ЈЕВАНЂЉСКО СЛОВО О ЛАЖНИМ ПАСТИРИМА

У Цркви Божијој над словесним стадом Христовим постављени су пастири тј. духовни чобани, како би цело духовно стадо са собом водили путем Истине Христове. О томе нам благовести глас првоврховног апостола Петра: Презвитере који су међу вама молим, ја који сам сапрезвитер и сведок Христових страдања и заједничар у слави која ће се открити: Чувајте стадо Божије које вам је поверено и надгледајте га не принудно него добровољно и по Богу, не због нечасног добитка него од срца; нити као да господарите наследством Божијим; него будите углед стаду; и кад се јави Архипастир примићете венац славе који не вене (1. Пт. 5, 1–4). И као да продужује ту реч, првоврховни Св. Апостол Павле у обраћању Васељенској Цркви говори: Пазите дакле на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе, да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом (Д. Ап. 20, 28).

О тој крајњој опрезности и смиреној духовној расудљивости говори Свети Апостол Павле: Дакле пазите добро како живите, не као немудри него као мудри, користећи време јер су дани зли. Због тога не будите неразумни него схватите шта је воља Господња. (Еф. 5, 15–17)

Заповеђено је: Не судите!, али је истовремено са тим и додато не будите ни нерасудни. Не осуђујте ближњег, а у нашем случају старијег, за његову слабост, грешке и грехове – али о самом погрешном путу не осуђујући расудите, да не би и ви уместо истине примили лаж, пошто се та лаж може тицати главних основа духовног живота: Јер ја знам, говори божанствени Апостол опраштајући се са земаљском Црквом, то да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада и између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом. Зато пазите!… (Д. Ап. 20, 29–31)

Пастири су на високом положају. Узвишавајући се над паством они стоје на стражи Христове Истине. Због тога Свети Апостоли опомињу паству: Тако и ви млађи покоравајте се старешинама а сви покоравајући се једни другима пригрлите смиреноумље јер се Бог гордима противи а смиренима даје благодат (1 Пт. 5, 5). 

Слушајте старешине своје и повинујте им се јер они бдију над душама вашим пошто ће одговарати за њих… (Јев. 13, 17). Суштина реченог о истинитим пастирима који су спремни да не штеде ни свој живот за спасење повереног им стада састоји се у следећим речима: Пастир добри живот свој полаже за овце! (Јн. 10, 11). Паства се потчињава пастирима – и такав је закон Христов. Па ипак, и поред дужног поштовања према пастирима и потчињености њима, те и поред опште јеванђелске заповести: Не судите!, Сам Господ је дао моралну дужност пастви да буде крајње духовно опрезна и расудљива чак и у односу према самим пастирима: Да ли они сами иду по истинитом путу и да ли по том путу воде и целокупно словесно стадо за собом?

Управо због такве бодрости је потребна духовна смиреноумна расудљивост како се „наопако”, тј. погрешно и неистинито схватање не би признало за истинито. И тим пре то је опасно, не само када се прости верници варају, већ поготово руководећи пастири који треба да буду чувари Истине у Цркви. Па ипак, као што не постоји човек без грехова тако нема ни пастира без слабости, без грешака. Но овде се не говори о таквим грешкама, већ о дубоким кварењима (унакажавањима) духа Цркве и духа пастирства, а које руше реч учења Христовог и пут Свете Истине.

Када Господ говори: Не судите да вам се не суди (Мт. 7, 1), он овде у тој истој беседи заповеда да будемо опрезни у односу на истинитост пастира: Чувајте се лажних пророка који вам долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви. По плодовима њиховим познаћете их! (Мт. 7, 15–16). Коме су упућене ове речи? Ко може да распозна лажног пастира „вука грабљивца”? Управо та иста паства! Значи, словесном стаду су дани способност и право да расуде о пастиру: да ли је он истинит или не; да ли истинитим путем сам иде и да ли за собом одвлачи паству Христову? Ако паства не би имала ни право ни способност да препозна пастире, тада Господ не би ни рекао својој Цркви: „По плодовима њиховим познаћете их”. Према томе, расуђивање о пастиру је законито! Незаконито је осуђивање, тј. преуздизање над пастирем који је учинио неку грешку.

