О ПОСТУ -- Св.Василије Велики

1. Затрубите, каже се, у новомесечје трубом, у благознаменити дан празника вашег (Пс.80,4). Ето пророчке заповести. Међутим, гласније од сваке трубе и разговетније од сваке музичке справе, нама на долазећи дан празника указује оно што читамо. Наиме, за благодат постова ми смо дознали од Исаије, који је одбацио јудејски начин поста и показао нам истински пост: Не постите у суђењима и свађи… него разрешите све окове неправде (уп.Ис.58,4; 6). И Господ каже: А кад постите] не будите суморни…Него намажи главу своју и лице своје умиј (Мт.6,1617). Владајмо се,дакле, као што смо научени. Немојмо се показивати суморни у дане [Великог поста] који долазе. Напротив, сусретнимо их светлог лица, како и доликује светима. Нико малодушан није задобио венце и нико није победио јадикујући. Немој бити суморан кад те исцељују. Неумесно је не радовати се душевном здрављу или туговати због промене исхране, показујући да смо наклоњенији наслађивању стомака, неголи бризи о души. Преједањем се једино стомак наслађује, док пост користи души. Радуј се што ти је Исцелитељ подарио лек који уништава грех. Црви који се зачињу у дечијој утроби нестају применом оштрих лекова. Исто тако и пост, који је уистину достојан да се назове [леком], ступивши у душу, умртвљује грех који се притајио у њеној дубини.

2. Намажи главу своју и лице своје умиј (Мт.6,17). Наведена изрека те позива тајинствима. Онај ко се маже, у ствари се миропомазује, а ко се умива – упражњава очишћење. Примени исти закон и на унутрашње удове и опери душу од греха. Помажи главу светим помазањем како би постао причесник Христов. На тај начин приступи посту. Немој помрачивати лице своје као лицемер. Лице се помрачује када се унутрашње расположење засењује притворном спољашњом маском, прикривајући се лажима као завесом. Лицемер [тј. глумац] је онај ко у позоришту показује туђе лице: будући слуга, он много пута показује лице господара и будући обичан грађанин – често се представља као цар. Слично је и у овом животу: многи на сцени сопственог живота глуме као у позоришту, једно носећи у срцу, а друго јавно показујући људима. Дакле, немој правити тужан израз лица. Показуј се онаквим какав си. Немој се претварати да тугујеш, ловећи себи славу, тј. показујући се уздржљивим. Нема никакве користи од доброчинства које се оглашује трубом. Нема користи ни од поста који је јаван. Оно што се показује не доноси плодове који ће се очувати до будућег века, већ пропада услед људске похвале. Дакле, радосно притекни дару поста. Пост је древни дар. Он не стари и не застарева, него се увек обнавља и бива у пуном процвату.

3. Мислиш ли да ја сматрам да његова древност потиче из времена појаве Закона? Пост је старији чак и од Закона. Ако мало сачекаш, уверићеш се у истинитост реченога. Немој мислити да дан очишћења, прописан Израиљу у десети дан седмога месеца (уп. Лев.16,29), означава почетак поста. Удуби се у историју и трагај за древношћу његовог порекла. Пост није новотарија, већ драгоценост отаца. Све што је древно достојно је поштовања. Уважавај старину поста, с обзиром да је стар колико и човечанство. Пост је озакоњен у рају. Он представља прву заповест коју је добио Адам: С дрвета познања добра и зла немојте јести (Пост.2,17). Немојте јести представља озакоњење поста и уздржања. Да је Ева постила од плода поменутог дрвета, ми данас не бисмо имали потребу за [наступајућим Великим] постом, будући да нужду за лекаром немају здрави, него болесни (уп. Мт.9,12). Ми страдамо због греха. Исцелимо се покајањем. Међутим, покајање без поста није делатно. Нека је проклета земља… Трње и чичак ће ти расти(Пост.3,17-18). Заповеђено ти је да подносиш страдања, а не да живиш у наслађивању. Постом се оправдај пред Богом. И сам начин живота у рају имађаше образ поста, не само стога што је човек био сатрапезник анђелски, уподобљавајући им се у умерености,него и стога што они који су храњени у рају уопште нису размишљали о ономе што је касније изумео људски разум: нити о пијењу вина, нити о жртвовању [тј. клању] животиња, нити о свему ономе што замагљује људски ум.

4. Ми смо избачени из раја стога што нисмо постили. Постимо, дакле, да бисмо се поново вратили у њега. Зар не видиш да је Лазар помоћу поста ушао у рај (Лк.16,20-31)? Немој подражавати Евину непослушност, немој опет за саветника прихватати змију која ти предлаже да једеш, бринући се о телу. Немој се изговарати болешћу и слабошћу тела, будући да оправдања не изговараш мени, него Свезнајућем. Кажи ми да ли можда ниси у стању да постиш. Међутим, ти можеш читавог живота да се преједаш и да бременом онога што си појео уништаваш тело. Врло добро знам да лекари болесницима не налажу разнолику храну, него избегавање јела и гладовање. Ако можеш једно, како се изговараш да не можеш друго? Шта је лакше за утробу: да проведе ноћ после умереног јела или да лежи обремењена обиљем хране (боље речено, не да лежи, него да се преврће, с обзиром да је преоптерећена и узнемирена)? Зар ћеш рећи да је кормиларима лакше да спасу лађу када је натоварена товаром, неголи када је добро опремљена и лагана? Лађу која је преоптерећена преплавиће и мали таласи. Међутим, уколико је на њој одговарајућа тежина товара, она се лако креће по таласима и ништа је не спречава да се одржи високо изнад воде. И људска тела, обремењена непрестаним преједањем, лако бивају савладана болестима. Међутим, ако се користи једноставна и лака храна, зло које се очекује од болести избегава се као подизање непогоде, док се већ присутне тегобе одбијају као налет буре. Тврдећи да болесницима више приличи наслађивање, неголи умерена храна, ти се држиш мишљења да је мировање теже од бежања и да је спокојство теже од борбе. Сила која устројава живот лако прерађује оно што је умерено и скромно, чинећи да га усваја онај ко се храни. Међутим, не будући у стању до краја свари скупоцена и разнолика јела, она их претвара у разнолике болести.

5. Нека наша беседа закорачи кроз историју и нека размотри древност поста, нека покаже да су га сви свети чували као неку врсту отачког наслеђа, које се од оца преноси на сина и задобија прејемством. На тај начин је иметак путем наслеђивања дошао и до нас. У рају није постојало нити вино, нити клање животиња, нити једење меса. Вино се појавило тек након потопа. Јер, после потопа је речено: Једите све… као биље травно (Пост.9, 3). Наслађивање је допуштено тек кад је била изгубљена свака нада у савршенство. Као доказ да је вино било непознато служи Ноје, који није знао за његову употребу. Оно тада још не беше ступило у људски живот, нити је људима било познато његово коришћење. Не видевши како дејствује на друге и не испитавши га ни на себи, Ноје се неопрезно опио вином. Ноје посади виноград и испи од његовог плода, и напи се (Пост.9,20-21) не стога што је био пијанац, него што није знао у којој мери да га пије. Тако је откриће пијења вина далеко млађе од раја. Напротив, достојанство поста је древно. Такође знамо да се и Мојсије уз пост попео на гору. Да се није наоружао оружјем поста, не би смео да се приближи врху који се димио, нити би се одважио да ступи у примрак. Након поста примио је заповест која је прстом Божијим урезана на камене таблице. На врху планине пост је био узрочник законодавства, док је у њеном подножју стомакоугађање помахнитало у идолопоклонству. Јер, људи једоше и пише, и потом усташе да играју (Изл.32,6). Једно опијање учинило је бескорисним четрдесетодневну усрдност слуге Божијег у молитви и посту. Таблице, исписане прстом Божијим, задобио је пост, а разбило их је пијанство: према пророковом расуђивању, пијани народ није био достојан Божијег законодавства. Народ, који је највећим чудима био научен богопознању, у једном тренутку стомакоугађањем беше враћен у безумље египатског идолопоклонства. Упореди једно са другим: као што пост приводи Богу, тако наслађивање изневерава спасење. Спусти се путем који води ка доле изложеном.

6. Шта је оскрнавило Исава и учинило га слугом његовог брата? Зар он није само због хране препустио право свог првенаштва? Зар Самуила мајци није даровала молитва сједињена с постом? Шта је великог борца Сампсона учинило непобедивим? Зар не пост, након кога је зачет у мајчиној утроби? Пост га је родио, пост га је дојио, пост га је учинио јунаком, наиме пост који је анђео одредио његовој мајци: Нека не једе ништа што потиче од винове лозе. Вино и опојно пиће нека не пије (Суд. 13,14). Пост рађа пророке, крепи снажне и умудрује законодавце. Пост је чувар душе, поуздан сажитељ телу, оружје одважних, вежбалиште бораца. Он одбија искушења и помазује за побожност. Он је сажитељ трезвоумља и творац целомудрености. И биткама он извршава храбра дела и у време мира учи безмолвију. Пост освећује назореја, а јереја чини савршеним, с обзиром да се без поста нико не може одважити на свештенодејствовање, не само у садашњем тајинственом и истинском служењу, него ни у образном, које је било под Законом. Пост је учинио Илију сагледатељем великог виђења. Очистивши душу четрдесетодневним постом, он се у Хоривској пећини удостојио да по мери човека угледа Господа. Постећи, Илија је удовици вратио сина, с обзиром да се кроз пост показао јачим од смрти. Из уста испосника изашао је глас који је безаконом народу затворио небо на три године и шест месеци. Да би омекшао непокорно срце јогунастих, Илија је одлучио да и себе, заједно с њима, осуди на злопаћење. Због тога је и рекао: Тако да је жив Господ… ових година неће бити росе ни кише док ја не кажем (1.Цар.17,1). Кад је настала глад, он је позвао читав народ да пости да би се поправио од зла које је проистекло из наслађивања и разузданог живота. Какав је, пак, Јелисејев живот? Како је пророк уживао гостопримство Сунамићанке и како је сам примао пророке? Зар није указао гостопримство помоћу дивљег зеља и нешто мало брашна? Будући да су са зељем биле помешане и дивље бобице, претила је опасност да се они који га окусе отрују, да молитва посника није уништила отров (4.Цар.4,39-41). Једном речју, открићеш да је пост све свете руководио у животу по Богу. Постоји једно вештаство које називају амијант и које ватра не може да уништи. Кад се стави у пламен оно као да се угљенише. Међутим, када се извади из ватре, оно постаје још чистије и изгледа као да је опрано у води. Слична су била тела тројице младића у пећи вавилонској, која су постом задобила [својства] амијанта. У великом пламену пећи показало се да су они силнији од огња: он није могао да им нашкоди будући да им је природа била као код злата. У ствари, показало се да су силнији и од злата. Ништа се тада није могло одржати пред пламеном распаљеним нафтом, смолом и суварцима: он се разливао на четрдесет девет лаката, прождирући све унаоколо и погубивши многе Халдејце (Дан.3,4649). Па ипак, младићи су га погазили, будући да су у њега ступили након поста. У силовитом пламену, они су удисали свеж и орошен ваздух. Пламен није смео да им се дотакне ни косе, с обзиром да је израсла у посту.

