О СТРАШНОМ СУДУ

- НА НЕДЕЉУ МЕСОПУСНУ-

Господ је почео ту проповед речима: ''Када дође Син Човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, онда ће сести на престо славе Своје''. Светитељ Јован Златоусти говорећи о тој 25. глави од Матеја, говори: ''Његова реч бива страшна зато што Он само небо, сама небеса представља као да су сасвим опустели, зато што и Он одатле одлази на Престо славе Своје и сви свети анђели с Њим одлазе одатле тамо где ће Он савршити свој последњи Суд.

''Доћи ће у слави Својој и сешће на престо славе Своје''.

Не без разлога Господ то наглашава. Он је први пут дошао на земљу у смиреном, пониженом стању, родио се у вертепу (пећини), био положен у јасле, у Свом земном животу ''није имао где главу да приклони'' - по Његовим сопственим речима. На крају је био разапет на крсту и погребен. Његов Други долазак ће бити потпуно другачији. Он ће доћи у слави Својој. Како безначајна, како испразна ће се показати пред Његовом божанственом славом тада свака раскош, свако великољепије, свака земна слава! Он ће доћи у свој слави Својој!

Раније, на гори Тавор, апостоли су видели само мали део његове славе, видели су – онолико колико су могли да приме. Они су видели ризе (хаљине) Његове беле као снег, а лице Његово сијајуће као сунце, у свој слави Његовој. То је био најмањи део Његове славе – каква ће бити та слава са којом ће Он доћи на Свој последњи Суд, када буде дошао да од човечанства затражи одговор на питање како је оно користило то велико дело и ту велику милост коју је Он јавио људима?!

Страшан ће бити тај последњи Суд зато што ће се показати да се од свезнања Божијег није сакрило ништа у животу, у души човека: ни најтајнија помисао, нити нека унутарња одлука или доживљај. Само оно што је било отпуштено, разрешено у покајању на исповести, како говоре Свети Оци, само то ће бити уништено, то неће пронаћи ни објавити Господ зато што Таинство покајања не само да опрашта човеку грехе, већ их и уништава као да их уопште није било.

А све остало ће јавити Господ, јавиће тако да ће и сви људи и сви анђели угледати човека не онаквим, каквим им се он чинио у земном животу, већ онаквим какав је стварно био. Свако је чувао од туђег погледа своје унутрашње доживљаје, нарочито оно што је у њима нечисто, грешно, срамотно. Све ће то, понављам, уколико не буде омивено покајањем - Господ разобличити.

Угледаће нас тада наши познаници онаквима какви смо заиста били, угледаће нас и вероватно ће се ужаснути... Да, и ми сами ћемо се ужаснути зато што, како говори светитељ Теофан Затворник: ''Тада ће царовати истина Божија и при светлости те истине ће човек самог себе осудити, за своје грехе, за своју немоћ, за своје падове, за све у чему је био неисправан''.

Како ће радостан бити први део тог Страшног Суда када ће се Спаситељ света са љубављу обратити онима који ће стајати десно од Њега, и рећи им: "Придите, благословенные Отца Моего, наследуйте Царство, уготованное вам от сложения мира" (Приђите, благословени Оца мога, наследите Царство које вам је уготовљено од стварања света). Још кад нас није ни било, када је свет био стваран, већ се тада Отац наш небески старао за нас, и још тада нам је уготовио Царство – ''Дођите, наследите га!'' И даље говори: "Ибо Я взалкал и дасти Ми ясти, возжаждался, вы напоили Меня, наг был — вы одели Меня, болен был, в темнице - вы посетили Меня". (Јер кад огладнех дадосте ми да једем, кад ожеднех напојисте ме, бејах наг и оденусте ме, болестан бејах и у тамници – ви сте ме посетили).

И иако угодници Божији знају Јеванђеље, знају да је то било речено, тако ће потресан бити призор тог неприступног и страшног Величанства, у коме ће засести Цар на Престолу, да ће они, потрешени рећи: ''Господе, када смо те видели гладног, жедног, болесног, ништег, у тамници? Када смо те видели? Ми смо се трудили да помажемо својим ближњима по Твојој заповеди, али Тебе нисмо видели''. И рећи ће им онда Цар: ''Аминь глаголю вам, понеже сотвористе единому сих братий Моих меньших - Мне сотвористе" т.ј. оно што учинисте једном од најмање браће моје, Мени учинисте.

Обратите пажњу на оно, на шта тако мало обраћају пажњу – на Његову безграничну љубав када Он те смирене, ниште, болне којима су учинили пажњу, назива ''браћом'' Својом и тако их љуби да све оно што је њима учињено добро, у Својој љубави Он приписује Себи Самом, слично као што се нпр. љубећа мајка када њен син добије поклон, радује као да га је сама она добила – то је особина љубави. Тако Господ Самом Себи приписује оно што су праведни, благочестиви људи учинили Његовој браћи.

Али, ако ће тако радостан бити тај први тренутак Страшног Суда, како ће ужасан и страшан бити други! Када се, сада већ Страшни и Ужасни Судија обрати онима који му буду са леве стране и каже: ''Идите од Мене, проклети у огањ вечни!'' Никада ми о проклетству нисмо читали у Новом Завету, никада никог не срдимо, ко је другачији или против нас, а ту страшну реч ће из Његових уста чути тада грешници, кад Он буде рекао: ''Идите од Мене, проклети, у огањ вечни, припремљен (Коме? Вама? Не, није тако речено, већ припремљен) ђаволу и анђелима његовим!'' Том злобном првоотступнику и његовим следбеницима, тим носиоцима, тим сејатељима зла у животу и свету – њима је било припремљено то а не вама – за вас је било припремљено Царство небеско али сте ви сами себе учинили таквима да другога удела за вас и не може бити.

Какав ужас ће тада настати за те нечастивце, какво ће их очајање ухватити! Они ће покушати да се последњи пут у вечности, још једанпут оправдају, будући да су навикли у земном животу да величају сами себе, да се у свему оправдавају, ни у чему да не окривљују себе, тако ће и овде покушати да се оправдају: ''Господе, када смо те видели потребитог, болесног, у тамници, нагог и нисмо те оденули? Ми смо видели те лезилебовиће, те просјаке, те пијанице – они нису ни залуживали помоћ. Да смо Тебе видели, Теби бисмо помогли''.

Али они ће чути категорички одговор: ''Истину вам говорим: оно што не учинисте једноме од најмање браће моје, то ни Мени самоме не учинисте!''

И ето, тада је и завршио Господ ту проповед о Страшном Суду: ''И ови ће отићи у муку вечну а праведници у живот вечни!'' Како су и говорили Оци, да тај Суд неће бити толико страшан зато што ће сви људи видети какви смо ми, какви смо по унутрашњем садржају живота и своје личности, не само због тога, већ зато што је Судија неумољив! Господ Исус Христос у току свог земног живота никада никога није одбацио, Он Сам је говорио: ''Оног који долази к Мени, нећу изагнати ван'', и после Његовог Вазнесења, сво време трајања људске историје, Исус Христос је, као што је рекао Његов апостол: ''Један и исти у векове!'' Он је веран Самом Себи у бесконачној љубави и милосрђу своме, и како смо већ, не једанпут, говорили није било случаја, нема и неће бити никада таквог случаја да човека који долази к Њему са покајањем, Он не би примио и не би му опростио. Тако нешто не може да се деси!

И ето, тамо ће покајању бити крај и тамо ће Судија већ бити неумољив, како су говорили Свети Оци. Истина, код нас грешних, још увек постоји нада, она нада коју је прекрасно изобразио на икони верујући и благочестиви иконописац, на икони Страшног Суда. Тамо је све овејано ужасом и страхом, већ се не чује проповед Јована Претече, он ћути – он је све призивао ка покајању. Безмолвни су апостоли, безмолвна су уста праведника, у ужасу стоје грешници и само Она једина није заћутала – Мајка Божија. Она се наклонила ка рамену Сина Свога и моли Га за несрећне грешнике који ће свакога тренутка чути ту страшну осуду на вечну муку. Такво је наше хришћанско надање, да ће нас Мајка Божија заступати на Страшном Христовом Суду.

О, када би човек чешће размишљао о том крају свог живота, не само земног, већ уопште о крају историје људског рода, чиме ће се она завршити? Али, управо, садашњи људи уопште о томе не мисле, а ако и мисле, сете се тога - само одмахну руком. А други умирују себе говорећи: ''Бог је милостив, Он треба свима да опрости''. Таквима се само може рећи: ''Молим вас, па отворите Јеванђеље, шта тамо Сам Бог говори, шта је он Сам рекао? Да ће он свима без изузетка опростити? Уопште није тако! Он каже да ће праведници наследити живот вечни а да ће грешници отићи у муку вечну''.