Много пута Спаситељ понавља своје упозорење, произносећи реч: Чувајте се (Мт. 7, 15; 16, 6; 24, 4; Мк. 13, 23; Лк. 21, 8 и др.), и тиме наглашава да је верујућима дата и способност да се разазна опасност и да се одреде средства самозаштите: Чувајте се лажних пророка (лажних пастира)… по плодовима њиховим познаћете их (Мт. 7, 15), а не по одећи, не по спољашњости. Пазите и чувајте се квасца фарисејског и садукејског. (Мт. 16, 6) Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у име Моје говорећи: Ја сам Христос. И многе ће преварити. (Мт. 24, 4–5) Али ви се чувајте; ево, све сам вам казао унапред. (Мк. 13, 23) Бдите дакле у свако време и молите се!… (Лк. 21, 36) Пазите, бдите и молите се!.. Стражите!… А што вама говорим свима говорим: Стражите! (Мк. 13, 33, 35, 37)
Лажни пастири дакле долазе као и истинити у свом спољашњем пастирском достојанству: „У одећама овчијим”, „У име Христово”. Због тога је и речено о тим лажнима: „Чувајте се, чувајте се њих!” 

Св. Исидор Пелусиот каже: „Некада су пастири умирали за своје стадо, а данас они сами отимају овце.”У том смислу и са тим циљем и Св. Апостол Петар упозорава о лажним пастирима, говорећи: А било је и лажних пророка у народу као што ће и међу вама бити лажних учитеља који ће унети јереси погибли и одрицаће се господара који их искупи и довешће себи наглу погибао. И многи ће поћи за њиховим нечистотама због којих ће се похулити на пут истине. И у лакомству искориштаваће вас варљивим речима; њихов суд одавно не касни и погибао њихова не дрема. (2 Пт. 2, 1–3). И ово све је такође речено пастви о односу према пастирима. То је упозорење свим временима и за сва застрањивања која се зову једним општим именом – јереси. Али смисао речи првоврховног Апостола је у томе да паства треба да има духовно расуђивање о истинитости пастира.

Ево како и други првоврховни Апостол – божанствени Павле, упозорава паству о лажним апостолима: Такви су лажни апостоли, пише он, лукави посланици који се претварају да су Апостоли Христови. И никакво чудо; јер се сам Сатана претвара у анђела светлости. Није дакле ништа велико ако се и слуге његове претварају да су слуге праведности… (2 Кор. 11, 13–15). И ово је опет речено пастви како би хришћани разликовали истините од лажних пастира. Било је значи (и још увек има) пастира који су одступивши од истине постали лажни пастири. Према томе, расуђивање о истинитости пастира је у потпуности законито! Законито је расуђивање, али није законита њихова морална осуда. То расуђивање има за циљ само сопствену заштиту пастве против лажних пастира. Због тога, божанствени Апостол, имајући у виду огромну опасност када словесно стадо нерасудно иде за лажним пастирем,прибегава ка још јачим изразима: Чувајте се паса, чувајте се злих посланика, чувајте се ’подрезаних’! (Филипљ. 3, 2). Значи, циљ свих наведених упозорења своди се ка следећој заповести: „Чувајте се!”. Ево како и Св. Апостол и јеванђелиста Јован Богослов обраћајући се свим верницима пише: Љубљени, не верујте сваком духу, него испитујте духове да ли су од Бога; јер многи су лажни пророци изашли у свет. (1 Јн. 4, 1) Овде је већ много јасније изражена јеванђелска поука свима у Цркви: не веровати сваком руководиоцу, не веровати чак и онима који наводно имају „права” пастира, јер се много лажних пророка појавило у свету – пише у 1. веку Св. Апостол, а тим пре се они појављују и у наше време. Због тога: неверујте свакоме духу, него испитујте духове да ли су од Бога! Речено је: „испитујте”, али истовремено и „не судите”. Обе те заповести не противрече једна другој, јер, „испитивати” значи „расудити, истражити, изучити, проверити искуством”. И ако се покаже да је пастир скренуо са пута истине (2 Пт. 2, 2), у том случају треба да се поступи према њему по речи јеванђелској, не осуђујући га као човека. При свесности и признању оних који испитују своју личну немоћ и наклоности ка заблудама, тј. ако он покаже жељу за исправљењем, срдачни и доброжелатељни однос према заблуделом треба да се сачува. Али ако он остане неисправљив реци Цркви; ако ли не послуша ни Цркву нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18, 17), тј. немој да имаш с њим никакво општење. Заповест „не судите” у односу на унутрашњу благонаклоност према ономе који је одступио од истине остаје, али заповест о духовном расуђивању и љубави према Светој Истини поставља границу у личном општењу са онима који су упорни у својој заблуди.

