РАШЧИЊЕЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ

Свети Јован Златоусти био је беспрекоран чувар Истине и Цркве Божије. Неустрашив пред царевима и пред црквеним моћницима који су желели да Истину погазе, увучен је у борбу у којој није одступио. Црквени сабор је рашчинио светог Јована, али Бог и пунота Цркве нису никада то рашчињење прихватили. Мир није могао бити успостављен све док се Цариград није извинио светом Златоусту за зла која му је учинио. Сам свети Златоуст, иако је јасно учио против раскола, није могао прихватити на схоластички начин административно рашчињење. Наставио је да служи и последњу литургију је одслужио у Коману, данашњој Републици Абхазији.

    Свети Златоуст онда уђе у цркву, заиска светле црквене одежде, промени на себи сву своју одећу, па чак и обућу; затим своју одећу раздаде онима што беху с њим на лађи, а у црквеним одеждама одслужи свету литургију и причести се Пречистим и Животворним Тајнама Тела и Крви Христове; онда узнесе благодарне молитве Богу, благослови све присутне, даде им последњи целив, па прекрстивши се леже говорећи: „Хвала Богу за све!“ (Δόχα τῶ Θεῶ πἀντον ἔνεκεν). – И тог часа предаде дух свој у руке Божије. (Из Житија Светих)

Јован Златоусти – Благодарећи његовој проповедничкој слави, 397. године изабран је за епископа цариградског, где ће ускоро ући у сукоб са Евтропијем, министром двора цара Аркадија, и са царицом Евдоксијом јер је предлагао потпуну реформу начина живота, како у Цркви тако и на царском двору. Под сплеткама Патријарха Теофила Александријског, Свети Јован је збачен са престола 402. године. Поново долази из првог прогонства, а напослетку Евдоксија га прогони у Кукуз (или Коман), где је умро на Крстовдан 14. септембра 407. године. Одавде пише највећи део писама, међу којима и оних седамнаест Писама Олимпијади.

403. – Сабор „Под храстом“. Рашчињен је св. Златоуст. Заседало је укупно 36 епископа а од њих 29-орица су били из Египта — «гласачи» Архиепископа александријског Теофила. Повод за ово гоњење биле су речи св. Златоуста у беседи:

    „Опет бесни Иродијада, опет лудује, опет игра, опет тражи од Ирода главу Јована Крститеља!“

Царица се у то време понашала насилнички и наредила је да се изгради њена огромна статуа на најважнијем тргу престонице, недалеко од саборне цркве Свете Софије. Поводом откривања те статуе данима су приређиване бурне свечаности и игре око тог стуба. Вика и бука допрла је до цркве свете Софије и много ометала само богослужење.

Ово је било друго „рашчињење“ св. Јована Златоустог. Под сличним оптужбама, већ је био „рашчињен“ од архиепископа Теофила и царевих људи. Ипак, после првог рашчињења народ је направио прави устанак у граду и цар Аркадије је, уплашен због немира, био приморан да врати Златоустог на његов престо. Сада су св. Јовану међу кривице убројали и то што се, иако раније рашчињен поново вратио на свој престо. Поновила су се дешавања која су пратила и светог Атанасија Великог који је раније био рашчињаван и враћао се на свој престо упркос безаконим одлукама.

Свети Јован је имао, осим Бога, још два помоћника на земљи, којих су се насилнички цар и царица прибојавали. То су били православни народ и тадашњи папа Инокентије. Римски престо је у 4. веку још увек био православан и током дешавања око св. Јована Златоустог није прихватао одлуке безаконих саборовања.

Папи је јавио ο свом суду над Златоустим и ο рашчињењу последњег сам Теофил. Тада, не часећи часа, Златоуст је послао са писмима ο свом случају у Рим три своја епископа: писмо са потписима су послали и 40 епископа који су му остали одани. Протестовао је против безакоња. Такође је писао и аутономним митрополитима: Миланском и Аквилејском. Папа Инокентије I (401-417 г.) одговорио је и Теофилу и Златоусту, одбацујући суд Теофила и тражећи нови сабор епископа Истока и Запада, из кога би били одстрањени сви оштри и пристрасни партијци са обе стране ради пуног беспристрашћа.

