О КОСОВСКОЈ КЊИЗИ И КОСОВСКОЈ НАУЦИ

О задужбинарству нашег народа, његoвом свечарству, преданости вољи Божјој, витештву, милосрђу и нежности.

Долазимо вам као поклоници, о богаташи моравски, чувени по богатству вере, поштења и родољубља.

Да се поклонимо заједно с вама јединоме живоме Богу, коме су се клањали и оци наши, и свецима Божјим, које су они свечарски славили као и ми.

Да се поклонимо светим витезовима косовским, који на позив честитога кнеза журише кроз овај град на освећење Раванице, као што после неколико година журише на позив истог честитог кнеза на Косово Поље Овде да се радују светлости крста и слободе, тамо да погину за крст и слободу. У Раваници да се науче путу бесмртности, на Косову да плате цену бесмртности.

Као поклоници желимо да у светој кнежевој задужбини нађемо ублажење и оснажење душама нашим. Јер живимо у великом времену, које је као и свако велико време испуњено горчином због слабости људских, које сметају да се сви људи покажу достојним овог великог времена. Две су врсте горчине и две су врсте слабости, једна горчина долази нам са стране, од рођака, а друга изнутра, од браће; и ова друга нам је горчија. И две су врсте раслабљења. Једно је од страха рођачког споља а друго је од нејединства браће изнутра; и ово друго је опасније.

Ко ће нас ублажити и оснажити ако не света црква вечни извор и блажења и освежења? И где би се могли боље ублажити и опасати снагом, него баш у оној светињи, у којој је вођ свете војске Косовске своју горчину блажио и своју слабост у снагу обраћао? Заиста, нигде боље него над гробом његовим, у светој Раваници његовој, које сте ви ревносни чувари, о моравске кћери и синови Лазареви!

Долазимо вам као поклоници. Али долазимо вам и као покајници. Да се покајемо за грехе своје и за грехе народне. Не помаже поклоњење без покајања. Бити поклоник а не бити покајник, то не значи бити поклоник, него турист. А ми смо далеко од тога да овај 550 Видовдан прославимо као туристи.

Видовдан хоће поклонике. Видовдан тражи покајнике. Видовдан захтева очишћење од мржње, себичности и сујете. Видовдан заповеда измирење с Богом и са браћом. Видовдан грми проклетством на издајнике народне вере и народне мисије. Видовдан отвара вид за царство небесно, и крепи вољу на жртву за то царство. Видовдан опија љубављу према Христу. Видовдан храбри, снажи, и дели венце славе. Видовдан тражи покајнике.

Долазимо вам и као поклоници и као покајници. Али вам долазимо и као ученици. Да заједно са вама отворимо староставну Књигу Косовску и прочитамо још једном лист по лист Науку Косовску.

 

МАНАСТИР  РАВАНИЦА

Задужбинарство

На првом листу пише: Задужбинарство. — Све за душу, душу низашто. То је хучна баритонска нота која гуди кроз сву нашу крштену историју. Боље изгубити главу него своју огрешити душу. Са таквим убеђењем народ не потребује никакве друге законе. Брига о души довољна је да замени и учини излишним стотине закона. Без тог убеђења, пак, без те бриге о души, хиљаде закона не могу спречити народ да не подивља и не позвери. Поред других задужбина оци наши и преци после првог Видовдана стројили су многе дивотне цркве, у славу Божију, на корист своме народу и за спасење своје душе. Светац и витез, кнез Лазар, ктитор је неколиких таквих задужбина, од којих је Раваница најдрагоценија.

Српски народ остао је доследан задужбинарској идеји и особини својих отаца до данашњег дана. После Светског рата, само за последњих двадесет година, наша земља украшена и освештана са близу хиљаду нових цркава. Подигнуто их је више за ових двадесет година него за сто ранијих година.

Народ верује да ће га то спасти. И ми то тврдо верујемо. Бог више цени душевност неко културу. А наш народ је душеван, душевнији од многих других народа који се хвале културом, и који циљ живота погрешно преносе из живе душе људске у мртву културу.

Гле, жеђ човечанства у наше време није за културом него за душевношћу. А душевност је тамо где и задужбинарство, где брига и труд за душу, где се милостиња чини за душу, где се цркве зидају за душу, где се чак и царство земаљско жртвује за душу.

Читајући овај први лист Косовске Науке ми се испуњавамо љубављу према нашем славном народу. Па иако га често резилимо и позивамо на покајање, ми светло гледамо у будућност његову. Јер су нам позната многа гробља у којима су за увек закопане многе културе, а није нам познато ни једно гробље где је душевност насилно закопана а да није васкрсла и још већим сјајем засијала. То нам сведочи и Косово. Душевност је бесмртна. Душевност је била, јесте и мора остати идеал нашег народа. Кад тад она мора постати идеал свих народа у свету.

Свечарство

Преврнимо сада други лист. На другом листу Косовске Науке пише: Свечарство. Вечерас је навечерје св. пророка Амоса, навечерје свечарске славе кнеза Лазара. Ни на бојишту, уочи саме битке, честити кнез није заборавио славити своју славу. Тако пре 550 година. А пре двадесет година српски војници славили су своје свечарске славе у влажним рововима чак и усред љуте борбе. Тако је силно укорењено свечарство у народу Светосавском. Ни један народ у свету не слави толико свеце Божије колико српски народ. Има ли томе разлога? Има, и то крупног.

Ми не славимо такозване велике људе. Има међу великим људима у историји и опаких непријатеља човечанства. Има их и нечистих, безбожних, недушевних, себичних, грабежника и убица. Међу свецима Божијим нема таквих. Они су сви богољубиви, човекољубиви и народољубиви. Они су сви блиски Богу и народу, сродници Божији и пријатељи народни. Свеци су већи од највећих људи у историји. Бољи од најбољих; кориснији од најкориснијих, и активнији од најактивнијих, јер они силно дејствују и после телесне смрти своје, како сведочи и ћивот светог Лазара.

У Књизи судбе проречено је, да ће последње царство у свету бити царство светаца Божијих. Када се изређају царства великих људи, и царства зверска, онда ће, вели, свеци Свевишњега преузети царство на век века. Дубоки смисао свечарства код нашег народа јесте вера у ово пророчанство. И најузвишенији идеал нашег народа јесте свети човек, т. ј. човек одрешен од земаљског царства, чист од неправде и сујете; испуњен љубављу према Богу, неустрашив пред смрћу; речју човек душеван, човек календарски. Када се буду такви свети људи почели сматрати идеалом по свој земљи, онда ће човечанство бити срећно. Отуда је наш народ носилац једног напредног и спасоносног идеала, библијског и пророчког, који ће на крају крајева сав род људски, сада трзан и растрзан од надувених земаљских величина, морати прихватити и усвојити.

Преданост вољи Божијој

 

На трећем листу Косовске Науке пише: Преданост вољи Божијој.

Спаситељ света научио нас је да у Оче наш говоримо Богу: Да буде воља Твоја! И у Својој молитви под голготом Он је рекао: Оче, нека буде не како ја хоћу него како Ти хоћеш. Честити кнез Лазар колебао се у Крушевцу, коме царству да се приволи, земаљском или небесном; којој вољи да се покори, људској или Божјој. Најзад се приволео царству небесном и покорио се вољи Божјој. То је пресудно утицало на ток светске историје.

До данашњег дана наш народ говори: воља Божја! И кад се неко роди и кад неко умре, народ каже: воља Божја! И кад успева и кад страда и пада, воља Божја! Што је од Бога, слађе је од меда.


Покорност вољи Божјој идеал је нашег народа. Све зло у наше време долази отуда што свак свакоме хоће да наметне своју вољу; што се о вољи Божијој тако слабо води рачуна као да она и не постоји. Међутим, свака људска воља, која је супротна вољи Божијој, јесте зла воља. Од зле воље пати човечанство, и патиће све дотле докле се не буде потпуно покорило Божјој вољи, онако као Лазар и његови витези; онако како Лазарев народ мисли и говори. Покорност вољи Божјој, тај идеал нашег народа, мора кад тад постати универзални идеал човечанства.

 

Витештво

На четвртом листу Косовске Науке исписана је реч: Витештво. Никад наш народ није сматрао витештвом кад јачи човек победи слабијег човека или кад неки обесан и силан народ раскопа огњиште и уништи слободу неког малог народа. Витештво је кад слабији у одбрану неке правде победи јачег. Марко Краљевић исповедао се и горко кајао што је једну жену Арапку убио. То није било витешко дело. А витешко дело Марково било је кад је насилнике победио: Арапина са три главе и Мусу са три срца.

Витештво је увек жртва. Оно није везано за спољашну победу нити пораз. Косовска војска пошла је на жртву. И она се сва жртвовала. Битку је изгубила али победу није изгубила. Тело је изгубила али душу није изгубила. Земаљско је царство пало али је небесно остало. Азијска поплава захватила је само приземље, а високи чардаци остали су недирнути.

Витештво, схваћено као одбрана правде, као жртва за истину Божју и као заштита нејачи, идеал је Косовски, идеал нашег народа до данашњег дана. За таквим идеалом вапије данас цео свет. И кад тад такво витештво мораће постати идеал целог рода човечјег.