О тој повећаној строгости према онима који су упорни у својој заблуди савршено јасно говори тај исти Св. Апостол и јеванђелиста Јован Богослов: Ако неко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кућу и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља са њим учествује у његовим злим делима (2 Јн. 1, 10, 11). Подразумева се да те строге речи није могао да напише неко ко би имао недостатак љубави Христове, а који по искључивом праву носи име „апостола љубави”. Само собом се подразумева да у тим речима нема нарушавања заповести о неосуђивању ближњег. Та заповест треба да се сједини у нераздељиву целину са заповешћу: не верујте сваком духу, већ испитујте духове да ли су од Бога!


И тако, при чувању заповести о неосуђивању и расуђивању, да ли у истинитом духу делује пастир, да ли делује у име љубави према светој истини и великом јединству Цркве или не, понекад се и прекида општење са лажним пастирем. Па ипак, у таквој строгости делује та љубав Христова.

Прекидање општења са једне стране чува истину, а са друге изобличава заблуду онога који се одвојио (тј. пастира) те га призива ка исправљању и покајању. Управо тако говори и други Апостол Христов, Св. Апостол Павле: Заповедамо вам пак браћо у име Господа нашег Исуса Христа да се клоните од сваког брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас. (2 Сол. 3, 6). Св. Апостол Павле не заповеда у своје име да се клонимо од сваког брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас, већ у име Господа Нашег Исуса Христа; не заповеда то по писаном закону Цркве, већ по оном закону који се у виду неписаног предања чува у Светој Цркви, тј. закона који се предаје из уста у уста. Може бити да ће се по неки лажни пастир, нарушавајући закон, оправдавати тиме да „ја пак нисам ’брат’ ја сам ’отац’, те због тога речи апостолове се не односе на мене. Чак ако бих ја и поступао ’неблагочестиво’, и мимо закона Цркве, то није ваше дело. Ви сте паства. Ви немате право да се ’одвајате’ од мене, и да прекидате општење са мном, јер ја сам пастир, а ви сте овце! И ја ћу одговарати за вас, а не ви за мене… Због чега бежите од мене?…”

На тврдње лажних пастира такве врсте треба пре свега да кажемо да Св. Апостол назива „браћом” све без разлике, пошто за основ има речи Христове: А ви се не зовите учитељи јер је у вас један учитељ Христос и ви сте сви браћа. И оцем својим не зовите никога на земљи јер је у вас један отац који је на небесима. (Мт. 23, 8–9) Због тога и речено о „брату” који нарушава закон Цркве, има непосредни однос према пастиру нарушиоцу. Штавише то се на њега односи не у мањој већ у неизмерно већој мери, јер од свакога коме је много дано много ће се и тражити; а коме је поверено много од њега ће се више искати (Лк. 12, 48).
Одступање пастве од пастира који је одступио од закона пастирског служења у потпуности је законито и утемељено је на јеванђелској речи. И не само да је законито, већ је чак и морална дужност пастве. Паства не осуђује, јер је речено „не судите”. Паства опрашта ако то не превишује њене могућности, јер је Спаситељ рекао: Ако ли не опростите људима сагрешења њихова ни отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша (Мт. 6, 15). Па и поред неосуђивања и уз опроштење, паства избегава пастира који је одступио од јеванђелског закона, зато што, јеванђелски закон наређује да се то учини (2 Сол. 3, 6). И такво удаљавање и избегавање пастве од пастира који је одступио од „пута истине”, не мора да има јавно изражено оправдање: Ето, на каквом основу се ми одвајамо од тебе… Господ Исус Христос заповеда не само да се не иде за таквим, већ и да се „бежи” од њега као што је то Спаситељ објаснио у причи о добрим и лажним пастирима, а које он назива – најамницима, лоповима и убицама.

