.jpg)
У име Оца и Сина и Светога Духа!
.jpg)
понедељак, 3. новембар 2014.
ОМОЛОГИЈА ВЕРЕ СРБСКЕ ИСТИНСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Ми верујемо у Троједног Бога, Оца и Сина и Светога Духа, Пресвету Тројицу, и у Једну Свету Саборну Апостолску Цркву као што је изложено у Никејско-Цариградском Символу вере. Ми исповедамо једно крштење за отпуштење грехова и строго се придржавамо црквених правила која прописују да се оно обавља трикратним и потпуним погружењем у воду, у име Оца и Сина и Светога Духа.
ИСПОВЕДАЊЕ ПРАВЕ ВЕРЕ - Св Марко Ефески
изложена у Фиренцији на сабору са латинима
Ја благодаћу Божијом, научен благочестивим догматима и у свему следујући Светој и Католичанској Цркви, верујем и исповедам да је Бог и Отац једини беспочетан и безузрочан, и извор и узрок Сина и Духа: јер од Њега се рађа Син и од Њега исходи Дух, и Син ништа не придодаје исхођењу, као ни Дух рођењу, или (другим речима) јер су оба происхођења заједно и један са другим, како уче богослови Оци. Јер зато се и говори да Дух Свети исходи кроз Сина, тојест са Сином, и као Син, мада и не на начин рођења као Он. А за Сина не говори се да је рођен кроз Духа, да би име Сина показивало свој сходни однос (према Оцу), да се не помисли да је Он Син Духа. За Духа се говори да је (Дух) Сина зато што Му је својствен по природи и што се кроз Њега јавља и даје људима, а Син нити јесте нити се назива (Сином) Духа, по Григорију Ниском. Ако пак израз: кроз Сина исходи објављује узрок (бића Св. Духа), како то говоре нови ( новатари) богослови, а не то да Он кроз Њега просијава и јавља се и уопште сапроисходи, и сапутствује (као сапутник) са Њим, по богоглагољивом Дамаскину, онда не би сви по реду богослови изричито изузимали од Сина узрок: један говорећи: „Једини извор, то јест узрок, надсуштаственог Божанства јесте Отац, и тиме се разликује од Сина и Духа” (Св. Ареопагит); а други: „Једини нерођени и једини извор Божанства је Отац” (Св. Атанасије), тојест једини је узрок као што је и једини безузрочан; трећи пак говори: „Све што има Отац има и Син, осим узрока” (тј. својства бити узрочник — Св. григорије Богослов); а четврти каже да и Римљани „не чине Сина узроком Духа” (Св. Максим); а пети опет да „Једини узрочник је Отац” (св. Дамаскин), и на другом месту: „Сина не називамо узрочником, ни Оцем”, и опет на другом месту: „Оно што је својствено извору, узроку, родитељу — то припада једино Оцу”. И овај најбогословскији Дамаскин, стављајући „кроз” у односу Сина, не би искључивао оно „од (из), кад говори у 8. глави свог Богословља: „Не говоримо да је Дух од Сина, но називамо Га Духом Сина и исповедамо да се кроз Сина јавља и даје нама“; и у 13. глави он исти говори: „(назива се) Дух Сина не као да је од (из) Њега, него кроз Њега од Оца исходи јер је Отац једини узрочник“. При крају пак своје Посланице Јордану он каже: „Дух воипостасни који ипостасно постоји), Који је происхођен и произашао од Оца, кроз Сина пак, но не од Сина, јер је Дух уста Божијих, Који објављује Реч (Логоса)“. У беседи пак на боготелесни погреб Господњи он вели: „Дух Свети је Бога и Оца, као од Њега исходећи, Који се назива да је и (Дух) Сина, као кроз Њега јављен и даван твари, али не од Њега имајући биће“. Очевидно да предлог „кроз”, тамо где Он показује узрочно посредништво и ближи узрок, како желе Латини, свакако је тада једнак по значењу са предлогом „од” (из), и једно друго замењује у употреби, као нпр.: “Добисмо човека кроз Бога” (1 Мојс. 4, 1), то јест „од Бога”; или: “муж кроз жену” (Гал. 4, 4), то јест: „од жене”. Отуда, кад се (код Отаца) искључује предлог „од” (из), јасно је да се тиме искључује и узрок. Остаје дакле да се, према начину сажетог богословља, говори у том смислу да Дух Свети исходи од Оца кроз Сина, зато што, исходећи од Оца, кроз Сина се пројављује или познаје или просијава или сазнаје као јављен. „Јер Он (Дух), вели Василије Велики (38. Писмо), има ту карактеристичну ознаку свог ипостасног својства да се познаје после Сина и заједно са Сином и да од Оца има биће“. Тиме, дакле, он хоће да каже да „кроз Сина” значи „са Сином” се познаје јер не приписује се овде никакво друго својство Духа у односу према Сину него да се заједно с Њим познаје, и не неко друго (својство) у односу према Оцу него то да од (из) Њега има биће. Ако, дакле, лично својство треба да одражава оно чије јесте лично својство, онда Дух Свети нема неки други однос према Сину него то да се познаје заједно са Сином, као што у односу према Оцу — да од Њега има биће. Тако, дакле, Дух Свети од Сина није постао нити има биће, јер шта би спречавало говорити да Дух Свети исходи кроз Сина, као што се говори: „све кроз Сина постаде” (Јн. 1, 3). Но ово (последње) стварно се и говори, те предлог „кроз” стоји уместо предлога „од (из)”. Оно пак (за Св. Духа) уопште нема, нити би ко могао негде наћи текст да се каже тако (да Дух исходи кроз Сина) без Оца, него се говори „од Оца кроз Сина”. Но ово не садржи неопходност да се Сину приписује узрок, и зато израз „од Сина” нигде се савршено не налази и јасно је недопустив (забрањен је).
2. Што се тиче изрека западних Отаца и Учитеља, које приписују Сину узрок Духа, ја нити их знам — јер и нису биле никада преведене на наш језик, нити су биле одобрене од Васељенских Сабора — нити их примам, чврсто убеђен да су изврнуте и фалсификоване и имају много додатака, како свуда у многим другим књигама, тако и у оној Седмог Васељенског Сабора, коју су јуче и недавно изнели Латини, у којој је у Символу, који се налазио у саборској Одлуци, био додатак (тј. Filioque). Кад је то читано какав је стид обузео њих, знају они који су присуствовали тада. Но они (западни) Оци нису писали ништа супротно Васељенским Саборима и њиховим заједничким догматима, нити уопште несагласно Источним Учитељима, нити њима несходно недоследно), као што се доказује многим другим њиховим изрекама. Зато такве опасне изреке о исхођењу Светога Духа ја одбацујем, и саглашавајући се са Св. Дамаскином не говорим да је Дух од Сина, ако би било ко други то и говорио. Нити говорим да је Син узрочник и изводитељ Духа, да не би уводио другог узрочника у Тројици, и отуда би се разумевала (схватала) два узрочника и два начела. Јер овде бити узрочником није својствено суштини, да би било заједничко за (сва) Три Лица, и зато Латини никако и никаквим начином не могу избећи два начела све док буду Сина називали начелом Духа. Начело пак јесте лично (персонално својство) и њиме се разликују Лица (међу Собом у Светој Тројици).
3. У свему, дакле, следујући иза Светих и Васељенских Седам Сабора и (следујући) на њима просијавшим богомудрим Оцима, ја „Верујем…” (и даље наводи цео Никеоцариградски Символ вере).