Светиња

 

ЋИВОТ СА МОШТИМА  СВ. ЦАРА ЛАЗАРА

На петом листу Косовске Науке пише: Светиња. Будите свети јер сам Ја свети, заповедио је Бог Створитељ. И наш Свети Сава имао је за програм, да српски народ учини светим народом. Он није ограничио светињу само на цркву, нити ју је затворио у зидине богомоља. Он није желео само свету цркву него и свету просвету, свету културу, свету династију, свету власт, свету војску, свету државу, свети народ. То је света војска, сва у ореолу светиње; војска која се борила за светиње народне, за светиње хришћанске, за светиње европске.


Ако неко пита, какав је данас идеал масе нашег тежачког народа, може му се одмах дати поуздан одговор: Светиња. Народ свим срцем жели свету цркву, свету школу, свету културу, свету династију, свету власт, свету државу и – свету војску. Да, и свету војску. То јест, војску која није пљачкашка, ни отмичарска, ни насилничка, него витешка одбрана истине и правде Божје и – кад треба – витешка жртва за истину и правду Божију. Народ после Косова није кукао за изгинулом војском на Косову, него је саставио и изрекао свој суд:

"Све је свето и честито било,
И миломе Богу приступачно"

Докле такав појам свете војске не уђе у срце и разум свих народа, ја не видим како ће се свет одбранити од варваризма, рушења. и пропасти.

Милосрђе и нежност

На шестом листу Косовске Књиге насликан је лик витешке девојке, Косовске девојке. Тај лик показује нам: идеал милосрђа и нежности.

На седмом листу описан је лик витешке мајке, Југовића мајке. Тај лик нам показује јачину и храброст једне хришћанске и српске мајке.

Да ли овде да прекинем или да продужим? Косовска Књига има још много листова. На свима њима исписани су у појединостима узвишени идеали нашег народа и престављени на стварним, историјским личностима.

Не можемо све прочитати у један мах оно што је народ читао пет стотина година. Књига је врло велика, врло дубока, величанствена, као неко пето Јеванђеље. Прекинимо овде, да би наставили други пут.

Но посмотримо још само последњи лист. Док су сви остали листови исписани црвеним словима по белом пољу, онако календарски, светачки, дотле је овај исписан тамним словима по црном пољу. Волели би да га не читамо, али морамо. Хтели би да га истргнемо и бацимо у огањ, али се не да. На овоме листу пише: Издаја.

Три Вука

У историји српској забележена су имена три издајника, сва тројица са именом — Вук. Кад је Свети Сава уређивао трећу власт у српском народу, Вукан се јавља као издајник. Кад се Лазар борио на Косову Вук се јавља као издајник. Кад је Карађорђе водио устаничку борбу, Вујица се јавља као издајник. У одсудним часовима сви ови вукови показали су се као лисице.

Но сви пресудни догађаји у историји света имали су своје издајнике. Прототип свима њима јесте онај Јуда који је Бога издао. Не може ни бити нико издајник свога народа и правих народних вођа ко најпре није постао издајник Бога.

Да ли је велики господин Вук издао на Косову свесно или несвесно, то је безразлично. Без сваке сумње, пре него што је издао свету војску Косовску он је морао издати народне идеале у души својој. Морао је избацити из своје душе народне идеале, и на место тих, светих и небесних идеала, испунити душу своју земљом.

Ја не верујем, да у Југославији данас има свесних издајника. Али се бојим, да их има несвесних

То су они који теже да Косовску идеологију одбаце, Косовску Књигу поцепају, Косовску Науку погазе.

То су они који без страха Божијега стварају раздор у народу, да би се они истакли као судије међу завађеним, ради труле славе и труле добити.

То су они код којих је самољубље јаче од љубави према народу, од љубави према Србима и према Хрватима, од љубави према Краљу и Отаџбини.

То су они који личе на великаше пред Косовском битком, на великаше који су дробили царство на комаде и отимали се о власт и част док је азијски султан стајао на граници са својом фанатичном војском.

То су они за које је часни крст сувише тешко бреме а слобода златна сувише крупна монета.

Ми их не можемо именовати по имену као што је Милош именовао Косовског издајника на царевој вечери. Можда се и они сами не осећају као издајници. Таква им је школа; тако васпитање, супротно косовској Науци.

Али пре него што падне клетва Краљева и клетва народна на њих и на децу њихову ми их позивамо на покајање. У име Светога Саве, и у име Косовских витезова и у име српског народа ми их у овоме драматичном часу светске и наше историје позивамо, да се покају. Да промене своје мисли и своје срце. Да се поврате народним идеалима. Нека почну зидати где руше, и мирити где завађају, и уздизати где обарају.

Нека обрадују и нас и сав народ југословенски својим покајањем и повраћајем на прави пут. Па онда нека заједно с нама пођу, да у духу и мислима честитамо крсну славу честитоме кнезу. Нека заједно с нама, у духу и мислима, вечерас поседају за трпезу кнежеву, само сви ближе Милошу него Вуку.

У дну софре, на последњем месту, седео је први витез Косовски! Каква красота и величина у скромности! Ево најпотребније поуке за наше дане и наше људе. Ево једног нарочитог листа Косовске Науке, који у мало нисмо заборавили, а који је нашем охолом времену неопходан као ваздух.

Ево сјајног примера, на коме се и у нашој историји, у њеном најдраматичнијем чину, обистинила она реч Христова: Многи ће бити први – последњи, а последњи – први.

БЕСЕДА О ПОСТУ

(пред петровски пост )

О неопходности испуњавања црквених закона и устава (типика)

Данас су настала нарочита времена, возљубљена браћо! Нарочита зато што, ако упоредите садашње време са оним што је било раније у Мајчици Русији (на Руси-Матушки), ми видимо скоро потпуну супротност. Ево, сада иде Петровски пост.

Али ето, многи од савремених православних хришћана чак ни то не знају. Раније, у Русији, руски православни људи су добро познавали црквене уставе и правила и свој живот су устројавали, усклађивали са тиме како нас Црква учи да живимо овде на земљи, у овом земном животу. А сада, понављам, други ни не знају црквена правила. Али ово није само непознавање и незнање већ недопустива раслабљеност хришћана и чак – пренебрегавање хришћана старих, добрих установа Цркве.

Некада је Господ наш Исус Христос рекао: пре ће проћи небо и земља – ''небо и земља ће проћи али ниједна јота, ниједна црта из закона неће пропасти'' т.ј. све о чему говори наш православни закон, о чему говори св. Јеванђеље, све ће се то испунити а они који га не испуњавају, биће отворени преступници Божијег закона.

Погледајте како је било у давнини. Ево, Црква, на пример, прославља свете мученике Макавејске: сву браћу и њиховог учитеља Елеазара и њихову мајку. Њих је мучитељ подвргао страшним мукама, мучењима и истезавањима – пагански цар, зато што нису пристали на то да пробају храну која је забрањена Мојсијевим законом. Другим речима, они нису пристали да наруше пост, нису пристали да окусе од те хране коју Црква не дозвољава да се једе. И отишли су у смрт.

Данашњи људи поражавајуће немарно и спокојно говоре о томе а истинити мужеви вере, они који су веровали у Бога и веровали Богу, они су на све указе и правила гледали као на неразрушиву светињу која се мора испуњавати. Једном су неког од подвижника код нас у Мајчици Русији, питали: зашто Господ некада тако јавно престаје да даје невидљиви благослов Божији, Божију милост?

Старац је одговорио: ''Зато што људи престају да слушају Бога а нарочито зато што су православни руски људи престали да држе црквене постове''. Тако је било некада а данас је потпуно другачије. Тада је ипак било много православних људи који су држали постове, а данас их некад уопште и нема. И не само данас, у наше садашње невреме. Некада је познати руски писац, философ, богослов, човек високог духовног живота, талентовани песник и писац, Хомјаков, који је увек најстрожије поштовао све црквене установе и предање, дошао у наш Петроград – престоницу Русије.

Он се осетио као у пустињи: нико није држао црквене постове – нико! Он је радио свој посао али је држао постове, све је поражавао својом чврстином и постојаношћу. А данас је тешко наћи људе који држе постове како треба.

Памтимо, љубљени - црквени устави, Црква нам ништа узалудно, непотребно не предлаже, тога нема! А оно добро у нашем животу нам оставља на избор: човек може да живи тако, а може и овако. Али постоје црквени закони које су сви православни хришћани дужни да поштују и испуњавају. Е па један од таквих закона је закон о посту када нас Црква призива да се уздржавамо у одређено време у току године. Православни хришћанин ће бити само онај ко то поштује.

Овде ћемо навести речи преподобно Серафима Саровског који је био велики испосник. Он је отворено рекао:

''Ко постове не држи – тај није хришћанин!'' Ма како он да зове себе, ма за кога да се сматра, он није хришћанин. То је потпуно природно, тако строго расуђивање великог подвижника јер, у којој ће школи држати ученика који игнорише школска правила? У којој установи ће држати службеника који ни једно правило не испуњава? Тако исто и Црква има своје законе, своја правила.

Понављам, она нам у многоме даје да бирамо: начин живота, занимање – то она благосиља ако хришћанин то ради на хришћански начин. А тамо где она даје своје законе, тамо хришћанин треба, не расуђујући, да се потчињава. Црква нам све то предлаже на нашу корист зато што је послушност Цркви – једна од главних врлина. Амин!