О томе пак, како истинити пастир улази у обор овчији, и како у њега продире тамо лажни, рекао је Спаситељ Христос: Заиста, заиста вам кажем: ко не улази на врата у тор овчији него прелази на друго место, он је лопов и разбојник. А који улази на врата пастир је овцама… (Јн. 10, 1–2) Сам Спаситељ објашњава да: Онај који улази у Истиниту Цркву и у право свештенство са њом, је управо сам Он, Свемогући Спаситељ и Господ: Ја сам врата! (Јн. 10, 9, 7). Према томе, немогуће је истинито ући у Цркву Христову осим кроз Њега Самог. А ко је ушао мимо Њега, тај је лоповски прешао преко ограде и није ушао кроз та јединствена Врата. Према томе, ниједан пастир који хоће да уђе кроз Христа у обор овчији, не може то да учини никако другачије осим „животом у Христу” или другим речима како је Сам Он рекао: Нико не може доћи мени ако га не привуче Отац који ме посла… У пророцима је написано: И биће сви научени од Бога. (Јн. 6, 44–45) Немогуће је дакле да неко ко хоће да буде пастир у Цркви не уђе у њу кроз „Врата”, кроз Христа. Такав улазак и боравак у „обору овчијем” је, авај, не само редак, већ и најређи карактеристични признак истинитог пастирствовања. Због тога је и рекао Господ: А који улази на Врата пастир је овцама. Њему вратар отвара и овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену и изводи их; и када своје овце истера иде пред њима и овце иду за њим, јер познају глас његов… (Јн. 10, 2–4) Ако дакле пастир не дејствује „у Христу” и не дејствује у духу Јеванђеља Христовог, тада он пре свега није ушао кроз истинита „Врата” у обор овчији. И он ће неминовно показати да је он лажни пастир, тј. лопов и разбојник (Јн. 10, 1), због тога што је отео оно што му по праву не припада: лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти (Јн. 10, 10) …И сваки лажни пастир духовно убија оне који нерасудно следују за њим. Он и не може а да „не убија” и не „упропашћује”, због тога што он нема истинити живот у Христу… Св. Јован Златоусти је пак изрекао страшну реч: „Ретки се пастири у наше време спасавају!”

Истините овце стада Христовог осећају срцем да реч њиховог пастира није његова лична реч, већ реч Христа Спаситеља. Они у гласу пастира чују глас Христов. И због тога овце иду за њим, јер познају глас његов… (Јн. 10, 4)
Лажног пастира који не ходи „у Христу” и који је одступио од јеванђелског пута, Сам Господ Исус Христос назива туђинцем – „туђим гласом” који овце његовог стада не познају… Како онда поступају истините овце, када чују из уста „пастира” потпуно непознат глас? Господ говори: А за туђином неће поћи него ће побећи од њега, јер не познају глас туђинаца. (Јн. 10,5)

Према томе овце словесног стада Христовог у потпуности законито и јеванђелски утемељено поступају када чувши у гласу пастира „непознато (туђе, страно)” – па била то реч учења или владања, пре свега за туђином неће поћи, а након тога ће почети бежати од њега.

Према томе, лествица духовног расуђивања о лажним пастирима и правилног односа према њима на основу јеванђелског учења може бити изражена у следећим кратким речима: Не судите (Мт. 7, 1), али, расудите (1 Кор. 10, 15)!
Не судите пастира лакомислено, убрзано, лаковерно јер може бити он још увек није лажни пастир…
Не судите али ипак Свето Писмо говори: Не будите нерасудни! (Еф. 5, 17) Тј. не будите равнодушни према добру и злу.

Не судите, не осуђујте, пазите добро како живите, не као немудри него као мудри, користећи време јер су дани зли. (Еф. 5, 15–16)
Не судите, али ипак, не будите неразумни, него схватите шта је воља Божија. (Еф. 5, 17) А „расудљивост” или „мудрост” се састоји у томе да оне треба увек да исходе из „воље Божије”.