4. Свом душом примајући и и чувајући ово свештено учење вере и Символ, изложено I и II Сабором и утврђено и потврђено од осталих Сабора, примам и чувам, прихватам и целивам уз речених Седам Сабора и онај Сабор који је био сабран после њих за време благочестивог цара Василија Ромејског и свјатјејшег Патријарха Фотија, и који је био назван Осмим Васељенским, који је у присуству легата блаженог папе Старога Рима Јована (VIII) Павла и Евгенија епископа и Петра презвитера и кардинала — санкционисао и потврдио Седми Васељенски Сабор и одредио да се исти приброји Саборима бившим пре њега, затим васпоставио свјатјејшег Фотија на његов престо, и осудио и анатемисао, као и пре њега Васељенски Сабори, оне који се дрзну новотворити неко додавање или одузимање или уопште промену у напред реченоме Символу. „Јер ако неко, каже се, мимо овог свештеног Символа дрзне се писати други или додавати или одузимати, и дрзне се назвати то оросом ( дефиницојом вере) нека буде осуђен и извргнут из целокупне хришћанске заједнице”. То исто односно овог додатка у Символу говори још опширније и јасније и Папа Јован у посланици свјатјејшем Фотију. Тај Сабор је издао такође каноне, који се налазе у свим канонским књигама ( зборницима).
5. Према одлукама, дакле, овога и пре њега бивших Сабора, судећи да треба сачувати свештени Символ вере ненарушен, онако како је издан , и примајући оно што су они примили а одбацујући оно што они одбацују, никада нећу примити у општење оне који су се дрзнули да додају у Символ новачење о исхођењу Духа Светога, све док они остају при таквом новачењу. „Јер који општи са одлученим од општења, каже се, нека и сам буде одлучен” (канон II Антиохијског сабора). И божанствени Златоуст, тумачећи речи: „Ако вам ко проповеда Еванђеље друкчије него што примисте, нека буде анатема” (Гал. 1, 9), говори: „Није рекао (Апостол): ако би вам објавили нешто супротно или све извртали, него: ако вам благовесте и нешто малено мимо онога што сте примили, или би нешто (случајно) изменили, — анатема да буде“. И исти (Светитељ) говори: „Потребна је икономија, тамо где се не преступа закон”.
И Василије Велики у Подвижничким (правилима) говори: „Јавно отпадање од вере и знак гордости јесте: или одрицати нешто из написанога, или уводити нешто из ненаписанога. Јер Господ наш Исус Христос говори: „Овце моје глас мој слушају”, и пре тога вели: „а за туђином не иду, него беже од њега, јер не познају гласа туђега” (Јн. 10, 34). И у Посланици монасима пише Св. Василије: „Ако се неки чине као да исповедају здраву веру, но опште са другачије мислећима (са јеретицима), такве ако после опомене не престану, не само да их не треба имати у општењу, него их ни браћом не називати.”
И пре њих Богоносац Игњатије у Посланици божанственом Поликарпу Смирнском вели: „Сваки који говори мимо онога што је установљено, макар био и веродостојан, макар и постио, макар и био девственик, макар и чуда чинио, макар и пророковао, нека ти буде као вук у овчијој кожи, пошто ради на пропасти оваца“. И шта треба много говорити? Сви Учитељи Цркве, сви Сабори и сва Божанска Писма саветују нас да бежимо од другачије мислећих (јеретика) и да избегавамо општење са њима. Зар ја, дакле, презревши све њих, да пођем за онима који под маском лажног мира призивају да се ујединимо са онима који су искварили свештени и божански Символ, и Сина уводе као другог узрочника Светога Духа? Остале пак њихове заблуде, од којих је и једна само довољна да нас удаљи од њих, остављам за сада.
Да ми се не деси то никада, о Утешитељу Благи, да не одступим толико од себе и од здравих мисли, него да држећи се Твога учења и Тобом надахнутих Блажених мужева (Св. Отаца), присајединим се Оцима мојим, односећи одавде, ако ништа друго, онда – Православље.
ЖИЧКА БЕСЕДА О ПРАВОЈ ВЕРИ
Свети Сава 1220г.
.jpg)
Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према људском роду, приклони небеса и сиђе на земљу и својим божаственим промислом и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела просвети наш род и посла свете Апостоле у сав свет, рекавши им:
„Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа” (Мт 28,19). Али како они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши уистину речи њихове, повероваше им. Предобри Бог, који има бескрајну милост и не жели да ни један од нас погине (I Тим 2,4), и по истој тој првој заповести и на исти начин по учењу и проповедању светих Апостола, уздиже мене на ово светитељство, хотећи да преко мене ”испуни недостатке наших отаца.” (Кол 1,24). И Духом својим Светим заповеди ми да вам објавим реч своју о вашем спасењу, коју, с љубављу чувши је, сачувајте, да и ми постанемо заједничари реда светих.
И ово прво молим вас, дакле, браћо и чеда, нашу сву наду на Бога положивши, прво праве вере Његове да се држимо Јер ”друге основе”, као што рече Апостол, ”нико не може положити, већ само коју положи” (I Кор 3,11) Дух Свети преко светих апостола и богоносних отаца, а то је права вера, која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана.
После овога, на основама овим свете вере, достоји нам злато и сребро и драго камење (упор. I Кор 3,12) зидати, тј. добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве вере у Бога и просвећене, нити нас право исповедање без добрих дела може представити Господу, већ нам треба имати обоје, да ”савршен буде Божји човек” (II Тим 3,17), а не да због недостатка храмље живот наш. Јер, ”вера је спасоносна”, као што рече Апостол, ”која кроз љубав дела” (Гал 5,6).
Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, појући Тројицу божаствену, узрок и творца свега проузрокованога и сазданога, видљивог и невидљивог, која је дакле једне суштине, то јест природе, у три лица, то јест састава и лица, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом у три Бога или три природе или три суштине, трудимо се разумевати, него (исповедамо) једнога Бога и једну његову просту и бестелесну природу и суштину, а разликом лица различитост Ипостаси означавамо; Тројици клањајући се у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и Јединомоћној и сабеспочетној. Ову једину познајемо која јесте увек, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, бестрасну, која све ствара и (све) држи и (о свему) промишља.
И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, већ од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и нераздељиво рођенога од Њега а не створеног, једносуштног родитељу и увек са Њим постојећег; које је добротом све привео из небића у биће, и који је у последње дане ради нашег спасења сишао с небеса и уселио се у Утробу Деве и сјединио се са телом одушевљеним, душу разумну и умну по суштаству од те свете и Пречисте Богородице Марије.
Он, од Бога Оца Једносуштни Њему Бог Логос, који је ради великог човекољубља изволео, вољом Оца и Духа, да спасе своје створење; из Очевог наручја, одакле не одступи, сиђе и ушавши у утробу Пречисте Деве, узевши на себе раније не узето тело., одуховљено душом разумном и умном, раније не примљено примивши, произађе Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и сачувавши неповређеним девичанство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде што је и била а постаде оно што не беше; узевши обличје слуге (Флп 2,7) истинито а не привиђењем, у свему осим греха уподоби се нама. (Упор. Јевр 4,15; 2,17).
Знамо га као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, већ једнога истога и пре оваплоћења и по оваплоћењу, једно сложено биће, Њега једног истог у две савршене природе и својства и у две природне воље, и дејствима обема по саставу сједињеним неизменљиво: исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и који дела божанска као Бог, и њега једног истог вољом хотећег и који дела људска дела као човек. Јер Он не беше подложан природним потребама, него се по вољи својој родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи се трудио, по вољи се бојао, по вољи умро, одиста а не привидно претрпео све природне и нелажне људске муке.
Он, безгрешни, био је распет и смрт окусио, и трећег дана васкрснуо телом, не видевши трулежност (према ДА 2, 17), и људску суштину неповређену и без смрти васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом својим, тако ће дошавши, дати свакоме по делу његовом. Јер рече: ”Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који су чинили добро” са правом вером, ”поћи ће у живот вечни, а који су чинили зла – у васкрсење суда.” (Јн 5,25. 28-29; упор. I Кор 15,52).
Ка овоме, ми се поклањамо и целивамо свечасну икону, људског оваплоћења Бога Логоса, помазаног божанством, и који је остао непромењен, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога који се јавио у телу и са људима поживео (упор. II Тим 3,16; Варух 3,38). Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима. Клањамо се и часној икони Пресвете Богородице и иконама свечасних Божјих угодника, уздижући очи душе ка првообразном лику и узносећи ум на оно што је несхватљиво.
