ПОКАЈАЊЕ

                                                     МИТР. ФИЛАРЕТ ВОЗНЕСЕНСКИ

 

''ПОКАЯНИЯ ОТВЕРЗИ МИ ДВЕРИ''     (ПОКАЈАЊА ОТВОРИ МИ ДВЕРИ)

Ове речи смо од Цркве данас први пут чули у овој богослужбеној години. Мисао се и невољно враћа уназад; пре годину дана смо се молили истим овим речима – и како је већ много отишло људи из овог живота, оних који су се заједно са нама молили.

Нама Господ још увек пружа ту милост. Ми стојимо пред дверима покајања. Црква нам то напомиње тим песнопојањем не само због тога што се Велики Пост приближава већ и због тога што се без Божије милости и без Божије помоћи ми никада не можемо ни покајати како треба.

Замислите човека који стоји пред затвореним вратима – мора туда да прође јер му споља прети некаква ужасна опасност а он нема кључ и ако му нико не отвори та врата, он ће погинути. Грешник се, без икаквог преувеличавања, налази управо у таквом положају.

Шта је уопште то покајање? И како човек треба да се каје?

Некада је св. Амвросије Оптински на питање неке верујуће душе - колико времена је потребно да се Богу принесе покајање, одговорио овако: за истинито покајање нису потребне ни године, ни месеци, ни недеље - већ један трен! Тренутак преокрета – одлучног преокрета од грешног, лењог, испразног, лакомисленог живота - ка животу у Христу, ка животу истински хришћанском.

Наша несрећа је у томе што се нама све чини да ми и нисмо тако грешни. Да се речи о покајању, о исправљењу живота односе на неке друге, очајне грешнике а не на нас – ми себе не доживљавамо као нарочито грешне. Многи чак, долазећи на исповест, почињу са изјавом: ''нарочитих грехова немам''...

Корисно ће овде бити да се сетимо оног што је можда и познато некима од вас. Постоји прича о томе како су једном старцу-подвижнику дошле две жене: једна је имала неки тежак грех - она је, изгледа, отровала свог мужа и успела то да сакрије али је савест непрестано мучила, а друга и није имала тако тежак грех.

И ето, када су дошле код старца, он је свакој од њих рекао: ''Иди у моју башту и донеси оданде камење''. Оној која је имала тежак грех на души, он је рекао: ''Ти узми највећи камен који можеш да понесеш и донеси га мени''. А другој је рекао: ''Теби ево торба. Накупи каменчића донеси ми''. Када су обе то испуниле, старац им је заблагодарио за послушање и рекао: ''А сада их вратите назад. Ти, грешнице, врати и положи свој велики камен тамо одакле си га узела, а ти, праведнице, која немаш великих грехова, све те каменчиће врати на њихово место.''

Прва је то учинила без труда а друга се смутила и вратила практично са пуном торбом, јер она, наравно, није могла да запамти одакле је узела који камен, а није хтела да обмањује старца – тако се са пуном торбом и вратила.

Тада јој је старац рекао: ''Погледај, ова жена има тежак грех али она непрестано мисли о њему и сво време га оплакује, а покајне сузе омивају било који грех. А ти не можеш да оплачеш своје грехе зато што чак ни не памтиш те такозване свакодневне грехе – а опет, тежина твоје торбе је иста као и тог великог камена.

Тако да ми треба да памтимо да сви мали греси који ишчезавају из нашег памћења, то јест који се сливају у једну неодређену свест о грешности (''наравно, ми смо грешни, али можда и нисмо тако много''), сви ти греси су за нашу душу страшан терет и погубиће је, ако је ми у овом животу не ослободимо од њих, јер после смрти покајања нема.

Када човек то схвати, када осети тежину својих грехова, онда се он устремљује од греховног живота ка добром хришћанском животу - ако се само реши на тај преокрет за који је, како је говорио велики старац, потребан само трен, да би се човек решио и преокренуо се.

Ево, ускоро ће се читати Јеванђеље о блудном сину, који, спознавши неправилност свог понашања и ужас свог стања, није остао тамо где је био већ је рекао: ''Устаћу и отићи ћу оцу своме''. И то није остало само на речима, он је одмах устао и пошао. А како га је примио отац - ми знамо и ускоро ћемо то и чути у светом Јеванђељу.

И тако, напомињући нам о покајању, Црква нам напомиње и о томе да без милости и помоћи Божије ми не можемо да се покајемо како треба јер не видимо како треба своје грехе и не осећамо њихову тежину.

Зато се ми и молимо да Господ просвети наше очи и тиме отвори пред нама двери покајања, без чега ми у Царство Божије никада нећемо ући. Амин.

Проповеди и поуке Високопреосвећеног митрополита Филарета, Првојерарха Руске Заграничне Цркве. Том 1.