Господ ради тога пред нама открива ту слику Страшног Суда благовремено, указујући нам на њу, да би нам дао могућност да пређемо са леве стране, која нам прети за наш греховни земаљски живот - на десну. Некада давно је говорио мудрац: "Поминай последняя твоя и во век не согрешишь" (сећај се краја свог и вавек нећеш сагрешити). То не значи, наравно, да он обећава човеку безгрешност – не! Он каже да ако човек буде памтио "последняя своя" – крај свој, он се неће односити ка греху лакомислено, како се људи обично односе.

Поминай последняя твоя, (памти крај свој), душо хришћанска, сећај се Страшног Христовог Суда, памти то да ће тај Суд бити последњи и коначни на сву вечност и увек се искрено моли, када чујеш на богослужењу: "Христианской кончины живота нашего безболезненной, непостыдной, мирной и доброго ответа на страшном судилище Христовом, просим" (За хришћанску кончину живота нашег, безболну, непостидну, мирну, и добар одговор на Страшном Суду Христовом, Господу се помолимо). Амин.

Први део 25. главе од Матеја почиње причом ''О десет дјева'', други део те главе је такође прича - прича ''О талантима'' и на крају, закључни део те 25. главе је беседа Спаситеља о Страшном Суду. Управо смо то јеванђелско читање слушали данас на Литургији.

ПОКРОВ МАЈКЕ БОЖИЈЕ

У име Оца и Сина и Светога Духа. Ево и сада, у данашњи дан, у дан светлог и радосног празника Покрова Божије Мајке, ми смо поново слушали то јеванђеље које се чита скоро сваки пут на дан Богородичиних празника – повест о томе како је Господ наш Исус Христос посетио дом Марте и њене сестре Марије.

Ово јеванђеље је добро познато, вероватно, већини из нас. Хтео бих да скренем вашу пажњу на то да се у тој јеванђелској причи установљује устима самог Спаситеља вечни принцип да је духовно више од материјалног, да је вечно више и вредније него земно и пролазно. Ви знате добро ту приповест, знате како се Марта, усрдна и гостољубива домаћица трудила да би примила како доликује, и угостила како доликује, тог драгоценог, најсветијег Госта Који је благоизволео да уђе под њен кров. Нико не може да укори Марту за њено гостопримство и добродошлицу јер, која домаћица не би хтела да прими Госта како треба? Али Мартина грешка била је у томе што је трудећи се и бринући се о домаћинству, она погрешила у ономе што је главно.

Када је она видела, да њена сестра не узима никаквог учешћа у њеном труду, већ само седи код ногу божанственог Госта и слуша Његове речи, у том тренутку када се она потпуно унела у свој посао – она се смутила и чак полу-прекорно рекла Спаситељу: ''Господе, зар је теби свеједно што је моја сестра све то препустила мени да радим?'' (Едину мя остави служити — на цркв.словенском). И даље –отворено тражи од Њега подршку, говорећи: ''Рцы убо ей, да ми поможет" (Реци јој да ми помогне).

Познат је одговор Спаситеља Који је благо и деликатно, а уједно и категорички, одбацио њен захтев; прво јој је указао да се превише труди а потребно је само једно, а затим је отворено одговорио и на њен захтев: ''Мария же благую часть избрала (не ти, Марта, већ — Марија), яже не отымется от нея" (т.ј. твоја молба неће бити испуњена; тај део који је изабрала Марта неће се узети од ње). У тим речима Спаситеља, наравно, има и наговештаја самој Марти да би могла убрзо да заврши те послове и уради оно што је Марија већ урадила – да послуша вечне речи Божанствене Истине.

Недавно сам читао у једним месним новинама како је један данашњи умник-мудрац, мудри у својим очима, у чланку поменувши тај јеванђелски догађај изјавио да је Христос одобрио ''' Маријино губљење времена ''. Одмах је видно колико се писац разуме у то дело... Марија је седела узалуд!

Марија је своју душу хранила речима вечног живота. То је та жива вода о којој је Господ говорио Самарјанки, да ће јој Он дати живу воду и ко буде пио ту живу воду, он неће ожеднети довека већ ће то у њему постати извор воде која иде у живот вечни. И ето, ту живу воду је упијала у себе верујућа, предана, љубећа душа свете Марије, а човек ''умник'' каже да је она проводила време узалуд!

Памтићемо да је овде установљен одређени принцип да је духовно изнад материјалног. По том принципу, запамтите: све што се тиче Цркве и црквености, је важније од свега.

Код нас, нажалост, врло често не бива тако. Чак и верујући људи све црквено померају некуда у задњи план. Када их питају: ''Зашто нисте били у цркви?'' – они одговарају: ''Нисам имао када''. Када их питају: ''Зашто тако дуго не постите и не причешћујете се?'' – ''Немам времена''. Т.ј. другим речима, од Господа Спаситеља, Који нам се приближава у Својим црквеним молитвословљима, у црквеном животу, а највише – у Причешћу Светим Тајнама, ми се удаљујемо зато што ''немамо времена''...

Када се човек жури некуда на службу, или неким послом, жури се на ареодром, он не касни; само у случају неког неочекиваног разлога који независи од њега може да закасни. А када треба да дође у цркву, он не може, не стиже. Нешто друго се показало за њега важније и заузело то место и време које је требало дати Цркви. Врло често код нас бива тако.

Тако да, памтићемо да је духовно више од материјалног и да све, што се тиче Цркве, что се односи на Цркву, има првостепену важност. Изговора ту нема и не може бити.

Црква је Дом Божији. И све што се налази у Цркви, припада, пре свега, њеном најсветијем и божанственом Домаћину и Владару – Господу Богу, Владики свега постојећег и зато је у Цркви – све важно.

Шта се збива у нашим храмовима у току службе Божије? Скоро увек се види како разговарају, причају (некада скупљају одежде у олтару док се служба још није завршила). И много, много има таквих случајева када видиш да права црквеност ту уопште није на првом месту. Када се савршава богослужење и молитва, човек који је присутан у Божијем храму треба сав да се преда молитви а не да се бави нечим другим, макар се то односило и на богослужење.

Тако треба да буде и у личном, приватном животу човека. Неко други каже: ''Немам времена за молитву, цео дан сам заузет, немам времена ни за ноћни одмор''. Али није узалуд говорио светитељ Теофан: ''Никада се не изговарај тиме да за молитву немаш времена. Значи ти не волиш Бога, не волиш молитву, значи теби се нешто друго показало важније''...
Онај ко заиста стреми Богу и стреми молитви, никада молитву неће заменити за нешто друго, ма шта то друго било. Свети Теофан је говорио: ''Памти да је молитва царица. Ево, пред њом је препуна кућа; изгледа да се не може ући – нема места. Али приближава се царица и улази – сви се склањају, отвара се пут за њу, она свуда иде слободно. Тако, говорио је светитељ, треба да буде и са молитвом. Она је царица. Пазите да царичино место не заузме неко од њених потчињених.'' 

Без обзира молили се ми много или мало, треба да памтимо да су тренуци молитве – најважнији тренуци у нашем животу и ни на који начин не треба то време, те тренутке заменити нечим другим. И само тада, када човек све црквено, све што се тиче Бога и Цркве, стави на прво место, тек онда он може да живи и делује као истинито чадо Цркве, као прави православни хришћанин, и само тада ће код њега, како је говорио о. Јован Кронштатски, ''све доћи на своје место''. Амин.

ДРУГА ПОСЛАНИЦА ТУГЕ

Председник Светог Синода Руске Заграничне ЦрквеСвјатјејшим и Блаженејшим Патријарсима,Преосвећеним Митрополитима, Архиепископима и Епископима Свете Православне Цркве

 

Сваком Епископу су од Господа поверени људи у његовој епархији, и он ће за њих дати одговор пред Богом (Ап. 39). Према 34. Апостолском Правилу: "Епископ ради само на оном што се тиче његове епархије и територије која јој припада."

Има и оних случајева, када неки догађаји по свом обиму могу изазвати појаву дима не само у једној епархији, него у много помесних цркава истовремено. Такви догађаји општег карактера не могу а да се не тичу сваког Православног Епископа, као наследника Светих Апостола, постављеног да штити своју паству од разних саблазни. То се поготово односи на наше време, када савремена техника јако брзо распростире свакојаке вести и разне идеје.

Наша паства која припада слободном делу Руске Цркве, расејана је на све стране света. Зато се речено више односи на њу, него на било кога другог.