Ово су, богољубиви, правоверних отачаских предања заповести. Овима и ми последујући, тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо. Примамо светих седам Васељенских сабора, (први) који је био у Никеји 318 светих Отаца; (други) у Константиновом граду 164 светих Отаца; трећи, ранији у Ефесу 200 светих Отаца, четврти у Халкидону, 630 светих Отаца, пети у Константиновом граду 164 светих Отаца, шести опет у Константиновом граду 170 светих Отаца. И још онај, који је мало касније био у Никејској митрополији, седми сабор 350 светих Отаца, који се одричу часних икона и не сликају их или им се не поклањају, безбожно клеветајући хришћане.
А примамо и све свете Саборе који су се Божјом благодаћу у разна времена или на разним местима окупљали ради благочашћа и јеванђелског живота, које прима Саборна црква. А оних којих се одрекоше ови свети Оци, одричемо се и ми; које су проклели они, и ми проклињемо.
Јер многе јереси у различита времена и године ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз оне који му служе, безаконе начелнике јереси, у васељени посеја ради рушења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке јереси нечастиве.
Но, штавише, ка свакој побожности журимо се, којо нас уче богомудре слуге Божје: пророци, апостоли и светитељи, као што и сам Господ наш Исус Христос, Син Божји, рече, када од Оца дође на земљу и оваплоти се и роди се по други пут, од Пречисте увек Деве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво распе се на крсту, и трећи дан васкрсну, и четрдесет дана остаде овде на земљи по васкрсењу Своме. И када хтеде узићи на небо ка Оцу, својим ученицима, апостолима, заповеди говорећи:
”Идите и научите све крајеве, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да чувају све што сам заповедио вама” (Мт 28,19). И опет: ”Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко веру има и крсти се, спашће се; а који нема веру, осудиће се” (Мр 16, 15). Ово је, дакле, права вера Божја, крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа.
И тако ми, који смо хришћани, обећали смо да се молимо Богу своме, увек чувајући Његове заповести, и чинећи увек његову вољу. Јер ”вера без дела мртва је”, по речи Јаковљевој (Јак 2, 20, 26). Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје да држимо са страхом и трепетом. Држите реч Божју и свету веру Његову, и трисвето име Његово с чистим срцем призивајте, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему, исповедајући грехове своје, плачући са сузама пред Њим, и Њему појући и препојући у срцима вашим непрестано, дан и ноћ, не слабећи. Јер Бог, када му се исповедамо и молимо Га, сам уверава људе и духовно улази у срца оних који добро слушају учење о Богу.
Јер учење духовно није игра, ни безумље људских мисли, већ проповедана света вера Божја, на којој су основани сви свети чинови у Христу Исусу, Господу нашем, о коме пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и сви свети сачуваше, и преподобни оци без порока беспрекорно одржаше, као на недељивом крајугаоном камену црквеном, Христу, који је Премудрост Очева и сила, светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери, који и до сада многе уверава и утврђује и потврђује свима своју веру божанску. И до нас предобри човекољубац богатом својом милошћу достиже, исправљајући наше недостатке, хотећи као истинити пастир да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор. Овај ми догледајући мисаоним и душевним очима, молимо се увек Њему, како сам дарује изрећи то или помислити, и неизрециво сачувати. И ми, вољу Његову сатворивши, примићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, уколико верно сачувамо Његове заповести, које нам је сам Бог заповедио да чувамо, и обећа нам награду небеску за то, говорећи: ”Заиста, кажем вам, који реч моју одржи, неће окусити смрти довека” (Јн 8, 51).
Да, чеда моја љубљена, шта је дакле од речи ове поузданије или праведније, коју Христос сам посведочава и истином утврђује? Шта ли је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха; јер окушањем греха укус смрти уђе у род људски, до Христа (прибл. Рим 5, 12). Ради тога Он окуси смрт, који је безгрешан и бесмртан по првом рођењу од Оца; но нас ради окуси је, и пострада, да и ми вером Онога окусимо бесмртност, као што рече пророк: ”Окусите и видите како добар је Господ” (Пс 34, 8). Добар дакле веома и праведан и веран у свима својим речима (упор. Пс 145, 9), и сва дела Његова су у вери. Зато, чеда моја богољубна, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили веру бесмртну од Њега, дар толики – да не умремо у векове!
Зато, ако ово сачувате, бићете блажени од Бога у векове и биће блажена срца ваша, и блажене биће душе ваше, и блажени бићете, ви који сре примили Божју веру и сачували се чисто у њој. Гледајући на бесмртни Христов дар, бесмртна дела у Христу свагда творите: веру чисту и молитву честу, с љубављу имајући према Њему наду, и савест чисту пред Богом и људима (упор. ДА 24, 16), пост и бдење, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења, просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сотоне и свих дела његових. И свагда покајање љубити, исповедање својих грехова и плакање над њима и смирење, праведност, поучење, исправљање свога живота, мржњу на грех; неопијање, не блудничење, него, напротив, чист живот, какав је угодно гледати Божјим очима.
Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Њега љубе: да сваки од вас ”љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, свом душом својом, и свом снагом својом” (V Мојс 6,4-5; Мр 12,29-30; Мт 22,37-38). И нека буду речи ове, које ја данас вама заповедам, написане на срцима вашим, и у душама вашим, да бојите се Господа Бога Сведржитеља, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом (упор. V Мојс 6,6, 13; 10,20; Пс 2, 11), и Њему јединоме част и славу узносите, и Њему јединоме приљубљујте се, и именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч: који јесте да јесте, а који није да није (упор. Јк 5,12; Мт 5,37).
И тако уопште да се никако не спомиње међу вама други Бог, осим Онога који је створио небо и земљу; ничему ”од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоните нити му послужите” (II Мојс 20,4-5), осим Господу Богу вашем, у кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама (упор. II Кор 4,2), и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници Његове бесмртности. Њега јединога неодступно држите се, јер је ”пред очима Његовим све откривено”, као што рече Апостол (Јевр 4,13), и ”јер је Бог наш огањ који спаљује” (Јевр 12,29); и ”узвраћа за грехе очева на деци до трећега и до четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост хиљадама и десетинама хиљада оних који Га љубе и држе заповести Његове” (II Мојс 20,5-6). Јер је Он ”Бог над боговима и Господар над господарима, Бог велики и силни и страшни” (V Мојс 10,17). Да ”држите заповести Његове, и да извршавате пред очима Његовим све речи које вам заповедих ”, ”да добро буде вама и синовима вашим после вас, и да живи будете довека, ако сатворите добро и угодно пред Господом Богом вашим” (упор. V Мојс 6,2; 10,13; 5,29; 13,18). Коме слава беспочетност у бесконачне векове, амин.
недеља, 2. новембар 2014.
ПАСТИРСТВО КОЈЕ ЋУТИ ЗАР СЕ МОЖЕ НАЗВАТИ ПАСТИРСТВОМ
…И у другим градовима треба ми благовестити о Царству Божијем; јер сам на то послан (Лк.4,43).
Реч: Јер сам на то послан, наше свештенство треба да прихвати као свој непромењиви закон. Обраћајући им се кроз личност светог Тимотеја, и апостол заповеда: Проповедај реч, настој у време и невреме, покарај, запрети, утеши (2.Тим.4,2).
Истину је на земљу донео Дух Свети, који је апостоле испунио на дан Педесетнице. Од тада она обитава на земљи. Њени проводници су уста свештеника Божијих. Ако неко од њих затвори своја уста, преградиће пут истини коју очекују душе верујућих. Стога пате душе верујуће, не добијајући истину. Па и сами свештеници треба да осећају тегобу од истине, која их, не налазећи изласка, обремењује. Растерети се, свештениче Божији, од те тежине, и испусти потоке божанских речи, и ради своје утехе и ради оживљења поверених ти душа. Ако увидиш да и у теби самом нема истине, узми је из Светог Писма. Испунивши се њоме, шаљи је ка својој духовној деци. Само немој ћутати. Проповедај, јер си на то призван…
…Ученици су говорили Господу да отпусти народ како би купили хлеб у селима. Међутим, Господ им је рекао: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу (Мт.14,16). То је било пред чудо насићења пет хиљада људи, осим жена и деце, са пет хлебова и две рибе. Тај догађај, који има посебно значење у животу Господњем, садржи још једну поуку. Народ је образ човечанства, које је гладно и жедно истине. Рекавши апостолима: Подајте им ви нека једу, Господ је предсказао њихово служење људском роду, тј. њихову службу питања (храњења) истином. У своје време апостоли су је остварили. За каснија, пак, времена ту службу су предали пастирима, својим прејемницима.