Не судите, али не заборављајте и речи Господње: Будите дакле мудри као змије и безазлени као голубови! (Мт. 10, 16) Имајте мудрост змијину, и чистоту голубињу.

Не судите, говори Господ, али Он нешто раније и опомиње: Чувајте се лажних пророка који вам долазе у оделу овчијем а изнутра су вуци и грабљивци. (Мт. 7, 15) Страшна је та реч: Под видом „пастира” ући ће у стадо Христово – „вуци грабљивци”!

Не судите по спољашњости, већ по делима – по плодовима њиховим познаћете их (Мт. 7, 16), јер дела говоре јасније него речи.

Не судите …јер сам Господ нам говори: Тешко вама… лицемери што сте оставили претежније у закону: правду (расудљивост), милост и веру. (Мт. 23, 23; Лк. 11, 42)
Не судите, а ако судите говори Господ, онда не судите по изгледу, него праведан суд судите (Јн. 7, 24). Не треба судити о истинитости или лажности пастира по лицу, по одећи, по спољашњости.

Не судите… Али нас Апостол Христов упозорава: А било је и лажних пророка у народа као што ће и међу вама бити лажних учитеља (лажних пастира) (2 Пт. 2, 1). То пророчанство се остварило и остварује на сваком кораку и Апостол продужава: Њихов суд одавно не касни и погибао њихова не дрема. (2 Пт. 2, 3)

Не судите … Не верујте сваком духу него испитујте духове јесу ли од Бога, јер многи су лажни пророци изашли у свет. (1 Јн. 4, 1). И то говори Св. Апостол и јеванђелист Јован Богослов и објашњава горе речено да је то дух антихриста (1 Јн. 4, 3).
Не судите, већ „расудите”… пазите дакле на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече Крвљу Својом. Јер ја знам то да ће по одласку моме ући међу вас вуци грабљивци који не штеде стада; и између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом. Зато пазите и опомињите се да три године дан и ноћ не престајах поучавати са сузама свакога од вас. (Д. Ап. 20, 28–31). Ако неко долази к вама и ово учење (учење Свете Цркве), не доноси, не примајте га у кућу и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља са њим учествује у његовим злим делима. (2 Јн. 1, 10, 11)

Не судите. Говори Христос: Заиста, заиста вам кажем; ко не улази на врата у тор овчији, него прелази на другом месту, он је лопов и разбојник… (Јн. 10, 1) И објашњава: Ја сам Врата овцама! (Јн. 10, 7, 9)
Не судите, већ „расудите”: Који улази на врата пастир је овцама. Њему вратар отвара и овце његов глас слушају и своје овце зове по имену и изводи их; и када своје овце истера, иде пред њима… (Јн. 10, 2–4)

Не судите, већ „расудите”: За туђином неће поћи него ће побећи од њега, јер не познају глас туђинаца (Јн. 10, 5)… О пастирима судите по њиховом „гласу”. И ако њихове гласове „не познајете” то су онда они које су Господ Исус Христос и Његови Св. апостоли назвали „вуцима грабљивцима”, „вуцима грабљивцима који не штеде стада”.

Не судите, и ако је могуће опростите (1 Јн. 5, 16), али сами бежите од њих (Јн. 10, 57).

Схимонах Епифаније Чернов

(документ Катакомбне Цркве у постсовјетској Русији, 1959. г.)

ЧЕТРИ ЗАВЕТА СВ. НАУМА ОХРИДСКОГ

Свети Наум охридски чудотворац оставио нам је четири завета које је за нас описао свети Владика Николај.