Последица тога је да наши Епископи, у разговорима о пастирским и административним проблемима на саборима, не могу да се уско ограниче само на границе својих епархија, него су приморани да проширују своју пажњу и на општа питања од значаја за цео Православни свет, јер невоље једне цркве треба да буду и невоље друге, изазивајући код ње живо саучесништво (Фил 4,14-16; Јев 10,33). Ако је Св. Апостол Павле био слаб слабима, а сагоревао око саблазнутих, можемо ли ми, архијереји Божји, остати равнодушни према порасту јереси које угрожавају спасење душа многе наше браће у Христу?

Покренути оваквим осећањима, већ смо се једном обраћали Посланицом Бола свим Епископима Свете Православне Цркве. Радовали смо се сазнавши да је, у складу са нашим обраћањем, неколико Преосвећених Грчке Православне Цркве недавно саставило извештај свом Светом Синоду о неопходности осуђивања екуменизма као јереси, и размотри питање учешћа у Светском савезу цркава. Радујемо се тако здравој реакцији на ширење такозваног екуменизма, јер нам даје наду да ће Црква Христова да се огради од нових потреса који је угрожавају.

Од наше Прве посланице туге прошле су две године. Ипак, иако су се у Грчкој Цркви појавиле изјаве о неправославности екуменизма, ни једна Православна Црква још увек није објавила своје иступање из Светског савеза цркава.

У нашој Првој посланици туге (1969. г.), јарким бојама смо подвукли колико је противречно, елементарним начелима Православне еклисиологије, органско чланство Православних цркава у том Савезу, устројеном на чисто протестантским начелима. Сада, уз одобрење нашег Сабора (Епископа), желимо да дубље разрадимо наше упозорење, разобличавајући бездан те јереси против самог схватања Цркве, у коју су увучени сви учесници екуменског покрета.

Његов садржај је јасно исказао Римокатолички богослов Ив В.У. Конгар. Он пише да је то "покрет који побуђује у хришћанским црквама жељу за успостављањем изгубљеног јединства, а за шта је потребно дубоко познавање саме себе и једна друге." Надаље он каже да се она "састоји од осећаја, идеја, дела и институција, окупљања и конференција, церемонија, манифестација и публикација, који су усмерени на то да припреме уједињење у новом јединству не само појединачне Хришћане, него и фактичке постојеће поједине цркве. У стварности, протестантска реч екуменизам, сада представља конкретну реалност: свеукупност свега поменутог на основама неког количине веома јасних убеђења. То није жеља или покушај уједињења разједињених и једну цркву, која је једина истинита. Екуменизам почиње тамо где се признаје да у свом садашњем стању ни једна хришћанска конфесија не поседује пуноћу Хришћанства; тако да чак ако је једна од њих и истинита, она ипак, као конфесија, не поседује пуноћу истине, него има још хришћанских вредности, не само код Хришћана одвојених од ње по учењу, него и код других цркава и конфесија као таквих." (Chretiens Desunis, Ed. Unam Sanctam, Париз, 1937, стр. 11-12)

Таква дефиниција екуменског покрета, дата од Римокатоличког теолога пре тридесет четири године, пуноважна је и данас, са том разликом што се он за те године још више развио, откривајући нове и још опасније перспективе.

У нашој Првој посланици туге писали смо до у детаље колико је неспојиво са нашом еклисиологијом учешће Православних у Светском савезу цркава, и прецизно предочили природу штете Православљу услед узимања удела наших цркава у том Савезу. Показали смо да су основни принципи тог Савеза неспојиви са Православним учењем о Цркви. Због тога смо и протествовали против прихватања резолуције на Свеправославном саветовању у Женеви где је Православна Црква проглашена за органског члана Светског савеза цркава.

Ипак, у последње време има много чињеница које сведоче о томе да су неки представници Православних цркава у свом дијалогу са иновернима усвојили чисту протестантску еклисиологију, иза које следују и протестантска питања о црквеном животу, добивши свој израз у облику ширења којекаквих модернизама.

Модренизам је подешавање црквеног живота по начелима и људским слабостима садашњег човека. У Русији се он упечатљиво појавио, двадесетих година нашег века, кроз такозвани "Обновитељски покрет", или "Живу цркву". На оснивачком скупу "Живе цркве" 29. маја 1922. године, њени циљеви су дефинисани као "прегледање и измена свих делова црквеног живота по потребама савременог живота."То је био покушај реформације, прилагођене условима комунистичке машинерије. Модернизам поставља угађање људским слабостима поврх природних и надаље догматских потреба Цркве.Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава раван религиозног живота. Видимо како у западним конфесијама то сада повлачи за собом напуштање постова, велика скраћења и вулгаризације богослужења и на крају крајева, поптуно духовно опустошење, које је некада везано са одобравањем порока, не искључујући ни грехе о којима Св. Апостол Павле саветује верне да их уопште ни не спомињу.

Модернизам је био основно опредељење жалосног Свеправославног Саветовања у Цариграду 1923. године, на коме је очигледно видан печат обновитељског експеримента у Русији.

После њега, поједине цркве иако нису потпуно пошле путем предложених реформи, усвојиле су западни календар, а неколико њих чак и западну пасхалију.

То је био први корак на путу модернизма у Православој Цркви: изменити поредак Црквеног живота у име зближавања са поретком живота јеретских скупина. То је било нарушавање принципа установљених црквеним канонима, који су направљени да религиозно одвоје верне од оних који мудрују другачије од Православне Цркве, а не да зближе са таквима молитвени живот. (Тит 3,10; Ап, 10, 45, 65; Лаод 32, 33, 37 и др.).

Нежељени резултат те реформе је било нарушено јединство молитвеног живота Православних Хришћана у разним деловима света. Док неки од њих заједно са јеретицима празнују Рођење Христово (Божић), други још посте. Понегде се таква подела десила и унутар једне помесне цркве, а негде су чак празновали Пасху по западној пасхалији. У име зближавања са иновернима, начин празновања донешен на 1. Васељенском никејском сабору 325. године, како би сви Православни Хришћани на целом свету, истовремено једним устима и једним срцем, прослављали Христово Васкрсење, напуштен је.

Покушаји увођења реформи, упркос постојећим општецрквеним одлукама и обичајима, а у супротности са 2. правилом 6. Васељенског цариградског сабора 689. године, уносе само смутњу. О томе је прелепо говорио, у блаженом сећању, Патријарх српски Гаврило на Црквеном саветовању у Москви 1948. године.

"У последњим деценијама", рекао је он, "појавили су се разни правци у Православној Цркви, који изазивају оправдану опасност за чистоту њене вере и за њено догматско и канонско јединство."

Сазивање Свеправославног конгреса и Ватопедске конференције од стране Васељенског Патријарха, које су требале да припреме Свеправославну предсаборну комисију (Просинод), нарушили су јединство и сарадњу Православних цркава. Са једне стране, одсуство Руске Православне Цркве на тим скуповима, а са друге стране, потези и једнострани поступци неких помесних цркава као и неразумни иступи појединих њихових представника, унели су у живот Источне Православне Цркве хаос и неправилности.

"Једнострано увођење новог григоријанског календара у неке помесне цркве и држање старог у другим нарушили су јединство Цркве и унели тешке потресе у живот оних који су олако прихватили новину."

Недавно је професор Теодор, један од представника Грчке Цркве на саветовању у Шамбезију 1968. године, говорио о успешности календарске реформе у Грчкој, указавши на то да црква још увек страда од изазване поделе.

Осетљива савест многих чеда Цркве би се сложила да је календарска реформа већ начелно припремила промену целог устројства Православног живота, који је посведочен вишевековним предањем и утврђен одлукама Васељенских сабора. На Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године је постављено питање другог брака свештенства и дргих реформи. Ових дана се Архиепископ северне и јужне Америке Јаков (цариградски патријархат) изјаснио да је за увођење жењених Епископа.

Сила Православља одувек је била у чувању свих начела црквеног Предања. Успркос томе, поред календара, има оних који у програм будућег Великог Сабора не желе да укључе расправе о најбољим путевима очувања тих начела, него преправку целокупног устројства живота Цркве, почевши са напуштањем постова, дозволом поновне женидбе свештенству и осталог, тако да се појаве путеви за зближавање са поретком живота јеретичких скупина.

Нажалост, у последње време видимо знаке тако великог ширења екуменизма уз учешће Православних, да је он постао озбиљна опасност која води ка потпуном уништењу Православне Цркве путем утапања у море јеретичких скупина.