7. Жељени муж, Данило три седмице не јеђаше хлеб и не пијаше воду (Дан.10,23). Стога је, сишавши у јаму, и лавове научио да посте. Лавови нису могли да зарију зубе у њега, будући да беше као од камена, бакра или неког другог чврстог вештаства. Каљење крепи гвожђе. И пост је укрепио његово тело, учинивши га нерањивим пред лавовима, који нису отварали чељуст на светитеља. Пост је угасио силу огњену и затворио уста лавовима [уп. Јев.11,33-34]. Пост уздиже молитву на небо: он за њу постаје нека врста крила док се креће горе. Пост је процват домова, мајка здравља, васпитач младости, украс стараца, добри сапутник путницима, поуздани сажитељ супружницима. Муж не сумња у брачну издају када види да се жена саживела с постом. Жену не мучи љубомора када види да је муж прихватио пост. Ко је оштетио дом свој постом? Израчунај шта је у њему сада и израчунај и након поста. Због поста неће пропасти ништа од онога што је у кући. Ниједна животиња не испушта крик смрти, нигде нема крви, нигде неумољива утроба не изриче пресуду животињама. Месарски нож мирује и трпеза се задовољава оним чему није неопходно припремање. Јеврејима је била дата субота да би се одморио и магарац [њихов] и слуга [њихов] (Пон.5,14). Нека слугама које те служе током читаве године [Велики] пост буде починак од непрестаног труда. Нека се одмори твој кувар и нека предахне трапезник. Заустави руку пехарника и нека се једном одмори и онај ко припрема разнолике посластице. Нека и кућа отпочине од хиљада пометњи, од дима и мириса паљевине, од оних који трче горе-доле служећи утроби као немилосрдној господарици. У сваком случају, и порезници понекад допуштају мало слободе онима који су у њиховим рукама. Нека та утроба (која стално захтева и никад се не зауставља, која данас добија а сутра заборавља) да предах устима и нека с њима закључи петодневно примирје. Када је напуњена, она мудрује о уздржању, а чим се испразни – заборавља [сва] правила.

8. Пост не зна за позајмљивање. Трпеза оног ко пости не одише дуговима. Сиромаштво испосниковог сина не гуше очеви дугови, који иначе обавијају као змије. С друге стране, пост служи и као повод за радост. Жеђ даје сладост пићу и претходно гладовање трпезу чини укусном. И пост наслађивање јелом чини угодним. Када се пост нађе између две насладе и пресече њихову непрекидност, узимање хране (које ти се чини далеким) поново ће ти изгледати пожељно. Према томе, ако желиш да трпезу учиниш пожељном, прихвати да буде замењена постом. Будући исувише окружен насладама, ти неприметно постајеш помрачен, сластољубљем уништавајући сладост. И најжељенију [ствар] непрекидност наслађивања чини достојном презира. Уколико је ствар ређа, утолико снажније желиш да се њоме наслађујеш. Речено је уредио наш Творац како би због разноликости у животу у нама пребивао благодатни дар који нам је дао. Зар не примећујеш да је сунце блиставије након ноћи, да је бдење угодније после сна и да нам је здравље драгоценије након што искусимо супротно? Стога је и храна угоднија након поста, како богатима чија је трпеза обилна, тако и сиромасима чија је храна на брзину припремљена.

9. Нека те уплаши богаташев пример. Њега је живот у наслађивању предао [вечном] огњу. Он се мучио у огњеној пећи иако није био оптужен због неправедносги, него због живота у наслађивању. Према томе, да бисмо погасили наведени огањ неопходна је вода. Пост није користан само због будућег [живота]: он и телу користи. И најкрепкије здравље је подложно променама и превратима уколико природа малаксава и не може да поднесе бреме гојазности. Уколико осећаш одвратност према води, постарај се да касније не преклињеш за једну њену кап, као што се десило богаташу [уп. Лк. 16,24]. Водом се нико није опио. Никога, наиме,није болела глава стога што се оптеретио водом. Нико од оних који су се навикли да пију воду није имао неопходност за туђим ногама. Никоме од оних који су се напили воде се нису одузеле ноге, нити клонуле руке. Поремећај у варењу хране, који неминовно прати сластољупце, изазива страшне болести у телу. Оном ко пости је и боја лица достојна поштовања: оно је украшено целомудреним бледилом и неће се бесрамно заруменети. Његов поглед је кротак, корак достојанствен, а лице замишљено, [будући да избегава] унакаженост од неумереног смеха. Његове речи су одмерене, а срце чисто. Сети се светих свих векова, којих свет не беше достојан: они се потуцаше у кожусима и козјим кожама, у оскудици, у невољама, у патњама (Јев.11,3738). Подражавај њихов начин живота, уколико уистину тражиш њихов удео. Шта је Лазара упокојило у наручју Авраамовом? Зар није пост? Јованов живот беше дуготрајни пост. Он није имао ни постељу, ни сто, ни обрадиву земљу, ни вола за обрађивање, ни хлеб, ни пекара, нити било шта што прати живот. Због тога се међу рођенима од жена није појавио већи од Јована Крститеља (Мт.11,11). Павла је на треће небо, између осталог, узнео и пост, којим се он хвали помињући своја страдања. Међутим, од свега реченог важнија је [чињеница] да је и Господ наш, постом укрепивши тело које је ради нас узео (уп. Мт.4,2), постом на себе примао и нападе ђаволске како да би нас научио да се постом припремимо за подвиге у искушењима. Исто тако, Он је [само]лишавањем омогућио противнику да му приступи. Наиме, Он би по узвишености свог Божанства био неприступачан за противника, али се [само]осиромашењем спустио до људског. Узносећи се на небеса, Он је окусио храну (Лк.24,43) како би потврдио природу васкрслог тела. Ти, међутим, не престајеш да се гојиш и да се облажеш телом, нимало се не бринући што исцрпљујеш свој ум, будући да га не храниш спасоносним и животворним учењима. Зар ти није познато да у боју помоћ једном доводи до поражавања другога? И онај ко пређе на страну тела, надвладава дух, док онај ко прелази на страну духа побеђује тело. Јер, они се противе једно другоме (Гал.5,17). Према томе, уколико хоћеш да укрепиш ум, тело обуздај постом. И апостол говори да се наш спољашњи човек распада уколико се унутрашњи обнавља (2.Кор.4,16). Он још [говори]: Када сам слаб, онда сам силан (2.Кор.12,10). Зар нећеш презрети пропадљива јела? Зар нећеш пожелети трпезу у Царству коју ће, несумњиво, приготовити овдашњи пост? Или не знаш да неумереношћу у јелу припремаш себи угојеног мучитеља – црва? Ко је икада уз обиље хране и уз непрестано наслађивање задобио било какво учествовање у духовним даровима? Да би примио друго законодавство, Мојсију је било неопходно да и по други пут пости. Ниневљани не би избегли претећу пропаст да са њима нису постиле и бесловесне животиње. Чије кости остадоше у пустињи (Јев.3,17)? Оних који су желели да једу месо [уп. Бр.11,33]? Док су се задовољавали маном и водом из камена, они су побеђивали Египћане, корачали по мору и не беше у племенима њиховим болник (Пс.104,37). А када су се сетили лонаца с месом и кад су се са својим жељама вратили у Египат, они више нису угледали обећану земљу (уп. Изл.16,3). Зар те не плаши наведени пример? Зар се не бојиш да преједање и тебе не одвоји од добара којима се надаш? Ни мудри Данило не би имао виђења да своју душу није просветио постом. Из масне хране, као из неког густог облака, излазе димна испарења и преграђују пут озарењима Светог Духа, која иначе обасјавају ум. Уколико анђели имају неку храну, свакако ће се радити о хлебу, као што каже пророк: Хлеб анђелски једе човек (Пс.15,25), а не о месу, вину или ономе што воле робови утробе. Пост је оружје којим се наоружавамо против демона. Јер, тај се род не изгони осим молитвом и постом (Мт. 17,21). Колико само добара происходе из поста! Засићење је почетак велике штете. Уз наслађивање, пијанство и лакомост сваке врсте истовремено се појављују и сви видови животињског неуздржања. Чим се жалац наслађивања нађе у души, људи постају као товни коњи (Јер.5,8). Код пијанаца се чак и природа развраћује, услед чега у човеку траже жену, а у жени човека. Пост, међутим, указује на меру и у супружничким стварима, кажњавајући за неумереност чак и у ономе што је законом допуштено. Он [супружнике учи] да се по договору одвајају привремено да би се предали… молитви (1.Кор.7,5).