И садашњем пастирству Господ упућује реч: “Дајте вашем народу да једе”. И пастирство је дужно да на својој савести држи обавезу да народ храни истином. У Цркви је неопходно да стално тече проповед речи Божије. Пастирство које ћути, зар се може назвати пастирством? А оно много ћути, преко мере ћути. Али, не треба рећи да је то због тога што нема вере у срцу. Ради се само о неспоразуму и неприкладном обичају. Ипак, то не оправдава ћутање…
…Не стиди се да исповедаш Господа Исуса Христа оваплоћеним Сином Божијим, који нас је искупио својом крсном смрћу, а Васкрсењем и Вазнесењем својим нам открио улаз у Царство небеско. Уколико се постидиш и Он ће се постидети тебе када дође у слави својој и Очевој и светих анђела (Лк.9,26). Данас је у друштво ушла мода да се уопште не говори о Господу и о спасењу, док је раније само о томе било речи као о најважнијој ствари.
Срце радо заволи реч о ономе чему је наклоњено. Значи ли то да је срце почело да буде мање наклоњено ка Господу? Судећи по речима, изгледа да је тако. Једни га уопште не знају, други су хладни према Њему, док они који имају топлину према Њему уопште не заводе реч. А и свештенство ћути. Дошло је до тога да је реч о Господу Спаситељу и о нашем главном делу – спасењу, искључена из круга тема које су прихваћене у друштву. “Шта – рећи ћете – зар треба само о томе говорити?” Зашто само о томе? О свему се може говорити са те тачке посматрања, тако да сваки разговор буде осењен духом Христовим. Тада ће и бити могуће погодити ко говори – Хришћани или незнабошци. Сада, пак, ви то не можете познати, ни по речима, ни по списима. Погледајте све журнале: о чему све тамо не пишу?
Међутим, нико није рад да поведе реч о хришћанском животу. Мудријашко време!…
Сатана је ушао у Јуду и научио га да изда Господа. Он се сагласио и издао га (Лк.22,3-4). Сатана је ушао због тога што су му била отворена врата. Иначе, наша унутрашњост је увек закључана. И сам Господ стоји изван и куца да му се отвори. А чиме му се отвара ? Саосећањем, наклоношћу, сагласношћу. Сатана, међутим, улази код онога код кога све то нагиње на његову страну. Господ, опет, улази код онога који Њему нагиње.
За улазак сатане, а не Господа, крив је сам човек. Не попуштај мислима које су угодне сатани, не саосећај се њима, не управљај се по њиховим саветима, и не саглашавај се са њима. Тада ће сатана обилазити около, и најзад - отићи, будући да му није дата власт ни над ким. Онај над ким он влада, сам му се даје у ропство.
Почетак читавом том злу јесу мисли. Не дозвољавај да тобом овладају рђаве мисли, и увек ће за сатану твоја врата бити закључана. У вези са наилажењем рђавих мисли, не може се ништа учинити. Без њих није нико на свету. Ту нема никаквог греха. Прогони их и - свему је крај. Кад поново дођу, опет их прогони - и тако читав живот. Уколико, пак, примиш помисли и почнеш да се занимаш њима, неће бити чудно ако се јави и саосећање према њима. Тада ће оне постати још наметљивије. После саосећања доћи ће и рђаве намере и подстицај на рђава дела. Неодређене и неоформљене намере усмериће се, затим, ка појединачним стварима или лицима. Започеће избор, који прати саглашавање и ревност - и ето већ греха у унутрашњости ! Ту су врата срца отворена широм. Чим се само образује сагласност такве врсте, сатана ускаче унутра и почиње са тиранисањем. Тада бедна душа, као сужањ и као теглећа животиња, бива гоњена и исцрпљивана у врешењу неприличних дела. Да она, међутим, није примила рђаве мисли, не би било ни несрећ.
ТРОИСПОСТАСНОМЕ БОЖАНСТВУ ПОКЛОНИМО СЕ
Бог је Света Тројица, Тројица Јединосуштна и неразделна.
Јединосуштна, тј. исто суштаство, иста природа. Тројица неразделна: никада се није одвајао Син од Оца или Дух Свети од Оца или од Сина и никада се не дели.
Отац, Син и Свети Дух нису три бога, него један Бог, јер Им је иста природа, али и не само зато. И људи имају исту природу, исту суштину. Али за људе није могуће рећи да су два или три човека - исти човек, ма колико они били међусобно блиски и јединствени. Људи имају не само посебна тела него и сваки има и своју вољу, свој укус, своја расположења. Ма колико људи понекад личили и телесно и по карактеру, ипак се не дешава да им је све заједничко, да је све подједнако.
А код Три лица Свете Тројице све је заједничко. Безгранична љубав Оца према Сину, Сина према Оцу и иста љубав између Њих и Светог Духа чини заједничком Њихову вољу и сва Њихова дела. Они имају исту /једну/ вољу, све Они извршавају заједно. Од чега се одвраћа Дух Свети, одвраћа се и Отац. Шта Син воли, воле и Отац и Дух Свети.
Све се од Свете Тројице догађа заједно. За стварање света у Библији је речено: "И рече Бог: нека буде свјетлост. И би свјетлост. " Шта значи "рече", тј. рекао је? То значи да је Бог Отац стварао Својом Речју, оном Речју о којој говори Јеванђеље: "У почетку бјеше Ријеч, и Ријеч бјеше у Бога и Ријеч бјеше Бог" и која је Јединородни Син Божији.
Све је творио Бог Отац Својом Речју, друкчије казано, све је извршавао кроз Сина Својега. Ништа не твори Отац без Сина, као што ни Син ништа не твори без Оца. Оцу и Сину увек садејствује Свети Дух. О стварању света у Библији је речено: "И Дух Божији дизаше се над водом. " "Дизао се" над творевином, не напросто стајао над њом - реч за коју нема потпуно одговарајућег израза у старословенском језику у јеврејском оригиналу значи "покривати, загревати", као кад носиља, лежећи на јајима, њих оживотворује својом топлином и из њих се излежу жива бића.
"Ријечју Господњом небеса се створише и Духом уста Његовијех сва војска њихова" (Пс. 33, 6). Све што постоји начини Бог Отац кроз Сина, и у постојање је приведено Духом Светим. Или другачије речено: све, што је пожелео и хтео Отац, одмах се испунило и испуњава од Сина и одухотворује Светим Духом. Тако је био створен свет, тако се све догодило у промисли Божијој о свету и човечанству.
Да би спасао човека који кроз првобитни грех отпаде од Бога и постаде смртан, по предвечном Савету Свете Тројице покоравајући се вољи Оца Син Божији сиђе на земљу, роди се деловањем Светога Духа од Приснодјеве Марије, објави људима Истинитог Бога Оца и Његову Божанску вољу, поучи их истинском поштовању Бога, пострадавши због грехова наших, сиђе у ад и, ослободивши одатле душе умрлих, васкрсну из мртвих.
Још пре страдања Свога обећао је Христос Својим апостолима, које изабра међу ученицима Својим, да ће им дати власт да везују и разрешују - да људима опраштају грехове или да им их задржавају. Овај благодатни дар после Свога Васкрсења није дао било коме од апостола посебно, него свима њима заједно: Он је створио Цркву Своју, чувара те благодати, сјединио у њој све који Га воле и у Њега верују.