Питање јединства се више не ставља на ниво на коме су га разматрали Свети Оци. За њих је питање уједињења са јеретицима подразумевало њихово безусловно прихватање свих Православних догмата и обраћање у наручје Православне Цркве. Под екуменском призмом се подразумева да обе стране, и Православни и инославни, нису у праву, али да се могу ујединити не одричући се ничега, и то се односи не само на Римокатолике, него и на Протестанте. Патријарх Цариграда Атинагора јасно је то изрекао у свом поздравном говору кардиналу Вилебранту у Цариграду (Турска), 30. новембра 1969. године.

Патријарх је пожелео кардиналу да његов рад "означи нову епоху прогреса не само у оном што се односи на наше две цркве, него свих Хришћана." Патријарх је дао дефиницију новог приступа ка проблему јединства у томе што "нико од нас не призива друге к себи, него, као Петар и Андреј, сви се заједно усмеравамо према Исусу."

Недавна размена посланица између Папе Павла VI и Патријарха Цариграда Атинагоре, продубљује и развија ту неправославну мисао, и то нас је дубоко узнемирило.

Подстакнут изјавама првака Цариградске цркве, Папа му пише 8. фебруара 1971. године: "Верне који се окупљају у базилици Светог Петра на недељу јединства подсећамо да међу нашом црквом и многопоштованим Православним црквама већ постоји, мада некомплетно него делимично општење које произилази из нашег заједничког причаствовања у Тајни Христовој и Његовој Цркви."

У тим је речима садржано за Римокатолике ново, а за Протестанте старо учење да се постојеће поделе међу Хришћанима илузорне, и да оне не допиру до Неба. Обраћање Спаситеља ученицима о важности притисака према непослушнм Цркви (Матеј 18,17-18) се на тај начин обезвређују. Такво се учење не јавља као нешто ново само у Православљу, него и у Риму, што је садржано у циркуларном писму "Mortalium Animos" Папе Пиа XI, из 1928. године. За нас су Римокатолици подједнако "изван" (1 Кор 5,13), и нас интересују промене у њиховим погледима само онолико колико се њихово приближавање ка Протестантској еклисиологији поклапа са сличним приближавањима Православних Хришћана. Православни екуменисти, Католички екуменисти и Протестантски екуменисти остварују једномишље кроз исту јерес.

Патријарх Цариграда Атинагора је 21. марта 1971. године одговорио на посланицу Папе у истом духу. Наводећи његове речи, подвући ћемо оне са највећим значењем.

Док је Папа који није заинтересован за догматско једноумље призивао Патријарха Атинагору "да учини све што може да ускоро дође жељени дан, када ће кроз саслужење моћи да се заједно причесте из једне Чаше Спаситеља", то је Патријарх Атинагора одговорио у сличом стилу. Назвавши Папу својим "старијим братом", Патријарх пише да жели да се подчини "божанственој вољи Господа, који жели да Црква буде једна и видљива целом свету, како би цео свет могао бити обедињен у њој. Ми се спокојно предајемо Светом Духу, који нас води и утврђује у том определењу и извршењу светог чина, започетог и развијеног од Вас у вашој општој и светој жељи да саздате и објавите свету Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву."

Даље Патријарх пише: "Заиста, иако су се цркве Истока и Запада одвојиле једна од друге из разлога познатих само Господу, оне нису биле одвојене од учествовања у заједништву кроз тајне Богочовека Исуса у Његовој богочовечанској Цркви."

Патријарх је са жаром рекао како смо "ми били одвојени од љубави један према другоме и зато били лишени светога блага једноумног исповедања вере Христове." Он пише да је "од нас био узет благослов да заједно приступамо олтару и примамо то драгоцено Тело и драгоцену Крв, иако нисмо престали да признајемо један другом исправност апостолског свештенства и исправност провођења Свете Тајне Евхаристије." У том моменту Патријарх изјављује да обе стране имају жељу да се врате заједничком општењу и пише да смо "ми позвани да идемо ка потпуном јединству у саслуживању и добијању Тела и Крви Христове из једне Чаше."

У тој је посланици изречено много неправославних мисли, које по својој логици воде у погубне закључке.

Вођени од Патријарха Атинагоре, екуменисти не верују у Цркву у оном облику, у ком је она била основана од Спаситеља. Насупрот Његовим речима (Матеј 16,18), за њих она још увек не постоји, и Патријарх овде позива римског Папу да "сазда и објави" нову цркву, која обједињава сво човечанство.

Нису ли ужасне речи Православног Патријарха - "сазда и објави"? Не позивају ли оне на одрицање од постојеће Цркве Христове? Може ли се саздати нова црква а да се претходно не укине она Црква који је већ саздао Господ? Ономе ко припада и верује у њу, саздање некакве нове цркве није потребно.

Ипак, та "стара" Црква Светих Апостола и Светих Отаца, представљена је у искривљеном виду од стране Папе и Патријарха, тако да се створи илузија да је повезана са саздањем њихове нове цркве. Цркви Христовој они намеравају да припишу својства те нове цркве, коју они хоће да саздају.

У ту сврху, они покушавају да представе постојећу поделу између Православних и Римокатолика као да никада није ни постојала.

У својој заједничкој молитви у храму Св. Петра у Риму, Патријарх Атинагора и Папа Павле су изјавили да се сматрају већ уједињеним "у проповедању једног Јеванђеља, у једном крштењу и у учествовању у истим тајинствима и харизмама." Ако су Папа и Патријарх објавили укидање анатема које су постојале преко деветсто година, да ли то значи да су престале да постоје заблуде Рима, којих су се морали одрицати сви латини који су хтели да се присаједине Православној Цркви.

Није ли Римокатоличка црква са којом Патријарх Атинагора хоће да уђе у литургијско општење, и са којом је, кроз Митрополита Лењинграда Никодима и друге, ушла у општење Московска Патријаршија, она црква са којом је Свети Марко, Митрополит Ефеса (слави се 19. јануара/1. фебруара) укинуо Унију, и кога је следила сва Православна Црква? Она је сада још даље од Православља него што је била у оне дане, јер је увела још више нових догмата и начела реформације, екуменизма и модернизма.

Читав ред одлука Православне Цркве назива латине јеретицима. Иако су у прошлости примани у Цркву исто као и аријанци, то су стољећима све до наших дана у Грчкој цркви примани само кроз крштење. Иако су у првим вековима после 1054. године, латини и у Грчкој и у Руској цркви примани кроз крштење и миропомазање, јер су их сматрали за јеретике, ипак није постојала заједничка пракса о томе како их привести у Православну Цркву. На пример, на самом почетку 12. века, српски кнез, отац Стефана Немање, био је приморан да крсти свог сина латинским крштењем, али га је након тога поново крстио Православним, када се вратио у Рас.

Професор Московске духовне академије, академик Е.Е. Голубински у свом другом великом делу дајући преглед руских односа према латинству, навео је много чињеница које указују на то да су, иако на различите начине примани латини у Православну Цркву у разним временима, кроз крштење или миропомазање, и Грчка и Руска црква заправо показивале да су их сматрале за јеретике.

Зато тврдња, да је кроз векове "јединство у савршавању тајинстава и у детаљима евхаристије несумњиво сачувано" између Православне Цркве и Рима, не одражава стварност. Наша одвојеност од Рима је постојала и постоји, и стварна је а не само привидна. Она се може причинити привидном сам онима који не верују у силу Спаситељевих речи, које је рекао Светим Апостолима, а кроз њих и њиховим наследницима: "Јер вам кажем заиста: што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи биће разрешено на небу." (Матеј 18,18)

Спаситељ је рекао: "Јер вам кажем заиста", а Патријарх Му противречи и Његове речи приказује као неистините. Из његових речи произилази да, иако су Латини од целе Православне Цркве прозвани за јеретике, иако нису могли примити причест, иако су кроз векове примани кроз крштење, и ми на Истоку не знамо шта би тај поредак могло да промени -- они су, иако такви, остали члановима Тела Христовог, и нису били одлучени од Црквених тајинстава. Ту нема логике и то се не слаже са фактичком историјом Цркве. То је практично примењивање Протестантског учења о Цркви, сагласно коме, застрањивањем које изазва одлучење од Цркве, не престаје и чланство у њој. Другим речима, "причасност у тајнама Богочовека Исуса" није условљена неопходношћу чланства у Православној Цркви.

У покушају да нађу какво такво оправдање за ту екуменску теорију, нас хоће да убеде у то како је припадност Цркви без догматског једноумља била дозвољена и у прошлости. Патријарх Атинагора у званичној изјави Фанара, након објављивања његовог писма римском Папи, покушао је лажним чињеницама да нам потури како Источна Црква није прекидала општење са Римом, чак и онда када смо се разишли умом са њим. У историји је могуће наћи заједничка дела општења у неким деловима чак и после 1054. године. Може се приметити и то, да до те године, источни јерарси нису називали јересима разна лажна учења која су се појавила у Римској цркви. Али и дуготрајна болест која претходи смрти, ипак је болест, и изазвана смрт остаје смрт, иако је дошла много касније.