10. Уосталом, доброту поста немој ограничавати само на уздржавање од јела. Јер, истински пост јесте удаљавање од зла. Раздреши сваку свезу неправде (Ис.58,6). Опрости ближњем увреду и опрости му његове дугове. Немојте постити у суђењима и свађама (Ис.58,4). Ти не једеш месо, али изједаш брата. Ти се уздржаваш од вина, али се не уздржаваш од вређања. Ти дочекујеш вече да би окусио храну, али губиш дан у судницама. Тешко пијанима и без вина (уп. Ис.28,1). Раздражљивост је пијанство душе, које је избезумљује као и вино. И туговање је пијанство, с обзиром да потапа разум. И страх је пијанство, уколико се појави где не би требало, с обзиром да је речено: Од страха непријатеља избави душу моју (Пс.63,2). И уопште, пијанством се с правом може назвати свака страст од које разум бива ван себе. Замисли разјареног човека који је опијен страшћу. Он није свој господар, не зна за себе, не зна за присутне: он као у ноћној бици свакога дотиче и свакога напада, не знајући шта говори. Он је необуздан, руга се, бије, прети, проклиње, виче, кида се. Бежи од тог пијанства, али се немој привезивати ни за опијање вином. Немој да пијење вина предухитрује пијење воде. Немој да те пијанство приведе посту. У пост се не може ући путем пијанства, као што се ни путем лакомости не ступа у праведност, нити неуздржањем у целомудреност. Кратко речено, кроз порок се не [ступа] у врлину. У пост се улази кроз друга врата. Пијанство уводи у неуздржање, а уздржање у пост. Борилац се најпре загрева, а онај ко пости се најпре предуздржава. Немој се светити тим данима и немој обмањивати Законодавца: немој се препуштати разузданости пијанства пред наступањем пет дана. Иначе ћеш се узалудно трудити: исцрпљиваћеш тело, а нећеш бити утешен због лишавања. [Утроба] је непоуздана остава: вино, наиме, наливаш у пробушено буре. Вино ће истећи и брзо отићи својим путем, а грех ће остати. Слуга бежи од господара који га бије, док ти не напушташ вино које те свакодневно удара у главу. Најбоља мера за коришћење вина јесте телесна потреба (уп. 1.Тим.5,23). Уколико пређеш границе, сутрадан ће ти глава бити тешка: патићеш од зевања и вртоглавице и ширићеш задах вина. Чиниће ти се да све кружи и да се потреса. Пијанство изазива сан који је брат смрти, као и буђење које личи на сновиђење.

11. Знаш ли ко је Онај кога очекујеш да примиш? Онај ко је обећао: Ја и Отац њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14,23). Због чега најпре прибегаваш пијанству и затвараш улаз Владици? Због чега унапред допушташ непријатељу да заузме твоју тврђаву? Пијанство не дочекује Господа. Пијанство удаљује Духа Светога. Дим растерује пчеле, а неумерено пијење вина духовне дарове. Пост је приличност градова, добро устројство тржница, мир домова, спасавање имовине. Хоћеш ли да видиш његово достојанство? Упореди данашње вече са сутрашњим. Видећеш град који је из буке и пометње прешао у дубоку тишину. Желео бих да и ово вече својом честитошћу буде слично сутрашњем и да сутрашње по своме сјају нимало не заостане за данашњим. Господ нас је увео у овај временски период као своје борце, који у претходним подвизима [треба да] покажу чврстину и силу трпљења. Нека нам Он помогне да достигнемо и најзначајнији дан добијања венаца. Сада је дан за подсећање на спасоносно страдање, а у будућем веку је дан награде за оно што смо извршили пред Праведним судом самога Христа. Њему нека је слава у векове векова. Амин.

 

Пост 

 

        Трпеза за Бадњи дан – сухоједење

ПОСТ (грч: νηστεία), средство које Православном Хришћанину помаже у изградњи спасења, а које се састоји у уздржавању од извесне врсте хране, од рђавих мисли, жеља и дела, као и у умножавању молитава, доброчинства, а исто тако и у ревности упражњавања свих хришћанских врлина. Циљ поста је очишћење тела, јачање воље, уздизање душе изнад тела, а изнад свега прослављање Бога и поштовање његових светих. Постећи, Православни верни народ се непрекидно подсећа Христових страдања, које је Он благоизволео примити на Себе, за спасење човечанства.

Прву заповест о посту налазимо у Библији у причи о првобитном паду Адама и Еве, када су они прекршили Божију заповест да не једу са дрвета познања добра и зла (1 Мој 2,17). После, у Старом и Новом Завету такође се много говори ο посту, као божанској установи и одредби. У Старом Завету, Мојсије је постио 40 дана на Синају (не једући ништа), да би се удостојио да од Бога прими Декалог. Исто тако, и Нови Завет је препун примера поста. Господ Исус Христос је попут Мојсија постио 40 дана на Гори Кушања, а постили су и Св.Апостоли, као и сви прави Хришћани. Јер, у Хришћанству, први подвиг који стоји пред човеком јесте испуњење прве Божије заповести, коју је Бог дао још нашим прародитељима у Рају. Α то је заповест ο посту, тј. ο уздржању. Нарушавање заповести ο посту први је грех. Зато и први подвиг човека у ослобођењу од греха, јесте држање поста. Пост је, дакле, прва неопходност на путу нашег спасења, а Црква га сматра као врло важну и значајну установу за духовни и телесни живот.

 

Две стране поста

 

Пост има две стране: телесну и духовну. Телесни пост је уздржавање од извесних јела и алкохолних пића. Духовни пост подразумева одрицање од сваке врсте грешних и злих помисли, жеља и дела. Телесни пост је само неопходно помоћно средство за успешну духовну борбу против страсти, које се распирују кроз телесне жеље. Пошто тело заједно са душом учествује у греху, треба заједно са њом да учествује у напорима ка поновном задобијању врлина. Стварни духовни пост подразумева уздржавање од сваке похотљивости. Свети Оци су одувек истицали духовну страну поста, и писали да сам телесни пост Бог не прихвата. Чак су га називали „демонским постом“, јер и демони не једу, а не теже духовном усавршавању. Па је тиме онај који само телесно пости, а не приступа духовном подвигу, идентичан демонима. Духовна страна поста увек укључује појачане молитве, и квалитативно и квантитативно, и борбу за опште унапређење свих хришћанских врлина.

Стварни пост који обухвата и телесни и духовни аспекат, приводи човека смирењу. У смирењу човек почиње да стиче сазнање, да је спасење могуће једино у Богу, кроз Његову велику милост. Код стицања свих врлина и код испуњења свих заповести, Свети Оци придају врлини расуђивања највећу важност. Расуђивање подразумева дар разликовања онога што је корисно, од онога што је штетно.

 

   Категорије, врсте и подела поста

Сухоједење – сирова храна

По строгости, или начину уздржавања, постови се деле у пет категорија:

Потпуно уздржавање од сваке врсте јела и пића (чак и воде). На овај начин се пости у прва три дана Васкршњег поста и на Велики петак.

Сухоједење – узимање суве хране (у сировом стању), или само хлеба и воде, једанпут на дан, и то у девети час (15:00 поподне).

Пост на води – узимање јела припремљених на води, без употребе уља за кување. Познат и као „строги пост“ пред Причешће.

Пост на уљу – узимање јела припремљених на уљу, два пута дневно. Вино је дозвољено.

Пост на риби – узимање јела која могу да садржавају рибу, припремљених на уљу, два пута дневно. Вино је дозвољено. Ово је најблажи начин поста.

Дакле, и најблажи облик поста подразумева уздржавање од све хране животињског порекла. Узимање хране више од једанпут на дан, зове се ублажење поста, а када се узимају уље и вино, тада се чини разрешење поста. Врсте разрешења поста су четири:

Разрешење „на вино и уље“ – пост на уљу.

Разрешење „на рибу“ – пост на риби.

Разрешење „на јаја и млечне производе“ – бели мрс.

Разрешење „на све“ – мрс.

Треба нагласити да поред установе одређених дана и периода поста од стране Цркве, регулисање питања разрешења за сваког верника посебно се оставља расуђивању његовог духовног оца, који понекад поступа са снисхођењем, дакле према слабостима човека и према мери на корист његове душе.

Једнодневни постови

Свака среда и петак током целе календарске године, осим трапавих седмица. Пости се на води уколико није разрешено другачије. На пример, у среду Преполовљења и среду Оданија Васкрса, пости се на риби. Ако Петровдан или Велика Госпојина падну у среду или петак, тада се пост разрешава на рибу.

Усековање Св. Јована Крститеља (29. август). Једе се једном дневно, на води.

Крстовдан (14. септембар). Једе се једном дневно, на води.

Навечерје Богојављења (5. јануар). Једе се једном дневно, на води. Ако падне у суботу или недељу, пости се на уљу и вину.

Вишедневни постови

Вишедневни постови су они постови које је Црква установила пред велике празнике. Постоје четири вишедневна поста, смештена у четири годишња доба:

пролеће – Велики пост (Часни, Васкршњи, Велика четрдесетница)

лето – Петровски пост (Пост Светих Апостола)

јесен – Госпојински пост

зима – Божићни пост (Мала четрдесетница)

Лични или заветни пост

То су постови које поједини верни посте ради појачања своје побожности, или услед епитимије, или услед заветовања неком од Светих. Црква одобрава и такву врсту поста, али је у таквим случајевима пожељно посаветовати се са надлежним парохом или духовником, и поступити по њиховим саветима.

Трапаве седмице

То су седмице у којима је разрешен редовни пост средом и петком. Има их укупно пет:

Седмица која почиње Недељом ο митару и фарисеју

Сиропусна недеља – недеља пред почетак Васкршњег поста. Једе се све сем меса – бели мрс.

Светла недеља – недеља по Васкрсу

Духовска недеља – недеља по Духовима

Дани између Божића и Крстовдана (25. децембар – 5. јануар)

Васкршњи пост

Пост на води

Назива се још и Велики пост (због посебне важности, али и дужине трајања), Часни пост (зато што обухвата време страдања Христовог и Његовог разапињања на Часни крст), Велика четрдесетница (зато што је укупно трајање поста четрдесет дана). Траје од Чистог понедељка до Лазареве суботе. На крај овог поста, надовезује се пост Страсне седмице, тако да је укупно време трајања посног периода 48 дана – најдужи у току године, и завршава се празником Васкрсења.

