вазу?

- Нисам хтео.

- Не, признај, зашто си разбио вазу?

- ?!

Јед детета нараста зато што не зна како да одговори. Гнев оца јача зато што нема правилног одговора. Ту се губи стрпљење. Једном отац може да чује дечији фалсет: "Тата, шта ти је, ти си луд?" Какво питање, такав одговор. Нема ту никакве љубави из чистог срца. Само узајамна озлојеђеност, сукоб, бура беса, показивање зуба, брука.

Очеви, не раздражујте децу, постављајте им питања на која би и сами могли да одговорите. Господ никада није постављао глупа питања, није испољавао гнев према деци.

Све што чинимо без љубави је звоно које јечи или кимвал који звечи. Одраслима је далеко лакше да свале сву кривицу на децу, да их оптуже за све смртне грехове: "Деца нас вређају. Она се буне, непослушна су, незахвална. Никаквог поштовања и уважавања немају!!!" Како је важно родитељима да остану самокритични и да ходе пред Богом не само у цркви, него и код куће, када у руци држе каиш, а пред њима стоји дете које је скривило.

Свето Писмо не пориче нужност строгости и телесног кажњавања у васпитању деце. "Ко жали шибу своју, тај мрзи сина; а ко га воли тај га од детињства кажњава " (Приче 13, 25), "Глупост се прилепила за срце младића, али шиба која га поправља удаљиће га од ње " (Приче, 22, 15), "Шиба и разобличавање дају мудрост; али младић који је препуштен занемарености, представља срамоту својој мајци " (Приче 29, 15). Али Реч Божија позива да истражујемо себе, проверавамо своје путеве, срце и савест. Главни мотив кажњавања је вера покретана љубављу. "Ја оне које љубим кажњавам и поправљам " (Отк. 3,19). Ако су мотиви чисти, ако је савест добра, ако је вера нелицемерна, не жали твоју шибу и "кажњавај сина твога док има наде и нека те не збуњује његова вика " (Приче 19,18).

У љубави нема страха. "Ако га казниш шибом, неће умрети: казнићеш га шибом и спашћеш душу његову од пакла " (Приче 23,13-14). Боље је у петој години каиш из оца руке који воли, него у двадесет петој затворска казна.

О неопходности тражења равнотеже између родитељске строгости и родитељске љубави пише св. Јован Златоуст: "Бог није допустио да деца буду лишена природне благонаклоности родитеља према њима и, у исто време, није све препустио тој благонаклоности. Када би родитељи волели своју децу не по природној нужности, већ само због њихове нарави и добрих поступака, тада би видео многу децу која су истерана из родитељских домова због своје немарности и род наш би био потпуно растројен. С друге стране, када би Бог све предао у власт природе и не би допустио родитељима да мрзе чак и злу децу, ако би, напротив, будући вређани од стране деце и трпећи од њих хиљаде непријатности, по природној нужности очеви морали да постају благи према дрској деци која их вређају, онда би наш род дошао до крајње безбожности.

Ако и сада деца, уздајући се у љубав родитеља, често ове вређају, иако не могу потпуно да се ослоне на природу, знајући да су многа, поставши неваљала, била лишена и дома, и очевог наслеђа, до какве тек безбожности не би дошла да Бог није оставио родитељима могућност да се гневе на децу, да их кажњавају и прогоне од себе када постају зла? Зато је Бог и поставио љубав родитеља у зависност и од потребе природе, и од понашања деце, да би они, с једне стране, били снисходљиви према погрешкама деце, будући подстицани на то природом, а с друге, да злу и неисцељиво болесну децу не би учврстили у злу недопуштеним повлађивањем, што би било неизбежно ако би их природа приморавала да мазе и рђаву децу. Помисли, колико је само бриге у томе што је Бог и заповедио да волимо децу, и поставио меру те љубави, и у исто време одредио награду за добро васпитање деце?