О ЈАВЉАЊУ И ДЕЉЕЊУ БОЖАНСКОГ ДУХА НА ДАН ПЕДЕСЕТНИЦЕ И О ПОКАЈАЊУ

Св.ГРИГОРИЈЕ Палама

..Сада је обећање испуњено. Сишао је Дух Свети Којега шаљу и дају Отац и Син, просветио је свете ученике и на потпуно божански начин запалио их као светиљке, или, боље рећи, начинио је од њих звезде целог света и надсветовне, које имају реч вечног живота, и преко којих је просветио целу васељену. Као што неко једном светиљком упали другу, а другом трећу, при чему светлост предавањем од једне светиљке другој остаје сачувана и никада се не мења, тако и кроз полагање руку апостола на њихове наследнике, а потом рукополагање других од стране ових, и тако редом, благодат божанског Духа која се предаје протиче кроз сва покољења и просвећује све оне који се поверавају духовним пастирима и учитељима...

1. Недавно смо великим очима вере созерцавали Христа како се узноси на небо, и то не мање од оних који су били удостојени да Га гледају својим телесним очима.Стога ни најмање нисмо лишени њиховог блаженства, будући да је Господ рекао: Блажени који не видеше а вероваше (Јн. 20; 29), а такви су они који су се уверили на основу онога што су чули и који виде кроз веру. Недавно смо, дакле, созерцавали Христа како се у телу узима од земље, а сада, на основу тога што је ученицима послао Духа Светог, видимо куда је Он то и на какво (велико) достојанство узвео нашу природу коју је примио, јер је Он, у крајњој линији, узашао тамо одакле је сишао Дух Којега је послао. А одакле је сишао Дух - то је показао Онај Који је говорио кроз пророка Јоила: После ћу излити Дух Свој на свако тело (Јоил 2,28), и Којем се Давид обраћа речима: Кад им пошаљеш Духа Свога опет се изграђују, и тако обнављаш лице земље (Пс. 104; 30). Христос је, дакле, пошто се вазнео, узашао најузвишенијем Оцу, у сама недра Очева, одакле потиче и Свети Дух. Тиме што је и Он такође послао са небеса Духа Светог Који исходи од Оца и Којега Отац шаље, показао је да чак и својом људском природом учествује у достојанству које је својствено Оцу. Када пак чујемо да Духа Светог шаљу и Отац и Син, нека нико не помисли да Он (Дух Свети) није истога достојанства као и они (Отац и Син); Јер Он није само од оних који се шаљу, него је и Сам од Оних Који шаљу и показују Своје благовољење.

2. Бог Који говори кроз пророка јасно је то показао: Ја сам руком Својом утврдио земљу и простро небеса, а сада Ме посла Господ и Дух Његов (Иса. 48; 13-16). Христос преко истог Пророка на другом месту каже: Дух је Господњи на Мени, Њега ради помаза Ме, да јављам добре гласе кроткима (Иса. 61; 1). Тако, Дух Свети не само да бива послат, него и Он сам шаље Сина који је послат од Оца, из чега произилази да је Он исте природе, исте силе, истог дејства и исте части као и Отац и Син. Дакле, благовољењем Оца и садејством Духа Светога, по Своме неизмерно дубоком човекољубљу јединородни Син Божији је спустио небеса и сишао са висине, постао видљив на земљи, као Човек био међу нама и савршио и поучио нас ономе што је чудесно, велико, узвишено и заиста богодолично, а за оне који Њега слушају уистину божанско и спасоносно.

3. Затим је и добровољно страдао ради нашег спасења, и био погребен, и васкрсао трећег дана, па се вазнео на небеса, сео са десне стране Оца и тамо саучествовао у силаску божанског Духа на ученике, сапославши Га заједно са Оцем, како им је и обећао. Он је засео на висини како би нам одатле саопштио: ако неко жели да се придружи тој слави, да постане причасник Царства небеског, да се назове сином Божијим, да задобије бесмртни живот, неизрециву славу, чисту сладост и непропадљиво богатство, нека слуша Моје заповести и нека, сразмерно својој снази, подражава Мој начин живота, нека живи онако како Сам живео Ја Који сам у телу дошао на земљу, савршио и поучио, утемељио спасоносне законе и Сам Собом дао пример. Својим делима и чудесима Господ је пружио потврду еванђелског учења. Запечатио је то Својим страдањима. Велику корист која долази од еванђелског учења и његову спасоносност показао је Својим васкрсењем из мртвих, Својим вазнесењем на небеса и спуштањем одатле божанског Духа на ученике, што је догађај који данас празнујемо. Након Васкрсења из мртвих и јављања Својим ученицима, Он им је, узносећи се, рекао: Ево Ја ћу послати обећање Оца Својега на вас; а ви седите у Граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине.Примићете силу када сиђе Дух Свети на вас; и бићете Ми сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље (Лк. 24; 49, Дела ап. 1; 8).

4. А када се навршило педесет дана по Васкрсењу, чега се данас опомињемо, и када су сви ученици били сабрани заједно, једнодушно боравећи у одаји оног светог места, а такође и у одаји своје душе, сваки усредсређен духом, јер сви су се у тиховању и сабраности посветили молитви и појању свештених песама Богу, настаде - вели еванђелист Лука - шум са неба, као хујање силнога ветра, и напуни се сав дом где они сеђаху (Дела ап. 2; 2). То је онај шум који је предсказала пророчица Ана када је примила обећање за Самуила: Господ загрме с неба: Он ће дати снагу и узвисиће рог Помазаника Свога, каже она (1. Сам. 2; 10). Тај шум је такође предсказан и у виђењу пророка Илије, јер се каже: Дође глас тих и танак; и тамо беше Господ (1. Цар. 19; 12); јер глас тих и танак, то је шум ветра. Праслику овог гласа и даха можеш наћи и у Еванђељу Христовом. У последњи дан великог Празника, тј. на Педесетницу, стаде Исус, како приповеда Богослов и Еванђелист Јован, и повика: Ко је жедан нека дође Мени и пије! А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у Име Његово (Јн. 7; 37-39). И после Васкрсења, Он је дунуо на ученике Своје и рекао: Примите Дух Свети! (Јн. 20; 22).

5. Тако је онај глас (Исусов) предзнаменовао овај шум, а то што је дунуо на ученике предзначило је овај дах, који се сада бурно разлио са висине и пустио са неба велики и моћни шум, који позива сву земљу под небесима, а свима који са вером приступају дарује благодат и усељава се у њих. Јавља се са силом, све побеђује, гази зидове лукавога, уништава градове и сва утврђења непријатељска, смирује онога ко се преузноси, узноси онога ко је смирен у срцу, утврђује оно што је било рђаво растављено, разбија окове греха и одрешује окове ропства. Испунио је дом у коме су се они налазили, чинећи га духовном купељи, и тако се остварило оно обећање Спаситељево, које је дао када се узносио: Јован је крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим, не дуго после ових дана (Дела ап. 1,5). Он је такође показао оправданост назива који им је дао, јер су силом овога шума са небеса апостоли заиста постали "синови грома". И показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују (Дела ап. 2; 3-4).

6. Окончана су та чудесна дела која је Владика савршио у телу, показујући да је Он, по Својој ипостаси, Син Јединородни Који се на крају времена сјединио са нама. Сада почиње да се савршава оно што пројављује Духа Светога у Његовој сопственој ипостаси, да бисмо познали, а такође и усвојили, велику и поклоњења достојну тајну Пресвете Тројице. Дух Свети је заиста деловао и раније - тако што је говорио кроз Пророке и најављивао будуће, а деловао је и кроз ученике када су изгонили демоне и исцељивали болесне. Сада се кроз огњене језике показао свима у Својој ипостаси и као Господар на престолу, отпочинуо је на ученицима Христовим (досл. "сео је на ученике"), учинивши их оруђима Своје силе.

7. Зашто се, међутим, јавио у виду језика? Зато да би показао да је сродан Речи Божијој, јер нема ничег сроднијег речи од језика. Учинио је то и ради благодати учитељства, јер учитељу у Христу неопходан је облагодаћен језик. А зашто се јавио у виду огњених језика? Не само услед једносуштности Духа са Оцем и Сином - јер Бог наш је огањ, и то огањ који прождире безакоње - него и због двоструког дејства апостолске проповеди. Она мора истовремено и да чини добро и да прекорева. Као што је огањ устројен тако да може и да светли и да спаљује, тако и реч учења у Христу просвећује слушаоце, док оне који се упорно противе предаје огњу и вечном мучењу. Апостол Лука не каже да су ти језици били огњени, него - као огњени, како неко не би помислио да се тај огањ могао чувствено опазити и да је био вештаствен, и да бисмо на основу примера могли да створимо представу о јављању Духа Светога. Зашто су им се језици показали раздељени? Зато што се Дух Свети једино Христу Који је сишао са небеса, не даје од Оца на меру, јер Он и у телу поседује свецелу божанску силу и енергију. Ни на једноме од њих (Апостола) није починула свеобухватна благодат Духа, него је сваки добија делимично - један добија једне, а други друге благодатне дарове, да неко не би помислио како благодат која се светима даје од Духа представља саму Његову природу (а не дејство, енергију). 