Прва недеља поста зове се Чиста. Друга недеља је Пачиста. Трећа недеља је Крстопоклона, јер се верницима који су ступили у подвиг поста, износи Часни крст на јутрењу на поклоњење и целивање. Четврта недеља је Средопосна, јер је то време средине поста. Пета недеља поста се назива Глувна. У току те недеље се не пева, не игра и не свира, а послови се не започињу. Шеста недеља је Цветна. Тако је названа по цвећу и зеленим гранчицама које су деца и грађани бацали пред Христа при Његовом уласку у Јерусалим.

Седма, последња седмица пред празник Васкрсења је Страсна или Велика недеља. Најзначајнији дан у тој недељи је Велики петак, једини дан у години кад у Православним храмовима нема јутрења нити богослужења, већ се само поподне држи опело разапетом Исусу Христу. Том приликом, једини пут у години, износи се плаштаница у коју је старац Јосиф из Ариматеје умотао Христово тело после скидања са крста.

Начин поста

Пости се на води, осим суботом и недељом, када се дозвољава уље и вино. На Благовести (уколико не падну у Страсну седмицу) и Цвети, дозвољна је риба. Додатно разрешење на уље и вино је и на Обретење главе Св. Јована Крститеља и на Младенце. Прва три дана овог поста (понедељак, уторак и среду), до свршетка Литургије пређеосвећених дарова, ништа се не једе. Ко то не може, једе хлеб и течност (чај или компот) и то тек после вечерње службе. На Велики четвртак, једе се једном дневно и то после свршетка Свете Литургије. На Велики петак се не једе ништа. На Велику суботу, по завршетку Литургије хлеб и вода (сухоједење).

 

Историјат

 

Најстарије сведочанство ο овом посту потиче с краја II века. Св. Иринеј Лионски (202), у писму папи Виктору (189-198), поводом спорова ο времену празновања Пасхе, спомиње пасхални пост који је трајао краће него данас (три дана), а практикован је свуда. Даље податке ο овом посту даје Тертулијан (220), према пракси Римске и Африканске цркве. Он говори ο „пасхалном посту у спомен страдања Христових“, који је сам Спаситељ одредио, па се у том смислу сматра да пасхални пост потиче од наређења Господа Исуса Христа.

Из Сиријске дидаскалије (друга половина III века), види се да је пасхални пост трајао једну седмицу, а сигурно сведочанство ο пасхалном посту од четрдесет дана потиче из IV века, од Јевсевија Кесаријског (340), као и из Пасхалних посланица Св. Атанасија Великог (373). Данашњи облик Васкршњег поста (грч: Μεγάλη Τεσσαρακοστή – Велика четрдесетница) развио се у V веку.

 

Пост Страсне седмице

 

Иза Васкршњег поста, који се завршава у петак шесте седмице поста (пред Лазареву суботу), долази Страсна седмица, у коју се исто пости, посвећена страдању и смрти Господа Христа, а по заповести Његовој да ће доћи „…дани кад ће се отети Женик од њих, и онда ће постити у оне дане“ (Лк 5,35). У Апостолским установама о овом посту пише: „Нека се овај пост врши пре поста Пасхе (Страсне седмице), почињући од другог дана седмице (понедељка), а завршавајући се у петак: затим почињите свету седмицу Пасхе (страдања Христових), постећи са страхом и трепетом у сво њезино време, свакодневно приносећи молитве због сагрешења.“

Дакле, у Апостолским установама, Велики пост је назначен као: Велика четрдесетница на коју се наставља пост Страсне седмице. Св. Епифаније Кипарски за овај пост каже: „Четрдесетницу, до седам дана пре Пасхе, Црква обично проводи у посту. Осим тога, и шест дана Пасхе (Страсну седмицу) сав народ проводи у сухоједењу.“

 

Петровски пост

                    

 

Назива се још и Петровдански пост, Апостолски пост, Пост Светих Апостола. Други по реду вишедневни пост посвећен Св. Апостолима Петру и Павлу, односно, свим Апостолима. Почиње у понедељак после Недеље свих светих и траје до 28. јуна. Зато што се завршава у дан пре Петровдана, назива се Петровски пост. Овај пост, чији је почетак покретан (јер зависи од Васкрса), а заврштетак је непокретан, установљен је на основу успомене на Апостоле који су после Силаска Светога Духа, а пре одласка на проповед Св. Јеванђеља, постили (Дап 13,2-3). Због зависности почетка овог поста о Васкрсу, Апостолски пост најкраће може трајати једну седмицу и један дан, а најдуже шест седмица.

 

Начин поста

 

Суботом и недељом пости се на риби, уторком и четвртком на уљу, а понедељком, средом и петком на води. Ако у току овог поста у понедељак, уторак и четвртак падне Свети са великим славословљем, разрешава се пост на рибу, а ако падне у среду и петак разрешава се само на уље и једемо једанпут дневно. Ако у среду и петак падне празник Светитеља са бденијем или пак Свети чији је храм, разрешени су уље, вино и риба (Типик, глава 33).

 

Историјат

 

Прва сведочанства ο овом посту имамо код Св. Атанасија Великог (296-373). У Александрији, Антиохији и у Јерусалиму, овај пост везивао се за Духове, а не за празник Св. Апостола Петра и Павла, и трајао је једну седмицу. Касније је овај пост постао припремни пост за празник Светих Апостола и његово трајање је постало зависно од Васкрса, односно празника Силаска Светог Духа – Педесетнице. У Апостолским установама налазимо сведочанство о почетку овог поста: „После Педесетнице празнујте једну седмицу, а онда постите“ (том 5, глава 19).

О високом уважавању које је Петровски пост имао међу Хришћанима, говори цео низ светоотачких списа, међу којима су и Амвросије Милански и Теодор Кирски. Лав Велики каже да је Петровски пост „посебно важан, да би кроз подвиг очистили своје мисли и начинили се достојнима дарова Светога Духа„ (Беседа 76).

 

Госпојински пост

 

Назива се још и Великогоспојински пост. Траје од 1. до 14. августа, а по строгости долази одмах после Васкршњег поста. Увек почиње на Свете Макивије и траје 14 дана, завршавајући се закључно са Великом Госпојином.

 

Начин поста

Пост на води, осим суботом и недељом, када се дозвољава уље и вино, и на Преображење, када се разрешава на рибу.

 

Историјат

Црква је установила овај пост по примеру пресвете Богородице, која је време пре упокојења проводила у сталном посту и молитви. Први пут се спомиње у списимаТеодора Студита (826). Госпојински пост је коначно утврђен на Цариградском сабору (1166), у време Патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) и цара Манојла I Комнина (1143—1180).

 

Божићни пост

Назива се још и Мала четрдесетница, јер Црквени устав Божић сматра за другу Пасху. Траје од 15. новембра до 24. децембра. Овај пост има сврху да вернике спреми за достојно слављење рођења Господа Исуса Христа – Божић. Уочи Божића, на Бадњи дан, чак и они који не посте неће мрсити јер је Бадње вече дубоко укорењено у народној традицији. По строгости, овај пост можемо поредити са Петровским постом.

 

Начин поста

 

Најстрожији дан поста је 24. децембра (Бадњи дан), а тај дан се још зове и сочелник (реч настала од речи која је име за сочиво – кашу од сушених зрна).

Oд 15. новембра до 17. децембра – суботом и недељом разрешење на уље и рибу, уторком и четвртком разрешење на уље, пост на води понедељком, средом и петком. 

Од 18. децембра до 24. децембра – разрешење на уље и вино, пост на води понедељком, средом и петком.

Пост у Библији

пост на риби

                                                        

Насупрот празницима и светковинама, постови су се одржавали у времежалости и самоодрицања услед греха.Они могу бити и спонтани одговор појединаца, јединствени спонтани одговор народа постом на невољу, или су били законом прописани посни дани и посни периоди. Поједини људи постили су да би задобили Божију помоћ (2 Сам 12,16-23; Дан 9,3), ради кајања (1 Цар 21,27), туговања (Нем 1,4), добијања откривења (2 Мој 34,28), или изражавања духовног молитвеног расположења (Пс 35,13; Лк 18,12). Слично томе, заједница (народ) често је постила једнократно да би задобила Божију помоћ и заштиту (Суд 20,26; 1 Сам 12,14; Јл 1,14; Јест 4,3; Језд 8,21-23), да би изразила кајање (1 Сам 7,6; Јон 3,5-10) или оплакала смрт великих личности (1 Сам 31,13; 2 Сам 1,12). Једини прописани годишњи пост био је Данпомирења (3 Мој 16,29-34; 23,26-32; 4 Мој 29,7). Овај празник био је десетог дана седмог месеца, по јеврејском календару. Народ се морао очистити, што је значило, најпре, да се уздржава од хране и пића и других телесних угађања (2 Сам 12,16-20; Дан 10,2-3). После вавилонског разорења Јерусалима и храма 586. године пре Христа, постови су редовно одржавани четвртог, петог, седмог и десетог месеца, како би се оплакивала ова невоља и несрећа (Зах 7,3,5; 8,19). Свенародни пост претходио је празновању Пурима, 13. Адара (Јестира 9,31).

Господ Исус Христос је постио четрдесет дана и ноћи (Мт 4,2), као и пророк Илија у Старом Завету (1 Цар 17), или Пророк Мојсије на гори Хориву (2 Мој 34,28).Пророк Самуило је био плод поста и молитве (1 Сам 1,7). Пророк Данило је показао да се постом крепи људско тело (Дан 1,10-15). Ниневљани су пошћењем избегли катастрофу (Јона 3). Пророк Јездра је постио како би се удостојио посете Божијег Анђела и добијања откровења (2. Јездрина).

Млада Христова Црква наставила је с поштовањем прописа ο јеврејском посту, али му је придодала духовну категорију, која проистиче из свеукупног Христовог учења. Христови ученици су на првом мисионарском путовању рукополагали презвитере уз молитву и пост (Дап 14,23). Без обзира на то колико је Апостол Павле иначе изнуравао своје тело на путовањима, сам је више пута налагао пост на себе (2 Кор 6,5; 11,27). Пост као установу, Црква је очувала до данас, одредила нове посне дане у седмици, као и нова годишња доба за пост, у вези са значајним догађајима из живота Господа Христа (Божићни и Васкршњи пост), Богородице(Госпојински пост) и Апостола (Петровски пост), све у циљу духовног руковођења и изграђивања својих верних.