https://www.youtube.com/watch?v=udzdhqYbKL4

Једног дана, пред сами Божић, на Туциндан када преподобни отац наш Наум беше свршио свету литургију у манастиру и причестио монаха и народ, осети он да му се приближио час растанка са овим светом. Погледаше монаси у његово бледо лице, из кога је сијала нека блага светлост, па осетише срцем, да ће се ускоро морати одвојити од свог духовног оца и учитеља. Због тога почеше туговати и окрећући се у страну брисати сузе са очију. Но свети отац виде њихову тугу и сузе њихове, па их позва да седну покрај њега у трему пред цркваом. Старији поседашае, а млађи осташе на ногама, сви сабрани око свог духовном родитеља као пчеле око матице своје. Тада их свети отац упита тихим гласом: "Зашто плачете, браћо моја? Зашто тугујете у овом часу када нам се свима ваља радовати? Нисмо ли се сад сви причестили светом крвљу Сина Божјега, која нас сједињава с Њим и чини и нас синовима божјим? Зар вас причешће не побуђује да се веселите и певате? Кад сте се кроз свето причешће сјединили са живим Богом, греси су ваши опроштени и ви сте сада светли и чисти и свети, слично анђелима небеским. Чуди ме, дакле, одкуда сад код вас туга место радости и плакање место весеља?"

Сви монаси ћутаху оборене главе, док најстарији корз јецање проговори о њиховој тузи због растанка са светим оцем Наумом.

Отац Наум вели својим чедима: "Не тугујте, браћо, због смрти моје, која се већ приближила толико да и ви осећате, ништа мање од мене, присуство анђела смрти који је послат по мене. Мени смрт није страшна; нека не буде ни вама страшна. Ја се не бојим смрти, него онога што ће доћи после смрти. Бојим се Суда Божјега, пред који ће свака душа, па и моја бити изведена. Кад је смрт од Бога она је слађа од меда. Јер нам добри Створитељ наш ништа неће дати ни послати што не служи нашем добру. Ја сам гледао мајку како даје болесном детету горки пелен, да би јој дете оздравило од грознице. Неразумно дете вришти и бије ручицама мајку своју по лицу, мислећи ваљда да му мајка отров даје и да хоће да га умори. А наш благи Створитељ више нас љуби од мајке наше, и све што нам он даје и шаље; било здравље или болест, било весеље или муку, било живот или смрт - све то служи на наше велико добро и вечно спасење.

Или зар сте заборавили, браћао моја, као сам вам говорио, да је путоводна звезда за монаха сећање на смрт? Монах се и разликује од светских људи највише својом замишљеношћу због смрти. Светски човек се заплиће у самообмане и светске сујете, и из дана у дан ишчукује неку срећу од света и од људи, а на смрт и не помишља докле га болест не веже за постељу. А монах мисли на растанак са овим светом и кад седа и кад устаје, и кад свиће и кад се смркава, и кад је здрав и кад је болестан, и дању и ноћу, све до последњег издисаја. Ево и мени смрт долази, но не долази ми изненадно. Ја је чекам већ много година, сваког дана и свакога часа. Чекам је не као непријатељи, него као пријатељи по речи богомудрог апостола Божјег Павла: "Не бојимо се, и много волимо отићи од тијела и ићи ка Господу" (II Кор. 5,8). Смрт долази само да скине с моје душе ову телесну ризу, ову месину и крвуштину, ову водурину и ове костурине. Ово све скинуће она са моје душе и душу ће моју пустити као тицу из кавеза у слободу, да се дигне, по молисти Свемилостивога и по вашим молитвама, у небеске висине, у праву отаџбину своју, у красне пределе вечне светлости и светиње.

Зато вас молим, братијо, не тугујте и не плачите због моје смрти. Јер туга ваша због тога баца сенку на душу моју и раслабљава душе ваше. Ако, дакле, имате љубави према мени и према себи, престаните са плачем и ридањем да не увредите света небеса Божја, која нас јутрос гледају многим очима својим; него ако хоћете искористите ове тренутке што сам још међу вама на неки бољи начин."

Од ових мудрих речи браћа се умирише и замолише светог оца Наума да им остави кратак и јасан завет.

Опет поче говорити братији отац Наум: "Оставићу вам завет, браћо монаси, заиста кратак и јасан, по коме сам се ја убоги трудио да живим и који и вама може бити од користи. Само из четири речи састоји се тај завет, те га је лако научити и схватити. Четири те речи, монаси, јесу ове; ПРОБУЂЕЊЕ, ПОКАЈАЊЕ, ОЧИШЋЕЊЕ И ПРИЧЕШЋЕ. Чујте, дакле, и запамтите браћо моја ове четири речи:

ПРОБУЂЕЊЕ - ПОКАЈАЊЕ - ОЧИШЋЕЊЕ -ПРИЧЕШЋЕ!

