ПАСТИРСТВО КОЈЕ ЋУТИ ЗАР СЕ МОЖЕ НАЗВАТИ ПАСТИРСТВОМ

…И у другим градовима треба ми благовестити о Царству Божијем; јер сам на то послан (Лк.4,43). 

Реч: Јер сам на то послан, наше свештенство треба да прихвати као свој непромењиви закон. Обраћајући им се кроз личност светог Тимотеја, и апостол заповеда: Проповедај реч, настој у време и невреме, покарај, запрети, утеши (2.Тим.4,2).

Истину је на земљу донео Дух Свети, који је апостоле испунио на дан Педесетнице. Од тада она обитава на земљи. Њени проводници су уста свештеника Божијих. Ако неко од њих затвори своја уста, преградиће пут истини коју очекују душе верујућих. Стога пате душе верујуће, не добијајући истину. Па и сами свештеници треба да осећају тегобу од истине, која их, не налазећи изласка, обремењује. Растерети се, свештениче Божији, од те тежине, и испусти потоке божанских речи, и ради своје утехе и ради оживљења поверених ти душа. Ако увидиш да и у теби самом нема истине, узми је из Светог Писма. Испунивши се њоме, шаљи је ка својој духовној деци. Само немој ћутати. Проповедај, јер си на то призван…

…Ученици су говорили Господу да отпусти народ како би купили хлеб у селима. Међутим, Господ им је рекао: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу (Мт.14,16). То је било пред чудо насићења пет хиљада људи, осим жена и деце, са пет хлебова и две рибе. Тај догађај, који има посебно значење у животу Господњем, садржи још једну поуку. Народ је образ човечанства, које је гладно и жедно истине. Рекавши апостолима: Подајте им ви нека једу, Господ је предсказао њихово служење људском роду, тј. њихову службу питања (храњења) истином. У своје време апостоли су је остварили. За каснија, пак, времена ту службу су предали пастирима, својим прејемницима.

И садашњем пастирству Господ упућује реч: “Дајте вашем народу да једе”. И пастирство је дужно да на својој савести држи обавезу да народ храни истином. У Цркви је неопходно да стално тече проповед речи Божије. Пастирство које ћути, зар се може назвати пастирством? А оно много ћути, преко мере ћути. Али, не треба рећи да је то због тога што нема вере у срцу. Ради се само о неспоразуму и неприкладном обичају. Ипак, то не оправдава ћутање…

…Не стиди се да исповедаш Господа Исуса Христа оваплоћеним Сином Божијим, који нас је искупио својом крсном смрћу, а Васкрсењем и Вазнесењем својим нам открио улаз у Царство небеско. Уколико се постидиш и Он ће се постидети тебе када дође у слави својој и Очевој и светих анђела (Лк.9,26). Данас је у друштво ушла мода да се уопште не говори о Господу и о спасењу, док је раније само о томе било речи као о најважнијој ствари.

Срце радо заволи реч о ономе чему је наклоњено. Значи ли то да је срце почело да буде мање наклоњено ка Господу? Судећи по речима, изгледа да је тако. Једни га уопште не знају, други су хладни према Њему, док они који имају топлину према Њему уопште не заводе реч. А и свештенство ћути. Дошло је до тога да је реч о Господу Спаситељу и о нашем главном делу – спасењу, искључена из круга тема које су прихваћене у друштву. “Шта – рећи ћете – зар треба само о томе говорити?” Зашто само о томе? О свему се може говорити са те тачке посматрања, тако да сваки разговор буде осењен духом Христовим. Тада ће и бити могуће погодити ко говори – Хришћани или незнабошци. Сада, пак, ви то не можете познати, ни по речима, ни по списима. Погледајте све журнале: о чему све тамо не пишу?

Међутим, нико није рад да поведе реч о хришћанском животу. Мудријашко време!…

Сатана је ушао у Јуду и научио га да изда Господа. Он се сагласио и издао га (Лк.22,3-4). Сатана је ушао због тога што су му била отворена врата. Иначе, наша унутрашњост је увек закључана. И сам Господ стоји изван и куца да му се отвори. А чиме му се отвара ? Саосећањем, наклоношћу, сагласношћу. Сатана, међутим, улази код онога код кога све то нагиње на његову страну. Господ, опет, улази код онога који Њему нагиње.

За улазак сатане, а не Господа, крив је сам човек. Не попуштај мислима које су угодне сатани, не саосећај се њима, не управљај се по њиховим саветима, и не саглашавај се са њима. Тада ће сатана обилазити около, и најзад - отићи, будући да му није дата власт ни над ким. Онај над ким он влада, сам му се даје у ропство.

Почетак читавом том злу јесу мисли. Не дозвољавај да тобом овладају рђаве мисли, и увек ће за сатану твоја врата бити закључана. У вези са наилажењем рђавих мисли, не може се ништа учинити. Без њих није нико на свету. Ту нема никаквог греха. Прогони их и - свему је крај. Кад поново дођу, опет их прогони - и тако читав живот. Уколико, пак, примиш помисли и почнеш да се занимаш њима, неће бити чудно ако се јави и саосећање према њима. Тада ће оне постати још наметљивије. После саосећања доћи ће и рђаве намере и подстицај на рђава дела. Неодређене и неоформљене намере усмериће се, затим, ка појединачним стварима или лицима. Започеће избор, који прати саглашавање и ревност - и ето већ греха у унутрашњости ! Ту су врата срца отворена широм. Чим се само образује сагласност такве врсте, сатана ускаче унутра и почиње са тиранисањем. Тада бедна душа, као сужањ и као теглећа животиња, бива гоњена и исцрпљивана у врешењу неприличних дела. Да она, међутим, није примила рђаве мисли, не би било ни несрећ.