 

СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ОНУФРИЈЕ ГАГАЉУК

Наш дуг је да се трудимо да будемо истински ученици Христове армије и приводимо светлости Православља све који су ван Православне Цркве…

Овај кротки и благословени пастир је био истински светилник Божији у страшним годинама бољшевистичких прогона Цркве. Не скренувши ни десно, ни лево са пута спасења, Свети Онуфрије је претрпео многе беде, хапшења, затварања, а 1938. године је био стреља, заволевши Христа до смрти и стекавши нетрулежни мученички венац.

 
Подражавајмо у нашем животу веру Мученика да би и ми ушли у светле обитељи Господа нашега.
Предлажемо Вашој пажњи изводе из неких писама светог Онуфрија (Гагаљука) у којима својим пријатељима говори о мисији и о ревносном односу према Светој вери Православној.

 

Новогодишња размишљања, 1925

О људима који не знају за Бога:

Шта собом представља човек природни, некрштени у Христовој Цркви и не храњен Тајнама Цркве? Он је – поље неочишћено, непосејано, покривено коровом.

Благодат Светог Духа постоји само у Цркви:

Благодат Пресветог Духа је само у Православној Цркви Божијој, јер је Црква само једна. Нова твар дакле нису ни нихилисти, ни јеретици, ни расколници, наши обновљенци ни сви, слични њима, одступници од Цркве наше.

 

Туга због сиромаштва у мисионарима:

Тугујем, драги друже што су код нас скоро пресушили (у крајњој мери их ја не видим) огњени апостоли, који би са надахнутим речима истине и обличења на места неверних, да би им објавили речи Еванђеља и указали им правилни пут, истину и живот – Христа Богочовека.

 

О мисији као призвању хришћанина:

Сваки дан, сваки час који се налази у нашој власти треба да усмеримо на уздизање дела Христовог и Његовог учења.
Не треба да се осврћемо ни тамо ни овамо, већ свако треба да врши своје велико дело – приводити све Христу Богочовеку…

Ревност за хришћанску веру (писмо другу, написано у затвору 1927. Кудимкар)

 

О мисији као средству против чамотиње:

Како често имам прилике да чујем жаљење на тешкоћу живота о многих верних, па чак и од пастира Цркве! Међутим, око нас има много Божијег, великог, светог! Имам у иду најглавније дело сваког Спаситељевог следбеника; ширење и јављање Православне Вере у свом животу и животу људи око тебе.

 

О мисионарском сиромаштву:

А када би код нас, епископа и пастира који смо призвани на апостолско служење снажно горео огањ ревности за спасење заблуделе браће наше, а код свих верних – огањ врлинског хришћанског живота! Господ Спаситељ, Који је за нас пролио Своју бесцену Крв и отворио нам врата вечног живота, чека да почнемо са хришћанским подвизима. Он тугује због наше лењости и учмалости.

Мисија је задатак свих хришћана, измешу осталог и обичних хришћана (мирјана):

Да, сваки убеђени хришћанин има велики значај у делу ширења Свете вере, само се и захтева да он буде православан, заиста смирен, кротак, послушан Цркви Божијој.

 

Апостолска мисија свете Црква никада се неће угасити:

На земљи никада неће нестати ревносни апостоли Светог Православља. Међутим, што више буде весника истине, тим више и усрдније ће почети да се труде, тим ће снажније и шире проћи светли зраци хришћанске вере кроз мрачни живот и заблуде неверја и лажног мишљења. Тим ће радоснији и срећнији бити живот многих хиљада и милиона бедних људи, јер само хришћанска истинита вера, то јест православна, даје људима дубоки и потпуни мир душе још овде на земљи, а у оном животу – вечно блаженство.

 

О односу према јересима:

Борба са Црквом Божијом се води врло префињено, тако да неискусни пастир лако може отићи у раскол, сам то не примећујући још будући у срцу верни слуга Цркве Божије.
Ето зашто су православни тако строги у вези са овим светом у смислу принципа – никаквих компромиса са неверјем или јересима, расколом, сектама, никаквог контакта не може бити у смисли религиозног јединства, јер код ради ногу уз ногу са неверјем и јересима, постаје "непријатељ Божији".

 

Мисионарски напори јеретичких заједница су узалудни:

Ако је светилник затамњен, ако је испрљан извор, све остало нема значај. Например чему сви мисионарски напори наших обновљенаца…; сви њихови напори, најенергичнији су узалудни и неће довести до спасења, јер раде ван Цркве Божије, штавише на Њену штету… Сви ти делатници заборављају да они само мисле да служе Богу, а у стварности се показују као Његови противници, као што је то предсказао Спаситељ у Својој опроштајној беседи са ученицима.
Ревносне апостоле Православља прекоревају за некакву суровост у односу са људима који другачије мисле. Овде није у питању непријатељство, злоба, већ брига о чистоти Вере. И у вези са тим не треба да постоји никакво снисхођење, као што говори апостол о својој борби са лажним апостолима: "Овима се ни за час не дадосмо у покорност, да истина јеванђеља остане код вас" (Гал. 2:5).

 

Мисионари су дужни да директно говоре истину:

Какав је коначни циљ те строгости православних проповедника у вези са људима који другачије мисле? Указати директно, без увијања на заблуде расколника, јеретика, неверника.
Не желимо да одгурнемо од истине све заблуделе, већ да их привучемо. А без директног указивања на заблуду је то немогуће урадити. Док обновљенци, римокатолици, протестанти свих струја не буду свесни својих заблуда – зар могу прићи Цркви Божијој?
Гледајући са стране, чини се да је лако постати свестан своје заблуде. Међутим, у стварности то представља подвиг – подвиг смирења, покајања за своју гордост, која пре свега влада свим противницима Цркве Божије.
Међутим, тим више је већа радост за земаљску и небеску Цркву Божију када се заблудели обраћају Истини.

 

Неопходно је чувати непомућену веру:

Чувај драги друже, чистоту Светог Православља, као зеницу ока… у чувању светиње наше од свих могућих савремених префињених извртања истине је мислим, и наше најглавније дело.

 

Из размишљања "Где је истинита религија?"

Задатак православни хришћана:

Ми, православни чувамо највећу ризницу – истиниту религију. Наш дуг је да се трудимо да будемо истински ученици Христове армије и приводимо светлости Православља све који су ван Православне Цркве…

ПИСМО ПАТР. АТИНАГОРИ ПОВОДОМ САЗИВАЊА ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА

ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ АТИНАГОРИ

АРХИЕПИСКОПУ КОНСТАНТИНОПОЉСКОМ

И ПАТРИЈАРХУ ВАСЕЉЕНСКОМ

Ваша Светости,

У светле дане Васкрса, кад наша света Црква празнује Празник над празницима и Славље над слављима (Торжество из торжеств), сви предстојатељи светих Божијих Цркава у својим васкршњим посланицама благовесте пастви радост Васкрсења Христовог. Ни Ваша Светост, по обичају, није пропустила овог пута да то учини.

Ипак, радост Васкрсења коју је Ваша Светост објавила, помрачeнa је за ревнитеље Православља другом вешћу, коју сте Ви у истој посланици изволели да објавите православном свету као "још једну радост". Ви саопштавате да сте решили да приступите сазиву Великог Сабора "са циљем обнове Цркве и успостављања јединства свих хришћанских Цркава".

Намера Васељенског престола да сазове Велики Сабор од представника свих Православних Цркава, под одређеним условима би заиста могла да буде радостан догађај. Али не изазива свако сазивање Сабора радост и није сваки Велики Сабор, ма колико да је на њему било представника аутокефалних Цркава, био удостојен признања Цркве као онај који изражава њен истински глас веран апостолском и светоотачком предању. Да би био такав, сваки Сабор треба да буде у потпуној сагласности са свим претходно одржаним Васељенским Саборима. Рекло би се да је на Ефеском Сабору под председавањем Диоскора, представника Цркава било сасвим довољно, па ипак је тај Сабор у историју Цркве ушао са жалосним називом "Разбојнички".

Благодат Светога Духа просвећује Сабор и чини његов глас гласом Православне Васељенске Цркве онда када се он сазива тако да, у сагласности са древним предањем, осуди и одстрани новину у виду произвољног учења које представља плод људске гордости, угађања силнима овога света или прилагођавања Цркве широко распрострањеној заблуди.

Међутим, у саопштењу Ваше Светости се не чује брига за укрепљење и сведочење истине светоотачког Православља пред лицем насталих нових заблуда, већ напротив, увођење нечег новог што Ви називате "обновом Цркве". Ваша Светост тако у веома општом облику говори о "успостављању јединства свих хришћанских Цркава", као да не примећује да се све оне у много чему разликују и од Православне Цркве, па чак и једна од друге. На тај начин Ви као циљ будућег Сабора постављате сједињење истине са заблудом, што се данас обично назива "екуменизмом". Истовремено, света Црква нас учи да се јединство са њом, оних који другачије схватају догмате, не успоставља другачије него ''кад они, приступивши вери, истинску Цркву признају за своју и, у Њој поверовавши у Христа, приме Свете Тајне Тројице, које су, као што је познато, све истините и свете и Божанствене, и на којима се утврђују све наде душе, без обзира на то што је претходна дрскост јеретика неразумно стремила ка томе да под именом истине преда нешто супротно" (57/58. правило Картагинског Сабора).

Ми смо 1965. године већ били приморани да подигнемо свој глас против иступа Ваше Светости у правцу данас широко прихваћене заблуде зване екуменизам, који је постао толико модеран да његова проповед представља следовање широком путу "овога света" на који нас упозорава Спаситељ (Мт. 7,13-14).

И у садашњој Васкршњој посланици Ваше Светости, као и у другим Вашим изјавама, ми са горчином слушамо тај исти глас који не позива да се иде уским путем спасења кроз исповедање једине истине, него широким путем уједињавања са онима који исповедају различите заблуде и јереси, за које је апостол Петар рекао да ће се ''због њих похулити на пут Истине'' (2. Пет. 2,1-2). Не учи нас томе света Црква примерима таквих светих као што су Максим Исповедник или Марко Ефески, који су штитили чистоту Православља од сваког компромиса у области догмата.