Обећавши апостолима да ће им дати силу вишњу, - пошто им посла Духа Светога, извршивши све ради чега је дошао на земљу, Господ Исус Христос се вазнесе на небо, задобивши и по човечанству ону част и славу, коју и пре стварања света имадијаше као Син Божији.
Пошто се спусти на ученике Христове, како је обећано, Дух Свети утврди их у вери Христовој и благодаћу Својом изли на њих дарове Божије. Он их ојача ради проповедања и извршавања Христовог учења у животу, ради организације Цркве коју Христос сазда и Свети Дух учини делатном.
Црквом, чији се темељ налази на земљи и глава јој је Син Божији што седи с десне стране Оца, тајанствено управља Дух Свети. Она унутарње уједињује децу своју и сједињује их са Богом. Благодатни дарови Божији, преко Цркве, изливају се на оне који настоје да иду путевима Христовим, освећују и јачају све добро у њима, очишћују од греха и нечисти сваке, чинећи их способнима да буду пребивалишта сјаја славе и сила Божијих.
Кроз Цркву човечанство постаје причесник Божанске природе, ступа у најблискији однос са Светом Тројицом.
Освећује се и са Богом општи не само душа него и тело људско у причешћивању Телом и Крвљу Христовом, кроз Кога се сједињује са читавом Светом Тројицом. Благодаћу Божијом, уз учешће сопствене воље и напора, човек постаје нова твар, судеоник вечнога Царства Божијег.
За то Царство Божије што ће доћи припрема се и природа, ради предстојећег очишћења огњем од последица грехова људских и проклетства које је на њој. Она добија наговештаје освећења силаском Светога Духа на њу приликом богојављенског освећења воде и многих других црквених служби, да би потом постала нова земља и ново небо.
То ће се догодити када се наврши време које Бог Отац одреди и Син Божији у слави дође да суди свету.
Тада ће они који су љубили Бога и сјединили се са Њим заблистати од зрака Божанске Светлости и вечно ће се наслађивати нествореном светлошћу Тријединог Божанства, Јединосуштне, Животворне и Нераздељиве Тројице.
Баш Њој (Тројици), Богу, Творцу и Спаситељу нашему нека је слава, част и поклоњење у векове векова:
.jpg)
"Дођите, људи, поклонимо се триипостасном божанству, Сину и Оцу, са Светим Духом: јер Отац пре века роди Сина, који је од вечности и исте части и Дух Свети се са Сином прослави: једна сила, једно суштаство, једно Божанство. А њему се сви поклањамо говорећи: Свети Боже, који Сином све твориш, садејством Духа Светог; Свети Крепки, Кроз којега Оца познасмо и Дух Свети у свет дође; Свети Бесмртни, Душе Утехе, који од Оца излазиш и у Сину почиваш: Тројице Света, слава Теби. "
.jpg)
ЧЕКАМ ВАСКРСЕЊЕ МРТВИХ И ЖИВОТ БУДУЋЕГ ВЕКА
Свети Јован Шангајски
Неутешна и бескрајна би морала бити наша туга за нама блискима када умиру, кад нам Господ не би поклонио живот вечни. Бесмислен би наш живот био ако би се завршавао смрћу. Каква је корист онда од врлине, од добрих дела?
У праву су онда они који говоре "јешћемо и пићемо, јер ћемо сутра умрети". Али човек је створен за бесмртност, а Својим Васкрсењем Христос отвори двери Царства Небеског, вечног блаженства онима који у Њега вероваху и живљаху праведно. Наш земаљски живот је припрема за онај будући и нашом смрћу завршава се та припрема. "Човеку следује да једном умре, а потом суд. " Напушта човек тада све своје земаљске бриге, тело се распада, да би поново устало при општем васкрсењу. Али душа његова наставља да живи и ни на трен не прекида своје постојање. Кроз многа јављања мртвих могуће нам је да делимично знамо шта се догађа са душом кад она из тела излази. Када се прекине њено гледање очима телесним, тада се открива њено гледање духовно. Оно код оних који умиру често почиње још пре упокојења и они, видећи оне који су око њих и чак разговарајући са њима, виде оно што други не виде. А када изађе из тела, душа се обрете међу другим духовима, добрим и злим.
Она обично тежи онима који су јој духовно блискији, а ако је, док се налазила у телу, она била под утицајем неких, остаје зависна од њих и по изласку и тела, ма колико непријатни јој били када их сретне.
Током два дана душа користи извесну слободу, може да посећује места на земљи која су јој драга, а трећег дана креће у друге просторе. При томе она пролази кроз мноштво злих духова који јој стају на пут и окривљују је за различите грехе, на које су је они сами навели. Према откривењима, постоји двадесет таквих препрека, такозваних митарстава; на сваком од њих се искушава ова или она врста греха; прошавши кроз једно, душа доспева у друго и тек када успешно савлада сва искушења душа може да настави свој пут, а да не буде одмах бачена у пакао. Колико су ужасни ти злодуси и њихова искушења показује то што је Сама Богородица, кад јој је арханђел Гаврило најавио скори крај, молила Сина Свога да је избави од тих злодуха и што се, испуњавајући Њену молбу Сам Господ Исус Христос појавио са Неба да прихвати душу Своје Пречисте Мајке и вазнесе је на небо. Страшан је трећи дан за душу преминулог и зато су јој тада посебно потребне молитве за њу. Срећно прошавши искушења и поклонивши се Богу, душа током наредних тридесет седам дана посећује небеска насеља и бездане паклене, не знајући још где ће се наћи и тек четрдесетог дана одређује јој се место до Васкрсења мртвих.
Неке душе се налазе у стању наслађивања будућом радошћу и блаженством, а друге у страху од мука вечних, које ће коначно наступити после Страшнога Суда. До тада су још могуће промене у стању душа, посебно кроз приношење за њих Бескрвне жртве (помињање на Литургији), а такође и кроз друге молитве. Колико је при томе важно помињање на Литургији показује следећи догађај. Пред откривање моштију св. Теодосија Черниговског (1896. год. ), свештеник који је обављао пресвлачење моштију је, пошто се уморио, задремао седећи крај моштију и угледао је пред собом светитеља који му је рекао: "Захваљујем ти што си се око мене потрудио.
Још те молим, када будеш вршио Литургију, помени родитеље моје" - и изговорио је њихова имена (јереј Никита и Марија). "Како ти, светитељ, од мене молитве тражиш, када си сам крај престола небеског и људима пружаш милост Божију" - питао је свештеник. "Да, то је тачно - одговорио је св. Теодосије, - али приношење на Литургији, јаче је од моје молитве. "
Зато су корисна покојницима и опела и кућне молитве за упокојене, и добра дела која се чине њима у спомен као, на пример, милостиња, дарови црквама, али им је посебно корисно помињање на Божанској Литургији. Било је много јављања упокојених и других догађаја који потврђују колико је благотворно спомињање покојника. Многи који су умрли кајући се, али нису успели да то покажу за живота, ослободили су мука и добили су упокојење. У Цркви се увек упућују молитве за упокојење преминулих и чак на дан силаска Светог Духа, у молитвама које се обављају на коленима, на вечерњој служби постоји посебна молитва за "оне што су пакла заточници". А свако од нас ко жели да покаже своју љубав према преминулима и да им пружи стварну помоћ, најбоље то може да уради кроз молитву за њих, посебно њиховим спомињањем на Литургији, када се честице које се узимају за живе и за мртве стављају у Крв Господњу уз речи "Очисти, Господе, грехе овде поменутих Твојом Крвљу пречистом, молитвама светитеља Твојих". Ништа више и боље не можемо да учинимо за мртве него да се молимо за њих, дајући им помен на Литургији. То им је увек потребно, а посебно у оних четрдесет дана, у којима душа преминулог пролази свој пут до вечног боравишта. Тело тада ништа не осећа, не види ближње који су се окупили, не мирише му цвећа мирис благи, не чује говоре надгробне. Али осећа душа молитве што се за њу упућују, постајући захвална и духовно блиска онима који их творе.
