ЗНАЧАЈ БОГОЈАВЉЕНСКЕ ВОДИЦЕ - Св.Владика Николај

Богојављенска вода дивна је потврда православне вере. Њена је особина да годинама остаје свежа, укусна, освећена и лековита. Одавно се чува обичај да се ова водица чува у нарочитом судићу целе године, јер она помаже у свакој болести и кад мала деца имају страх ноћу, и кад човеку нагло позли и кад му храна не прија и кад не може да подноси болове у болести и кад му се смућују помисли и не зна како једну ствар да реши – и уопште, многобројни су прилике у животу и тешкоће кад се Богојављенска водица са вером употреби и стварно користи.

На сам дан Богојављења црква дозвољава да се том водицом кропе све одаје и сваки кутак и да сва чељад шију колико ко хоће. Али, у свима другим данима године, Богојављенском водицом, не сме ништа другим данима у години да се кропи, сем да се пије у болести. А здрави ако желе, морају који дан постити, па ту водицу узети ујутру.

У Македонији и данас многи ништа не једу прва два дана Великог Поста, па трећег дана окусе ту воду у знак велике светиње. У нашем народу од давнина поштује се Богојављенска водица. У 14. веку, за време цара Душана и кнеза Лазара, оним људима којим није дозвољено да се причесте због неког великог греха, дозвољено им је да посте и окусе Богојављенске водице.

Свака кућа, на дан Богојављења, кад свештеник свети воду, треба да узме у нарочит суд и да се чува преко целе године.

Из „Духовних поука“ Св. Владике Николаја

---

 ЧИН УЗИМАЊА СВЕТЕ БОГОЈАВЉЕНСКЕ ВОДЕ У ВРЕМЕ ПРИПРЕМЕ ЗА СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ

ЦАРЕ НЕБЕСНИ, Утешитељу, Душе истине, који си свуда и све испуњаваш, ризнице добара и творче живота, дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте, и спаси, Благи душе наше.

Свети Боже, свети крепки, свети бесмртни помилуј нас (3 пута)

ПРЕСВЕТА ТРОЈИЦЕ помилуј нас: Господе очисти грехе наше; Господару опрости безакоња наша; Свети, посети и исцели немоћи наше имена Твога ради.

Господе помилуј (3 пута)

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и свагда и у све векове. Амин.

Оче наш, који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја, као на небу тако и на земљи; хлеб наш надсушни дај нам данас; и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим; и не дај да паднемо у искушење, но избави нас од нечастивога.

Јер је Твоје царство и сила и слава Оца и Сина и Светога Духа сада и свагда и у све векове. Амин.

Господе помилуј (12 пута)

Дођите да се поклонимо цару нашем Богу.

Дођите да се поклонимо и припаднемо Христу, цару нашем Богу.

Дођите да се поклонимо и припаднемо самом Христу, Цару и Богу нашем.

ПСАЛАМ 50

Помилуј ме, Боже, по великој милости Твојој и по обилном милосрђу Твом очисти безакоње моје. Опери ме сасвим од безакоња и од греха мога очисти ме, јер ја знам безакоње моје и грех је мој стално предамном. Теби једином сагреших и зло пред Тобом учиних, а Ти си праведан у речима својим, и чист у суду своме. Гле у безакоњу сам зачет и у гресима роди ме мати моја. Јер, истину љубиш у срцу, и изнутра јављаш ми мудрост. Покропи ме исопом и очистићу се; опери ме и бићу бељи од снега. Дај ми да чујем радост и весеље и да се прену кости потрвене. Одврати лице своје од грехова мојих и сва безакоња моја очисти. Учини ми Боже срце чисто, и дух прави обнови у мени. Не одбаци ме од лица Твога и духом владалачким учврсти ме. Научићу безаконике путевима Твојим и безбожници ће се обратити Теби. Избави ме од крви, Боже, Боже спасења мога; обрадоваће се језик мој правди Твојој. Господе, отвори усне моје и уста ће моја казивати славу Твоју. Јер да си хтео жртву, принео бих; за жртве паљенице не мариш. Жртва Богу је скрушен дух; срце скрушено и смирено Бог неће презрети. Господе, по својој благости чини добро Сиону, нека се подигну зидови Јерусалимски. Онда ће ти бити миле жртве правде, приноси и жртве паљенице; тада ће метати на жртвеник Твој теоце.

Затим тропар:

Добросрдни и једини милостиви (Господе), који имаш чашу непресушних дарова, дај мени жедном да захватим воду за опроштај грехова.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и свагда и у све векове. Амин.

Дјево чиста, палато Христова, молим те да моју душу, ослабљену грехом, учиниш домом Пресветог Духа, водом са животворног извора, да бих те захвално славио.

Господе помилуј (30 пута)

Господе Исусе Христе Боже наш, који си један са беспочетним и бесмртним Твојим Оцем и који си увек заједно са беспочетним и вечним Твојим Светим Духом и који си својим пречистим и светим крштењем осветио ову воду, и сада освети нас, грешну и недостојну децу Твоју, која Те призивају. Ти сам, Господе, учини да ова света вода, освећена присуством и дејством Твога Светога Духа, буде мени, чеду Твоме које од ње пије, на просвећење душе, освећење тела, умртвљење страсти, одбацивање лукавих помисли, одбацивање и чување од сваке сатанске напасти, исправљање живота и учвршћивање у испуњењу заповести уз помоћ Светога Духа, и на сваку спасоносну корист. Тако да благодаћу ове свете воде будем заклоњен од сваког сатанског насртаја и останем неповређен, на славу Твога преблагог и најсветијег имена. Молитвама Пресвете и славне владарке наше Богородице и свих Твојих светих. Амин.

Три велика поклона и тропар:

Кад си се у Јордану крстио, Господе, показа се знамење Свете Тројице – јер је глас Бога Оца посведочио Тебе именујући те својим љубљеним Сином, а Дух у виду голуба потврђиваше истинитост (Очеве) речи. Слава Теби, Христе Боже који си се јавио и свет просветио.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и свагда и у све векове. Амин.

Кондак

Данас си се, Господе, јавио васељени и светлост Твоја обасја нас, који ти разумно певамо: дошао си и јавио си се, вечна светлости.

Тада се пије од свете воде помало – са страхом, побожношћу и вером. А затим молитва:

Слава неисказаној и неиспитаној доброти, слава неизмерном и кротком дуготрпљењу, слава Твоме милосрђу, што си сада и мене – грешно и недостојно чедо Твоје, удостојио да пијем од ове освећене и свете воде. Ради тога окрепи мој живот, сачувај ме неповређеног, учини да ме не обману непријатељи и да не будем заробљен нечистим помислима. Него ме обновљеног управи по Твојој жељи и оснажи за добра дела. Удостој ме да се неосуђено причестим, бесмртним и животворним Твојим тајнама за опроштај грехова и вечни живот. Јер ти си радост душама нашим и Теби славу узносимо са беспочетним Твојим Оцем и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и свагда и у све векове. Амин.

 Химна Богородици

Достојно је уистину, да блаженом зовемо Тебе, Богородицу, увек блажену и свебеспрекорну, и Матер Бога нашега. Часнију од Херувима и неупоредиво славнију од Серафима; Тебе што Бога Реч непорочно роди, уистину Богородицу, величамо.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и свагда и у све векове. Амин.

Господе помилуј (3 пута)

Отпуст

Христос истинити Бог наш, који је изволео да се крсти од Јована на Јордану, молитвама пречисте своје Матере, светих славних и свехваљених апостола и свих светих, нека нас помилује и спасе као добар и човекољубив. Амин.

---

Напомена: овај чин донет је из Испоснице Св. Саве и штампан у посебној књижици на црквенословенском језику 1902. год.

У чину не пише али, по устаљеној пракси, треба свету воду узети трипут изговарајући уз први гутљај „у име Оца“ уз други: „и Сина“ и уз трећи „и Светога Духа“. Исто тако не пише ни колико пута треба пити свету воду у току поста, односно припреме за свето причешће. Свакако би умесно било да се то чини за све време ове припреме, а нарочито три последња дана пред свето причешће, и то једном на дан.