Одступање од учења Цркве се не развија увек нагло. Оно може бити и резултат одређеног процеса. У случају Рима тај процес се појавио још за живота Светог Фотија, Патријарха Цариграда (после 891. године, слави се 6./19. фебруара), али се тек после, 1054. године одвајање и реализовало.

Преписка Патријарха Цариграда Атинагоре са римским Папом принуђава нас да прекинемо однос Православне Цркве према Риму. Али Патријарх Атинагора као вођа екумениста иде чак и даље у изравнавању Римокатоличанства са Православном Црквом. Говоримо о његовој изјави г-дину Роже Шутцу, пастору реформисано-протестантске цркве у Швајцарској: "Морам да Вам признам, Ви сте свештеник и могао бих примити из Ваших руку Тело и Крв Христову." Следећег дана је додао: "Могао бих код вас да се исповедим."

У име остварења таквог општења са јеретицима, Православни екуменисти подривају значење Васељенских сабора, баш као што се то појавило и при преговорима са представницима Монофизита.

На саветовању са њима у Женеви, сасвим јасну Православну тачку гледишта су штитили, у суштини, само један или два учесника, док су у исто време, други показивали типична екуменистичка стремљења да се постигне општење у тајинствима, чак и без постизања пуног једноумља Монофизита и Православне Цркве. Представник Грчке цркве Романидис је са правом приметио о односу Православних учесника саветовања: "Сво време смо били објекти екуменске тактике, која има за циљ успоставити међуопштење или општење, или уједињење без сагласности са Халкидоном и 5., 6. и 7. Васељенским сабором."

Резултат такве тактике је један од закључака Саветовања који се своди на то да се разјасни могућност састављања изјаве о усаглашавању, која не би била на нивоу исповедања вере или догматског опредељења, него би служила као основа на којој би Православни и Монофизити могли да припреме кораке ка уједињењу у општој Евхаристији.

Успркос веома категоричних изјава Монофизита да је за њих немогуће да признају Васељенске Саборе почевши од 4. Халкидонског 451. године, Православни су потписали резолуцију да признају Диоскора (+454) за светитеља, и да није неопходно да Монофизити признају Св. Лава Великог, римског Папу (+461, слави се 18. фебруара/3. марта) за светитеља. А успостављање општења јасно подразумева, између осталог, да анатеме са обе стране морају бити скинуте.

На другој конференцији у Адис Абеби (Етиопија), неправославне изјаве представника Православних цркава биле су подржане од стране Митрополита Лењинграда Никодима и протојереја Виталија Боровоја. Ту је признато да обостране анатеме могу бити одбачене: "Да ли је потребна службена изјава или церемонија за скидање анатема? Многи од нас мисле да је много лакше тихо одбацити анатему, као што су неке цркве већ почеле да раде."

И у овом случају се Протестантска концепција цркве остварила у пракси. У складу са њиховом догматском заблудом, чак ни одлучење не спречава јеретике на чланство у Цркви.

Виталиј Боровој је то јасно изказао у извештају прочитаном у Адис Абеби, под насловом "Признавање светих и проблем анатема." Боровој тврди, да су Монофизити и Римокатолици пуноправни чланови Тела Христовог. Он такође тврди да Православни, Римокатолици и Монофизити "у суштини имају једно Свето Писмо, апостолско предање и свето исходиште, иста тајинства и догме, која пројављују, у суштини, црквама са једном вером, и благословом и једним путем спасења."

Не чуди што у таквом приступу компромис царује у односима међу Православним подржаваоцима екуменизма и Римокатолицима, Протестантима и Антихалкидонцима. Престигавши чак и Патријарха Атинагору, представник Московске Патријаршије, Митрополит Никодим је 14. децембра 1970. године причестио Римокатоличке клирике у самом Риму, у катедрали Св. Апостола Петра (Ватикан). Тамо им је служио Литургију, противно канонима, док је певао хор студената Понтифског Колеџа, а Римокатолички клирици примали причест из руку Митрополита Никодима.

Али поред оваквих практичних остварења такозваног екуменизма, видна су и још шира поља, управљена ка потпуном напуштању Православне Цркве.

Светски Савез Цркава и дијалог међу разним хришћанским конфесијама па чак и са другим религијама (нпр. мухамеданском и јудејском) су карике у ланцу у који по замисли екумениста треба укључити цело човечанство. Тај задатак је јасно постављен већ на скупу Светског савеза цркава у Упсали 1967. године.

Све то се може остварити, по мишљењу екумениста, на посебном сабору, који би у њиховим очима био стварно васељенски, каквим они не сматрају да су стварно били ранији Васељенски сабори. Начин остварења објашњен је у Римокатоличком журналу и састоји се у следећем:

Провођење гестова помирења, за шта примером може да послужи скидање анатема из 1054. године између Рима и Цариграда.

Општење у евхаристији. Другим речима, позитивно решење проблема међусобног општења.

Јасно сазнање да припадамо васељенској целини (хришћанској), који треба да уступи место разноврсностима.

Тај сабор је дужан да буде знамење јединства људи у Христу.

Важно је приметити да се схватање таквог јединства не везује за припадност једној истинској Цркви. Тамо се говори да на томе ради "Католички секретаријат за јединство", како је и изјавио кардинал Вилебрант у Евиану. Са друге стране, Комисија одела за веру и устав је за централну тему поставио "Тајинство Цркве и јединство човечанства." По новој дефиницији, под екуменизмом се подразумева: "Све што се односи на на обновљење и обједињење Цркве, као фермента за пораст Царства Божјег у овом свету људи, који траже јединство."

На конференцији Централног комитета Светског Савеза Цркава у Адис Абеби, Митрополит Георгије је саставио извештај, који има тенденцију да повеже све религије са Црквом. Он види делање Светог Духа и у нехришћанским религијама, тако што по његовом мишљењу када се ми причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, ми се сједињујемо са свим оним, који одишу љубављу Господњом према људима.

Ето где је увучена Православна Црква. Споља се цела та работа појављује као низ бесконачних "дијалога". Православни представници воде дијалоге са Римокатолицима и Англиканцима. Они су опет, у дијалогу једни са другима, Лутеранима, другим Протестантима и чак и Јудејима, Мухамеданцима и Будистима.

Недавно је представник Патријарха Атинагоре у Северној и Јужној Америци, Архиепископ Јаков, ушао у дијалог са Јудејима. Он је приметио да, колико је њему познато, никада раније у историји није био случај "да је богословски дијалог са Јеврејима био под званичним покровитељством Грчке цркве." Поред питања националног каракера, "група се такође сагласила да проучи литургију заједно са Грчким Православним научницима, са намером да се прегледају сви литургијски текстови са тачке гледишта ублажавања спомињања Јудеја и Јудаизма, где се они појављују у негативном и непријатељском светлу."

Као што видимо, Патријарх Атинагора и његови истомишљеници се не ограничавају мишљу о унији са Римокатолицима. Они иду много даље.

Већ смо спомињали речи Патријарха Атинагоре како Господ жели "да Црква буде једина и видљива целом свету како би цео свет могао бити обједињен у њој." У том смислу пише и један од Грчких богослова, професор Филипидес, бивши декан Атинског богословског факултета. Развијајући екуменистичко учење о Цркви, он доводи своју мисао до крајњих граница. Он говори како противници екуменизма иду против Божје воље. Бог по његовим речима: "Обухвата све људе наше планете као чланове Његове јединствене Цркве, јуче, данас и сутра, као пуноћу те Цркве."

Иако је сваком ко се имало разуме у догмате Православне Цркве јасно колико је овакво схватање Цркве далеко од Символа Вере који ми исповедамо као и учења Светих Отаца, не можемо а да не приметимо колико је оно дубоко у супротности са истим.