8. Израз ,,седе; не означава само господарско достојанство, него и јединство божанског Духа. Седе, каже, по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога (Дела ап. 2; 3-4). Иако се разделио према Својим различитим силама и енергијама (дејствима), Он је свуда целовит, нераздељиво раздељен, и предаје се у потпуности, као сунчев зрак. Стадоше Говорити другим језицима, тј. на разним језицима обраћали су се онима који су се ту сабрали из разних народа, као што им Дух даваше да казују, јер су постали оруђа божанског Духа која делују и покрећу се по Његовој вољи и сили. Свако оруђе које се узима споља не учествује у природи него у дејству онога који делује и коју добија од њега. Тако бива и са оруђима Духа Светога, као што каже и Давид, говорећи о Њему: Језик је мој трска писара брзописца (Пс. 44; 2). Сходно томе, трска за писање, која је оруђе писара, не постаје учесник у природи писара, него у његовој енергији, и пише оно што писар жели и може.

9. Зашто Дух Свети представља обећање Оца? Зато што је био обећан преко пророка. Преко Језекиља Он је говорио: Даћу вам ново срце, и нов ћу дух метнути у вас; дух Свој метнућу у вас (Јез. 36; 26), а преко Јоиља: И после ћу излити Дух Свој на свако тело (Јоиљ 2; 28). И Мојсеј га је желео и наговестио: Камо да сав народ Господњи постану пророци и да Господ пусти Свој Дух на њих (4. Мојс. 11; 29). Пошто је исто - благовољење и обећање Оца и Сина, Христос онима који верују у Њега каже: А који пије од воде коју ћу му Ја дати ... постаће у њему извор воде која тече у живот вечни (Јн. 4; 14); и: Који у Мене верује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће реке воде живе, што еванђелиста тумачи овако: А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у Име Његово (Јн. 7; 38-39). У одласку на спасоносно страдање Господ је својим ученицима рекао: Ако Ме љубите, заповести Моје држите, и Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек: Духа Истине (Јн. 14; 15-17), ово сам вам Говорио док сам боравио с вама. А Утешитељ Дух Свети, Кога ће Отац послати у име Моје, Он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што вам рекох (Јн. 14; 25-26) и: Када дође Утешитељ, Кош ћу вам Ја послати од Оца, Дух Истине, Који од Оца исходи, Он ће сведочити за Мене (Јн. 15; 26).

10. Сада је обећање испуњено. Сишао је Дух Свети Којега шаљу и дају Отац и Син, просветио је свете ученике и на потпуно божански начин запалио их као светиљке, или, боље рећи, начинио је од њих звезде целог света и надсветовне, које имају реч вечног живота, и преко којих је просветио целу васељену. Као што неко једном светиљком упали другу, а другом трећу, при чему светлост предавањем од једне светиљке другој остаје сачувана и никада се не мења, тако и кроз полагање руку апостола на њихове наследнике, а потом рукополагање других од стране ових, и тако редом, благодат божанског Духа која се предаје протиче кроз сва покољења и просвећује све оне који се поверавају духовним пастирима и учитељима.

11. Тако сваки архијереј долази у своје време, доносећи граду ову благодат и дар Божији, и кроз Еванђеље - просвећење божанским Духом. Они који одбацују било кога од њих (од архијереја), прекидају божанску благодат и прекидају божанско прејемство - колико је то у њиховој моћи - те тако сами себе одвајају од Бога, доспевају у погубно стање и свакојаке несреће, што сте и ви недавно из искуства научили. Окренувши се сада пастиру ваших душа који долази од Бога, ако послушате мене који вам саветујем оно што служи на спасење, онда ћете заиста дивно прославити успомену на Силазак божанског Духа ради нашег спасења, по неизрецивом човекољубљу, због чега и услед чега је и Јединородни Син Божији, приклонивши небеса, сишао и примио тело од нас.

12. Да Он Сам није у телу узашао на небеса и послао Духа Светога - како би Овај утврдио ученике Његове и пребивао с колена на колено са њима и њиховим наследницима, учитељима Еванђеља Благодати? Онда ни проповед Истине не би била објављена свим народима, нити би дошла све до нас. Због тога је најчовекољубивији Владика сада показао да су Његови ученици причасници и оци и служитељи светлости и вечног живота, који порађају за вечни живот и од достојних чине децу светлости и оце просвећења, јер ће тако и Он Сам пребивати са њима до краја века, што је било обећано за Духа Светога. Он је једно са Оцем и Духом, не у смислу ипостаси, него у смислу божанства, јер је један Бог у Тројици, у једном троипостасном и свемогућем божанству. Дух Свети је увек био заједно са Сином у Оцу. Како иначе могао бити беспочетни (безначални) Отац и Ум без Сина и сабеспочетне (сабезначалне) Речи (Логоса)? И како би могла бити вечна Реч без савечног Духа? Дакле, увек је био, јесте и биће - Дух Свети, Који ствара са Оцем и Сином у време стварања, Који са Њима обнавља повређено, Који одржава постојеће, Онај Који је свуда и све испуњава и свиме управља и све чува. Куда ћу поћи од Духа Твога, и од лица Твога где ћу побећи, обраћа се Псалмопојац Богу (Пс. 139; 7).

13. Не само посвуда, него и над свима; и не само у сваком веку и времену, него и пре сваког века и времена: Дух Свети неће бити са нама само до краја века, како је обећано, него ће и у будућем веку пребивати са достојнима, обесмрћујући их и испуњавајући вечном славом, а такође и њихова тела, што је и Господ показао када је ученицима објавио: Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек (Јн. 14; 16). И заиста, према апостолским речима сеје се, тј. бива погребено душевно тело које умире, оно (тело) које се назива и физичким (природним), састављено од душе и тела који заједно јесу (постоје) и крећу се. Устаје пак, тј. оживљава, духовно тело, над-природно (над-физичко), јер га је саставио и њиме руководи божански Дух и јер је силом Духа обучено у бесмртност, славу и непропадљивост. Први човек Адам, каже Апостол, постаде душа жива, а последњи Адам дух који оживљује. Први човек је од земље; други човек је Господ са неба. Какав је земљани, такви су и земљани; и какав је небески, такви су и небески (1. Кор. 15; 45-48).

14. На кога се ово односи? На оне који су постојани и непоколебиви у вери, који на делу Господњем увек доносе плодове, и кроз своју послушност увек на себи носе лик Небескога. Према еванђелисти Јовану, Претеча Господњи говори: Ко је непослушан Сину, неће видети живота, него гнев Божији остаје на њему (Јн. 3; 36); а гнев Божији може ли ко да издржи? Страшно је, браћо, пасти у руке Бога живога. Ако се плашимо непријатељских руку док нам Господ говори: Не бојте се оних који убијају тело (Мт. 10; 28), ко се онда, ако има памети, неће уплашити руку Божијих што се у гневу подижу против неверника? Гнев Божији подићи ће се против сваке оне душе која у разузданости и неправди проводи живот, не знајући за обраћење, и држи истину у неправди (Рим. 1; 18).

15. Бежимо, дакле, од овог гнева; потрудимо се да путем покајања задобијемо милост и састрадање Свесветог Духа. Ако неко мрзи некога, нека се помири и врати на љубав, како његова мржња и непријатељство према ближњем не би послужили против њега, као сведочанство за то да он Бога не љуби: јер ако не љубиш брата свога, кога видиш, како ћеш онда љубити Бога, кога не видиш? Имајући љубав један према другоме, ми имамо истинску и нелицемерну љубав и показујемо је на делу. Тако, не говоримо и не чинимо - па и више од тога, не допустимо чак ни да се чује ништа што је увредљиво или штетно за нашу браћу, како нас је и Христов љубљени Богослов поучио: Дечице моја, не љубимо речју ни језиком, него делом и истином (1. Јн. 3; 18).

16. Ако је неко пао у блуд, или прељубу, или сличну телесну нечистоту, нека одступи од те срамне скверни и нека се очисти путем исповести, сузама, постом и сличним подвизима. Непокајане блуднике и прељубочинце Бог ће осудити и отерати од Себе и предати паклу и неугасивом огњу и другим вечним мукама, говорећи: Нека се уклони нечисти и проклети, да не види и да се не наслади славом Господњом (в. Иса. 26; 10). Лопов, грабљивац или користољубац нека не краде, нека не чини насиље, нека не отима туђе, него нека од свога да сиротињи. Једном речју, ако желите живот, ако желите да видите добре дане и да се избавите од видљивих и невидљивих непријатеља, од варвара који сада насрћу и од мука које су припремљене за зачетника зла и његове ангеле, уклоните се од сваког зла и чините добро. Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи неће наследити Царство Божије, каже апостол Коринћанима(1. Кор. 6; 9-10). Онај ко нема заједницу са Богом и ко није Божији, тај ни Бога нема за Оца.

17. Удаљимо се, браћо, молим вас, од Богу мрских дела и речи, како бисмо смело могли Бога да називамо Оцем. Обратимо се Њему у истини, како би се и Он обратио нама и како би нас очистио од сваког греха и удостојио Своје божанске благодати. Тако ћемо и сада и довека славити и празновати богонадахнуто и духовно остварење божанског обећања - долазак Свесветог Духа људима и Његово почивање на њима, као исход и испуњење блажене наде у Самом Христу, Господу нашем, Којем доликује слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

ПРАВОСЛАВАН - Св.Јован Шангајски

Шта схватамо под речју „Православан“?