БЕСЕДА НА БОГОЈАВЉАЊЕ - Св.Јован Шангајски

Славећи Богојављење, ми се сећамо и да се Бог показао људима као Тројица и да се Исус јавио свету као Христос. Где се јавио Христос? Где је започео Своје дело? Да ли је отишао у град велики и тамо се јавио у Својој Слави? Или се успео на гору високу, а маса од мноштва хиљада је стајала доле и посматрала Га као некакво чудо? Не! Христос је пошао у пустињу, на реку Јордан , где је Јован крштавао народ. Јован је проповедао покајање и позивао грешнике да се, у знак покајања, крсте у Јордану. И ево, као грешник долази и Христос и моли за крштење. Он, у кога не бејаше греха. Уплашио се Јован. „Ти треба мене да крстиш“. „Остави сада“ – одговара Исус – јер тако нам треба испунити сваку правду“.
Адам је гордошћу сагрешио, желео је да се узвиси, да постане попут Бога. А Христос је дошао да испуни правду Божију, да грех гордости Адамове поправи смиреношћу. Адам је желео да се узвиси пред Богом, а Бог се унизио пред човеком… Христос је сишао у воду и прихватио крштење од раба Својега. Дрхтећи, Јован је положио руку на Владара и Бога својега, а Христос је смирено погнуо Своју главу пред њим. Ова смиреност Христова отворила је небо. Тада су се небеса отворила и зачуо се глас Бога Оца:“Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи. Ово је Син Мој, који Себе понизи да би извршио Моју вољу, истински Син Мој, Који се унижава да би човека узвисио“. А Дух Свети је сишао са неба на Исуса, потврђујући речи Оца. Тако је смиреношћу Исус отворио небо и показао људима тајну Тројичности Божанства. Али зашто је Он то обавио управо на води, а не на неком другом месту? Сетимо се како је Бог стварао свет. Када је Бог стварао небо и земљу, „земља беше без обличја и пуста, и Дух Божији дизаше се над водом“. Потом растави Бог земљу и воду, али тако да вода ипак остане на сваком месту и нужна свему створеном. Човек не може да живи без воде, нити било каква животиња; постоји вода (влага) у ваздуху; узмимо било где грудвицу земље – и тамо постоји вода; постоји вода и у камену, све и ако нам се чини да је тамо нема, па ипак, она постоји и тамо и, када Бог пожели може је ослободити из њега, као што је и учинио за време Мојсија. „Господња је земља и што је год на њој, васељена и све што живи у њој. Јер је Он на морима основа и посред река утврди је“ (Пс.24,1-2). „Небеса бише одавно и да је земља из воде и од воде саздана Божијом речи“, пише апостол Петар. „Од којих тадашњи свет, водом потопљен, пропаде“ (II Пет. 3,5-6). Када је човек сагрешио навукао је гнев Божији не само на себе него и на читаву природу. Човек је круна Божијег стварања; он је постављен за цара природе. А када цар постаде непријатељ Цару другоме, тада и читаво царство његово постаде непријатељско царство. Казна је била нaмењена не само човеку него и свему створеном /твари/. „Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада (Рим. 8,22). Али, „твар се покори таштини (не од своје воље него за вољу онога који је покори)“ (Рим. 8,21-22). Зато опроштење кривцу ослобађа и створено од робовања пропадљивом. „Уништена ће бити ова природа пропадљива и преобразиће се у ново небо и нову земљу, где правда обитава“. (II Пет. 3,12-13). Да би се омогућила ова промена, да би се природа припремила за непропадљивост која ће наступити после судњега дана, Христос је дошао на воде Јордана. Уронивши у Јордан, Христос је посветио не само воде Јордана него и читаву водену природу, као што и кличе Црква у својим песмама:“Христос се јави да Јордана освети воде“ (Претпразнични тропар), „Данас се водена освећује природа“ (Тропар при Исходу на Јордан). А пошто се вода свуда налази, онда је осветивши воде Христос тиме осветио све створено, читаву васељену. Христос је припремио природу да би и она осетила добре последице од жртве коју је Он дошао да принесе. Али не само то Он је води дао моћ да опере људске грехе. Крштење Јованово је било само знак покајања. Хришћанско крштење јесте ново рођење, опроштај свих грехова. Водом је казнио Бог грехове првог света и уништио га је водом у потопу. Водом сада спасава Бог људе кроз Тајну крштења.
Тако је Христос на водама Јордана уништио главу змије, како се то поје у црквеним песмама, главу оне змије која је преварила Адама и Еву, али је била побеђена смерношћу Исусовом, – открио је људима да је Бог Тројица – осветио воду, а са водом припремио и све створено за прихватање речи опроштаја и за непропадљивост.
И тада је, издржавши још једну борбу са ђаволом у пустињи, Христос кренуо да припрема људе за царство будуће и почео је своју проповед речима: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско“ (Мт. 4,17), или како стоји у другом Јеванђељу: „Испунило се време и приближило се царство Божије: покајте се и верујте у Јеванђеље“ (Мк. 1,15).
До тада је Јован Крститељ проповедао покајање, припремао пут Господу. Када Сам Господ виче људима:“Покајте се“. Тај глас је намењен не само људима који су живели у Христово време већ се тим речима Христос обратио свим људима у свим временима и вековима. И ми смо слушали те речи из Јеванђеља. Док још нису утихнуле празничне песме Богојављења, оне нас подсећају да се приближава време покајања. Будимо пажљиви! То нису речи пророка или анђела него Самога Господа. Покајаћемо се и у посту, који долази, настојаћемо да победимо наше страсти и добијемо опроштај грехова, да бисмо у будућем веку ушли у непропадљиво Царство које је припремио Господ. Амин.

ВОЉА БОЖИЈА

Циљ живота састоји се у изучавању воље Божије, у њеном прихватању и у покорности овој вољи

 

Суштина живота састоји се у томе да исцелимо своју искварену вољу, да је сјединимо с вољом Божијом и да се освештамо тим сједињењем. Наша воља, у стању пада, противна је вољи Божијој: услед свог слепила и будући у стању непријатељства према Богу, она се непрестано труди да се супротстави вољи Божијој. Када сви њени напори остану узалудни, она човека доводи до раздражљивости, негодовања, пометње, огорчености, чамотиње, роптања, хуле и очајања. У одрицању од своје воље ради наслеђивања воље Божије, садржи се одрицање од самога себе, које је заповедио Спаситељ и које представља неопходан услов спасења и хришћанског савршенства, толико неопходан да је без удовољавања овом услову немогуће спасење, а утолико пре је немогуће хришћанско савршенство. Живот је у вољи Његовој, рекао је пророк (Пс 29,6)…

Да би се извршавала воља Божија, потребно је да се она познаје. Одбацивање сопствене повређене воље и њено исцелење вољом Божијом могуће је искључиво уз то познање. Воља Божија је божанствена тајна. Шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега, каже Апостол (1 Кор 2,11). Према томе, људско задобијање познања воље Божије може се извршити само посредством божанственог откровења. Научи ме творити вољу Твоју, молио се надахнути Давид (Пс 142,10). Отвори очи моје, и схватићу чудеса Твоја из закона Твога (Пс 118,18). Не скриј од мене заповести Твоје (Пс 118,19). Воља Божија откривена је људима у закону Божијем, а њега нам је превасходно и са особитом тачношћу и исцрпношћу објавио оваплоћени Син Божији. Будући да превазилази поимање, она се прихвата вером. Сишао сам с небеса не да творим вољу Своју, него вољу Оца, који Ме посла…, да све што Ми је дао ништа од тога не изгубим, него да то васкрснем у последњи дан. А ово је воља Оца који Ме посла, да сваки који види Сина и вјерује у Њега има живот вјечни; и Ја ћу гa васкрснути у последњи дан, рекао је Спаситељ (Јн 6,38-40). Ја не говорих Сам од Себе, него Отац Мој који Ме посла, Он Ми даде заповијест шта да кажем и шта да говорим. И знам да је заповијест Његова живот вјечни… (Јн 12,49-50). Изучавање воље Божије је труд преиспуњен радошћу, преиспуњен духовном утехом и, истовремено, труд који је повезан с великим патњама, недаћама, искушењима, са самоодрицањем, умртвљавањем пале природе, са спасоносним ‘губитком’ душе. Он је повезан са распећем старог човека (в.Гал 5,24,и Кол 3,9-10). Он захтева да се одбаци, погази и поништи телесно мудровање: Преображавајте се обновљењем ума свога, да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија, каже Апостол (Рим 12,2). Син Божији је с толиком одређеношћу открио људима вољу Божију и то откривање воље Божије спојио са таквим суштинским последицама, да Га Свето Писмо именује као Онога, Који исповеда Бога (в. Јн 1,18), као Онога, који ју је открио у оној пуноти коју човечанство може да прими, и то не да је прими само по себи него преизобилним дејствовањем божанствене благодати. Такво значење имају и речи Господње: Објавих име Твоје људима… (Јн 17,6), Ја им објавих име Твоје и објавићу: да љубав којом Ме љубиш у њима буде, и Ја у њима (Јн 17,26). Објављивање имена Онога, Који је изнад сваког имена значи савршено познање Онога, Који је изнад сваког познања. Највише познање, до којег долази услед човековог освештавања божанственом вољом, уводи у божанствену љубав, у сједињење човека са Богом.