Сви смо ми данас сведоци тога до каквих је немира и каквог унутрашњег слабљења и ширења нових заблуда, довео Римо-Католичку Цркву њен недавни Други Ватикански Концил, који је пред собом имао приближно исте циљеве које и Ваша Светост ставља пред будући Велики Сабор. Не вративши се натраг ка Православљу него желећи "обнову" ради прилагођавања савременом друштву са његовим искушењима и саблазнима, Римска Црква је увела та искушења и у сам свој живот који све више поприма карактер духовне анархије. Да нас сачува Господ од увођења такве саблазни у живот православног света.

Нама, чедима Руске Цркве, то је исувише добро познато из искуства са такозваним "обновљенством" или "Живом Црквом". Оно се појавило као опасни раскол и јерес у Русији после револуције, под покровитељством непријатељске Цркви и уопште свакој религији, безбожне Совјетске власти, у име прилагођавања Цркве комунизму, ради служења политичко-економским циљевима те власти, уз потпуно пренебрегавање православног учења и свештених канона. Слава Богу, црквена свест руског верујућег народа одбацила је ту саблазан нечастивог модернизма.

Ми бисмо хтели да верујемо да ће се представници православних Цркава, знајући за то жалосно искуство Руске цркве и видећи садашње догађаје у Римској Цркви, чувати од следовања том погубном путу, те се зато ми, до одлука Предсаборског састанка који је сазвала Ваша Светост, нећемо даље задржавати на озбиљним бојазнима, изазваним посланицом Ваше Светости.

Ипак, сматрамо за дужност да већ сада oбавестимо Вашу Светост и оне који ће се сабирати под Вашим председавањем да, ма како многобројан по броју учесника да буде Велики Сабор који Ви сазивате, он не може да има васељенски православни ауторитет, јер се на њему неће чути истински глас највеће по броју верујућих - мученичке Руске Православне Цркве.

Ви ћете свакако и у Предсаборској комисији и на самом Сабору имати јерархе са титулама руских епархија који претендују на то да представљају Руску цркву. Ипак, у самој ствари, њима не треба признавати то право и власт.

Историја Хришћанске Цркве не зна за други пример таквог унутрашњег потпадања Цркве под власт њених непријатеља, какав данас показује Московска Патријаршија. Не заустављајући се на безропотном подношењу прогона религије, што би још и могло да се схвати, она је дала себе на служење лажи безбожника, хвалећи прогонитеље Вере као оне који су јој, тобоже, даровали слободу, мучитеље народа као његове добротворе, изазиваче светских сукоба и нереда - као миротворце. Сами комунисти су разобличили Стаљинове безбројне злочине као у светској историји непревазиђеног убице, док га је истовремено Московска патријаршија прослављала као најдостојнијег и најврлинскијег, богомданог вођу.

Целом свету је познато да је, желећи пријем у Светски Савет Цркава, Московска Патријаршија изјавила да има 20.000 цркава. Ипак, ни за кога није тајна да је од тог броја остала отворена једва једна трећина, и да су у време њиховог затварања од стране совјетских власти, представници Патријаршије више пута изјављивали да су сведочанства о затварању цркава измислили непријатељи Совјета.

Истина о печалном положају Цркве у СССР-у сада је широко позната из разних петиција добијених на Западу, из Отвореног писма двојице Московских свештеника и других докумената чија је истинитост потврђена реакцијама Московских јерараха на њих. Из свих ових чињеница јасно се види да је безбожна власт, преко њој послушних епископа, извршила намештени избор јерархије која сада не само да ћутке прелази преко злочина грађанских власти, него и често активно сарађује с њима.

Недавно су постала позната писма бившег архиепископа Калушког, Ермогена, који отворено изјављује патријарху Алексеју, да прави узрок његовог удаљавања са катедре није био неки његов преступ нити слабост у управљању или канонски преступ, већ захтев Председника Совјета за послове религије при Савету Министара СССР-а, Куроједова. Архиепископ објашњава и разлог таквог захтева: "Први узрок невоља било је моје одбијање да опуномоћеном Вороничеву помогнем у затварању храма у селу Луначарски код Ташкента". Он објашњава да су након његовог премештаја у другу епархију код њега настале компликације са Владиним пуномоћником јер је овај хтео да сам једне поставља за свештенике а другима да забрањује служење, захтевајући од Архиепископа да потписује такве одлуке као да их је сам донео.

Потлаченост Московске јерархије нарочито се јасно види из следећег случаја који је наведен у истом том писму архиепископа Ермогена патријарху Алексеју од 20. фебруара 1968. године. Он ту преноси савет који је добио од, данас покојног, сталног члана Синода, митрополита Крутицког Питирима: "Да бисте избегли било какве невоље поступајте овако: када вам затражи пријем свештеник или члан парохијског савета по било каквом црквеном питању, ви га саслушајте а затим упутите Владином пуномоћнику, с тим да по повратку од њега опет дође код вас. Када се врати и обавести вас о томе, ви позовите Пуномоћника и питајте га шта је рекао вашем посетиоцу. И то што му је рекао пуномоћник, то исто му реците и ви". Тако је најстарији Митрополит после Патријарха саветовао епархијског архијереја, да у црквеном управљању он треба за своје духовништво и паству да буде гласноговорник одлука безбожника, представника те исте комунистичке власти која је себи за један од циљева поставила потпуно уништење религије.

Ако је архиепископ Ермоген одбио да се стави у положај слепог извршитеља заповести непријатеља Цркве и због тога био лишен катедре, онда су се Патријарх Московски и његови сарадници, напротив, одавно потпуно потчинили комунистима, испуњавајући сваку њихову жељу и задатак. Можда је неко од њих првобитно и желео да служи само Богу, али је затим требало да буде или подвргнут гоњењу или је био приморан да истовременом служи и Велијару, поступајући тако супротно упозорењу апостола Павла (2. Кор. 6,14). Требало је брзо да увиде да, по речи Спаситеља, ''нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзети, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати.'' (Мт. 6,24).

Али, синови ђавола не трпе оне који дају предност Богу, па су на такав начин, руководећи јерарси Московске Патријаршије, да би сачували себе, вољно или невољно постали првенствено послушни њима, а не Богу.

Из тог разлога њихов глас на Сабору неће бити слободни глас Цркве, већ ће се у многим случајевима показати као глас њених непријатеља који господаре над њима. Иако ће иза тог гласа и стајати спољњи углед Руске цркве за оне који не знају или не желе да знају о њеном истинском положају, али ми, као они који знају право стање ствари, не можемо придавати нити канонски, нити морални значај било каквој одлуци која буде донета уз учешће јерархије под влашћу безбожника.

Сматрамо за дужност да обавестимо Вашу Светост о горе изложеном, остајући смирени слуга Ваше Светости.

† Митрополит Филарет

(1969 г.)

ПОКАЈАЊЕ

                                                 

''ПОКАЯНИЯ ОТВЕРЗИ МИ ДВЕРИ''     (ПОКАЈАЊА ОТВОРИ МИ ДВЕРИ)

Ове речи смо од Цркве данас први пут чули у овој богослужбеној години. Мисао се и невољно враћа уназад; пре годину дана смо се молили истим овим речима – и како је већ много отишло људи из овог живота, оних који су се заједно са нама молили.

Нама Господ још увек пружа ту милост. Ми стојимо пред дверима покајања. Црква нам то напомиње тим песнопојањем не само због тога што се Велики Пост приближава већ и због тога што се без Божије милости и без Божије помоћи ми никада не можемо ни покајати како треба.

Замислите човека који стоји пред затвореним вратима – мора туда да прође јер му споља прети некаква ужасна опасност а он нема кључ и ако му нико не отвори та врата, он ће погинути. Грешник се, без икаквог преувеличавања, налази управо у таквом положају.

Шта је уопште то покајање? И како човек треба да се каје?

Некада је св. Амвросије Оптински на питање неке верујуће душе - колико времена је потребно да се Богу принесе покајање, одговорио овако: за истинито покајање нису потребне ни године, ни месеци, ни недеље - већ један трен! Тренутак преокрета – одлучног преокрета од грешног, лењог, испразног, лакомисленог живота - ка животу у Христу, ка животу истински хришћанском.

Наша несрећа је у томе што се нама све чини да ми и нисмо тако грешни. Да се речи о покајању, о исправљењу живота односе на неке друге, очајне грешнике а не на нас – ми себе не доживљавамо као нарочито грешне. Многи чак, долазећи на исповест, почињу са изјавом: ''нарочитих грехова немам''...

Корисно ће овде бити да се сетимо оног што је можда и познато некима од вас. Постоји прича о томе како су једном старцу-подвижнику дошле две жене: једна је имала неки тежак грех - она је, изгледа, отровала свог мужа и успела то да сакрије али је савест непрестано мучила, а друга и није имала тако тежак грех.

И ето, када су дошле код старца, он је свакој од њих рекао: ''Иди у моју башту и донеси оданде камење''. Оној која је имала тежак грех на души, он је рекао: ''Ти узми највећи камен који можеш да понесеш и донеси га мени''. А другој је рекао: ''Теби ево торба. Накупи каменчића донеси ми''. Када су обе то испуниле, старац им је заблагодарио за послушање и рекао: ''А сада их вратите назад. Ти, грешнице, врати и положи свој велики камен тамо одакле си га узела, а ти, праведнице, која немаш великих грехова, све те каменчиће врати на њихово место.''

Прва је то учинила без труда а друга се смутила и вратила практично са пуном торбом, јер она, наравно, није могла да запамти одакле је узела који камен, а није хтела да обмањује старца – тако се са пуном торбом и вратила.

Тада јој је старац рекао: ''Погледај, ова жена има тежак грех али она непрестано мисли о њему и сво време га оплакује, а покајне сузе омивају било који грех. А ти не можеш да оплачеш своје грехе зато што чак ни не памтиш те такозване свакодневне грехе – а опет, тежина твоје торбе је иста као и тог великог камена.