Убрзо након што је учење Христово почело да се проповеда незнабошцима, следбеници Христа у Антиохији, почели су да се називају Хришћанима (Дела 11:26). Реч „Хришћанин“ означава оне, који носе ово име које је припадало Христу – припадало у смислу оданости Христу и Његовом Учењу.
Следбеници Христови радо су себе називали именом свог вољеног Учитеља и Господа; а непријатељи Христови, називали су Његове следбенике Хришћанима, преносећи на њих злу вољу и мржњу којом су дисали против Христа.
Међутим, прилично ускоро, појавили су се људи, који, док су себе називали Хришћанима, нису били од Христа у духу. О њима је Христос раније рекао: „Неће сваки који Ми говори: Господе! Господе! Ући у Царство Небеско; но који чини по вољи Оца Мог, Који је на Небесима.“ (Матеј 7:21).

Христос је такође прорекао да ће се многи представљати за Самог Христа: „Јер ће многи доћи у Име Моје говорећи: Ја сам Христос.“ (Матеј 24:5). Апостоли у својим посланицама су указивали да су се лажни носиоци Имена Христовог већ појавили у њихово време: „Као што чусте да ће доћи Антихрист, и сад многи антихристи посташе“ (1 Јован 2:18).
Указивали су да они, који су одступили од Христовог учења, не треба да се сматрају својима: „Од нас изиђоше, али не бише од нас“ (1 Јован 2:19). Упозоравајући против свађа и неслагања у мањим стварима (1.Кор. 1:10-14), Апостоли су у исто време строго заповедали својим ученицима да избегавају оне који не доносе истинско учење (2 Јован 1:10). Господ, кроз Откровење дано Апостолу Јовану Богослову, строго оптужује оне, који се називају вернима, а не понашају се у складу са својим именом; јер у таквим случајевима то би била лаж за њих.

Од какве користи је било да човек себе назива Јеврејем, Старозаветним следбеником истинске вере, ако то није био у стварности? Такве Свето Писмо назива синагогом сататнином (Откр. 2:19). На исти начин је Хришћанин, у строгом смилу те речи, само онај који исповеда истинско учење Христа и живи у складу са њим. Ознака Хришћанина састоји се у слављењу Небеског Оца сопственим животом. „Тако да се светли видело ваше пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашег, Који је на Небесима.“ (Матеј 5:16).
Истинско слављење Бога, могуће је само онда када човек исправно верује и изражава своју истинску веру у речима и делима. Према томе, истинско хришћанство и само оно, може бити названо „право-слављењем“ (орто-доксија).

Речју „Православан“ ми исповедамо нашу чврсту убеђеност да је управо наша Вера, та која представља истинско учење Христово. Када зовемо некога или нешто Православним, самом овом чињеницом указујемо његово не-лажни и не-искварено Хришћанство, одбацујући у исто време, оне који лажно присвајају име Христово.
Следбеници Христови радо су себе називали именом свог вољеног Учитеља и Господа; а непријатељи Христови, називали су Његове следбенике Хришћанима, преносећи на њих злу вољу и мржњу којом су дисали против Христа.
Међутим, прилично ускоро, појавили су се људи, који, док су себе називали Хришћанима, нису били од Христа у духу. О њима је Христос раније рекао: „Неће сваки који Ми говори: Господе! Господе! Ући у Царство Небеско; но који чини по вољи Оца Мог, Који је на Небесима.“ (Матеј 7:21).
Христос је такође прорекао да ће се многи представљати за Самог Христа: „Јер ће многи доћи у Име Моје говорећи: Ја сам Христос.“ (Матеј 24:5). Апостоли у својим посланицама су указивали да су се лажни носиоци Имена Христовог већ појавили у њихово време: „Као што чусте да ће доћи Антихрист, и сад многи антихристи посташе“ (1 Јован 2:18).
Указивали су да они, који су одступили од Христовог учења, не треба да се сматрају својима: „Од нас изиђоше, али не бише од нас“ (1 Јован 2:19). Упозоравајући против свађа и неслагања у мањим стварима (1.Кор. 1:10-14), Апостоли су у исто време строго заповедали својим ученицима да избегавају оне који не доносе истинско учење (2 Јован 1:10). Господ, кроз Откровење дано Апостолу Јовану Богослову, строго оптужује оне, који се називају вернима, а не понашају се у складу са својим именом; јер у таквим случајевима то би била лаж за њих.

Од какве користи је било да човек себе назива Јеврејем, Старозаветним следбеником истинске вере, ако то није био у стварности? Такве Свето Писмо назива синагогом сататнином (Откр. 2:19). На исти начин је Хришћанин, у строгом смилу те речи, само онај који исповеда истинско учење Христа и живи у складу са њим. Ознака Хришћанина састоји се у слављењу Небеског Оца сопственим животом. „Тако да се светли видело ваше пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашег, Који је на Небесима.“ (Матеј 5:16).
Истинско слављење Бога, могуће је само онда када човек исправно верује и изражава своју истинску веру у речима и делима. Према томе, истинско хришћанство и само оно, може бити названо „право-слављењем“ (орто-доксија).

Речју „Православан“ ми исповедамо нашу чврсту убеђеност да је управо наша Вера, та која представља истинско учење Христово. Када зовемо некога или нешто Православним, самом овом чињеницом указујемо његово не-лажни и не-искварено Хришћанство, одбацујући у исто време, оне који лажно присвајају име Христово.

ТИРАНИЈА БЛУДА

 

Сваки грех који човек учини, по речима светог апостола Павла, ван тела је, једино грех блуда представља грех учињен телу. И заиста, ако завиримо у историју човечанства, видећемо да је блуд, на директан или индиректан начин, био узрок највећих људских трагедија. Почев од Содома и Гомора, преко Потопа, тројанског рата … и да не набрајамо.

Свети Оци су разликовали осам главних грехова или страсти као осам извора из којих потичу сви наши греси, душевни и телесни у свој својој разноврсности. Слика наше греховности коју ћемо овде предочити пре ће бити аскетичка, него богословска. Свети Оци су дефинисали конкретне грехове да би било могуће указати средства за борбу против њих. По њиховом учењу, заправо, постоји један главни извор греха - наше самољубље, односно неправилна љубав човека према себи, егоизам и егоцентризам. У томе је почетак свих грехова. Неки богослови су наводили три врсте самољубља: славољубље, сластољубље и среброљубље. Међутим, ова шема је прилично уопштена и апстрактна, тако да је овде тешко видети лице самог греха. И нису богослови и теоретичари Хришћанства, већ монаси и подвижници, чији је животни циљ било очишћење душе, пронашли осам главних непријатеља нашег спасења, осам примарних страсти. Уколико се човек не буде борио са њима, они ће њим овладати и претворити се у смртне грехове, односно, заувек ће одвојити људску душу од Бога.

 

Овде бих желео да испричам нешто о једној од најљућих страсти, која је нарочито тешка, која непрестано устаје против човека. Блуд је својеврсни концентрат свих порочних наслада. Борба против блудне похоте, најтежа и најсуровија је, и Хришћанин је води до саме смрти. Свети Оци кажу: "Не веруј свом телу док не легне у сандук и док сандук не закују ексерима." Природна жеља, природна тежња према другом полу је генетски уграђена у сваког човека. Борба против греха блуда, како кажу Свети Оци, јесте борба против непријатеља који седи у нама.

 

Како се обично развија ова страст? За њен развој је потребна одређена представа или слика. И зато она најчешће почиње од слике. Прва етапа је када се нечиста слика појављује у човековом уму или на биоскопском или телевизијском екрану. Међутим, то још није грех. То је само повод за грех, предлог, искушење, ђавоља удица, коју нам он баца. Човек поставља замку да би уништио неку штетну животињу, рецимо, пацова. Пацов се хвата у њу и умире. Али, исто тако и нама ђаво баца удицу, саблажњиву слику, убацујући је у нашу свест. Међутим, ми изнутра можемо да одбацимо ову слику, да искључимо из ње своју вољу. И тада ће нам она остати спољашња и страна. Она постаје наша само у случају да почињемо да осећамо симпатију према њој и жељу да је задржимо у својој свести. Уколико човек одбаци страсну помисао или слику у самом почетку, он ће из ове духовне борбе изаћи као победник.

 

Свети Оци су разрадили учење о трезвености и контроли свога срца. Ова контрола се врши посредством непрестане молитве, у чијој светлости човек види клицу помисли или слике у самом почетку. Ако човек нема молитву, он не може да забележи прву етапу зачињања помисли (кроз слику), бележи само касније етапе, када унутрашњим напором воље већ почиње да задржава ову помисао (тј. виђену слику) у својој свести, да је гледа, да се одушевљава и наслађује њоме. Зато су Свети Оци заповедали да у свом срцу имамо непрестану кратку молитву Молитву Исусову, која човеку осветљава дубине његовог срца. За непрестану молитву човек по свом избору може да изабере неке речи из псалма, кратку молитву: "Господе, помилуј!" или, пак, молитву: "Боже, милостив буди мени грешном!" Међутим, Исусова молитва је знатно дубља. Она је заиста свеобухватна. Како кажу Свети Оци, она је "Јеванђеље, сажето у осам речи."

Да, тренутак зачетка помисли (преко виђене слике) је најбоље време за борбу против ње, за њено уништење. Помисао личи на биљку: лако ју је ишчупати из земље када је тек пустила изданак, а када се укорени и када је корење дубоко урасло у земљу, потребни су већи напори; ако се овај изданак претворио у дрво, готово га је немогуће ишчупати и човек више не може да се бори са грехом сопственим снагама. Он мора да прибегне помоћи других, помоћи својих наставника.