Неке од јеванђелских заповести поучавају нас да дејствујемо богоугодно, а неке да се богоугодно понашамо приликом туђег дејствовања на нас. Учење овог другог теже је од првог; међутим, и ово прво прихвата се на задовољавајући начин када душа изучи и усвоји друго. Потребно је уверити себе да Бог управља судбином света и судбином сваког човека. Животна искуства неће оклевати да потврде и утврде ово јеванђелско учење. Последица прихватања тог учења са вером јесте смирена покорност Богу, повлачење пометње, душевни мир, сила одважности. Онај, ко на тај начин прихвати јеванђелско учење, узеће штит вјере, о који ће моћи погасити све огњене стријеле нечастивог (Еф 6,16). За разлику од догматске, Свети Оци такву веру називају делатном. Она се у човеку појављује услед извршавања јеванђелских заповести, нараста по мери њиховог извршавања а вене и нестаје по мери њиховог запостављања. Након осењивања благодаћу, она се у своје време преображава у живу веру и испуњава хришћанина духовном силом којом светитељи Божији побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске (Јев11,33-34). Неопходно је страхопоштовање пред, за нас непојмљивим, промишљањима и допуштењима Божијим, како појединачним тако и заједничким, како у грађанским, тако и у моралним и духовним. Понизите се, дакле, под моћну руку Божију, да вас узвиси кад дође вријеме. Све своје бриге положите на Њега јер се Он стара за вас, саветује Св. Апостол Петар (l Пт 5,6-7). Понижавати се треба на основу оног превасходног обрасца какав нам је Свето Писмо показало у молитви тројице светих младића, који су због верности свом Богу у Вавилону били изложени тешком искушењу а сва допуштења Божија прихватили као последице праведног суда Божијег (в.Дан 3). Потребно је да дођу саблазни, рекао је Господ (Мт 18,7). Предсказујући страшне несреће које ће се догодити онима који верују у Њега и читавом човечанству, Он је рекао: Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде(Мт 24,6). Ако је тако, ми онда немамо ни права ни могућности да кажемо или помислимо нешто противно одлуци коју је изговорио свеблаги, премудри и свемогући Бог. Предаваће вас и родитељи, и браћа, и рођаци, и пријатељи, и побиће неке од вас. И cвu ће вас омрзнути због имена Mojeгa (Лк 21,16-17). Али долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси… У свијету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја сам побиједио свијет (Јн 16,2,33). Приказавши и предсказавши положај истинских хришћана у време њиховог земаљског живота, положај који им је назначио Бог, Господ је додао: Ни длака с главе ваше неће пропасти (Лк 21,18). Tо значи: Бог ће будно промишљати о вама, Он ће будно бдети над вама и држати вас у Својој свемоћној десници. И зато, ма каква жалост да вам се деси, неће се десити другачије него по Његовом допуштењу, по Његовој свесветој вољи, а ради вашег спасења. Поучавање ученика у погледу искушења земаљског живота која им се морају десити Господ је завршио одлучном и одређеном заповешћу: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк 21,19). Пред владарима света признајте и исповедите Бога: са страхопоштовањем и самоодрицањем покорите се и предајте вољи Његовој: из те свести, из те покорности, у вашим душама ће изнићи свето трпљење. Оно ће се души открити оним миром, који ће оно донети у душу. У устима ће замрети свака реч противна промишљањима Божијим, занемеће свака мисао пред величином воље Његове, као што је о себи и својим сатрудницима рекао Свети Јеванђелиста Лука: Умирисмо се рекавши: Воља Господња нека буде (Дап 21,14). Требало би рећи да свака помисао, која се јави као противуречење и противљење промишљањима Божијим, потиче од сатане и представља његов пород. Таква помисао се, као богопротивна, мора одбацити приликом самог њеног јављања. Пример за то дао нам је Сам Господ. Када је казивао ученицима о страдањима која Му предстоје и о насилној смрти, Апостол Петар, подстакнут самилошћу и по особинама старог човека, поче гa одвраћати, говорећи: Боже сачувај, Господе! то неће бити Теби. Господ је Петру одговорио разобличујући почетак мисли коју је изразио: Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско (Мт 16,22-23). Зашто се наш дух буни против промишљања и допуштења Господњих? Зато што Бога не поштујемо као Бога; што се Богу нисмо потчинили као Богу; зато што пред Богом нисмо себи дали место које заслужујемо; због наше гордости, због нашег слепила; зато што нисмо уништили и одбацили своју палу, повређену и изопачену вољу. Тада се нећу постидети, када пазим на cвe заповести Tвoje. Исповедићу Ти се, Господе, у правости срца, када научим судове правде Teoje (Пс 118,67). Ти си Бог Спас мој, и Тебе потрпех васцели дан (Пс 24,5), подносећи храбро и током читавог мог овоземаљског живота све недаће које је Теби угодно да их допустиш ради мог спасења. Дар духовног расуђивања, који Бог шаље искључиво монасима што корачају путем смирења и смиреноумља, Св. Јован Лествичник одређује на следећи начин: „Сматра се да је расуђивање тачно схватање божанске воље у сваком тренутку, месту и ствари, схватање које се налази само у људима чиста срца, чиста тела и чистих усана.

КАКО СПАСТИ ДУШУ У ДАНАШЊЕ ВРЕМЕ

Љубљени! Не верујте сваком духу, него испитујте духове јесу ли од Бога, јер многи су лажни пророци изашли у свет. По овоме распознавајте Духа Божијег: сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је. А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао није од Бога и то је дух антихриста, за којега сте чули да долази и сада је већ у свету (Јн. 4; 1–3).

Ако је у апостолским временима било неопходно овакво упозорење љубљеног ученика Христовог, св. апостола и еванђелисте Јована Богослова, онда је оно сада далеко потребније. Наиме, тешко да је још некада у историји постојало толико лажних пророка који привлаче људе привидом добра, као што их има сада, у наше време. Ако тим духовима приступимо с мерилом на које нам је указао св. апостол, испоставиће се да нико од њих „не исповеда да је Исус Христос у телу дошао“, иако неки од њих не испољавају отворено непријатељство према нашем Господу и Спаситељу. Ти духови се, међутим, често међусобно не слажу, па су чак и у жестоком непријатељству, проповедајући наводно неке погледе на свет који су директно супротни једни другима. И поред тога, сви они имају једно заједничко обележје које их обједињује у јединствени, заједнички дух – дух савремености, како би с правом могли да га назовемо, јер је он главни и преовлађујући дух у савременом човеку. Какво је то заједничко обележје? То заједничко обележје је тежња да се човеку понуди јединствен, целовит, свеобухватан и складан поглед на свет који ће захватити целог човека и заменити хришћанско схватање света. Понављам да нису сви проповедници тих нових погледа на свет отворено и одлучно против хришћанства, али сви они игноришу хришћанство и хоће да уместо њега наметну свој поглед на свет који је наводно способан да усрећи човечанство и да за све људе створи нов, срећан и радостан живот на земљи.

Какви су плодови ових тежњи? Ја сам, као и ви, сведок и очевидац покушаја да се те тежње спроведу у живот и да се остваре на делу. Ја имам право да судим о њима, јер сам на себи искусио те жалосне покушаје. Погледајмо око себе. Свугде, а посебно у великим градовима, можемо да видимо красноречиве плодове тих покушаја. Ти опустошени градови, те страшне рушевине кућа, осакаћени људи и осиротела деца – то су достојни плодови тежње да се хришћански поглед на свет замени другачијим, тобоже животнијим и способним да човеку понуди срећу и благостање. Зар те језиве слике које се сада са свих страна откривају пред нашим очима нису довољно изразита карактеристика духа савремености који је и породио такве слике? (Плодови Другог светског рата, нап. прир.)

Ако се пак озбиљно замислимо над тим шта нам у будућности наговештава тај научнички изум страшне експлозивне снаге рушилачког оружја које називају „атомска бомба“, биће нам савршено јасно да дух који у овом тренутку влада у друштву никако не може да буде дух који је од Бога, ма у какву привлачну спољашњост да га облаче и ма каквим примамљивим речима и звучним обећањима да га прикривају.