Рођаци и ближњи преминулих! Чините за њих оно што им је потребно и што је у вашој моћи. Не трошите средства на спољашње украшавање ковчега и гроба, него на помоћ онима којима је потребна, у спомен на блиске покојнике, на цркве, где се за њих упућују молитве. Укажите милост преминулом, побрините се за душу његову. Све нас очекује тај пут; како ћемо тада желети да нас помену у молитвама својим! Будимо и сами милосрдни према покојницима. Чим се неко упокоји, одмах зовите или обавестите свештеника да прочита "молитву по изласку душе", која је одређена да се чита над свима православнима одмах по њиховом крају. Постарајте се да се, ако постоји могућност, опело изврши у цркви и да се пре опела над покојником чита Псалтир. Опело не мора бити раскошно, али се мора обавити у потпуности, без скраћивања; немојте тада мислити о себи и својим погодностима, него о преминулом, од кога се заувек опраштате. Ако је истовремено у цркви неколико покојника, немојте се противити томе да их заједно опоју. Боље нека опоју двоје или више покојника заједно и још ће усрднија бити молитва свих њихових ближњих који су се окупили, него да опело буде за сваког појединачно и да се, у недостатку снаге и времена, скраћује служба, када је свака реч молитве за преминулога као кап воде жедноме. Обавезно се одмах побрините да се обави "сорокоуст", тј. свакодневни помен на Литургији током четрдесет дана. Обично се у црквама, у којима се одвија свакодневна служба, преминули који су тамо опојани помињу током четрдесет дана и више. А ако је опело у цркви где нема свакодневне службе, ближњи морају сами да се побрину и да закажу "сорокоуст" тамо где постоји свакодневна служба. Добро је такође давати на помен у манастире и у Јерусалим, где је непрекидна молитва на светим местима. Али се "сорокоуст" мора почети одмах после смрти, када је души посебно потребна молитвена помоћ и зато се помињање почиње у најближем месту у коме постоји свакодневна служба.
Бринућемо се о онима који на други свет одлазе пре нас, да бисмо за њих учинили све што можемо, сећајући се да су "блажени милостиви, јер ће бити помиловани".
ДВА ПУТА ПАСТИРСТВА - ЛАТИНСКИ И ПРАВОСЛАВНИ
Пут латинства
Латински клир наше пастире прекорева за наводно потпуни недостатак пастирских способности, који се испољава у непознавању друштвеног живота, а посебно у равнодушном односу према њему. Себе хвале због угледања на пример апостола, који је рекао: Свима сам био све, да како год неке спасем (1 Кор. 9, 22); за нас, насупрот томе, кажу да живимо својим затвореним животом, који представља окамењени живот из XVII века, да не познајемо своје овце и да не ходимо пред њима као истински пастир, којем су овце своје (в. Јн. 10).
Оштрина ових напада се посебно осећа у Западној покрајини, где се православни клир делимично састоји од обраћених унијата, који су прошли кроз језуитску школу, и премда су се ослободили пређашњих заблуда, често бивају у недоумици због горе наведених поређења. У недоумици се налазе и они пастири Руси, који су имали прилике да пажљивије посматрају живот латинских парохија, којима вешто и очигледно врло свестрано управљају њихове руковође према планираним циљевима. У овом случају је нарочито саблажњива околност да се практичност латинских метода наизглед оправдава, ако не у свим својим деловима, онда макар у општем усмерењу наведеним речима Божјим, исто као и привидном сличношћу са животом древне Цркве, кад је свакодневни живот хришћанске заједнице у свим својим правцима био руковођен упутствима пастира и кад му је била потпуно туђа подела на духовни и световни живот, која се нажалост, код нас у руским парохијама, чак и сеоским, запажа све оштрије и оштрије, при чему се област световног живота стално шири на уштрб духовног.
Погледајмо сад да ли је за нас пожељно усвајање латинских метода пастирства или, тачније речено, оног начина пастирско прилагођавање, по којој се њихова делатност разликује од живота православног клира. У чему се састоји метода латињана за разлику од православних пастира? Или они уопште немају никакву примену на људе упркос ономе што кажу апостол и Христова прича? На последње питање ћемо унапред рећи да нећемо имати у виду прекршиоце пастирске дужности, већ извршиоце; знамо много православних пастира који су у свим вековима црквене историје бивали глава и срце благочестивог народа, до којих су тражили и налазили пут чак и нечастивци, који су касније напуштали свој пређашњи погибељни пут и поново се обраћали Богу. Да ли је исто њихово улажење у живот народа с обичајем католичких свештеника и њихових подражавалаца или није? Ево, о ове две врсте метода ћемо и говорити. Прилагођавање апостола Јудејцима и Грцима, које се у највишем облику испољавало у Посланици Јеврејима и у беседи упућеној атинском ареопагу у потпуности је спојиво с представом о хришћанској проповеди као о призвању људи на одрицање од света, на умртвљивање старог човека и испуњавање Христових речи о томе да није могуће служити двама господарима (в. Мт. 6, 24), јер ко није с Њим, он је против Њега (в. Лк. 11, 23). Ова спојивост хришћанске строгости и забране било каквог лукавства са свеобухватном ширином хришћанства заснива се на томе да у садржају сваког друштвеног живота има много природног добра и да је управо ово добро за проповедника и за пастира онај рез дивље јабуке у који се једино и може уметнути добар калем. Па ипак, друштво или народ могу се окренути Христу или истински хришћанскомм животу једино с унутрашњом борбом и суштинским преломом, јер и оно природно добро у њима, што је послужило као мост за спајање за примање благодати, није се одржало само због добрих, већ углавном због греховних побуда, чак углавном због ових других, у чему се, заправо и састоји основно својство свега доброг по природи, а не по благодатном освећењу Христом. Тако наука у природном човечанству не живи толико због искрене радозналости, колико због гордости и користољубивости, доброчинство не живи толико због братољубља, колико због таштине и тежње да се угуши глас савести прилозима који су ништавни за добростојећег, затим огрезлости у похоти. Јасно је колико борбе и страдања морају да преживе ови носиоци врлине помешане с пороком, који се призивају на примање хришћанске вере или на њено потпуно усвајање како би се ради ове чистоте, коју природно добро достиже само у хришћанству, одрекао свих радости, које су пре доносиле свом старом човеку. Вероватно ће се једини начин обраћења природног човека Христу састојати у томе да му се покаже како висок степен у хришћанству достиже сласт оне врлине, коју тренутно зна делимично. Такав је и био начин апостолске проповеди.
Јасно је да за служење треба да познаје своје овце и оне које нису из овога тора, и те... ваља привести (Јн. 10, 16). Не треба их познавати само у смислу ученог или свакодневног упознавња с њима, већ управо у смислу оног дубоког проницања у тајне одаје душе, које преподобни Јован Дамаскин назива "усвајањем". Видиш ли неког скептика - Хамлета ил Фауста, - спознај шта недостаје души за приближавање вери, шта људи нису умели да му покажу у хришћанском откровењу; видиш ли умишљеног филантропа, који се приморава да достигне циљеве човекољубља ван Цркве - упознај његову душу, за чим она заправо жуди - ако је то углавном самовоља, покажи му њену потпуну неспојивост са служењем ближњим, ако га је отуђило незнање, насликај му слике хришћанског човекољубља и покажи његово бескончно превсходство у односу на природно, које се тиче само тела и џепа, али не уме да исцељује ране срца.