 

Дакле, најбољи начин за борбу против сладострасне помисли јесте његово одбацивање на самом почетку, у његовој првој етапи - етапи предлога (подстрекавања). Међутим, Хришћанин треба да се бори против греха и на следећим етапама. Чак и ако у тој борби буде оклевања и грешака, треба наставити борбу и молити Бога за опроштај почињеног мисленог греха. У борби против страсне помисли треба користити природне снаге људског гнева, односно, треба се гневити на ђавола, греховну помисао и сам грех. Гнев је (ако га правилно употребљава) човеку дат као оружје, као мач против непријатеља. Овај мач ми, нажалост, погрешно употребљавамо против себе самих и наших ближњих. Међутим, и гнев може бити користан, тј. праведан гнев уколико научимо да се гневимо на демона и грех, који се рађа у нашем срцу. Гнев има моћ да уништава. Ако га усмеримо на свог брата у извесном смислу постајемо убице. Уколико се, пак, гневимо на грех, гнев га уништава и очишћује нашу душу. Дакле, човек треба да научи да се гневи на нечисте помисли. Свети Оци уче: " Када пред тобом буде нечиста помисао, прво се разгневи на њу, као на несрећу која може да те лиши вечног живота, а затим се обрати Богу са молитвом. Немој да анализираш ову помисао. Не ступај с њом у разговор. Немој оповргавати речима оно што демон буде говорио. Гневом истеруј помисао из свог срца и затим се обрати Богу да Он очисти твоју душу од нечистоте."

 

Шта је још потребно за борбу против демона блуда? Уздржање. Свети Оци су блудни грех, ову болест, ставили одмах после чревоугађања, јер је демон блуда тесно везан са демоном чревоугађања. Чревоугађање распламсава блудну страст. Свети ( Оци су говорили: "Уколико желиш да се бориш против блуда не обуздавши своју утробу, то је исто као да човек покушава да угаси ватру бацајући у њу грање." Како човек да одреди своју меру у храни? Свети Оци уче овако: "Одреди колико ти је хране потребно да се наједеш, а онда поједи две трећине те количине, а остало остави; или устани од стола када још увек не осећаш да си се потпуно најео, онда, када би хтео још мало да једеш. То ће ти бити мера."

 

Код светог Јована Лествичника читамо: "У укроћавању стомака употребићемо благоразумну постепеност: прво ћемо укинути масну храну, затим ону која распаљује, а после и ону која наслађује." Човек не може одмах да пређе на строги пост, већ треба постепено да се учи уздржању. Осим тога, у посту треба имати меру. Преподобни Јован Касијан Римљанин пише да понекад претерани пост не кроти, већ напротив, распаљује блудну страст. Опште правило умерености и уздржавања се састоји у томе да свако у складу са својим снагама, стањем тела и узрастом једе онолико хране колико је потребно да би се сачувало здравље тела, а не колико захтева жеља са храном. Крајности су и са једне и са друге стране подједнако штетне - и неумерена строгост поста и преједање. Монах треба да пости тако разумно као да ће живети у телу сто година; и треба тако да обуздава душевни немир - да заборавља на увреде, да одбацује тугу, да ни за шта не сматра жалости и губитке као човек који свакога дана може да умре. Зато се када се говори о посту има у виду разумно уздржавање, а не довођење себе до болесног стања које је често праћено унутрашњом гордошћу и прелешћу. Дакле, не заборавимо да умерена употреба хране служи као средство за обуздавање блудне страсти. Тако је за време нарочито јаке блудне узбуђености корисно пити мало воде, јер осећај жеђи отупљује и слаби ову страст. Отшелници нису само храну узимали с мером, већ и воду.

 

Свети Оци говоре: "Уколико се вежеш постом, везаћеш демона блуда канапом, али да би га бацио на земљу потребно је смирење." Један од древних египатских подвижника је, тумачећи библијску причу о томе како је пророк и боговидац Мојсије убио Египћанина и закопао га у песак, рекао да је то слика борбе са блудним демоном. Песак је пустиња, место где ништа не расте. "Закопати Египћанина у песак" значи победити демона блуда смирењем. За време борбе са блудном страшћу Хришћанин мора дубоко да смири свој дух, да постане свестан да је он центар греха и да без помоћи Божије не може да се бори са овом страшћу, и да притом не пада духом, већ да се нада на помоћ Божију и да се моли. Демон блуда је повезан са демоном гордости. Понекад Промисао допушта нарочито јаку борбу са блудом да би се мањим грехом излечио већи, слабијом болешћу јача. Али, ако се човек сам на време смири, неће бити потребно овако сурово лечење.

 

Најефикасније средство у борби са блудом јесте исповест духовном оцу. Свети подвижници говоре да демон блуда не трпи разобличавање. Он воли да се скрива, да се крије у нашој души као шкорпион у својој рупи. Разобличити блудног демона пред духовником, испричати му о својој борби значи одмах добити олакшање. Међутим, ово треба учинити са вером у молитву свог духовника. У Патерику постоји прича о два монаха, које је нападао демон блуда. Они одоше код старца и испричаше му о својој борби. Један је осетио олакшање, а други није. И први на жалбу другог упита овог: "А како си своју борбу открио оцу?" Овај одговори: "Дошао сам, испричао му, поклонио се и отишао." Онај који га за ово упита рече: " А ја сам дошао код њега, као што бих дошао код Самог Христа Спаситеља: са вером да ће његове молитве отерати од мене демона блуда. Док сам причао о искушењу у себи сам се кајао и плакао, и када сам отишао од њега осетио сам као да сам се поново родио." Зато, ако пред својим духовником откривате борбу са блудом, то не сме бити обична сува прича. Морате у себи да оплакујете своју греховност и да верујете да по молитвама духовника Господ може да вас избави од ове борбе, да је умањи или да вас учини победником.

 

Да бисмо се успешно борили са демоном блуда, морамо да се трудимо да никога не осуђујемо, нарочито оне који пате од ове страсти. Када осуђујемо друге, ми истовремено подразумевамо да на њиховом месту не бисмо учинили исто то и у себи на известан начин замишљамо себе као победника демона. И зато, због осуђивања других Господ понекад допушта да нас исто тако нешто нападне и ми често не издржавамо и падамо. Једно од најважнијих правила духовног живота је неосуђивање другог. То не значи да оправдавамо његов грех, већ да му састрадавамо, као што сажаљевамо болесника. Један Свети је говорио: "Кад видим човека који греши или сазнам за њега, говорим себи: "Гледај да и ти не учиниш то! Ко зна шта ће сутра бити с тобом?!"

Још једно од средстава борбе са демоном блуда је разумно осамљивање, осамљивање онда када нас он нарочито јако напада. Осим тога, треба стално радити: демон блуда најљуће напада човека који се не бави нечим корисним.

Свети Оци говоре да не треба претерано да водимо рачуна о својој спољашњости. Сасвим је довољно да човек буде уредно и чисто одевен. Сама мисао о лепој одећи, која ће се другима свидети садржи у себи тајни блуд. Свети Оци не саветују да се људи претерано слободно понашају. Један подвижник је говорио: "Претерана слобода је почетак блудног греха. Слобода у понашању је налик ветру из пустиње који спаљује и уништава семена на месту којим прође." Дела Светих Отаца уче да се у смеху и шалама такође крије блуд. Са аскетске тачке гледишта смех и шале прљају човекову душу. Они уништавају страхопоштовање као расположење срца. Црквено Предање нам говори да нико није видео Исуса Христа да се смеје или осмехује, као ни Његову Пречисту Мајку. А демон се често приказује како се кикоће. Ако бисмо схватали због чега нам је Господ дао земаљски живот, и ако бисмо чешће размишљали о ономе што нас очекује у вечности - рај или пакао, не бисмо се шалили, не бисмо се смејали и не бисмо се кикотали. Када бисмо знали колико је грехова концентрисано у нашој души, какво огромно море греха представља овај свет, не би нам било до смеха. Међутим, ова ужасна слика је скривена од нас...

 

Свети Оци нам заповедају да уколико је могуће избегавамо било какво присније општење са другим полом, јер ће ово општење у нама, услед наше слабости, сигурно временом изазвати блудну страст, јавну или тајну. Неки изјављују: "Разговарао сам са женом и нисам осетио апсолутно никакву штету." Свети су на ово гледали другачије: то је штетно по човека, али он сам то није приметио. Један подвижник је писао: "Неколико дана после разговора са женом осетио сам напад блудне страсти и преда мном се појавила њена слика. Док смо разговарали изгледало ми је да сам бестрасан. Међутим, њена слика је оставила траг негде дубоко у души и затим је за време борбе као удица испливала из дубина подсвести." Ми не знамо шта се дешава у нашем срцу. Сви наши разговори, сусрети и утисци су семена која падају у дубину срца, а затим дају своје изданке. У општењу са сваком женом треба да будемо максимално опрезни, чак и ако нам се чини да према њој не осећамо никакву нечисту жељу. Такође треба на све начине да избегавамо претерано општење, јер често желимо да будемо са женама не због неке важне или неодложне ствари, већ због тајног унутрашњег задовољавања блудне страсти. Свети Јован Златоуст пише: "Није обавезан пад са женом: понекад само присуство жене за човека већ представља скривену насладу."