Где и када је Господ изрекао тврдњу да цео свет може бити обједињен у Цркви? Таква нада је нада хилијастичка за коју нема основа у Светом Јеванђељу. Сви људи су призвани ка спасењу, али се многи на тај позив не одазивају. О Хришћанима је Спаситељ говорио као о данима Њему из света (Јован 17,6), и молио се не за цео свет, него за оне дане Њему из света људи (Јован 17,11). И Свети Апостол Јован Цркву поставља насупрот свету и позива Хришћане: "Не љубите света ни што је на свету. Ако ко љуби свет, нема љубави очине у њему." (1 Јован 2,15)

О чедима Цркве, Спаситељ је рекао да "од света нису, као ни Ја што нисам од света" (Јован 17,16). Пред лицем Апостола, Спаситељ је упозорио Цркву да ће она трпети невољу (Јован 16,33), и објаснио је својим ученицима: "Кад бисте били од света, онда би свет своје љубио; а како нисте од света, него вас ја од света изабрах, зато мрзи на вас свет." (Јован 15,19)

Свето Писмо указује на велику разлику између чеда Цркве и осталог човечанства. Свети Апостол Петар обраћајући се верујућим у Христа и раздвајајући их од неверних каже: "А ви сте изабрани род, царско свештенство, свети народ, народ добитка." (1 Петар 2,9) Речи Божје нам несумњиво наговештавају победу правде на земљи пред крај света. Оне нам не говоре о обраћању целог света у свеобједињујућу Цркву, како о томе маштају следбеници екумениста, него говоре о оскудној вери у последње дане, о великој муци и мржњи према Хришћанима свих народа због имена Спаситеља (Матеј 24,9-12).

Ако је у првом Адаму згрешило сво човечанство, то се у Новом Адаму - Христу - сједињује део оних који су "рођени одозго" (Јован 3,3-7). Ако у материјалном свету Бог "заповеда свом сунцу, те обасјава и зле и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима" (Матеј 5,45), то са друге стране, Господ неправедне не прима у Своје Царство. На њих се односе грозне речи: "Неће сваки који говори: Господе! Господе! Ући у царство небеско; но који чини по вољи оца мојега који је на небесима." (Матеј 7,21) И надаље исто тако, на јеретике се односе следеће речи Спаситеља: "Многи ће рећи мени у онај дан: Господе! Господе! Нијесмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом ђаволе изгонили, и твојим именом чудеса многа творили. И тада ћу им ја казати: никад вас нисам знао; идите од мене који чините безакоње." (Матеј 7,22-23)

Тако Господ говори јеретицима: "Никад вас нисам знао", а Патријарх Атинагора хоће да нас убеди да они "никада нису били одвојени од учествовања у заједништву кроз тајне Богочовека Исуса у Његовој богочовечанској Цркви."

Вера у обновљење свог човечанства у новој свеобједињујућој цркви даје екуменизму карактер хилијастичке јереси. Кроз екуменистичке покушаје да обједине све, не разликујући истину од заблуда, и стремљења да саздају не само нову цркву, него и нови свет, хилијазам се пројављује све више и јасније. Проповедници те јереси неће да верују у то да ће сва земља и сва дела што су на њој сагорети, небеса спалити и раскопати а стихије од ватре растопити (2 Петар 3,10-12). Они заборављају да ће се након тога, ново небо и нова земља, на коме ће обитавати правда, образовати створитељским чудом Божјим, а не напорима људске организације. Православни Хришћани не треба да се труде да их изграде, него да кроз благочестиво живљење у јединој и истинитој Цркви постану причасници нове земље и новог неба после Страшног Суда Божијег. У међувремену, покушаји стварања Царства Божјег на земљи, кроз лажно уједињавање разних конфесија а заборављајући на истину, која је сачувана једино у Предању Свете Православне Цркве, одвели би нас од Царства Божијег у царство антихристово.

Пошто је Спаситељ рекао "Син човечиј кад дође, хоће ли наћи веру на земљи" (Лука 18,8), то питање је постављено не само због проповедања безбожништва (Атеизма), него и Екуменизма.

Историја Цркве нам говори да се Хришћанство ширило не путем компромиса и дијалога између Хришћана и неверника, него путем проповедања истине, одвраћањем од сваке лажи и сваке заблуде. Уопштено, ни једна религија никада се није ширила кроз оне, који су сумњали у пуноћу њене истине. Саздавана екуменистичка нова свеобухватна "црква" има својства Лаодикијске цркве, описане у Откровењу Јовановом. Она није ни хладна ни врућа у истини, и на њу се односе речи, обраћање анђелу Лаодикијске цркве: "Тако, будући млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих." (Отк 3,16) Зато уместо религиозног рођења, они који нису примили "љубав и истину да би се спасли", призивају на себе упозорење Апостола: "И зато ће им Бог послати силу преваре, да верују лажи; Да приме суд сви који не вероваше истини, него волеше неправду." (2 Сол 2,10-12).

Преосвећени чланови нашег Сабора Епископа једногласно су признали да све изложено представља основу за проглашење екуенизма за опасну јерес. Посматрајући њен развој, рекли су нам да поделимо наше виђење са свом браћом, Православним Епископима целог света. Ми их пре свега молимо да се помоле да Господ сачува Свету Цркву од потреса нове јереси, отворивши свима духовне очи за разумевање истине пред лицем заблуда. Да помогне Господ свима нама да у пуној чистоти и неповређеном сачувамо поверену нам истину, а паству нашу да васпитавамо и вери и благочестивости према њој.

Недеља Православља, Њујорк, 1972. године

ПОДСЕТНИК ПРАВОСЛАВНОГ РУСКОГ ПАСТИРА

A ево и Подсетника православног руског пастира из пера блаженог митрополита Филарета Вознесенског.

Нека би дао Бог да сви наши пастири и архипастири послушају глас блаженог Филарета Исповедника последњих времена, јер ће се до њих тражити одговор за сваку душу за коју одговарају. А ми да се молимо за њих да достојно изнесу тешки крст свештенства.

1) Примивши благодат рукоположења, памти каквог дара и какве милости те је Господ удостојио – и каква одговорност од сада лежи на теби. Свештеник је апостол у кругу пастве своје. „Ја не припадам себи већ другима“ – говорио је велики руски пастир, отац Јован Кронштатски.

2) „Усне свештеникове треба да чувају знање и закон да се тражи из његовијех уста, јер је он анђео Господа Сведржитеља“, каже Писмо. Почуј те речи, пастиру православни. Ти мораш бити весник Божијега закона и Божије Јеванђељске истине за паству своју, која ће ти се због тога обраћати.

3) Као огња бој се немарности у светом делу пастирствовања, а најпре – у служењу пред Страшним Престолом Господа Славе. „Проклет сваки, ко немарно ради дјело Господње“ – претећи нас упозорава Св. Библија. Буди добар пример страха Божијега и благочестивости онима који ти саслужују и прислужују при служењу твоме. Удаљуј из Св. олтара свакога ко не буде испуњен страхопоштовањем, налазећи се у њему.

4) Стално се моли Господу за помоћ и уразумљивање у вођењу парохијских послова. Нека ти Господ дâ дух целомудрености, смиреномудрености, трпљења и љубави... Све те врлине неопходне су у парохијском раду. Високо цени савете најстарије и најискусније браће, и мудре савете благочестивих мирјана оданих Цркви. Чврсто држи кормило свога парохијскога брода, али истовремено, пре него што чврсто решиш ово или оно питање, са пастирском влашћу, претходно се саветуј са људима који заслужују поверење – у Цркви све решавају духовни руководитељи – пастири, али се све и расуђује саборним разумом – живот и рад парохије мора бити прожет духом саборности, саборнога јединства.

5) Чврсто држећи, понављам, кормило у својим рукама, истовремено се труди да живом раду у парохији привучеш добре, благочестиве црквене људе, чинећи са својим сарадницима једну сложну духовну породицу. Не заборави децу. На сваки начин труди се да их учиш, поучаваш, васпитаваш у духу црквености, стално и истрајно захтевајући исто и од родитеља њихових. У томе нека ти буде помоћница твоја животна сапутница дата ти од Бога – попадија. У животу парохија често је било неспоразума и заоштравања услед тога што су се жене свештеника мешале у пастирске ствари и рад својих мужева – тога се треба чувати. Али истовремено постоје стране парохијског рада у којима најбољи помоћник пастира може бити његова жена – нарочито у делу хришћанског поучавања и васпитавања деце.

6) Радећи за парохију, немој престајати да радиш и на својој души. Једно треба да буде сливено са другим. Св. Апостол Павле овако поучава свога ученика, Св. Тимотеја: „Нико да не презире твоју младост, али буди образац вјернима у ријечи, у живљењу, у љубави, у духу, у вјери, у чистоти. Докле не дођем пази на читање, утјешавање и учење... Пази на себе и на науку, истрај у томе; јер чинећи ово, спасићеш и себе и оне који те слушају“...

Господ нека буде у свему твој Помоћник. Двапут примивши благодат рукоположења – као ђакон и свештеник – не заборављај да се постојано молиш за архијереје који су на тебе полагали своје руке.