Какав је тај дух и одакле он долази? Ми га називамо „духом савремености“, јер никада у историји човечанства није наступао тако безобзирно и дрско са својим лажним обећањима, проповедајући наступање срећног рајског живота на земљи, а у стварности пружајући, као што сада недвосмислено видимо, истински пакао испуњен оскудицом сваке врсте, кошмарима и страхотама за људе. Међутим, тај дух одавно постоји у свету, и од памтивека води борбу за своју превласт у људском друштву. Његово порекло је савремено појави првих људи на земљи. Сетимо се, као што и доликује, у чему се заправо састојао грехопад наших прародитеља, Адама и Еве. Размислимо у чему се заправо састојала суштина греха који су они починили и зашто је тај грех имао тако погубне последице за цео људски род? Тада ће нам постати јасно порекло тог „духа савремености“, који своје корене има у грехопаду првих људи.

У чему се, дакле, састојала суштина Адамовог и Евиног греха? У томе што су они посумњали у свог свеблагог Творца, Бога, и више поверовали Божијем непријатељу, ђаволу, него Богу, а затим нарушили заповест Божију, пошто су желели да и сами постану богови који знају шта је добро а шта зло. И рече змија жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са сваког дрвета у врту? А жена рече змији: Ми једемо рода са сваког дрвета у врту. Само рода с онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: нећете ви умрети, него зна Бог да ће вам се у онај дан када окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати што је добро што ли зло. И жена видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати, и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода с њега и окуси, па даде и мужу својему, те и он окуси. Тада им се отворише очи и видеше да су голи… (1. Мојс. 3; 1–7).

Према томе, суштина греха наших прародитеља састојала се у томе што нису желели да слушају Бога, него су пожелели да они сами постану богови. Када их је преварио, ђаво им је предао и тај дух самоуверене гордости који је био узрок и његовог сопственог пада. Од тог доба, тај дух самоуверене људске гордости и с њим тесно повезано противљење свеблагој вољи Божијој укоренили су се у људским душама и постали узрок заражености грехом, греховне искварености васцелог људског рода. Његове трагове можемо да пратимо свуда, у целокупном току историје човечанства.

Управо је он, тај дух самоуверене људске гордости и био узрок првог рата – братоубиства које је починио Каин, позавидевши свом брату Авељу. Тај страшни грех братоубиства довео је човечанство до тако безнадежног стања потпуне изопачености да је Господ морао да прибегне тако радикалној мери пресецања свенарастајућег зла као што је општесветски потоп. Међутим, греховна исквареност могла се препознати и у Нојевом потомству које је преживело потоп. Његов син Хам, чије је име постало заједничка именица (у руском језику „хам“ као заједничка именица значи „простак“), представља запањујући пример непоштовања према родитељима и одбацивања родитељског ауторитета, чији је првобитни извор, наравно, укорењен у оној самоувереној људској гордости која човека наводи да се са висине, са презиром, ниподаштавањем и подсмехом односи према другим људима, чак и ако су они старији од њега и заслужују поштовање због самог свог положаја.

Та иста људска гордост подстакла је у народу жељу да створи себи име и да започне са изградњом Вавилонске куле. То је узроковало да се Бог супротстави људској гордости мешајући им језике. Људи су се после тога расејали по читавој земљи и образовали различите народе који су од тог времена непрестано непријатељски расположени једни према другима.

Када су се расејали по целој земљи, људи су се поделили на разна племена и народе. При том се у основи ове поделе налазила она иста самоуверена људска гордост која је добила облик такозваног „националног поноса.“ Она је изродила непомирљиво непријатељство међу појединим народима и безбројне ратове којих је препуна историја човечанства. Ако отворите било који савремени уџбеник историје, добићете утисак да је целокупна историја људског рода у суштини историја ратова: један рат смењује други и то је све. Сасвим је разумљиво да је човечанство, изгубивши своје јединство, изгубивши свест о том јединству и разбивши се на мноштво међусобно непријатељски расположених народа, изгубило и веру у једног Бога, изгубило и свест о једности Божанства. У сваком народу појавили су се његови сопствени, национални богови, који су одговарали духу и склоностима сваког народа. Сваки народ је у својој религији одражавао свој лични, народни карактер, стварајући богове „по сопственом лику.“ Такво је порекло многобоштва (паганизма), те изопачене религије која је створена као резултат оног истог духа самоуверене људске гордости . То заборављање јединог истинитог Бога и поклоњење лажним боговима које је људска машта створила по сопственом образу, то обоготворење сопствених страсти и порока било је узрок дубоког моралног пада, у чији је бездан све више и више тонуо стари свет пре доласка Христовог.

О свему томе изврсно говори апостол Павле у Посланици Римљанима: И како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично. Њих који су испуњени сваке неправде, блуда, злоће лакомства, неваљалства, пуни зависти, убиства, свађе, лукавства, злоћудности, дошаптачи опадачи, богомрсци, насилници, хвалисавци, гордељивци, измишљачи зала, непокорни родитељима, неразумни, невере, неосетљиви, непомирљиви, немилостиви (Римљ. 1; 28–31).

Кад је зло на земљи достигло своју највишу тачку, када је човечанство у свом неизмерном паду дошло у безизлазну ситуацију, савршила се „велика тајна побожности“ – Бог је послао на земљу Свог Јединородног Сина да спасе људски свет који је пропадао. Чиме је Син Божији, Који је дошао на земљу, лечио пало човечанство? Наравно, оним леком који може да излечи његову најважнију болест. Као што смо видели, човечанство је оболело од гордости и Господ га исцељује смирењем. Господ нам лекцију смирења није дао само Својим проповедима, него превасходно Својим сопственим примером – примером Свог земаљског живота, почев од самог Свог рођења.

Где се родио Господ? Он није рођен у богатој кући нити у раскошном дворцу, него у убогој пећини. Није рођен у тадашњој престоници света, у гордом Риму, него у сиромашној и презреној јудејској земљи. Како је живео Господ? Живео је, према Његовим сопственим речима, тако што није имао где главу склонити, будући у правом смислу те речи „странац и придошлица на ову земљу.“ Како је окончао свој овоземаљски живот? Срамном, у очима тадашњег друштва, смрћу на крсту, као последњи злочинац. „Жалосном смрћу окончао је презрени живот“, говорио је о Њему познати непријатељ и борац против хришћанства, Келс. Дајући нам Својим сопственим животом пример најдубљег смирења, ваплоћени Син Божији је и у основе Свога учења такође положио смирење: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско.“ Тим речима Он започиње своју проповед. „Покајте се“, тј. одбаците своју гордост, постаните свесни да сте грешни, притеците Богу, али не са осећањем самозадовољног превасходства, него са осећањем свог духовног сиромаштва, сопствене ништавности и своје непотребности. Молите се Богу да вам опрости ваше грехове и да вас помилује. Своју Беседу на гори започео је тако што је најпре блаженима назвао „сиромашне духом“:Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско. Призивајући к Себи превасходно све уморне и натоварене као најспособније да усвоје врлину смирења, Он им каже: Узмите јарам Мој на себе и научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11; 29). Своје апостоле такође је поучавао смирењу, пресецајући у њима свако застрањивање и тежњу ка првенству, због чега им је више пута рекао: Који хоће да буде велики (први) међу вама, нека вам буде служитељ (Мт. 20; 26).

Према речима Господњим, онај који хоће да уђе у Царство небеско мора да се смири као мало дете: У онај час приступише ученици Исусу говорећи: Ко је дакле највећи у Царству небеском? И дозва Исус дете, и постави га међу њих, и рече: Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско. Који се, дакле, понизи као дете ово, онај је највећи у Царству небеском (Мт. 18; 1–3).

Желећи да још једном Својим следбеницима нагласи значај смирења, Господ је на Тајној вечери опрао ноге Својим ученицима и при том им рекао: Знате ли шта сам вам учинио? Ви ме зовете Учитељем и Господом, и право велите, јер јесам. Кад вам, дакле, опрах ноге Ја, Господ и Учитељ, и ви сте дужни једни другима прати ноге. Јер сам вам дао пример да, као што Ја учиних вама, тако и ви чините (Јн. 13; 12–15).