Ово су четири степенице на путу спасења. Ко хоће да буде савршен мора проћи ове четири степенице."

Први завет који је свети Наум Охридски оставио својој браћи, а и свима нама јесте Пробуђење. 

Свети Наум Охридски о пробуђењеу говори овако: "Докле год душа у телу греши, она је успавана, те не зна ни за себе ни за Створитеља свога. Она је опијена од греха као од опојног пића и као опијена лежи у телу као у болесничкој постељи. Успавана и опијена душа не зна за друго задовољство осим онога што кроз тело долази. Што телу прија и њој прија; што телу не прија ни њој не прија. Такву душу не води разум, него тело, а тело је само по себи слепа земља. И тако слепац слепца води, док се оба не стровале у смртну пропаст.

Зато је, монаси, пробуђење душе почетак спасења. Бог хоће да се сви људи спасу, па због тога Он прво дејствује да се успаване душе пробуде. У Бога су многи начини како Он буди душе људске. Некога Бог пробуди чудом као што је пробудио Савла. Некога пробуди кроз сан као праведног Јосифа. Некога пробуди потресом од болести и смрти у фамилији, као цара Давида. Некога пробуди избављењем од напасти кад ни с које стране нема избављења. Неко се пробуди кад му падне у руке Свето Писмо, па почен да чита. Неко се опет пробуди кад случајно чује реч о Богу и души и Страшноме Суду Божјем који долази. Неко се пробуди у младости, други у зрелости, трећи у старости. Бива да се неко пробуди духовно тек на самртном часу када се душа осети слободнија од тежине и тираније телесне. Блажени су они који се рано пробуде. Они су као рано раниоци, који у зору устају и цео дан будно мисле и гледају и раде. А они који се пробуде на самртном часу јесу као лењевци који су цео дан преспавали и тек о заходу сунца отворили очи и упитали се: где смо? Ко нас је послао? И зашто смо ми послати овде? Блажени сте ви монаси, јер ви сте пробуђени. Ви сте пробуђени од сна греховног и отрежњени од пијанства телеснога. Као пробуђени ви сте увидели и осетили, да су телесна задовољства горка и бљутава према узвишеним насладама духовним. Те насладе духовне ви пијете пуном чашом и душе своје њима храните, заливати и снажите. Чувајте се само да не одступите од ових духовних наслада. Чувајте се, да не паднете назад на телесне бљувотине и горчине, које душу трују, опијају и успављују, а најзад и умртвљују. Будите будни непрестано, стражите непрестано над самим собом. Будите непрекидно и себе и друге око себе. Пробуђење је прво правило живота, прва степеница на путу спасења. Пробуђење, монаси, нека вам буде и први завет мој.

Покајање пут ка спасењу

Други вам је завет, браћо моја, покајање. Покајање долази после пробуђења. Док се човек не пробуди од сна греховнога не може се ни покајати. Као што путник не може учинити други корак докле не учини први. Кад неко до подне спава, може ли се он покајати што је тако дуго лежао и спавао док се не пробуди? Не, спавач се не каје, пробуђени се каје. И тако, дакле, у духовном животу покајање долази после пробуђења.

Покајање има четири ступња. Оно може бити мало, може бити средње, може бити велико и може бити савршено (или јеванђелско). Незадовољство самим собом јесте мало покајање. Стид од самог себе, од својих недела и грехова, јесте средње покајање. Гњев на себе због својих недела и грехова, јесте велико покајање. А мржња самога себе јесте савршено (или јеванђелско) покајање.

Никодим је био незадовољан самим собом. Грешни Закхеј стидео се самог себе. Апостол Петар одрекавши се Господа гњевио се на самога себе. А жена грешница, која је сузама својим прала ноге Спаситељу, мрзела је саму себе.

Чујте, браћо и запамтите: ако пробуђени грешник брзо не корача од мањег ка већем, он ће се лако заборавити и поново грехом опити и успавати. Исто као кад се човек пуже уз неку стрмен; ако брзо не корача него застане, отискује се назад и пада. Због тога чим неко пође путем покајања нека иде до краја, нека иде брзо, нека не застаје и нека се не обазире.