 

У књизи Преподобног Јована Лествичника, великог игумана Синајске горе, читамо: "Демон плотског сладострашћа се веома често потпуно скрива, изазива у монаху крајње страхопоштовање и рађа у њему извор суза када седи или беседи са женама и наводи га да их учи сећању на смрт, о Последњем Суду и чувању чедности, како би оне несрећнице, саблазнивши се његовим речима и лажним страхопоштовањем, прибегле овом вуку као пастиру; али овај највећи несрећник, стекавши због блиског познанства дрскост, на крају бива подвргнут паду." Због тога је у општењу са женама, чак и када им свештеник даје поуке и води духовну беседу, обавезно потребна мера. Треба говорити кратко и јасно. Онима које желе да изврше поуке и да се спасу нису потребне дуге беседе. Оне само треба да сазнају шта треба да раде.

 

Обично жене које се често обраћају свом духовном оцу и дуго са њим разговарају непрекидно понављају једно те исто, као да прежвакавају стално исту жваку, а у ствари на тај начин задовољавају у себи своју блудну страст. Оне које се брину о чистоти говоре сабрано и лаконски. У општењу са женама, по учењу Светих Отаца, без обзира на сву добру жељу и љубазност, треба поштовати строгост. Човек никада не сме да мисли да је победио блуд. У томе је једно од лукавстава демона. Свети Јован Лествичник говори: "Лисица се претвара да спава, а демон да је чедан; ова жели да превари птицу, а овај да погуби душу. Не веруј целог живота свом пропадљивом телу и не уздај се у њега док не станеш пред Христа." Демон блуда може неко време да нас остави на миру да бисмо помислили да смо већ победили нечисту страст и изгубили опрез. После тога нас он неочекивано напада као своју жртву и по правилу затиче неспремне. Због тога никада не треба да имамо поверења у себе и да се сматрамо победницима у овој борби.

 

Преподобну Марију Египатску, која је живела у Јорданској пустињи је много година нападао демон блуда кроз сећања на њен прошли грешни живот. За време непријатељских напада она је падала на земљу и викала на сав глас: "Боже, спаси ме! Господе, ја сам немоћна!" И због овог смирења благодат Божија ју је покривала. Подвижница је побеђивала непријатеља у овој суровој, веома тешкој борби. Дакле, сви ми треба да имамо на уму: победа над блудом је победа благодати над демоном. Без истинског самопознања, у духу срдачне скрушености и дубоког смирења, немогуће је победити блудну страст!

Потрудићемо се да укратко сумирамо све горе наведено. Борба са блудном страшћу је пре свега стражење ума и срца, односно благовремено откривање и брзо одсецање нечисте помисли (слике), што је могуће само у светлости сталне молитве; усмеравање гнева против нечистих помисли (слика); стални труд, исповест и откривање помисли свом духовном оцу, духовном наставнику; борба против стомакоугодништва, скромност у одевању и понашању, неосуђивање, ћутање и разумно осамљивање за време нарочито јаких напада блудног духа и оно што је главно јесте нелицемерно, дубоко смирење. Свети Оци говоре: "Целомудреност је скуп свих врлина."

ВЕРНОСТ ИСТИНИ

Св.Филарет Исповедник

Хтео бих да вам кажем неколико речи о тој саблазни која се посвуда разлива као широка река. То је саблазан такозваног екуменизма, која свим људима предлаже да се уједине, ма какво вероисповедање они сами да имају. Да се сви заједно уједине ради тога да би саздали, како они говоре, ''истиниту Христову Цркву''.

Ево на шта бих хтео кратко да вам скренем пажњу: они који нас позивају да учествујемо у том екуменизму говоре: свака Црква, свако исповедање има свој део хришћанске, Христове истине и свако исповедање треба да унесе тај свој део истине у заједничку духовну ризницу и тада ће, значи, настати јединствена црква. То јест, другим речима, предлаже се да се сваком вероисповедању призна да у његовој вери постоји само део истине, да није цела његова вера истинита, већ само некакав део, а остатак да је – лаж и заблуда од чега се треба одрећи, улазећи у ту вештачку заједницу.

Али ми треба себи да дамо одговор на то шта се од нас тражи ако нас позивају да се присаједнимо екуменизму. Ево шта ми треба да урадимо: да објавимо како ми имамо део истине, како они говоре; значи – није сва наша вера истинита, није цело православно учење истинито већ само неки део а остало је заблуда.

Ко ће од  православних људи пристати да призна да нешто у његовој православној вери није тачно? Да је она само делимично праведна и истинита? – Никада то неће признати ниједна тврда хришћанска православна савест.

Сувише је мека данас постала савест код људи, када пристају на многе ствари које хришћанска савест не би требало да прими. Ко ће од нас  пристати да призна да је у нашој вери нешто нетачно? Шта би нам онда рекли преподобни Серафим Саровски и свети праведни баћушка Јован Кронштатски, који су живели по тој вери, који су је прослављали, који су јој се радовали? Да, шта би они рекли, када бисмо ми почели да говоримо да у тој вери није све тачно? Они би са негодовањем одбацили и наше речи и нас саме.

Тако да ћемо памтити да је због тога за нас немогуће било какво ступање у тај екуменизам. Наша православна Црква зна да она стоји у истини. Она ту истину свима предлаже, она је свима открива, она је не држи сакривеном код себе, непознатом за друге, већ све призива да препознају ту истину. Али она се никада не може одрећи те истине, и неће се одрећи, и она сама никада неће признати своју истину за лаж и неће се сагласити са тим безумљем.

Зато и нама нема места тамо, где се говори о том екуменизму, зато што његова споља привлачна страна, свеједно прикрива собом баш ту неправду о којој сам управо говорио. Запамтите, љубљени: Црква наша православна поседује сву пуноту истине а никако само њен део.

Православна Црква чува хришћанску веру онако како су нам је предали свети апостоли.

Католици - и они се слажу са тиме да је баш у православној вери све онако како је било код светих апостола. Они само штите своје новотарије, а ми, не признајући их, брижно се старамо да чувамо оно што су нам предали свети апостоли и свети оци као најдрагоценије наслеђе за нас. И никада не би требало да пристанемо на то да ступимо у такво друштво у коме ће нам говорити: ви имате део истине, а све остало је – заблуда.

Нека они иду својим путем ако неће да признају да ми поседујемо свецелу, чисту истину – то је њихова ствар, а ми нећемо тим путем са њима. Црква православна носи своје светиње, своју веру и донеће је до самог краја постојања рода људског овде на земљи.

Руска црква је покренула Комисију за канонизацију митр. Филарета.

И зато ћемо још више благодарити Богу и ценити то што смо чеда Заграничне Руске Православне Цркве, Цркве која је поставила за свој циљ да чува неповређеном нашу свету веру, наше исконско руско православно благочашће, да га чува у том облику у коме су га чували наши благочестиви преци и да донесе ту чисту благовест до тог дана, за који се ми заједно надамо - да ће доћи тај благословени дан када ће Господ помиловати руску земљу и руски народ и када ће се тамо зацарити благочашће, онако као што је некада било на Руси. А док ми живимо у тој долини изгнанства, док припадамо Руској Заграничној Цркви, ми ћемо, понављам још једном, за то благодарити Господу и на сваки начин се трудити да јој будемо верни.

Данас често човек отпада од верности из земаљских разлога, због земних користи, тражећи земно благостање. Али који православни хришћанин не памти то да, ма шта човек да тражи и ма чему да стреми, смрт ће свему поставити крај а даље иза смрти – одговор пред Божијом правдом и одговор, пре свега, да ли си ти био веран Господу Спаситељу, божанственом Оснивачу Цркве и Његовој светој Цркви и истини Његовој. И ако ту верност сачувамо, онда је благословен наш удео у вечности, а ако не – онда тешко нама и несрећа непролазна.

Памтићемо и то како је непостојан човек у добру и зато ћемо молити Господа да нас Он Својом свемогућом силом учини постојанима у чувању чистоте истине, постојанима у добру да не бисмо подлегли никаквим савременим саблазнима.

Чиме све није испуњен садашњи живот. Сваком сујетом, сваком нечистотом и бестидношћу. Колико злобе, колико преваре, колико лажи и обмане!

Живот је данас постао тежак, живот је постао развраћен и нечист као никада раније и хришћанину је тешко да крчи пут – стазицу усред те сујете и нечистоте којом је испуњен данас живот. А пошто смо непостојани, пошто се лако подајемо саблазнима, пошто нисмо тврди у добру, дужни смо и да молимо Господа да би нас Господ укрепио да се не само зовемо тако, већ и да будемо прави православни хришћани.

Амин.