Ето какав је дух Христов! Дух Христов је дух смирења, који се супротставља духу самоуверене људске гордости. Научите се од Мене, јер сам Ја смирен и кротак срцем – то су речи Христове, које морају бити животно гесло сваког хришћанина. „У вама, хришћанима, треба да буду оне исте мисли које и у Исусу Христу“, каже апостол Павле у Посланици Филипљанима. Какве су те мисли? Ево какве: Будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом, него је Себе понизио узевши обличје слуге, постао истоветан људима и изгледом се нађе као човек. Унизио је Себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту (Филипљ. 2; 6–8). Ви ћете, међутим, рећи – а многи су тако и говорили и још увек говоре – да је то дух слабости, немоћи, ништавности, обеснажености: шта је у томе добро? Зар у животу нису бољи и важнији одважност, енергија, уздање у себе и сопствене снаге? Многи тако и чине: проповеди хришћанског смирења супротстављају учење о снажној личности која се упорно бори и превазилази све препреке. Такво је, на пример, учење немачког философа Фридриха Ничеа о „натчовеку.“ Слично као и многи други, и он је сматрао да је хришћанско смирење испољавање слабости. Међутим, то је грешка, то је грубо неразумевање ствари. Хришћанско смирење ни у ком случају није испољавање слабости, него сасвим супротно: то је сила у човеку, али не човечија, него сила Божија. Сила се Моја у немоћи показује савршена, рекао је Христос апостолу Павлу када је овај тражио од Господа да од њега удаљи ангела сатаниног који га је мучио. Разумевши значење тих речи Господњих, св. апостол затим каже да ће се далеко радије хвалити својим слабостима, како би сила Христова обитавала у њему (в. 2. Кор. 12; 9). Човек поседује слободну вољу и због тога се сила Божија или благодат Божија у пуној мери пројављује у човеку тек онда када човек васцелога себе преда Богу, тј. када ја прожет духом смирења и покорности вољи Божијој. Људска гордост, која хоће да се руководи сопственим снагама, омета пројављивање силе Божије у човеку. Услед тога смирени није слаб него је, напротив, снажан, снажан по сили Божијој која се пројављује и дејствује у њему. Напротив, гордељивац је слаб, јер одбацује једино–свемоћну благодат Божију и остаје само са својим људским снагама које су, наравно, неупоредиво слабије и незнатније него свемоћна благодат Божија. Због тога ће гордост увек, пре или касније, бити посрамљена, и горди човек пада, пропада са свом својом самоувереношћу, са свим својим плановима и прорачунима.

БЕСЕДА НА НОВУ ГОДИНУ

Ова ђаволска славља, каква се данас дешавају, раскалашност, исмејавања, поруге, окупљања која трају по читаву ноћ и разуздано комедијашење поробили су наш град страшније од било ког непријатеља. Сада би пак сви требало да буду уздржани, да плачу и да се притаје, како они који су сагрешили, тако и они који нису, једни због својих грешака, а други гледајући на недоличност своје браће. Наш град се, међутим, разуздано весели, блиста и украшава; као нека жена која воли раскош и улепшавање, и трг се данас брижљиво украшава, облачећи се у злато и раскошне одежде, обућу и друго томе слично. Сваки занатлија, износећи своје производе, труди се да надмаши све оне који се баве истим послом као и он. Премда такво надметање указује на детињаст ум и на душу која не помишља ни на шта велико и узвишено, оно није претерано штетно: то је тек нека неразумна усрдност, која изазива подсмех према онима који се у томе надмећу. Ако пак желиш да украшаваш, онда не украшавај своју радионицу, него душу; не украшавај трг, него свој ум, да би се дивили ангели, да би ти архангели били благонаклони и да би те Господар ангела наградио Својим даровима. Напротив, истицање (разметање) какво сада постоји подстиче на смех и завист – на смех оне што помишљају на нешто узвишеније, а на љубомору и завист оне што страдају од исте болести. Овако надметање, као што сам рекао, не заслужује одлучну осуду. Данас су најжалосније од свега, надметања која се одвијају по крчмама, препуним раскалашности и безбожништва. Кажем безбожништва због тога што они, који се тиме баве прате (надзиру, означавају) дане, гатају и мисле да ће им, ако први дан овога месеца проведу у наслади и задовољству, таква бити цела година, и кажем; раскалашности, због тога што се и жене и мушкарци, напунивши бокале и чаше вином, све до зоре неумерно опијају. То не доликује нашем мудрољубљу, без обзира чините ли ово сами, или допуштате другима – рођацима, пријатељима или суседима.

Зар нисте чули речи апостола Павла: Гледате на дане и мјесеце, и времена и године! Бојим се за вас, да се нисам узалуд трудио за вас (IV Гал.10-11)?

Крајње је неразумно ако због једног дана, проведеног у добром расположењу, очекујете да ће вам цела година бити таква. Такво мишљење не само да је неразумно, него је и последица ђавољег утицаја према којем, тобоже, у стварима нашег живота не би требало да се ослањамо на сопствену ревност и склоности, него на временске периоде. Неће ти цела година бити срећна ако се првога дана у њој будеш опијао, него ако и првог и сваког другог дана будеш творио вољу Божију.

Дан не бива лош или добар по својој природи – јер се дан од дана ни у чему не разликује – него услед наше усрдности или немара. Ако си творио правду, дан ти је добар; ако си сагрешио, онда је лош и обремењен казном. Ако будеш тако расуђивао и тиме се руководио, свакога дана творећи молитве и дајући милостиње, онда ће ти цела година бити срећна. Радост не долази од пијанства, него од духовне молитве, она не долази од вина, него од поучне беседе. Вино узрокује буру, а реч тишину; вино прави буку, а реч зауставља метеж; вино помрачује ум, а реч га просвјетљује и када је помрачен; вино уноси очајање (тескобу, потиштеност) и тамо где није постојало, а реч га прогони и оданде где је постојало. Ништа тако не води у срећу и радост, као истине вере (досл. Догмати философије): презир према садашњем, ишчекивање будућег, и то, да ништа људско не сматрамо за постојано – ни богатство, ни власт, ни почасти, ни поштовање. Ако си научен тој мудрости, онда те неће мучити завист кад видиш богатог, нити ће те, ако паднеш у сиромаштво, то сиромаштво понизити.

На тај начин ћеш увек моћи да празнујеш. Хришћанину не приличи да празнује одређене месеце, нити први дан месеца, нити пак само недељом, него читав свој живот треба да проводи у празновању какво му доликује.

Какво је то празновање? О томе послушајте Павла који каже:Зато да празнујемо не у квасцу старом, ни у квасцу злоће неваљалства, него у бесквасним хлебовима искрености и истине (1.Кор. 5). Према томе, ако ти је савест чиста, ти онда непрестано празнујеш, јер се храниш добрим надама и радујеш ишчекивањем будућих добара. Ако пак имаш грижу савести и ако си крив за многе грехе, онда ти ни хиљаду празника и прослава неће помоћи да се осећаш боље од оних што плачу. Каква ми је корист од сунчаног дана, кад је моја душа помрачена прекорима савести? Према томе, ако желиш да имаш користи од почетка нове године, онда поступај овако: када видиш да се навршила година, заблагодари Господу што те провео кроз тај годишњи период. Буди скрушен у срцу, одмери време свога живота и сам себи реци: дани јуре и пролазе, време се навршава, велики део свога пута већ смо прешли, а шта смо урадили? Зар ћемо одавде отићи празни и лишени сваког доброг дела? Суд је пред вратима, а живот незадрживо хрли ка старости?

Овога се сећај кад се смењују године; помислимо на будући дан (Суда), да и за нас не би неко рекао оно што је пророк рекао за Јудејце:Изчезоше у сујети дани њихови, и године њихове са хитањем (Пс. 77; 33). Онај празник, о којем сам говорио, постојан је и не ишчекује годишње периоде, и није ограничен на одређене дане. Њега подједнако може да празнује и богаташ и сиромах, јер ту није важан новац, ни богатство, већ само врлина. Немаш новца? Постоји стан Божији, највредније од свих блага, јер се оно не може ни уништити, ни изменити, ни потрошити. Погледај на небо и на небо небеса, на земљу, море, ваздух, разнородне животиње, различито биље и на читав људски род; сети се ангела, архангела и вишњих сила. Имај на уму да је све то, богатство твога Господара. Не може бити да је слуга тако богатог Господара сиромашан, ако је његов Господар милостив према њему. Гледање на дане не приличи хришћанској философији и припада јелинској (незнабожачкој, паганској) прелести…

ПОСЛАНИЦА ПАТРИЈАРХА ВАРНАВЕ О СРБСКОЈ НОВОЈ 1937.год.

Ево свиће нам Нова Година. Ја бих желео да вам je честитам. Но не знам како да вам je честитам кад видим мрачне облаке који су се наднели над нас, и не само наднели него и спустили међу нас?

Како могу рећи: Срећна вам Нова Година, и како ће нам она моћи бити срећна кад нас je несрећа стегла својим канџама са свих страна?

Једна je несрећа наша у дегенерацији разума a друга у дегенерацији морала. Интелектуална и морална дегенерација — то су ти мрачни и градобитни облаци, које преносимо из Старе у Нову годину. Боље ћете ме разумети кад вам кажем: наши властодршци изгубили су и памет и поштење.