ПИСМО ПАТР. АТИНАГОРИ ПОВОДОМ САМОВОЉНОГ СКИДАЊА АНАТЕМЕ СА РИМОКАТОЛИКА 1965.г

 

Од Светих Отаца ми смо наследили завет да се у Цркви Божијој све савршава у законитом поретку, у јединомислију и сагласности са древним предањима. Ако неко од епископа или чак предстојатеља аутокефалних Цркава, савршава нешто што није у сагласности са ониме што учи цела Црква, тада сваки Њен члан може да изјави свој протест...На такав начин, ми сви постајемо чувари црквене истине, која се увек, увек штитила бригом за то, да се ништа што има општецрквено значење не савршава без сагласности свих...

ОБРАЋАЊЕ ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ,

КИР КИРУ АТИНАГОРИ КОНСТАНТИНОПОЉСКОМ,

НОВОГА РИМА И ПАТРИЈАРХУ ВАСЕЉЕНСКОМ

 

Ваша Светости!

Од Светих Отаца ми смо наследили завет да се у Цркви Божијој све савршава у законитом поретку, у јединомислију и сагласности са древним предањима. Ако неко од епископа или чак предстојатеља аутокефалних Цркава, савршава нешто што није у сагласности са ониме што учи цела Црква, тада сваки Њен члан може да изјави свој протест.

15. правило Другократног Константинопољског сабора из 861.године, признаје достојним ''части која припада православнима'', оне епископе или клирике, који одступе од општења чак и са својим Патријархом, ако он свенародно проповеда или отворено учи јерес у Цркви. На такав начин, ми сви постајемо чувари црквене истине, која се увек увек штитила бригом за то, да се ништа што има општецрквено значење не савршава без сагласности свих.

Зато се и наш однос према разним поделама које превазилазе границе засебних помесних Цркава, одређивао не другачије, него као споразум свих наведених Цркава.

Ако је наше раздвајање са Римом, првобитно и добило своје одређење у Константинопољу, после тога оно је било примљено од целе Православне Цркве, и постало је део целог Православног света. Ни једна помесна Црква засебно, и нарочито од свих нас издавна поштована црква Константинопољска, од које је наша Руска црква примила ризницу Православља, не може ништа да промени у том делу без претходне сагласности свих. Штавише, ми, данас владајући епископи, не можемо донети одлуке које би биле несагласне са учењем Светих Отаца који су живели пре нас, а нарочито, када се питање тиче Запада – светитеља Фотија Константинопољског и Марка Ефеског.

У светлости тих принципа, иако смо ми најмлађи од предстојатеља Цркава, као они који возглављују самостални, слободни део Руске цркве, ми сматрамо за свој дуг да изјавимо одлучни протест против акта Ваше Светости у вези са свечаном изјавом, коју сте дали истовремено са Папом Римским,о скидању одлучења (анатеме – прим.прев) које је прогласио Патријарх Михаило Керулариј 1054. године.

Чули смо много израза узнемирености када је Ваша Светост пред лицем целог света учинила нешто ново, непознато Вашим претходницима и противно 10. апостолском правилу, при сусрету са Римским Папом, Павлом VI у Јерусалиму. Рећи ћемо право и без оклевања: саблазан је била велика. Чули смо да су после тога многи манастири на Светој Гори одбили да спомињу име Ваше Светости на богослужењима. А сада Ви идете још даље, када Вашим решењем и епископа само Вашег Синода, Ви укидате решење Патријарха Михаила Керуларија, које је потврдио и примио цео православни Исток. Чинећи то, Ваша Светост поступа несагласно са односом према римо-католицизму, усвојеним од целе наше Цркве.

Овде се не ради о овој или оној оцени понашања кардинала Хумберта, не ради се о неком личном сукобу између Папе и Патријарха, које би се лако исцелило узајамним хришћанским опроштајем, не – суштина питања је у оним одступањима од Православља, која су се укоренила у Римској цркви током векова, почев од учења о непогрешивости Папе, коначно формулисаног на Првом ватиканском концилу. Изјава Ваше Светости и Папе исправно признаје акт ''узајамног опраштања'' недовољним за нестанак како ранијих, тако и ближих размимоилажења. Али то није довољно: тај акт ће ставити знак једнакости између заблуде и Истине. У току векова, цела Православна Црква је исправно веровала да Она ни у чему није одступила од учења Светих Васељенских Сабора, док је у то време Римска Црква примила низ, несагласних са Православљем, новотарија у свом догматском учењу.

Што се више уносило новотарија, то се више продубљивао јаз међу Истоком и Западом. Догматске грешке Рима са краја XI века још увек нису садржале оне заблуде које су они додали касније. Зато би одбацивање узајамних забрана 1054. године, могло имати смисла у тој епоси, али сада – оно служи само као доказ пренебрегавања најважнијег и главног, наиме – објављених после тога нових, напознатих древној Цркви, учења, од којих су нека, будући разлобличена од св. Марка Ефеског, послужила као разлог да Фирентинска унија буде одбачена од Свете Цркве.

 

Изјављујемо одлучно и категорички:

Никакво наше сједињење са Римском Црквом није могуће док год она не одбаци своје нове догмате, и никакво молитвено општење са њом није могуће обновити без одлуке свих Цркава, које, опет, није могуће док се не ослободи Руска црква, која је сада принуђена да живи у катакомбама. Јерархија сада возглављена патријархом Алексејем не може да представља истинити глас Руске цркве, јер се она налази у потпуној потчињености безбожној власти, испуњавајући њену вољу. Нису слободни ни предстојатељи неких других Цркава, који се налазе у комунистичким државама.

Будући да Ватикан представља не само религиозни центар, већ и државу, и односи на њим, како је јавно показала последња посета Папе Уједињеним Нацијама, имају и политички значај, не треба сматрати немогућим и утицај безбожних власти на јерархију потчињених Цркава по питању Римске цркве, у ову или ону страну.

Историја нам сведочи о томе да преговори са инославнима у условима притиска политичких околности, никада Цркви нису доносили ништа осим смутњи и подела. Зато ми сматрамо неопходним да изјавимо да наша Руска Загранична Црква, као, несумњиво, и Руска црква, која се сада налази у ''катакомбама'', неће пристати ни на какве ''дијалоге'' о догматима са другим вероисповестима и унапред одбацујемо сваку сагласност са њима по том питању, признајући могућност обнављања јединства са њима само уколико они у потпуности приме православно учење у оном виду, у каквом се оно до сада чувало у Светој Саборној и Апостолској Цркви. Док се то не деси – забране Патријарха Михаила Керуларија остају у потпуности на снази и њихово укидање од стране Ваше Светости представља незаконити и неважећи акт.

Разуме се, ми нисмо против добрих односа са представницима других верисповести, уколико се тиме не издаје истина Православља. Зато је наша црква својевремено и прихватила љубазан позив да пошаље посматраче на Други Ватикански Концил, исто као што је слала посматраче на протестантске конференције Светског Савеза Цркава, ради тога да би имала сведочанство о раду тих сабрања из прве руке, без било каквог учешћа у њиховим закључцима. Ми ценимо добар однос према нашим посматрачима и са занимањем изучавамо њихове подробне извештаје, који сведоче о наступању значајних промена у Римској цркви. Ми ћемо благодарити Богу ако те промене послуже делу њеног приближавања Православљу. Али ипак, док Рим треба доста тога да промени да би се вратио ''апостолском исповедању вере'', Православна црква, која је сачувала ту веру до сада неповређеном, нема шта да мења.

Црквено предање и пример Светих Отаца нас уче да се са отпалима од Православне цркве не води дијалог.
Ка њима је скоро увек обраћен монолог црквене проповеди у којој их Црква призива повратку у Њено окриље, кроз одбацивање сваког учења несагласног са Њом. Прави дијалог подразумева размену мишљења, допуштајући могућност преубеђења његових учесника ради достизања сагласности. Као што се види из енциклике (посланице) ''Ecclesia suam’’, Павле VI схвата дијалог као план нашег присаједињења Риму или обнове општења са њим помоћу некакве формуле која, у сваком случају, оставља без икакве промене његово вероучење и, нарочито, његово догматско учење о положају Папе у Цркви. Али свако саглашавање са заблудама страно је целој историји Православне цркве и Њеном бићу. Оно би могло да приведе, не ка јединомислију у исповедању истине – већ ка привидном спољашњем уједињењу, слично сагласности разномислећих протестантских заједница у Екуменистичком покрету.

Да не дође таква издаја Православља међу нас.

Ми усрдно молимо Вашу Светост да оконча саблазан, јер пут који сте Ви изабрали, чак и ако би вас привео уједињењу са римо-католицима, изазвао би поделе у православном свету јер, несумњиво, многа од ваших духовних чада претпостављају верност Православљу екуменистичкој идеји компромисног уједињења са инославнима без потпуног јединомислија у истини.