СПРЕМНО ЗА ПОДЗЕМЉЕ

Архиепископ Аверкије Џорданвилски

  

Пар људи данас зна да је Православна Црква ништа мање него Црква, која је сачувала неупрљана, изворна учења Исуса Христа, она учења која су предавана свакој следећем покољењу верујућих. Ова учења су дошла кроз векове, од Светих Апостола, објашњена и пажљиво протумачена од стране њихових законитих наследника (њихових ученика и Светих Отаца), предана и сачувана неискривљеним у нашој Источној Цркви, која се сама способна да докаже своје право да се назове „Православна Црква“. Божански Оснивач Цркве, Господ наш Исус Христос, јасно је рекао, „Саградићу Цркву Своју и врата пакла неће је надвладати“ (Матеј, 16 гл.). Цркви је Он послао Духа Светог. Дух је сишао на Апостоле, Дух Истине (Јован 15 гл.), Који јој „показује све ствари“ и Који је руководи (Јован 16 гл.), штитећи је од заблуда. Заиста, објављена је Истина људима, да је Господ дошао у космос, према Својим сопственим речима (Јован 18 гл.). И Свети Апостол Павле потврђује ову чињеницу свом ученику, Епископу Тимотеју, говорећи да је, „Црква Живог Бога стуб и тврђава Истине“ (1 Тим. 3 гл.). Из разлога што је Она „стуб и тврђава Истине“, „врата пакла неће је надвладати“. Следи из тога да, је Истинска Хришћанска Црква – опипљиво јединствена још од када је Христос установио Једину Цркву – увек постојала на земљи и да ће увек постојати до краја времена. Она је примила обећање од Христа, „Бићу са вама до краја света“. Да ли може бити и најамње сумње да се Господ овде обраћа Цркви? Свако са часним и разумним расуђивањем, свако добре савести, свако упознат са историјом Хришћанске Цркве, чистим и неисквареним моралом и богословским учењима Хришћанске религије, мора признати је постојала само Једна Истинска Црква, основана Господом нашим, Исусуом Христом, и да је Она очувала Његову Истину светом и непромењеном. Историја открива, штавише, благодат која се може пратити од Светих Апостола, њиховим наследницима и Светим Оцима. Насупрот ономе што су други радили, Православна Црква никада није уводила новине у Своја учења са циљем „да се остане у корак са временом“, да се буде „прогресиван“, „да се не буде остављен са стране пута“, или да се прилагоди текућим потребама и модама које су увек обливене са злом. Црква се никада не прилагођава свету. Заиста не, јер је Господ рекао Својим ученицима на Последњој Вечери, „Ви нисте од овог света“. Морамо се држати ових речи, ако желимо да останемо верни истиснком Хришћанству – истинској Цркви Христовој која је увек била и увек ће бити страна у овом свету. Одвојена од њега, Она је у стању да преда учења Господа Христа непромењена, јер ју је та одвојеност сачувла непромењеном, то јест, слично непромењености Самог Господа. Оно што учени називају „конзерватизмом“ је главна и, можда, најкарактеристичнија ознака Истинске Цркве. Пошто је ИСТИНА једном и за увек предана, наш задатак је да се пре прилагодимо, него да је откривамо. Намо је заповеђено да прилагодимо себе и друге у Истини и тако доведемо свакога до Истинске вере, Православља. Нажалост, појавила су се у самим недрима Цркве, чак међу јерархијом, мишљења изражена од стране добро познатих појединаца која су штетна за Њу. Жеља да се „иде у корак са временом“, чини их уплашеним, да неће бити препознати као „културни“, „либерални“ и „прогресивни“. Ови савремени одступници од Православља су „постиђени“ да исповеде да је управо наша Православна Црква, Истинска Црква, која је основана Господом нашим Исусом Христом, Црква на коју се односи велико обећање „да је врата Ада неће надвладати“, и којој је Он поверио пуноћу Божанске Истине. Њиховом обманама и лажним смирњењм, њиховим богохуљењем на Господа, ови лажни пастири и они са њима, су се отуђили од Истинске Цркве. Они су дали прећутну сагласност идеји да су „врата пакла надвладала“ Цркву. Другим речима, ови одступници говоре да је наша Света Православна Црква, једнако „одговорна“ за „поделу цркава“ и сада треба да „покаје“ своје грехе и уђе у заједницу са осталим „хришћанским црквама“ уз помоћ одређених уступака њима, што би створило нову, неподељену цркву Христову. Ово је идеологија религиозног покрета, који је данас постао толико популаран: „Екуменског Покрета“, међу чијим чланством човек може рачунати Православне, чак и свештенство. Већ дуже време, слушали смо да они припадају овом покрету са циљем „да сведоче људима других вероисповести Истину Светог Православља“, али нам је тешко да поверујемо да је ова изјава, нешто више од „бацања прашине у очи“. Њихове честе теолошке изјаве у међународној штампи, не могу нас довести до другог закључка, осим да су они издајници Свете Истине. Као историјска чињеница, „екуменски покрет“ – у коме је Светски Савет Цркава врховни орган – је једна организација, чисто протестантског порекла. Скоро све Православне Цркве су се придружиле, док је Руска Загранична Црква најуочљивији изузетак. Чак су се и оне цркве, иза „гвоздене завесе“ придружиле. Неко време се Руски Патријархат опирао, ласкајући себи са чистотом Православља и прилично природно гледајући овај покрет као непријатељски Православљу. Он је давно постао члан. Руски Синод скоро да сам стоји у свом супротстављању „екуменском покрету“. Како можемо објаснити њену изолацију од остатка „васељенског Православља“? Марамо схватити ситуацију у речима „да се ово мора догодити“ (Лука 21: 9), то јест, „велико одступништво“ јасно предсказано Господом (2Сол 3:12). „Одступништво је допуштено од Господа“ рекао је Свети Игњатије Брјанчанинов, скоро пре једног века. (Други духовни Отац, Теофан Затворник, објавио је са тугом да је грозно одступништво почело у Русији.) Свети Игњатије пише: „Немоћни смо пред одступништвом. Немоћне руке неће имати моћи против њега и биће само покушаја да се заустави. Дух времена ће открити одступништво. Проучавај га, ако желиш да га избегнеш, ако желиш да побегнеш ово време и искушења његових духова. Може се претпоставити, такође, да ће се институција Цркве, која се већ дуго клима, срушити страшно и изненадно. Заиста нико није у стању да га заустави или спречи. Садашања средства да се одржи институција Цркве, позајмљује се од света, предмета непријатељских Цркви, и последице ће бити да ће то само убрзати њен пад. Ипак, Господ ће заштити изабране и њихов ограничени број ће се попунити.“ Непријатељ човечанства чини сваки напор и корости све сврхе да их збуни. Помоћ му долази кроз потпну сарадњу свих тајних и невидљивих инославних, посебно оних свештеника и епископа, који издају свој високи позив и заклетву, Истинску веру и Истинску Цркву. Одрицање и чување од одступништва које је направило огорман напредак, захтева да стојимо даље од духа времена (који носи семе сопствено уништења). Ако очекујемо да издржимо у свету, неопходно је прво да схватимо и да чувамо разборито у уму да све што у овом садашњем времену, носи најсветије и најдраже име Православља, није у стварности Православље. То је често „варљиво и искварено Православље“, кога се морамо бојати и кога морамо избећи по сваку цену. Насупрот овој лажној вери, истинско Православље је дано и мора бити примљено без новитета и ништа не сме бити прихвачено као учење или пракса Цркве, што је насупрот Светом Писму у догмама Васељенске Цркве. Истинско Православље размишља само како да служи Богу и да спасава душе и није окупирано световним и пролазним благостањем људи. Православље је духовно а не физичко, или психолошко, или земаљско. СА циљем да сачувамо себе до „духа времена“ и да очувамо нашу верност Истиснком Православљу, морамо прво и свим нашим снагама живети беспрекорон: потпуно и строго посвећење Христу, без одступања од заповести Божијих или закона Његове Свете Цркве. У исто време, не смемо имати заједничке молитве или духовне везе, са савременим одступништвом или са било чим што „каља“ нашу Свету веру, чак и они дисиденти који себе називају „Православним“. Они ће ићи својим путем, а ми ћемо ићи својим. Морамо бити часни и истрајни, следећи прави пут, никада не одступајући, са циљем да угодимо људима, или из страха да би могли да изгубимо неке личне користи. Сигуран пут у пропаст је равнодушност и мањак принципа, који се еуфемистички назива „шири поглед“. Насупрот овом „ширем погледу“, ми постављамо „круте идеје“, које се у модернизму, популарно називају „ограниченим“ и „фанатичним“. Што је сигурно, ако неко усвоји „савремени менталитет“, мора сматрати и Свете Мученике – чија крв је „темељ Цркве“ – и Свете Оце – који су се целог живота борили са јеретицима – ништа мање него „ограниченим“ и „фанатичним“. У истини, постоји мало разлике између „пространог пута“ на који је Господ упозорио и савременог „широког погледа“. Он је осудио „пространи пут“ као пут ка „геени“. Наравно, идеја „геене“ не изазива страх код ових „либерала“ и авангардних теолога. Они могу самозадовољно „богословствовати“ о њој, али у пренагљеним и разузданим распаравама о „новим путевима Православног богословља“ и у задобијању нових ученика, пружају доказ да они више не верују у постојање Пакла. Ова нова врста „Православних“, нису ништа више него савремени „схоластици“. Другим речима, пут ових „прогресиаца“ није наш пут. Њихов је пут је обманљив, а нажалост то није видљиво свакоме. „Пространи“ или „широки поглед“, отуђује нас од Господа и Његове Истинске Цркве. То је пут од Православља. Овај поглед је злокобан, пакосно изумљен од Ђавола са циљем да нас лиши спасења. Ми, међутим, не прихватамо никакве новине, већ бирамо древни, доказани пут, пут који Истински Хришћани бирају да служе Богу, већ 2000 година. Бирамо пут верности Истинској Вери а не „модерном путу“. Бирамо верност Истинској Цркви са свим Њеним канонима и догмама које су примљене и потврђене од стране Помесних и Васељенских Сабора. Бирамо Свете обичаје и Предања, духовне ризнице вере предане у потпуности нама од Светих Апостола, Светих Отаца Цркве и Хришћанског наслеђа наших часних предака. Само ово је вера Истинског Православља, посебна од лажног „православља“, изумљеног од стране Непријатеља. Примамо само Апостолску Веру, Веру Отаца, Православну Веру.