Да ли се прилагођавање католика састоји у томе да се, испитујући све, држе доброг (в. 1 Сол. 5, 21), како би свестрано и танано схвативши лични и друштвени живот пастве, изводили у живот и појачавали само добро и њиме побеђивали зло (в. Рим. 12, 21), подстичући на тај начин одлучну борбу у душама за победу Христа над Велијаром? Уколико су методе њиховог пастирства такве, наравно, преостајало би нам само да се угледамо на њих, прекоревајући себе за пређашњу тромост, али треба с ужасом да се окрећемо од било каквог угледања на њих ако се испостави да спознавши сва добра и зла начела која делују у некој средини, они уместо да их гуше својим примером, користе то само ради придобијања човека за своју Цркву. Тада ће бити јасно да они не изграђују душу, већ остварују сопствене циљеве и да одбцују Христове речи о томе да зло дрво не може да донесе добар плод, што се нучио да разуме још премудри син Сирахов, који је рекао: Не говори: "Ради Господа сам одступио"; јер оно што Он мрзи ни ти не треба да чиниш. "Не говори: "Он ме је довео у заблуду," јер Он нема потребе за грешним човеком (Сир. 15, 11-12). Проверимо наше захтеве пре свега на оној области латинског пастирства, где неће имати могућности да нам кажу како наводно не наводимо правила, већ злоупотребе - на њихов однос према литератури и науци, на природни разум. Које стране у овој области се они прихватају и с којом страном хришћанске вере је зближавају?
Шта то постоји у природној европској литератури и науци, а да је добро, унутрашње сродно са хришћнством, а шта је рђаво, што је у супротности с њим? Наука и књижевност на Западу се делимично развијају насупрот предањима, делимично насупрот порочној стварности: бивајући у извесним случајевима непријатељи науке оне каткад бивају непријатељи оног дубоког моралног распада у којем су огрезли народи и представљају се као племенит, премда и немоћан покушај да изађе из таме на светлост, да се утврди појам о добру и злу, да се људски живот испуни човекољубљем и трудом међусобне помоћи уместо постојећег развраћања и доконости. Овакве циљеве имају многи писци, философи и моралисти: они се ретко у свему подударају с учењем латинства, али по духу, по садржају својих животних правила, они понекд бивају близу Царства Небеског, као онај Христов кушач, који је схватио да воли Бога и ближњега више од паљеница и жртава (в. Мт. 12, 33). У сваком случају овај проповедник хришћанства који би желео да уништи преграду (препреку - прим. ред.) између вере и савремене научне и друштвене литературе, треба да се обраћа управо овим моралним стремљењима представника мисли. Његов задатак ће бити да покаже колико су нејасни, разбијени, сувопарни и немоћни ови покушаји да се нарави оплемене без живе вере у Бога и у Христа, без помоћи спасоносне благодати, ван оног живоносног јединства с пређашњим борцима добра и истине, који заједно образују једно стадо Божије или Цркву, која није разједињена ни смрћу, ни вековима.
Да ли католички праведници овако поступају? На наше чуђење, углавном поступају супротно: њима својствена еластичност у разноврсним прилагођавањима обично их потпуно напушта управо овде, где заправо не би требало ни да буде потребе за вештачким прилагођавањем, већ за једоставним тумачењем хришћанства и науке. Они с некаквим непријатељским немиром слушају писце, који проповедају чистоту живота, самопрегорност и истинољубивост; нерадо користе и људе које шаљу као своје јунаке у католичке цркве да приносе покајање за пређашње грехове. Њихови патери као да се плаше да ће своју религију учинити превише светом и журе с ватреношћу, достојном боље судбине, да им тумаче како хришћанство наводно уопште нема за главни циљ да човека учини врлинским и безгрешним, јер су истом том (?) тежили и стоици; не, католичка вера нуди много одређенија средства за спасење, која се садрже у ризници Цркве у виду тајни, индулигенција и др. "Па где је, напокон, њихова практичност?" упитаће читалац, негодујући због таквог срозавања вере пред рационалистичким празним моралом - и ко је то учинио? Сами служитељи вере! Читаоцу, који је намислио да постави ово питање, делећи његово негодовање, ипак ћемо одговорити да премало познаје живот и да има превише лепо мишљење о већини људи. Католичка представа о хришћанству која ће коначно одвратити од њега најбоље људе међу неверујућима, биће прихваћена од стране горих, којих има сто пута више него првих, и то много лакше него оно схватање вере које би откривало њену највишу моралну вредност, њену светлост, њену свеобухватну ширину. Истина, Христово учење, премда споро, чврсто се ширило у древној Цркви, управо захваљујући својој духовности, узвишености и препорађујућем утицају на своје следбенике, али нећемо заборавити ни то да је кнез овога света био спреман да у једном тренутку ока препусти Христу сва царства света само како би му се Он, наравно павши, поклонио. Разуме се, то ће бити већ друго питање, да ли би тада за људе било спасоносно њихово обраћење вери, као и њихово садашње обраћење католичким свештеницима с њиховим непретенциозним моралним захтевима, али у сваком случају засад ће бити речи само о дословном стицању следбеника, и ту се не може прекорети за непрактичност католичка проповед и писменост, која се тако мало брине о достојном односу између хришћанства и најузвишенијих моралних учења и стремљења европске мисли и живота и које тако мало цени у својим малобројним писцима, који покушавају да објасне моралну лепоту хришћанства независно од специјалних догми католицизма, какав је на пример, нама савремени библиста А.Дидон.
Ако је њихов однос према оном најбољем у науци толико занемарљив, како строга треба да буде њихова оцена у погледу обрнуте стране њима непријатељске медаље, друге стране европске мисли и нучно-књижевног живота, наличја које количински толико превазилази лице? Под овим пре свега подразумевамо лажни емпиризам лишен и мисли, и образовања, који ипак смоуверено претендује на материјалистичке закључке, тј. не на закључке, већ просто изјаве, за које се уместо научних основа представљају гомиле чињеница које с њим уопште нису повезане, а понекад и просто модеран ауторитет, који делује на гомилу, која се тако сујеверно клања натпису учености као пред безумним бунцањем Питије или магова. Зар није истина да се само таквим, суза достојним стањем ствари може објаснити да је друштво озбиљно читало и слушало Дарвиново "откриће" о постојању религиозног осећања код животиња, које потиче из посматрања пса, који лаје на кишобран који љуља ветар? Сваке деценије наука све мање постаје ствар мисли и њени највиши регулативни принципи, непример, озлоглашена еволуција, утврђују се просто модом, као техничке методе у животу неуких занатлија. Ево, чини се, згодног попришта за красноречива разобличења патера - да указују на унутрашњу лаж савременог рационализма, који је толико понизио вредност разума и мисли.
Међутим, да ли то видимо? Католички учени апологети и сами у огромној већини стоје на овом колебљивом начелу - да гуше тражења мисли чињеницама, које су слабо повезане са закључцима, и да их намећу само у име поштовања према својој учености или чак да уопште не дају никакве закључке, већ само утичу на наивну уобразиљу гомиле представом о бездану различитих одломака знања из физике, зоологије, археологије и филологије. Само овим намерама смо могли да објаснимо стрпљива, дугогодишња и за интересе апологетике и религије наизглед потпуно бесциљна дела католичких свештеника у вези с најпојединачнијим питањима различитих светских наука; све је то код њих било помешано с ватреном ревношћу за католичка лажна учења и уз надмено спокојно неразумевање општих истина хришћанства, чак и уз одсуство било какве потребе да се у унутрашње јединство доведу различите стране хришћанске истине - једном речју, уз исто такво одсуство богословске интелектуалности каква се уочава скоро у већини следбеника па чак и представника рационалистичке учености. Примена или прилагођавање савременим обичајима код католичких научника је заиста најпотпуније у односу на примену или прилагођавање управо оној њиховој страни којој не треба да се прилагођавају. Доносити на основу чињеница физике закључак о било каквом философском гледању на свет увек ће бити могуће, али надајући се истинском, а не на тренутном утицају вештачких закључака лишених искрености и научног стваралаштва значи надати се узалудном. Овакве су наде свих њихових физико-математичких факултета с усавршеним машинама, али без гледања на свет, већ само с упорном тенденцијом. Наравно, не негирамо корист од природно-научних познања у апологетици и њихово коришћење за богословска истраживања, али она треба да буду повезана с читавим философским гледањем на свет, или барем треба да се задовоље значењем службених закључака за ширу и уопштенију спознају, али не да их замене.