Ако деца коју си родио добију одговарајуће васпитање и твојим старањем буду поучена у врлини, то ће бити почетак и темељ твог спасења и, осим награде за властита добра дела, добићеш и велику награду за њихово васпитање". [1]

Све је могуће ономе који верује. Ако родитељ покушава да кажњава дете и не верује у његово исправљање, већ само искаљује на њему свој бес, у очима Божијим он чини грех. Јер "све што није од вере, грех је" (Рим. 14,23). Васпитање деце увек претпоставља веру и добру савест, "коју неки одбацивши, претрпеше бродолом вере " (1 Тим. 1,19), бродолом своје васпитне стратегије и педагогије. Породица се као санта леда мрви на делове, пукотине се повећавају, дистанца расте. Деца се затварају у себе и све више и више се удаљавају од родитеља. "Душа, препуштена својој властитој самовољи, као запуштени виноград без надзора, разраста у гране и троши се на непотребно и некорисно, те све што чини чини на саблажњавање народа" - говори о таквој деци св. Василије Велики.

Васпитање без љубави је "слово које убија", које руши породицу до темеља. Васпитање без љубави је грех због којег се треба кајати и из корена променити свој педагошки приступ.

Одгајати синове није нимало једноставна ствар. Али, родитељи, када васпитавате децу, нипошто не губите власт над собом, то је опасно: једном нећете моћи да се обуздате. Савладавајте се и брижљиво чувајте те драгоцене кључеве успешног васпитања - љубав из чистог срца, добру савест и нелицемерну веру.

Неоспорно је да се родитељи морају поштовати и слушати. Прва заповест са обећањем - Поштуј оца својега и матер - јесте неоспоран и апсолутан закон за свако дете. Непоштовање, неуважавање и запостављање родитеља је исти грех као и убиство, крађа, прељуба и идолопоклонство. Али, родитељи, ако не показујете делотворну љубав, ако за децу немате времена, ако осим гнева она не изазивају у вама друга осећања, онда ваша деца немају никаквог разлога да вас поштују. Размислимо заједно, како да исправимо ситуацију.

Типичне педагошке грешке

Родитељски статус је свештен. Али у исто време он даје право родитељима да злоупотребе своја овлашћења. Многи родитељи знају шта се у Светом Писму говори о деци, али уопште не желе да знају какве захтеве Бог поставља пред њима. Управо се ту скрива горки корен породичних сукоба и дуготрајних грађанских ратова између родитеља и деце.

"Зар ти, дакле, који учиш друге, себе не учиш? " (Рим. 2,21). Чувајте се да не будете фарисеј у властитој кући, чувајте се да не будете писмознанац који пред свима одреда маше "словом", показујући свима у породици како ко треба да се понаша. Ова схема неће деловати, јер "слово убија, а Дух оживљује " (2 Кор. 3, 6). Не променивши себе, нећете променити свет око себе.

Зауставимо се на најважнијим моментима дијалога свештеника с родитељем који искрено хоће да схвати проблем лоших односа са својим дететом.

Пре свега, неопходно је разјаснити колико је оправдан разлог родитељевог узнемиравања поводом детета. Једноставније говорећи, треба разјаснити да ли је дете психички нормално или су пак претерани страхови самог родитеља? Јесу ли тешкоће, чудноватости и настраности понашања детета испољавање независности, самосталности, поседовања представа које се разликују од родитељских, или су пак у његовом понашању, изјавама и реакцијама заиста присутне неке особине које сведоче о патолошким психичким или социјалним поремећајима.

Затим је важно разјаснити каква осећања настају код родитеља према свом детету, као и то шта је у основи обраћања свештенику за помоћ: властити проблеми или брига за дете? Тежња да му помогне или жеља да стекне помоћ и подршку за себе, да се ослободи властитог страха, осећања кривице и сувишности? Можда је цела ствар у претераним очекивањима да ће у старости дете бити његов ослонац и да ће сав свој живот посветити физичкој, моралној и материјалној подршци остарелом родитељу?

Једна од изузетно озбиљних опасности у хришћанском васпитању детета је покушај родитеља да контролишу религиозни живот своје деце. На све могуће начине се борећи за хришћанско васпитање, ја говорим о недопустивости насилног улажења у област најинтимнијег живота детета, ја сам против контроле његовог духовног живота. У млађем узрасту, када дете има од пет до седам година, то се изражава у потпуно невиним питањима: "Па шта ти је баћушка рекао на исповести?" То се не сме чинити! Општење свештеника и детета на исповести мора остати тајна, тајна његове исповести.

Обично у прелазном узрасту, око тринаесте-четрнаесте године, дете престаје да иде у цркву, на исповест. Али у извесном тренутку оно ће изненада изјавити мами своју жељу да оде и да се исповеди. На ово мама може одговорити: - Мислим да је то твоја лична ствар. Ако хоћеш иди, зашто ме онда питаш.