A да су изгубили памет показује њихова недоследност и противречност у начину како они чувају ову прескупу државу и како воде наш мученички народ. Зову се националистима — и то би заиста требали да буду као и сви грађани ове земље — међутим праве пакт са црном интернационалом, и пуштају ову да до сржи затрује наш здрави светосавски национализам. Тако су наши властодршци и националисти и интернационалисти у исто време. Може ли то бити? Како се те две супротности даду измирити у нашој држави? Свим силама наши властодршци гоне једну a грле другу интернационалу, гоне црвену, a грле црну. Зар обе нису подједнак отров за нашу младу државу и за наш здрави народни организам. Наш народ библијски je изрекао ону пословицу: „Кад Бог хоће некога да казни, прво му памет узме“.

Ова света реч обистињава се потпуно на нашим властодршцима. Бог узима памет онима који су непоштени и неморални, пa били то мали или велики људи. To сведочи и Божји апостол Павле кад говори о паганским Римљанима: „Зато што бијаху неморални и не марише за истину Божију, зато их предаде Бог у покварени ум да чине оно што не ваља“ (Рим. 1, 28).

Ja се позивам на све вас као сведоке, да je заиста корупција захватила наш живот. He гледа се ни карактер ни поштење него се све цијени према партијској боји и према партизанској ревности. He награђује се чиновник према савесном раду него према услугама партији. Од гласања за овога или онога зависи судба људи, зависи срећа или несрећа свих чиновника и њихових породица. Обећања, концесије, бакшиши, то су савремене методе којима се ломе карактери у једној нацији коју нијесу могла сломити ни завојевања, ни окупације, ни интернирање, ни све иностране тираније нити дуговјечна робовања. Ha видику свега овога ja незнам, како да вам честитам Нову Годину и како да изустим онај радосни поздрав: Срећна вам Нова Година!

Без разума и без поштења наши су властодршци ударили сада на Светосавску православну цркву. Сви редути срБски у овој слободи и слободној држави упуштени су и предани. Сада je дошао атак и на последњи бедем срБски, на Свету срБску цркву. Хоће сад и њу да предаду и издаду. Хоће да потсеку сасвим корен срБском народу. Хоће да оставе срБско име празно, пусто, без икаквог садржаја, и духовног и моралног и историјског и културног.

Из сасвим непознатих разлога и ником недокучивих узрока они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале. Тим уговором они хоће да доведу до триумфа тога поглавара на Балкану, за којом он тежи хиљаду година. Против тога црног поглавара и његове језуитске војске борили су се најпре византијски патријарси и цареви. Кад je њихово оружје малаксало, борбу су прихватили наши славни Немањићи на челу са Св. Савом.

Кад je срБско царство пало и на Косову и сами Турци су се борили против латинске најезде на Балкан. И благодарећи Турцима, та најезда je устукнута. Знали су Турци лажни карактер те интернационале пa joj нису дали на Балкан. Знали су Турци разорно дејство њено унутра у држави; знали су да та интернационала не преза ни од каквих средстава, ни од каквих сплетака и интрига, пa нијесу улазили ни у какве компромисе с њом. Православну веру Османлије су понекад и гониле али су je сматрали за веру и поштовали као веру. Међутим на ону црну интернационалу гледали су не као на вјеру него као на политику.

И ето, браћо моја, тој нескрупулозној политичкој организацији данас наши властодршци широм отварају све капије и пуштају je да стане чврстом ногом на Балкан. И то ко и кад? Некакви туђинци, но крштени синови Светосавске цркве, који себе називају на- ционалистима и то у времену не наше какве слабости него у напону наше државне снаге! Нека je част Турцима, и нека je срам таквим православцима и таквим Србима!

Сваки разуман и поштен човјек може лако да увиди страшне и многобројне штете пo наш васцели народ од тог црног уговора, пo Југославију, пo цео мученички Балкан наш и пo словенство. Тим уговором се ударају пре свега окови на нашу јадну браћу Католике у Југославији. По том уговору они постају безропотни робови једног страног суверена. Њима се чини највећи удар, највећа штета, највећа неправда. Римска црквена организација, прво политичка пa онда верска, постаје повлашћена у овој држави са правима и повластицама које она нигде у Европи нема и које није имала државна црква у Србији.

Зашто око вати нашу браћу Хрвате и Словенце и остале католике у овој слободној држави? Зашто понижавати и штетити СрБску православну цркву, која je кроз све векове мука очувала у срБском народу кандило вере и пламен родољубља? Зашто бацати тиме љагу на сву историју нашу? Зашто вријеђати велике светитеље и херојске претке наше, који су у најтежим данима одбранили нашу Цркву од најезде црних интернационалних чета из преко мора? Зашто јачати једну интернационалу у нашој земљи на рачун нашег чистог и дивног национализма.

Пребацују нам што уносимо политику у Цркву! He уносимо ми политику у Цркву него уносе отров у цео организам народни они који су изгубили и памет и родољубље и поштење. Ja не говорим овде против једне политике или једног режима него против корупције, која хоће да нас угуши и да наш велики народ свуче у блато и стави у ред последњих народа на кугли земљиној. Ko ће казати народу истину ако не народна света Црква? Одакле ће се чути глас Божји и глас пригушене народне савјести ако не из Светославне Цркве? Ја се не бојим овога што сада говорим. Ја се бојим да нисам одоцнио да ово јавим народу. Можда сам ово требао раније рећи. Бојим се одговараћу зато пред судом Божјим. Али све сам рачунао, као и сви савесни људи у овој земљи, да ће се зло ускоро прекратити.

Но зло се не покраћује, него умножава. Плима корупције не опада него расте и ево дођоше воде зла до гуше, како каже Псалмист. Хоће умножено зло да нас удави и са свима нашим историјским и културним вредностима одвуче у пропаст.

Ja чујем Уздахе народне, чујем где се шапће, јер се слободно не смије говорити! Само нас Бог једини може спасти! Па ако нас Бог може спасити онда припаднимо Богу на молитву. И Бог који нас je до сада спасавао од пропасти и одсад ће нам бити спас. Но осим мопитве Богу треба и сами све да учинимо што je у нашој власти, да изађемо из ове помрчине на светлост.

Зато вас позивам, браћо и сестре, да се пренемо, да устанемо и збијемо се у редове, као војска Божија против војске сатанске.Светосавски народ увек се умео сјединити у часовима опасности. Сад je час опасности. Ja вас позивам, као Ваш Патријарх, да заборавите партијске свађе и обзире и да братски брат брату пружите руку.

Светосавска црква и ако je заборављена и понижена од својих сопствених синова, није мртва него жива. У њој je дух Божији, онај силни дух који се јавио Апостолима у виду пламена и вихора. Ако се тај дух због немарности многих био утишао, време je да му се даде маха да дејствује. У Цркви Православној крманош je Свети Сава. A Свети Сава je жив, a не мртав, и чека само заповест од Бога да буди и диже успаване Србе.

A ја као први слуга божји и наследник Светога Саве и мученичких Патријараха срБских вичем вам свима. Ha окуп срБски народе! Ha окуп не против наше браће друге вере или друге народности, него против безумља и корупције! Ha окуп, срБски народе, у име части и образа! Ha окуп срБски народе, у име Бога и Светога Саве! Ha окуп срБски народе, у име историје твоје и легиона мученика твојих! Ha окуп срБски народе на понос младог Краља Петра Карађорђевића! Ha окуп срБски народе ради деце твоје и будућности твоје!

Без тога неће ти бити срећна ни Нова Година нити и један дан, нити и један сат. A стиме, ако послушаш глас мој, бићеш срећан у наступајућој Новој Години и кроз све године до краја времена.

Нека би Бог дао да тако буде!   Амин.