Тако да ми треба да памтимо да сви мали греси који ишчезавају из нашег памћења, то јест који се сливају у једну неодређену свест о грешности (''наравно, ми смо грешни, али можда и нисмо тако много''), сви ти греси су за нашу душу страшан терет и погубиће је, ако је ми у овом животу не ослободимо од њих, јер после смрти покајања нема.

Када човек то схвати, када осети тежину својих грехова, онда се он устремљује од греховног живота ка добром хришћанском животу - ако се само реши на тај преокрет за који је, како је говорио велики старац, потребан само трен, да би се човек решио и преокренуо се.

Ево, ускоро ће се читати Јеванђеље о блудном сину, који, спознавши неправилност свог понашања и ужас свог стања, није остао тамо где је био већ је рекао: ''Устаћу и отићи ћу оцу своме''. И то није остало само на речима, он је одмах устао и пошао. А како га је примио отац - ми знамо и ускоро ћемо то и чути у светом Јеванђељу.

И тако, напомињући нам о покајању, Црква нам напомиње и о томе да без милости и помоћи Божије ми не можемо да се покајемо како треба јер не видимо како треба своје грехе и не осећамо њихову тежину.

Зато се ми и молимо да Господ просвети наше очи и тиме отвори пред нама двери покајања, без чега ми у Царство Божије никада нећемо ући. Амин.

Проповеди и поуке Високопреосвећеног митрополита Филарета, Првојерарха Руске Заграничне Цркве. Том 1.

АРХИЕПИСКОП АВЕРКИЈЕ ЏОРДАНВИЛСКИ

(1906-1976)

Архиепископ Аверкије је рођен 19. Октобра 1906. године у граду Казан, као Александар Павлович Таушев. Служба његовог оца, племића и високог државног чиновника Царске Русије, била је таква да је морао често да мења боравиште. Тако је млади Александар имао прилику да из прве руке упозна срце Русије, њене манастире и светиње. Иако је отаџбину напустио као дечак, сећање на та места није у њему избледело током живота.

Још у раним годинама детињства, његова најдража књига била је Свештена Књига Еванђеља, а омиљени начин провођења времена било му је прислуживање у Св. Олтару и читање из певнице. Уобичајени светски живот није га привлачио, дечакова душа тражила је нешто друго.

Снажан утисак на њега оставиле су књиге "Шта је духовни живот?" св. Теофана Затворника, затим "Невидљива Борба", "Пут ка спасењу", "Поуке авва Доротеја", "Лествица" и друге.

У време грађанског рата који је уследио након Октобарске револуције, породица Таушев је тешка срца напустила Русију. Настанили су се у Бугарској, у Варни, где је Александар похађао школу и где је упознао Архиепископа Теофана Полтавског (1873- 1940), духовника који је био силно привржен предањској православној ексиологији, који је одлучно одбијао да се приклони модернистичким утицајима, који је од простог руског сељака израстао у главног Царевог исповедника, а коме је, опет, наставник био управо чувени светитељ нашег доба - Епископ Теофан Затворник (+1894). По авином благослову уписује Богословски факултет Софијског универзитета који завршава са највишим оценама, да би потом 1930. године отишао у Карпато-Русију (у Чехословачкој), где 1931. прима монашки постриг, а наредне године бива рукоположен за свештеникаи и добија парохију.

"Сусрет са незаборавним авом мојим - говорио је Владика Аверкије - Преосвећеним Теофаном, Архиепископом Полтавским и Переславским, у коме сам видео живо оваплоћење идеала монаха и светитеља који су се учврстили у мом уму и срцу, коначно је све решио : бесповратно сам стао на пут монаштва. Завршивши из послушања ави курс богословских наука, на Карпатима сам, по његовом благослову, примио монашки постриг.

Када су 1940. године Мађари окупирали то подручје, отац Аверкије одлази у Београд где служи уз првојерарха Руске Заграничне Цркве, Митрополита Анастасија. У Београду почиње да предаје Богословље. Године 1945. заједно са Епископским Синодом прелази у Минхен, где наставља да ради као професор Богословља.

По доласку у Америку 1951. године позван је у новооснаовану Светотројицку семинарију у Џорданвилу да предаје Нови Завет, Литургику и Омилитику. Следеће године постаје ректор семинарије, за коју ће бити везан до краја живота и у којој ће извести на пут генерације православних свештеника. Године 1953. постаје Епископ Сиракушки и Тројицки. По смрти Архиепископа Виталија постаје и духовник Светотроицког манастира.

"Кроз своје опомене и поуке, непролазне по значају, Архиепископ Аверкије је умео да до нашег поколења пренесе духовни ,"плашт" који је наследио од двојице великих учитеља. Обичан човек не би могао да буде достојан тог плашта, који је он примио баш као негда Јелисеј од Илије - каже о. Дамаскин у предговору за једну од књига Архиепископа Аверкија и наставља:

"Они који су познавали Архиепископа Аверкија док је био настојатељ и ректор Свето-Триоцког манастира-семинарије у Џорданвилу (Њyјорк), сећају се његове необичне фигуре. Био је високог раста, имао густу белу браду и дугу таласасту косу. Испод зачуђујуће густих обрва у саму душу човека проницале су крупне очи. Био је наглув и због тога носио слушни апарат: овај недостатак му је помагао да ум чува од празних разговора.

Његово држање је представљало оваплоћење спокојства и духовног достојанства. Никада није био ужурбан ни брзоплет. Нико га није видео у "лакомисленом" расположењу. Господствен и достојанствен став који често покушавају да опонашају они који би желели да изгледају духовно, код Владике Аверкија је био савршено природан - као израз чистоте његове душе

Природност и целовитост заиста су биле одлика његовог карактера. Да би неко био истински носилац Православног Предања, као Архиепископ Аверкије, треба да буде, пре свега, искрен човек. Сушту супротност оваквом човеку представља онај, ко поступа прорачунато. Сам Архиепископ Аверкије никада није водио рачуна о томе какав утисак могу произвести његове речи или дела, како ће се оне одразити на његов "углед", јер одиста није држао до тога шта људи о њему мисле. Никоме није ласкао и никоме није наносио душевне ране како би показао снагу своје личности. Није се упињао да остави утисак на друге. Такав је свак ко живи осећајући присуство Бога и, благодарећи управо томе остаје смирен.

Без обзира на то што је Архиепископ Аверкије имао врло јасну представу о томе шта управља животом света, и шта се врло трезвено и реалистички односио према своме окружењу, био је упадљиво удаљен од свега земаљског. Код њега се није могла приметити никаква привезаност за оно што је од света.

Остао је упамћен као онај ко саучествује у страдалништву, ко се, иако сам попут детета, према свима односи као отац. Будући да о себи није имао високо мишљење, био је искрено дирнут, чак и изненађен, када би му неко указао ма и најмање уважавање и поштовање. Тада је подсећао на маленог дечака који је растао у сиромаштву, а сада одједном добија чудесан дар. Он, Архиепископ, изгледао је као смирени сиромах.

Архиепископ Аверкије је говорио толико лепо, да су га по смрти назвали "Златоустом последњих времена" (о. Серафим Роуз). Чак и у свакодневном разговору његова је реч била беседнички углачана и обликована, мада се он око тога уопште није трудио. Говорнички дар, заједно с пламеном љубави према Истини, чинио је његове проповеди незаборавним. Покајничко расположење често га је толико обузимало, да је почињао да рида усред проповеди. Само они најбезосећајнији од слушалаца смејали су се над том "емоционалношћу", јер свима је било јасно да су те сузе сасвим природне - оне су исходиле из добре ризнице срца (Лк. 6.45).

Архиепископ Аверкије је био истински хришћански пастир. Он није говорио само: "учини то, не чини то", него је људима давао -целовиту слику- свеобухватно православно схватање, тако да су људи могли да разумеју зашто треба да чине једно, а зашто да не чине друго. Сред духовног пропадања двадесетог века он је радио оно што је његово време захтевало од свих пастира. Видећемо да је он својим радовима разоткрио све видове обмана, да је проповедао Истину и откривао је људима.

У књизи "Нот оф тхис Wорлд - Тхе лифе анд Теацхинг оф фр. Серапхим Росе" (Не од овог света - живот и учење оца Серафима Роуза"), отац Дамаскин Кристенсен вели да је од свих савремених аутора који су писали о Православљу, највећи утицај на Серафима Роуза имао управо Архиепископ Аверкије Џорданвилски. Из те обимне књиге, из поглавља посвећеног Архиепископy Аверкију под насловом "Пророк страдалног Православља", навешћемо неколико успомена оца Серафима Роуза на његовог великог наставника:

"Погледи Архиеп. Аверкија на овај свет одликовали су се трезвенишћу, тачношћу, били прожети духом Светог Писма и Светог Предања. Он нам је откривао да савремени свет живи одступивши од хришћанства, док тајна безакоња само што није породила човека греха " Антихриста".

А у време када се у Цркви разбуктала једна кампања против Архиепископа, заснована на неправедним оптужбама, о. Серафим је писао: "Већ годину дана се спремамо да један број часописа посветимо Владики Аверкију, и ево управо подесног тренутка! Нека они мисле шта хоће, али за нас, он је истински православни архиепископ и богослов без мане, који се не бави интригама, мада је пострадао од "политичких" интрига у Цркви".

Светитељ Јован Шангајски је оцу Серафиму и његовој сабраћи саветовао да се за одговоре на сва богословска питања која могу да се појаве, обраћају Владики Аверкију, за кога је говорио да са њим "има потпуно духовно јединство".

"Сећам се Владике Аверкија, о. Михаила Помазанског, целог тог старог поколења, од кога готово нико више није остао - говорио је о.Серафим - и хтео бих да заплачем гледајући ове зелене "свезналице" које нису у стању да схвате оно најважније: истинска спознаја долази заиста само са страдањем. Но да ли је много оних који то могу да издрже?"