Поставили смо питање о томе с којом страном хришћанства католички научници зближавају своје научне закључке. Скоро искључиво с емпиријске, историјске, а не принципијелне стране. Бесконачни материјали о библијској космологији и хронологији и разни односи библијских и црквених догађаја са сведочанствима историчара из околних градова - ево омиљеног занимања католичке апологетике, која као да не жели да примети да је борба између гледања на свет много дубља, да она није борба раличитог дефинисања чињеница, година и догађаја, већ просто принципа: да ли је истински светски поредак моралан или само механички, да ли треба живети за свету вечност или треба јести и пити, јер ћемо сутра умрети и нестати без трага. Ми не негирамо и значај појединих фактичких зближавања, али она имају смисао само под условом претходног помирења принципа, којима се тако мало баве умови католичких богослова.
Хоћемо ли се обратити моралној физиономији, коју узима на себе католичка наука; авај - овде ћемо видети све оне одвратне црте којима се одликује горди учени атеиста: надменост и хладни цинизам, примамљиву загонетност и не говорење до краја - једном речју, све оно што је софисте разликовало од Сократа и књижевнике од апостола, све оно што је потребно за умно поробљавање, а не за просвећивање дечака и полуобразоване буржоазије, све оно од чега су били слободни Колумбо и Коперник, на шта упозорава мудраце свети Јаков у својој Посланици (в. Јак. 3, 13-18). То није ватрена исповест Хуса и није простодушност моцартовског генија; истина у њима мање ризикује да се подвргне грубом исмевању неуких, али зато и има мање наде да ће у срцима пробудити жудњу за истином и светлошћу.
Али, доста о томе. Какве су даље методе католичке пропаганде? Чини се да се најважније од њих дефинишу начелима која владају световним, светским, безрелигиозним животом, као што су пре свега политичка, односно, административна и економска питања. Чак и већина папских була разматра ове предмете. Многи Руси одобравају то што Католичка Црква жури да каже своју реч поводом сваког начела које занима умове. Али ми у овој грозничавој ужурбаности видимо израз њене унутрашње празнине. Папа као да већ наизглед признаје да се за његову паству сва суштина живота свела на то да ли треба да буду република и социјализам или да не буду. И ево, он жури, не толико да суди овим начелима, колико да препоручи католицима њихову сопствену веру с тачке гледишта политичких страсти датог тренутка. Он нема шта да каже о спасењу, о вечности, о Исусу Христу, он нема снаге да им понуди било какав животни израз који проистиче из саме суштине хришћанства и Цркве: он гледа само где се тренутно налази сила и труди се да је придобије за своје циљеве. Заиста, католички клир који од давнина дише последњим политичким тренутком, који се раније изражавао у дворским превратима, а сад углавном и суштинским, коначно је постао сличан оном учитељу, који је прво држао ученике за књигама у беспоговорном повиновању, а онда је почео да их пропиткује. Видите ли, ученици су пошто им је досадило његово властољуље, избацили књиге кроз прозор, отерали су учитеља и сами су из учионица отишли у кафану. Учитељ је уместо раније строгости почео да хвали кафанске подвиге својих смелих питомаца, а кад су га исмевали и истеривали из собе, сам је почео да им доноси вино, само с молбом да попију у његово здравље. Природно је да су дечарци, који су се потрошили, поново почели дружељубиво да га дочекују и да од њега камче нове туре, поруга је почела да слаби и чак је могло да се чује да је учитељ у суштини веома добар старчић. Међутим, ја са своје стране уопште не налазим да се његова ситуација сад поправила и више би ми се свиђао у време најмање популарности. Католицизм је славан по светској префињености и аристократизму - овде је још увек присутно његово средњовековно наслеђе. Најдоследнији католици - језуити, од дошљака захтевају да имају по барем две од три особине - учености, лепоте и племенитог порекла. Велики свет, односно највише друштво, које живот проводи у доконим и греховним задовољствима посебно је наклоњено префињеним и снисходљивим патерима, који му крадомице дошаптавају да је папа у души исти онај средњовековни аристократа који презире неуку гомилу, али је жалосним околностима приморан да је повремено обуздава нежним говорима као Хорације својим одама. Слично прилагођавање латинства се с посебним занимањем може посматрати у нашој старој Пољској, где духовни оци често не сматрају за потребно да крију свој дубоки презир према простодушном народу, ни своје страхопоштовање пред угледом и богатством господе. Уопште, с посебном енергијом и привидним успехом, пропагатори папизма делују тамо где су јаке народне или класне страсти, где су људи спремни да се ороде с било ким, само да помогну својој партији: такве су сад Аустрија и Немачка. Нећемо много говорити о озлоглашеном мисионарству паписта: овде срамна прилагодљивост долази до тога да паганским идолима стављају крстиће и да назвавши их Исусом Христом дозвољавају да им се људи клањају и после Крштења. Они не обраћају људе толико проповеђу, колико новцем, тако да обраћење паганина у католицизам уопште не сведочи о неком моралном полету у његовом животу: како оно мало личи на обраћење Закхеја или Марије Магдалине! Спољашњи начини обраћења у папизму су познати: граде се богате школе, и ево сав шарм европејства, које је толико привлачно за некултурне Азијате или Африканце обилно замењује речи апостолског убеђивања и примере светог живота. Осим тога, мисионари брзо усвајају услове локалног политичког живота и уз помоћ конзула постижу да за туђинца постаје необично корисно да буде католик. Јеванђеље, Исус Христос и вечни живот заузимају најскромније место у свем мисионарском делу и кад би се речи Крштења промениле и ускладиле са суштином ствари, морали би да крсте људе или у име новца или у име европске цивилизације или у име заступања за новокрштеног пред властима, али не у име Пресвете Тројице. Хришћанства нема тамо где се потпуни преокрет живота паганина замењује његовим само делимичним и постепеним оплемењивањем.
Уосталом, доста је речено: доследност латинства се у свим странама његовог живота чува толико чврсто да сматрамо да је потпуно сувишно улазити у детаље. Откривајући ову доследност, уопште нисмо желели да указујемо на личне пороке и падове посленика, који су толико чести чак и међу самопрегорнима, већ да анализирамо оне опште принципе пастирства којима се руководе. Истина, читајући њихове курсеве пастирског богословља нисмо наишли на ове принципе изложене тако директно и отворено, али нисмо могли да не приметимо да је пажња учитеља пастира увек усмерена само на утисак који њихов читалац - пастир - може да остави на људе; као да нема међу нама још највишег Судије наших дела, речи и мисли; Који је рекао да треба очистити најприје изнутра чашу и здјелу да буду и споља чисте (Мт. 23, 26). Дакле, у чему се састоји основно својство пастирске прилагодљивости католика? Не у зближавању с најбољим странама природног живота, већ у служењу и попуштању његовим најтананијим страстима. Овакво средство је успешно, јер су свакоме драге његове страсти и ради допуштеног служења њима људи ће спремно пристати на спољашња ограничења и обавезе које им намеће клир учећи о спасоносном значењу спољашњих дела и заслуга, али ово средство не води ка религији, која увек представља највиши циљ живота у Богу, већ само ка хијерархијској организацији, која је зато најмање угодна Богу, јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов (Гал. 1, 10). Уосталом, методе савременог католичког пастирства, које се развило до својих последњих граница ни у овом животу немају одговарајућу постојаност: Он расипа мисли лукавијех да руке њихове не сврше ништа; Он хвата мудре у њихову лукавству, и намјеру опаких обара (Јов. 5, 12-13). Зато, ослони се на Господа, и чекај Га. Немој се жестити гледајући кога гдје напредује на путу својем, човјека, који ради што намисли. Утишај гњев, и остави јарост; немој се дражити да зло чиниш. Јер ће се истријебити који чине зло, а који чекају Господа наслиједиће земљу (Пс. 37, 7-9); може ли владати онај који мрзи на правду? (Јов. 34, 17). Очигледно и потпуно истинито откривање циљева и средстава савремене католичке хијерархије може се прочитати код Достојевског у глави о "Великом Инквизитору".
МИТРОПОЛИТ АНТОНИЈЕ ХРАПОВИЦКИ
Пријавите се на:
Постови (Atom)