ТРЕБА ПРЕТРПЕТИ СВАКУ КЛЕТВУ - ПРЕКОР И НЕПРИЈАТНОСТ

                                                                                                

Строго се чувај и буди пажљива душо моја, јер последња времена већ наступају;потребан ти је нарочити подвиг и трпљење, и када су у питању демони и када су у питању људи-међу људима пази се видљивих, а у пустињи невидљивих непријатеља. Нико никад не добија венац живота без страдања, без победе над ђаволом; ко изађе против нападача и победи га својом храброшћу и јунаштвом, добија част и славу и светли венац. Тако и ти, душо, треба да будеш јака и отрпиш сваку непријатност и понижење, а сваки прекор да примиш с радошћу, не само без охолости и самооправдања, него и уз тражење опроштаја, јер свака увреда, неугодност, поруга, клевета, прекор, и сваки презир и лажна оптужба даје човеку смирење и благодат. Ако то не поднесеш,него се жалостиш, гордиш или гневиш у односу према ономе ко те је повредио,нећеш доспети у савршенство и спасти се, јер тако чине неискусни, који су обузети страстима, малодушни и слабоумни; савршенима је својствено да све то приме с радошћу и поднесу с благодарењем. Кад ђаво не може сам да напакости неком од нас, и да стане на пут добром животу, он ствара невоље које превазилазе наше снаге – хушка на нас некога од оних који су му подложни, да би преко њих, као преко својих оруђа, постигао циљ. Ако ради Царства Небеског истрпимо патње које нам људи наносе кроз непријатности, клевете и понижења, наша ће победа имати вредност као да је извојевана против самог ђавола. Сети се светих од давнина, којих је свет био недостојан, који су подносили немаштину , муке и гоњења. Зар хоћеш да установиш неки нови пут, којим се желиш спасити? Ако већ не можеш да се трудиш као Оци, онда бар разумно подноси, угледајући се на њих. Ова добродетељ није мала, пре би се рекло – већа је од свих: ако неко Бога ради с благодарењем подноси недаће и клевете – велико дело чини. У томе је смирење и љубав – да се трпи жалост којој је узрок брат. Тако су се многи спасли; а поменути пут припада нарочито јуродивима, јер управо они подносе многе клевете. Јуродство је велико дело Бога ради, зато што обухвата све добродетељи; јуродиви, осим трпљења, око кога се усрдно труде и којим своју недаћу превазилазе, ништа од обичних ствари немају. Дакле, душо, данас нема бољег пута од овога.Буди глув, нем и слеп; не обраћај пажњу на свакодневне проблеме које носи живот,а од људи се, као какав безумник, удаљуј, и сматрај себе неспособним за било шта,тј. Бога ради јуродивим. Онај ко жели да буде пред Богом мудар и разуман, нека свима у овом неразумном свету буде слуга. Соломон, корећи себе због излишне мудрости, рекао је да је она сујетна и да је блажен човек који је стекао страх Божији, смирење и љубав, односно непрестану молитву: такав је стекао истинску мудрост и богатство. Нас спасава вера без икаквог порока. Као што је вера без дела мртва, тако је мртво и дело без вере, где је права вера и добра дела, тамо је потпуна праведност. Сада човек треба самог себе да поучава, сам над собом да бди у сваком добром делу. Онај ко један час уздише над својом душом, учинио је више од онога ко је задобио цео свет. Ако спасемо себе – то нам је довољно. Свако ко упражњава добродетељи – спасава се; ако неко цео свет спасе, а себе погуби, каква му је корист од тога? Сви знамо како да се спасемо, но то због лењости нећемо. Спасавај самог себе! Неће свако одговарати што није поучавао друге, већ само они којима је то било дато: они су дужни до смрти да пострадају и душу своју да положе за стадо; а свако ће дати одговор за себе. Ако су се и велики монаси, како сведоче свештене историје, по смирењу уклањали од духовног руковођења, од славе и од тога да поучавају друге и носе њихово бреме, онда тим пре ми грешни и недостојни треба да избегавамо тако нешто, јер ћемо повредити и себе и ближње. Уместо о многима,о себи се старајмо. Данас неки људи не прихватају добру науку и правила остављена од Отаца; такви чак исмевају оне који се добро подвизавају: живе по својој вољи и бирају учитеље који им одговарају. Стога су неки, поучавајући друге, себе повредили, јер овакав однос према другима може да доведе до разарања сопствених темеља и хлађење душе. За нас је довољно да се старамо о себи, о свом спасењу. Према братовљевом недостатку односи се као да си слеп, глув и нем – не гледај, не слушај и не говори, не покушавај, као простоуман, да разумеш и не прави се мудар; пази на себе, буди разуман и опрезан. Ако неко ко жели да се спасе обраћа пажњу на сваку љутиту реч и ако се не труди да око начини слепим, ухо глувим и језик немим, неће моћи да без узнемирења пребива у душевном покоју. Ако те неко буде испитивао, не допусти себи да се правдаш или противречиш, већ са смирењем реци: ''Опрости ми Бога ради!'' и даље ћути. Јер је Господ наш Исус Христос показао пример смирења, како је писано: као јагње на заклање вођен би и као овца нем пред оним који стриже не отвори уста Својих. Од тескобе и стида узе се, а род Његов ко ће исказати. (Ис. 53, 7-8). Треба да се угледаш на свог Саздатеља човече; тако ти треба без речи да стојиш пред оним ко ти пркоси, као да имаш воду у устима, или као да немаш језик; само говори: “Праштај’’, сматрајући притом себе достојним сваке муке и мислећи овако: “Ако цео свет устане против тебе,непрестано те понижавајући и огорчавајући, зашто ти је покварењаче, стало до људи (њиховог мишљења)?’’ Не помишљај да ће ти брат нанети какво зло. Зло ће устати на нас и без њега – само од себе. Ако због будуће награде претрпиш било коју невољу, не криви за њу брата, ни себе. У свакој ствари труди се да себе укореваш, знајући и показајући себи да си земља и да ћеш у земљу опет отићи.Заувек научи три речи: “праштај’’, “благослови’’ и “помоли се за мене грешног’’. Никога не питај за неку ствар која ти није заиста потребна. Навикни да о сваком човеку говориш добро, а себе да унижаваш. У томе је – велико смирење које душу уздиже из ада, одсецање страсти, и велика победа против ђавола. Нека нас Бог оснажи да поднесемо лажну оптужбу.

Свети Пајсије Величковски-О томе да треба претрпети сваку клевету, прекор и непријатности Строго се чувај и буди пажљива душо моја, јер последња времена већ наступају;потребан ти је нарочити подвиг и трпљење, и када су у питању демони и када су у питању људи-међу људима пази се видљивих, а у пустињи невидљивих непријатеља. Нико никад не добија венац живота без страдања, без победе над ђаволом; ко изађе против нападача и победи га својом храброшћу и јунаштвом, добија част и славу и светли венац. Тако и ти, душо, треба да будеш јака и отрпиш сваку непријатност и понижење, а сваки прекор да примиш с радошћу, не само без охолости и самооправдања, него и уз тражење опроштаја, јер свака увреда, неугодност, поруга, клевета, прекор, и сваки презир и лажна оптужба даје човеку смирење и благодат. Ако то не поднесеш,него се жалостиш, гордиш или гневиш у односу према ономе ко те је повредио,нећеш доспети у савршенство и спасти се, јер тако чине неискусни, који су обузети страстима, малодушни и слабоумни; савршенима је својствено да све то приме с радошћу и поднесу с благодарењем. Кад ђаво не може сам да напакости неком од нас, и да стане на пут добром животу, он ствара невоље које превазилазе наше снаге – хушка на нас некога од оних који су му подложни, да би преко њих, као преко својих оруђа, постигао циљ. Ако ради Царства Небеског истрпимо патње које нам људи наносе кроз непријатности, клевете и понижења, наша ће победа имати вредност као да је извојевана против самог ђавола. Сети се светих од давнина, којих је свет био недостојан, који су подносили немаштину , муке и гоњења. Зар хоћеш да установиш неки нови пут, којим се желиш спасити? Ако већ не можеш да се трудиш као Оци, онда бар разумно подноси, угледајући се на њих. Ова добродетељ није мала, пре би се рекло – већа је од свих: ако неко Бога ради с благодарењем подноси недаће и клевете – велико дело чини. У томе је смирење и љубав – да се трпи жалост којој је узрок брат. Тако су се многи спасли; а поменути пут припада нарочито јуродивима, јер управо они подносе многе клевете. Јуродство је велико дело Бога ради, зато што обухвата све добродетељи; јуродиви, осим трпљења, око кога се усрдно труде и којим своју недаћу превазилазе, ништа од обичних ствари немају. Дакле, душо, данас нема бољег пута од овога.Буди глув, нем и слеп; не обраћај пажњу на свакодневне проблеме које носи живот,а од људи се, као какав безумник, удаљуј, и сматрај себе неспособним за било шта,тј. Бога ради јуродивим. Онај ко жели да буде пред Богом мудар и разуман, нека свима у овом неразумном свету буде слуга. Соломон, корећи себе због излишне мудрости, рекао је да је она сујетна и да је блажен човек који је стекао страх Божији, смирење и љубав, односно непрестану молитву: такав је стекао истинску мудрост и богатство. Нас спасава вера без икаквог порока. Као што је вера без дела мртва, тако је мртво и дело без вере, где је права вера и добра дела, тамо је потпуна праведност. Сада човек треба самог себе да поучава, сам над собом да бди у сваком добром делу. Онај ко један час уздише над својом душом, учинио је више од онога ко је задобио цео свет. Ако спасемо себе – то нам је довољно. Свако ко упражњава добродетељи – спасава се; ако неко цео свет спасе, а себе погуби, каква му је корист од тога? Сви знамо како да се спасемо, но то због лењости нећемо. Спасавај самог себе! Неће свако одговарати што није поучавао друге, већ само они којима је то било дато: они су дужни до смрти да пострадају и душу своју да положе за стадо; а свако ће дати одговор за себе. Ако су се и велики монаси, како сведоче свештене историје, по смирењу уклањали од духовног руковођења, од славе и од тога да поучавају друге и носе њихово бреме, онда тим пре ми грешни и недостојни треба да избегавамо тако нешто, јер ћемо повредити и себе и ближње. Уместо о многима,о себи се старајмо. Данас неки људи не прихватају добру науку и правила остављена од Отаца; такви чак исмевају оне који се добро подвизавају: живе по својој вољи и бирају учитеље који им одговарају. Стога су неки, поучавајући друге, себе повредили-јер овакав однос према другима може да доведе до разарања сопствених темеља и хлађење душе. За нас је довољно да се старамо о себи, о свом спасењу. Према братовљевом недостатку односи се као да си слеп, глув и нем – не гледај, не слушај и не говори, не покушавај, као простоуман, да разумеш и не прави се мудар; пази на себе, буди разуман и опрезан. Ако неко ко жели да се спасе обраћа пажњу на сваку љутиту реч и ако се не труди да око начини слепим, ухо глувим и језик немим, неће моћи да без узнемирења пребива у душевном покоју. Ако те неко буде испитивао, не допусти себи да се правдаш или противречиш, већ са смирењем реци: ''Опрости ми Бога ради!'' и даље ћути. Јер је Господ наш Исус Христос показао пример смирења-како је писано: као јагње на заклање вођен би и као овца нем пред оним који стриже не отвори уста Својих. Од тескобе и стида узе се, а род Његов ко ће исказати. (Ис. 53, 7-8). Треба да се угледаш на свог Саздатеља човече; тако ти треба без речи да стојиш пред оним ко ти пркоси, као да имаш воду у устима, или као да немаш језик; само говори: “Праштај’’, сматрајући притом себе достојним сваке муке и мислећи овако: “Ако цео свет устане против тебе,непрестано те понижавајући и огорчавајући, зашто ти је покварењаче, стало до људи (њиховог мишљења)?’’ Не помишљај да ће ти брат нанети какво зло. Зло ће устати на нас и без њега – само од себе. Ако због будуће награде претрпиш било коју невољу, не криви за њу брата, ни себе. У свакој ствари труди се да себе укореваш, знајући и показајући себи да си земља и да ћеш у земљу опет отићи.Заувек научи три речи: “праштај’’, “благослови’’ и “помоли се за мене грешног’’. Никога не питај за неку ствар која ти није заиста потребна. Навикни да о сваком човеку говориш добро, а себе да унижаваш. У томе је – велико смирење које душу уздиже из ада, одсецање страсти, и велика победа против ђавола. Нека нас Бог оснажи да поднесемо лажну оптужбу.