Исте идеје је папа Инокентије послао и цару Аркадију, и са аутономним архиепископима Милана и Аквилеје предлагао сабор у Солуну. На Истоку су због подршке Рима, сви приврженици Јована Златоустог почели да се се сматрају као римофили и били су гоњени од цара Аркадија.

    На Божић 403. године цар се не појави у саборној цркви, изјављујући да не може општити са епископом који је од сабора осуђен. А кад 404. године наступи Велики пост, цар по наговору епископа посла светом Златоусту овакву поруку: „Удаљи, се из цркве, пошто си осуђен на два сабора, и мени је немогуће ући у цркву док се ти налазиш у њој“. – На ту поруку Златоуст одговори цару преко изасланика овако: „Ја сам добио Цркву од Христа Спаса мога, и не могу је напустити добровољно, сем ако не будем избачен силом. Град је твој, и тебе ће послушати сви. Желиш ли да ме раставиш са Црквом Христовом, онда пошљи слуге своје, да ме извуку из ње, и ја ћу имати оправдање пред Богом, пошто сам отишао од Цркве не по својој вољи него изгнан царском влашћу“. (Житија Светих)

На Велику суботу за време богослужења Марин, управитељ царичиних имања, је по заповести цара са војницима провалио у цркву, и уз насиље над вернима, и оглашенима који очекиваху свето крштење, и извукли су светог Златоуста из цркве; Тада и сав народ напусти храм. Светитељ Божјем је неко време био држан у патријаршиском двору. Не излазећи из своје келије проведе ту два месеца док не изађе наредба да свети Златоуст иде у заточење.

    По изгнанству светога Златоуста, у исти дан изби пожар у саборној цркви у Цариграду, као очигледни израз гњева Божија. Избивши изненада, пожар се муњевитом брзином разли по целој цркви. Притом дуну силан ветар, пламен сукну из цркве, и подигавши се високо у ваздуху, он направи као неки мост, и спусти се на палату у којој су одржавана скупна договарања против светог Златоуста, и сву је потпуно уништи.

    При свему томе у народу не погибе ни један човек од тако страшног пожара, те сви говораху да Бог пожаром кажњава град због неправедног изгнанства светог угодника Божијег. Непријатељи пак светог Златоуста тврђаху супротно, говорећи: „Једномишљеници Јованови запалише цркву“. – Због тога многи беху ухваћени од градоначелника, незнабошца по вери, и подвргнути свакојаким мукама, при чему неки и умреше. (Житија Светих)

404. - У Антиохији је скоро столетни архиепископ Флавијан умро (26 сентября 404 г.). 6. октобра те године скончала је и царица Евдоксија, велика потивница светог Златоуста. Партија цара Аркадија је на место скончалог Флавијана поставила непријатеља светог Јована Златоустог, презвитера Порфирија.

Цареви Аркадије и Хонорије су у време гоњења св. Јована били у рату у тадашњем Илирику, тј. на Балкану. На Истоку сy приврженици Златоуста сматрани непријатељима отаџбине, тј. царског режима.

404. је уместо прогнаног Златоуста постављен на архиепископски престо презвитер Арсакије, који се истакао као Златоустов непријатељ, приликом безаконог сабора Под храстом. Након што је проглашен едикт о прогонству св. Јована Златоустог био је изабран, али због противљења народа опозван. Ипак, постављен је некако на архиеископски престо 27. јуна 404. године, али се убрзо упокојио.

Православни народ се са рашчињењем није сложио, и почео састајати на црквеним обредима изван града. И папа Инокентије није признао новог архиепископа. Арсакије није могао успоставити ауторитет ни због своје поодмакле старости.

После Арсакија постављен је Атик, такође опонент св. Јована Златоустог. Он је био патријарх од 406. до 425. године. Приступио је радикалној чистки свих присталица Златоустог. Сви такви епископи и клирици били су рашчињени. Чак и они који су им дали уточиште били су подвргнути конфискацији имања и многи од њих су послани на робију.

Крстовдан 14. септембра 407.

По заповести Аркадија Јован је преведен из Кукуза, где је имао прилику да општи са познатим људима и да одржава преписку са папом Инокентијем, у месташце које је било изолованије и даље – Питуинт. До Питуинта није стигао, јер је измучен од пута пао са ногу у месту Команди, (Коман, данашња Абхазија) где се у цркви Св. Василиска одслуживши литургију упокојио на Крстовдан.