Дан по упокојењу Архиепископа Аверкија (31. март/ 13 април 1976.) о. Серафим је у летопису Братства св. Германа Аљаског оставио следећу забелешку: Братију су известили о упокојењу нашег духовног и богословног наставника, архиеп. Аверкија Џорданвилског: сада смо остали сирочићи. Наступило је време када смо препуштени сами себи, и ко зна хоће ли се наћи неко способан да продужи ту духовну линију..."

Два дана касније, о. Серафим је овако говорио о Владикиној смрти: "То је велики и ненадокнадив губитак за све нас. Слава Богу што смо још за време његовог живота схватили да је он жива карика која повезује са светим Оцима! Такве ствари обично почнеш да схваташ тек када човек више није ту".

Неколико месеци касније о. Серафим је добио Богомдану потврду тога да архиеп. Аверкије пребива на небу са Христом и светима Његовим. У сну је видео архиепископа у заслепљујуће белом одјејанију како савршава небеско богослужење у част Васкрсења Русије.

Ујутро је у цркви о. Серафим скромно испричао о. Герману о чудесном сну. Отац Герман је схватио да је реч о стварном виђењу Архиепископа Аверкија.

"Шта би то могло да буде?"- у недоумици је био о. Серафим

"Зар си заборавио који је дан данас?" - подсетио га је о. Герман " спомен светог равноапостолског Аверкија, имендан Владикин- Твој сан није обичан - он има смисао.

Тако је отац Серафим био уведен у небески празник у коме је пребивао Архиеп. Аверкије.

А недуго након Владикиног упокојења о.Серафим је за издање на руском језику часописа "Православнаја Рус" написао чланак под насловом ;Златоуст последњих времена: Значај Архиепископа Аверкија за васељенско Православље, и то не само у оквирима Руске Заграничне Цркве, па чак ни само руског Православља - него целине васељенског Православља у двадесетом веку.

Ми смо се тако навикли на његове пламене речи, усмерене против одступништва нашег времена, да нисмо ни приметили, како је он био готово једини јерарх из свих православних Цркава, на коме год језику да су писали, који је с таквом смелошћу и искреношћу устајао у заштиту Истине Светог Православља".

Заиста, неста преподобних у нашем жалосном веку. Али ако и не видимо више међу нама такву истрајност за истину, ипак - његово је учење заувек ту. И можда ће оно да постане наша звезда водиља у све мрачнијим данима који долазе, данима које је он предвидео, када Црква буде морала да утекне у пустињу, сличну оној о којој се говори у Откривењу.

За оне који искрено жуде за тим да остану верни Православљу, нема веродостојнијег гласа, од "златних уста" Архиепископа Аверкија.

 

 Блажени Серафим Роуз о Архиепоскопу Аверкију:

 

Чврсто се држао светоотачких традиција - таквих је међу данашњим православним оцима остало сасвим мало. Као ученик великог богослова 20. века архиепископа Теофана Полтавског, он не само да носи,него и преноси истинско светоотачко учење.

Архиепископ  Аверкије је један од последњих горостаса Православља,и то не само у оквиру РЗЦ, па чак ни само руског Православља, него целине Васељенског Православља у 20.веку.

За оне који искрено  жуде да остану верни Православљу, нема веродостојнијега гласа,од ,,златних уста" архиепископа Аверкија!

ЈЕВАНЂЕЉЕ

Свето Јеванђеље је – Књига живота. На жалост, код многих она лежи на полици и покрива је прашина, а неки је код куће уопште немају. За хришћанина св. Јеванђеље треба да буде настолна књига (која стално стоји на столу)

Ви знате да се неки стручњак-научник или професор из свог предмета, одмах препознаје у многим случајевима. Он узима неку књигу из своје струке, почиње да је прелистава и ви видите да је он као код своје куће, тренутно се сналази и налази то што тражи, и све је то њему познато. Ето такав треба да буде хришћанин по питању св. Јеванђеља. Треба да буде тако да, када он узме у руке Књигу живота – св. Јеванђеље, да буде очигледно да је та књига њему драга и позната.

Сам Господ Исус Христос последњих дана Свог земног живота, упозорио је да ће на Страшном Суду човеку судити слово (реч) које је Он говорио. А то слово налази се у св. Јеванђељу. И ако на последњем суду, где ће Господ тражити од човека шта је урадио добро или лоше у земном животу, ако се тамо покаже да он Јеванђеље није ни знао, није читао, није отварао, онда ће са њиме разговор бити кратак, т.ј. над њиме ће суд бити врло брз. Памтимо то, братије. Каква прекрасна књига – св. Јеванђеље! Ко зна да чита св. Јеванђеље, тај га чита и не може га се начитати.

Св. прав. Јован Кронштатски, св. Теофан Затворник и њима подобни су наизуст знали св. Јеванђеље али су га ипак читали постојано. Св. Теофан Затворник говори да је Јеванђеље Христа Спаситеља – бездан. Што га више читаш, то више остаје недочитано. Ова света књига живота нам се свима предлаже. Не будимо лењи и срамотно равнодушни већ са Божијом помоћи почнимо да читамо св. Јеванђеље свакодневно.

ВАВЕДЕЊЕ У ХРАМ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

"Днесь Боговместимый храм, Богородица в храм Господень приводится, и Захария Сію приемлет; днесь Святая Святых радуются".

(Данас се храм који прима Бога, Богородица у храм Божији уводи и Захарија је прима; данас се радује Светиња над Светињама)

Управо смо данас слушали како су певали ове речи у којима Црква описује торжествени догађај који се спомиње на данашњи велики празник. ''Данас се радује Светиња над светињама'' – говори Црква. А ми знамо да се у Акатисту Мајци Божијој, у једној Њеној похвали тако и говори: ''Радуйся, Святая Святых большая", т.ј., радуј се Ти, Која си већа од Светиње над Светињама!

Историја овог празника нам говори како су благочестиви родитељи Јоаким и Ана, по обећању и завету своме, довели трогодишњу девојчицу Марију у храм Божији да би је тамо посветили Богу.

Kaко су Њу пратиле дјеве са свећама, и када су је на крају уводили у храм Божији, Њој је сам Захарија првосвештеник изашао у сусрет. И, како говори предање – Она се, још сасвим малена, трогодишња – савршено слободно, по многим степеницама попела до њега; и он је под дејством Духа Светога учинио оно што никада не би учинио у неко друго време, јер Ју је увео у Светињу на Светињама, у ту одају у којој је тајанствено у мраку, обитавао Сам Господ; куда никада човечја нога није ступала, не само обичног човека, већ ни свештеници тамо никада нису улазили, осим само једног дана у години, када је сам првосвештеник имао право тамо да уђе са кађењем и молитвом. Једног дана у години! Али то није био тај дан.

Ипак, по надахнућу Светог Духа праведни Захарија трогодишњу мрвицу уводи у Светињу над Светињама да би се она тамо васпитавала. У другој црквеној молитви се каже: "яко освящена" (као освећена). И црквено предање говори о томе да је она често улазила у Сјатаја Свјатих; о томе да су Јој се анђели тамо јављали; архангел Гаврило Јој се јављао, доносио Јој храну. И зато када читамо о томе како се десио други торжествени догађај – Благовести Пресвете Богородице, онда Јеванђеље наглашава да се, угледавши арханђела Гаврила, Преблагословена Дјева Марија није смутила до тога што га је видела већ се смутила од његових речи јер је он Њој одавно био познат - он јој се многократно јављао у Сјатаја Свјатих. Али сада је Она чула од њега необичан поздрав: "Радуйся, Благодатная, Господь с Тобою, благословенна Ты в женах" (Радуј се благодатна, Господ је с тобом, благословена си ти међу женама) – ето тај необични поздрав Ју је смутио и Она се замислила шта би могао да значи такав поздрав?

По предању, после Ваведења у храм, Она је постојано живела у храму. Тамо се молила, тамо се трудила, била у Сјатаја Свјатих и, како смо већ рекли, анђели су Јој тамо доносили храну.

А како се ми односимо према Божијем храму? За хришћанина Божији храм треба да буде таквим, какав је био у древности за псалмопојца, који је писао: "Возвеселился о рекших мне: в дом Господень пойдем!" Т.ј. обрадовао сам се када ми рекоше: пођимо у дом Господњи! А да ли је тако и код нас, да ли ми ценимо Божији храм? Стремимо ли ми тамо увек када нам је могуће? Можда имамо некакве препреке? И сами знате да далеко, далеко није увек тако. Конкретно, ево привели су Пречисту Дјеву Марију, довели су је док је била мала девојчица – храм је за њу постао нешто блиско. Она је у њему живела, увек је била у његовој близини. А, нажалост, често бива тако да наша деца ретко, ретко виде Божији храм.

Благословено је оно дете које благочестиви родитељи стално воде у храм! Оно што дете у храму добија у благодатној, светлој, освећујућој, духовној атмосфери храма – то је таква драгоценост којој нема равне!

Оно што млада душа упија у тим нежним дечијим годинама, то ће бити њена скривница, њен духовни капитал и најбољи противотров оној житејској вулгарности и нечистоти са којом ће се она ускоро срести. И, о када би заиста, било тако да наши свети храмови буду увек пуни деце! Али ви и сами стално видите да то уопште није тако, чак ни на велике празнике. На пример, у храму има пуно народа али је деце јако мало.

Ето над тиме сви ми треба да се замислимо, не само родитељи већ и васпитачи, предавачи, хришћани, сви треба да размисле о томе да треба дати могућност младој души, која се тек отвара, расцветава - да се богати у Божијем храму тим духовним капиталом. Да би човек у своје време могао да га користи и да би то било његово духовно богатство, не само у овом животу већ и у будућем. Треба да размишљамо и да радимо на томе да би наша деца заиста чешће долазила у храм, да би заволела храм и стремила да често буду у њему.

Раније је било, а има и сада таквих породица, где мала деца толико воле Божији храм, нису им тешке његове службе – да не њих родитељи – већ они родитеље воде у храм: ''Пожури, пожури!''

Благословена је та породица у којој тако стоје ствари. Размислимо о томе, возљубљена братијо, постарајмо се да би наша деца одрасла као хришћани, верна чада Православне цркве и да би волела Божији храм са његовом благочестивом и молитвеном атмосфером. Амин.