Молећи за Ваше свете молитве, остајем Ваше Светости покорни слуга

† Митрополит Филарет

Председавајући Архијерејским Синодом

Руске Православне Заграничне Цркве

15. децембар 1965. Године

РАШЧИЊЕЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ

Свети Јован Златоусти био је беспрекоран чувар Истине и Цркве Божије. Неустрашив пред царевима и пред црквеним моћницима који су желели да Истину погазе, увучен је у борбу у којој није одступио. Црквени сабор је рашчинио светог Јована, али Бог и пунота Цркве нису никада то рашчињење прихватили. Мир није могао бити успостављен све док се Цариград није извинио светом Златоусту за зла која му је учинио. Сам свети Златоуст, иако је јасно учио против раскола, није могао прихватити на схоластички начин административно рашчињење. Наставио је да служи и последњу литургију је одслужио у Коману, данашњој Републици Абхазији.

    Свети Златоуст онда уђе у цркву, заиска светле црквене одежде, промени на себи сву своју одећу, па чак и обућу; затим своју одећу раздаде онима што беху с њим на лађи, а у црквеним одеждама одслужи свету литургију и причести се Пречистим и Животворним Тајнама Тела и Крви Христове; онда узнесе благодарне молитве Богу, благослови све присутне, даде им последњи целив, па прекрстивши се леже говорећи: „Хвала Богу за све!“ (Δόχα τῶ Θεῶ πἀντον ἔνεκεν). – И тог часа предаде дух свој у руке Божије. (Из Житија Светих)

Јован Златоусти – Благодарећи његовој проповедничкој слави, 397. године изабран је за епископа цариградског, где ће ускоро ући у сукоб са Евтропијем, министром двора цара Аркадија, и са царицом Евдоксијом јер је предлагао потпуну реформу начина живота, како у Цркви тако и на царском двору. Под сплеткама Патријарха Теофила Александријског, Свети Јован је збачен са престола 402. године. Поново долази из првог прогонства, а напослетку Евдоксија га прогони у Кукуз (или Коман), где је умро на Крстовдан 14. септембра 407. године. Одавде пише највећи део писама, међу којима и оних седамнаест Писама Олимпијади.

403. – Сабор „Под храстом“. Рашчињен је св. Златоуст. Заседало је укупно 36 епископа а од њих 29-орица су били из Египта — «гласачи» Архиепископа александријског Теофила. Повод за ово гоњење биле су речи св. Златоуста у беседи:

    „Опет бесни Иродијада, опет лудује, опет игра, опет тражи од Ирода главу Јована Крститеља!“

Царица се у то време понашала насилнички и наредила је да се изгради њена огромна статуа на најважнијем тргу престонице, недалеко од саборне цркве Свете Софије. Поводом откривања те статуе данима су приређиване бурне свечаности и игре око тог стуба. Вика и бука допрла је до цркве свете Софије и много ометала само богослужење.

Ово је било друго „рашчињење“ св. Јована Златоустог. Под сличним оптужбама, већ је био „рашчињен“ од архиепископа Теофила и царевих људи. Ипак, после првог рашчињења народ је направио прави устанак у граду и цар Аркадије је, уплашен због немира, био приморан да врати Златоустог на његов престо. Сада су св. Јовану међу кривице убројали и то што се, иако раније рашчињен поново вратио на свој престо. Поновила су се дешавања која су пратила и светог Атанасија Великог који је раније био рашчињаван и враћао се на свој престо упркос безаконим одлукама.

Свети Јован је имао, осим Бога, још два помоћника на земљи, којих су се насилнички цар и царица прибојавали. То су били православни народ и тадашњи папа Инокентије. Римски престо је у 4. веку још увек био православан и током дешавања око св. Јована Златоустог није прихватао одлуке безаконих саборовања.

Папи је јавио ο свом суду над Златоустим и ο рашчињењу последњег сам Теофил. Тада, не часећи часа, Златоуст је послао са писмима ο свом случају у Рим три своја епископа: писмо са потписима су послали и 40 епископа који су му остали одани. Протестовао је против безакоња. Такође је писао и аутономним митрополитима: Миланском и Аквилејском. Папа Инокентије I (401-417 г.) одговорио је и Теофилу и Златоусту, одбацујући суд Теофила и тражећи нови сабор епископа Истока и Запада, из кога би били одстрањени сви оштри и пристрасни партијци са обе стране ради пуног беспристрашћа.

Исте идеје је папа Инокентије послао и цару Аркадију, и са аутономним архиепископима Милана и Аквилеје предлагао сабор у Солуну. На Истоку су због подршке Рима, сви приврженици Јована Златоустог почели да се се сматрају као римофили и били су гоњени од цара Аркадија.

    На Божић 403. године цар се не појави у саборној цркви, изјављујући да не може општити са епископом који је од сабора осуђен. А кад 404. године наступи Велики пост, цар по наговору епископа посла светом Златоусту овакву поруку: „Удаљи, се из цркве, пошто си осуђен на два сабора, и мени је немогуће ући у цркву док се ти налазиш у њој“. – На ту поруку Златоуст одговори цару преко изасланика овако: „Ја сам добио Цркву од Христа Спаса мога, и не могу је напустити добровољно, сем ако не будем избачен силом. Град је твој, и тебе ће послушати сви. Желиш ли да ме раставиш са Црквом Христовом, онда пошљи слуге своје, да ме извуку из ње, и ја ћу имати оправдање пред Богом, пошто сам отишао од Цркве не по својој вољи него изгнан царском влашћу“. (Житија Светих)

На Велику суботу за време богослужења Марин, управитељ царичиних имања, је по заповести цара са војницима провалио у цркву, и уз насиље над вернима, и оглашенима који очекиваху свето крштење, и извукли су светог Златоуста из цркве; Тада и сав народ напусти храм. Светитељ Божјем је неко време био држан у патријаршиском двору. Не излазећи из своје келије проведе ту два месеца док не изађе наредба да свети Златоуст иде у заточење.

    По изгнанству светога Златоуста, у исти дан изби пожар у саборној цркви у Цариграду, као очигледни израз гњева Божија. Избивши изненада, пожар се муњевитом брзином разли по целој цркви. Притом дуну силан ветар, пламен сукну из цркве, и подигавши се високо у ваздуху, он направи као неки мост, и спусти се на палату у којој су одржавана скупна договарања против светог Златоуста, и сву је потпуно уништи.

    При свему томе у народу не погибе ни један човек од тако страшног пожара, те сви говораху да Бог пожаром кажњава град због неправедног изгнанства светог угодника Божијег. Непријатељи пак светог Златоуста тврђаху супротно, говорећи: „Једномишљеници Јованови запалише цркву“. – Због тога многи беху ухваћени од градоначелника, незнабошца по вери, и подвргнути свакојаким мукама, при чему неки и умреше. (Житија Светих)

404. - У Антиохији је скоро столетни архиепископ Флавијан умро (26 сентября 404 г.). 6. октобра те године скончала је и царица Евдоксија, велика потивница светог Златоуста. Партија цара Аркадија је на место скончалог Флавијана поставила непријатеља светог Јована Златоустог, презвитера Порфирија.

Цареви Аркадије и Хонорије су у време гоњења св. Јована били у рату у тадашњем Илирику, тј. на Балкану. На Истоку сy приврженици Златоуста сматрани непријатељима отаџбине, тј. царског режима.

404. је уместо прогнаног Златоуста постављен на архиепископски престо презвитер Арсакије, који се истакао као Златоустов непријатељ, приликом безаконог сабора Под храстом. Након што је проглашен едикт о прогонству св. Јована Златоустог био је изабран, али због противљења народа опозван. Ипак, постављен је некако на архиеископски престо 27. јуна 404. године, али се убрзо упокојио.

Православни народ се са рашчињењем није сложио, и почео састајати на црквеним обредима изван града. И папа Инокентије није признао новог архиепископа. Арсакије није могао успоставити ауторитет ни због своје поодмакле старости.

После Арсакија постављен је Атик, такође опонент св. Јована Златоустог. Он је био патријарх од 406. до 425. године. Приступио је радикалној чистки свих присталица Златоустог. Сви такви епископи и клирици били су рашчињени. Чак и они који су им дали уточиште били су подвргнути конфискацији имања и многи од њих су послани на робију.

Крстовдан 14. септембра 407.

По заповести Аркадија Јован је преведен из Кукуза, где је имао прилику да општи са познатим људима и да одржава преписку са папом Инокентијем, у месташце које је било изолованије и даље – Питуинт. До Питуинта није стигао, јер је измучен од пута пао са ногу у месту Команди, (Коман, данашња Абхазија) где се у цркви Св. Василиска одслуживши литургију упокојио на Крстовдан.