Copy and WIN : http://bit.ly/copy_win

ТАКО СЕ НЕКАДА БРАНИЛО СРБСТВО

Те, 1439, године у Фиренци унију са Ватиканом су потписали сви православни верски поглавари. Сви, осим Светог Марка Ефеског и Патријарха српског…

 ДЕСПОТ ЂУРАЂ ЗАПРЕТИО ПОГУБЉЕЊЕМ ПАТРИЈАРХУ, АКО ПОТПИШЕ УНИЈУ СА ВАТИКАНОМ…

 



Када је у 15. веку Турска освојила Балкан, Византија и остале православне земље нису биле у могућност да се Турцима одупру. Тражили су помоћ од западних хришћана! Ватикан их је дочекао уценом. Обећана им је помоћ од земаља Западне католичке Европе под условом да потпишу унију са католичком црквом, тј. да православна црква призна врховну власт Ватикана.

Васељенски патријарх из Цариграда је подлегао том притиску. Заказан је сабор у Фиренци 1439. године.

На сабор су дошли сви православни патријарси, чак и Руски. Сви, осим Српског. Владар Србије, деспот Ђурађ Бранковић, рекао је српском патријарху да ће га обесити уколико оде у Фиренцу.

Те, 1439, године у Фиренци унију са Ватиканом су потписали сви православни верски поглавари. Сви, осим српског (и светог Марка Ефеског, видети прилог). Сазнавши да се Србија супроставила моћном Ватикану, руски Велики Кнез је погубио свог патријарха, због срамоте коју је нанео Русији. Када се и у Цариграду сазнало да Срби нису потписали унију, настали су нереди. На захтев народа, Васељенски патријарх морао је да се повуче. Ватикан то Србима никад није опростио. Вековима је католицима у срце усађивао мржњу према Србима…

 

Прилог тексту:

Ево мало детаљније о овом догађају, пошто горе нисам напоменуо св. Марка Ефеског који је исто имао огромних заслуга да се ова унија не призна, као и велика заслуга нашег Ђурађа који једини није дозволио свом патријарху приступ на том скупу ( па, само тај чин је сигурно изиритирао папу ) сви шаљу своје претставнике, само Срби не ( шта вам то говори…) једини ко није потписао од присутних био је Марко Ефески…ево о том догађањима у наставку.

Велики је био одјек у православном свету и народу то што је једино српски патријарх одбио да дође на тај скуп-сав православни свет га је славио као свог патријарха а великих заслуга за то је имао и Ђурађ.

У то време, 10. јуна 1439. године, умре стари Патријарх Јосиф не потписавши ипак унију, коју неће потписати ни свети Марко, митрополит Ефески и заменик Патријарха Антиохијског и Јерусалимског. Тада папа навали на цара и на источне епископе да признају не само римске лажне и јеретичке догмате него и врховну папску власт над целом Црквом и целим светом, позивајући се при томе на лажне документе неког Исидора и тобожње “завештање” цара Константина, што је све било исфабриковано у Риму, да би се макар и лажним документима потврђивало незајажљиво властољубље папско. Свети Марко је и тај захтев енергично одбио и изјавио: “За нас папа представља само једнога измећу патријараха, али и то – ако би он био православан”. Но папа као неки тиранин, и бедни, невољом прикљештени, цар издајица, и остале издајице око њега, најзад потпишу срамну унију, пљунувши тиме на све одлуке свих Васељенских Сабора и светих Отаца својих. Један православни епископ успео је да побегне и не потпише, док свети Марко није хтео да бежи него је јавно и пред царем и пред папом одбио да потпише ту лажну и богопротивну унију. Када је видео да на акти о унији нема потписа Марковог, за толико интелигентни папа Евгеније извикнуо је: “Дакле, ништа нисмо урадили!” Ипак је властотубиви папа тражио да му се свети Марко доведе на суд због тобожње непокорности њему, који је свој престо уздигао више облака. По наређењу царевом свети Марко изађе пред папу, као оно некада Велики Василије пред оног гордог епарха Модеста, и на оптужбе и на претље папине да је јеретик и да ће бити осуђен, јер се не потчињава одлуци коју сви потписаше, он одговори: “Нисам ја без разлога чврст у своме мишљењу, нити нађох да не ваљају неке од мојих речи, које с Божјом помоћу изговорих раније у Ферари и сада овде у Флорентији. То такође није нашао нико од вас, нити ико други. Ја ни по чему нисам сличан ранијим јеретицима, него баш сасвим супротно. Јер сваки од тих јеретика увек је уводио нешто ново и страно и туђе Цркви Христовој, и то су Оци у своје време изобличили као лажно, и затим одбацили и проклели. И уопште Црква Божја свуда и свагда отсеца и одбацује новачења и пребива у древним предањима и стварима, тојест у апостолским и светоотачким догматима, што се и ја по моћима својим старам да чиним, благодаћу Христа мога, макар ме снашло и хиљаде смрти… А што велиш да ћеш да ме осудиш, знај да су Сабори Цркве осуђивали као бунтовнике само оне који су нарушавали неки догмат и проповедали своју јерес. Зато је Црква најпре осуђивала ту њихову јерес па онда и вођу те јереси и њене поборнике. Но ја уопште нисам проповедао своје учење, него сам се само држао оног учења које је Црква у неповређеном облику примила од Спаситеља нашег и у њему неотступно пребивала до данашњег дана, а које је учење и римска црква држала до времена отцепљења. Треба пре свега, ако смете, да осудите оно учење (о Духу Светом) којега се ја држим, па онда мене да судите. А ако то учење ви признајете за побожно и православно, зашто сам онда ја достојан казне?” Тако се свети Марка избави од папских канџи, и 26. августа 1439. врати се натраг у Цариград.