Овај мудри родитељски одговор даће могућност детету да схвати одговорност за своје односе с Богом, да схвати одговорност сопственог духовног избора.

Знајући да дете већ поседује почетне навике у молитви, понекад га можемо упитати није ли заборавило да се помоли ујутру или увече. Нипошто му не треба досађивати питањима: 'А колико си молитава прочитао?", "Вероватно си читао непажљиво"... У оваквом случају у свести детета Бог постаје нешто налик на родитеља који га вечно гњави и досађује му.

Једна моја познаница (сада је она попадија), чији је отац био православни свештеник, од малих ногу је благочастиво ишла на исповест и причешће. Али у 14. години се удаљила у потпуности од Бога и први пут се заиста исповедила тек са 25 година. Очигледно је да су њени родитељи били довољно мудри и препустили су јој могућност оваквог удаљавања од цркве, захваљујући чему је и дошло до њеног враћања... Сада она помаже свом супругу да служи у једној сеоској парохији, учи децу Еванђељу у сеоској недељној школи.

Родитељи морају да схвате да се њихова деца налазе у опасном и тешком положају, у окружењу најјачих саблазни овога света. Њихове душевне снаге су слабе, оне су несразмерне са савременим саблазнима које су дубоко продрле у све сфере нашег живота, тако да је њихово удаљавање од цркве потпуно природно. Она испитују овај свет, она траже свој пут. И само је безусловна љубав родитеља, безусловно прихватање детета, умножено личном искреношћу односа с Господом, у стању је да сачува његову дечију веру.

"Хришћанско васпитање није учење односа, то је учење ступати у живе односе. Хришћанска антропологија не може да замисли могућност дресуре човека, то јест, да човек буде издресиран на одређене реакције; хришћанско васпитање је стицање унутарњег система вредности, који и руководи човековим животом" - истиче архиепископ Ивановски и Кинешемски Амвросије. [1]

Нису увек за своје несреће и неуспелу судбину крива деца, иако се то и догађа у животу. Блудни син није могао да пребаци оцу због своје упропашћене судбине, као што ни Каин није могао ни за шта да оптужи Адама. Али осим појединачних ситуација постоји још и фундаментални Божији закон, и њега је немогуће заобићи. Господ је пребацио одговорност васпитања деце на родитеље. У формирању личности детета, његовог мишљења, што значи у формирању његове судбине, одлучујућу улогу имају родитељи. Ако дете живи у атмосфери родитељских свађа, сукоба и пркошења, оно по правилу израста као непослушно и оцу и мајци. Оно не може да одлучи кога да слуша: јер међу њима нема слоге, те, на крају крајева, оно не слуша никога. Свака свађа, свако неслагање одраслих у присуству деце, јако и знатно поткопава родитељски ауторитет у њиховим очима.

"Поучавајмо нашу децу тако да претпостављају врлину свему другоме, а обиље богатства да сматрају за ништа" - рекао је св. Јован Златоуст; и даље код истога читамо: "Ако си лепо васпитао свог сина, а он свога, а овај свога - то ће бити као нека стабљика најбољих живота који ће израсти, добивши зачетак и корен од тебе и доносећи ти плодове старања о потомцима".

Велики учитељ света, највећи црквени говорник, Јован Златоусти, је, ево, овакве страшне речи казао о родитељима који децу своју не уче добру, него развијају њихове лоше особине, њихове страсти и непобожност:

„Тешко, речено је, онима који се смеју сад", а ви деци дајете мноштво повода за смех. „Тешко богатима", а ви се само старате око тога да вам се деца обогате; „тешко вама кад сви добро почну говорити о вама", а ви сву своју имовину често траћите због славе људске; „ко брату своме каже: „будало!" крив је паклу огњеном", а ви сматрате слабим и колебљивим оне који ћутке подносе туђе увреде. Христос заповеда бежање од сукоба и расправа, а ви стално своју децу наводите на та зла дела. „Ко воли живот свој,изгубиће га", а ви на сваки начин настојите да их на ту љубав навучете; ако не отпуштате, вели Он, људима сагрешења њихова, ни Отац ваш небески неће опростити вама", а ви чак укоревате децу ако не желе да се освете увредиоцу. Христос је рекао да они који воле славу, што год да раде - посте ли, моле ли се, дају ли милостињу, све то чине без користи; а ви се само о томе старате да ваша деца стекну славу.