Прави покајни је онај ко цео свој живот прегледа и тражи по њему грехове своје, признаје их, исповеда их и одбацује их. Као што ловац јури за зверовима тако покајник неуморно јури за својим греховима, да би их открио и уништио. Или као кад неко босоног дуго трчи по пољу, па онда седне и почне чупати трње из ногу својих - да ли ће он једно трње ишчупати, а друго оставити, или ће све почупати? Свакако ће све почупати.

Од покајања душа гори и бриди и плаче и рида и смирава се пред Богом и сваком Божјом твари. И сматра себе нечистом и сваку другу твар чистијом од себе. Нисте ли читали о оном покајнику коме је неко рекао да згази црва, а он одговорио: како ћу згазити чистијег од себе?

И тако монаси, покајање је друга степеница по реду, а прва после пробуђења душе човекове. Блажени су пробуђени, а два пута блажени покајани. Блажени сте ви, браћо моја, што сте познали корист покајања и окусили златне плодове покајања. Но немојте ни стати ни сустати докле год покајање своје не учините савршеним. А где год сретнете пробуђену душу која пита: шта сад да радим, укажите љубав своју и покажите јој свети пут покајања.

Ово вам је други завет мој, монаси, који не може бити без првога и од кога први добија вредност.

Очишћење:

Пред своју смрт свети Наум Охридски оставио је браћи завете којима је потребно да се руководе како би се приближили Царству Небеском. Први завет био је пробуђење огреховљеног човека и жеља човекова да се промени. Наредни, други завет, јесте покајање, којим се чисти душа палог човека. Монаси су тражили од светог Наума да им објасни до које мере човек треба да се каје за један грех и докле да мисли на њега. Наум Охридски одговори својој браћи овако: "О томе сам хтeо баш сада да говорим, чеда моја духовна. Одговор на ваше питање садржи се у трећем завету, завету очишћења."

Очишћење, монаси, следује покајању и то великом и савршеном покајању. Мало покајање је као кад се човек почеше по рани која гори и сврби. Очишћење је исцељење ране. Чим се човек истински покаје за учињене грехе он одмах има две жеље:

1. да некако избрише из своје прошлости грехе и

2. да их никада више не понови.

Како ће човек избрисати грехе из оних дана који су прошли и који се не могу повратити? Погледајте у ово велико језеро пред нама. Може ли човек који стоји на овој обали језера убелити платно које лежи на оној обали језера? Прошли дани нису у нашој власти. Они су у власти Божијој. И само једини Свемогући Бог може опрати и убелити наше минуле црне дане. Једини Бог може опростити грехе и избрисати их из нашег живота. Очишћење од греха, дакле, врши сам Бог Духом Својим Светим. Он то ради и с љубављу чини свима онима који то од Њега пожеле. Као што мајка радо и с љубављу мије своје чедо које је пало у блато и упрљало се па плачући моли родитељку своју да га умије и опере и очисти. Тако исто и милостиви Отац наш небески мије грешнике који упрљани вапију к Њему. У крајњој линији, дакле, само једини живи Бог може опростити грехе и збрисати их из нашег живота и убелити нашу душу да буде беља од снега, по речима Псламиста. Али је и благи Бог и на нас наложио труд сразмерно нашој моћи и нашем разуму. Син Божији је јасно указао шта света воља Божија захтева од наше воље да чини и учини. Ви се сами трудите у посту, у молитви, у милостињи, у плачу, у опраштању туђих грехова, у уздржању, у целомудрености телесној и духовној, у Богомислију, у сећању смрти и Страшног Суда Божијег, у помислима на вечно блаженство праведника и на горке муке грешника у паклу, и у свему осталом што је у Јеванђељу заповеђено, а у Светим Оцима цркве објашњено и примерима показано. Све то, али све, од највећег до најмањег, служи очишћењу душе од греха. Ко пропусти нешто, томе ране греховне лако не зарастају. Пробуђење значи, да је човек спазио ране на души својој. Покајање значи да их је просекао и отворио. Очишћење значи, да је човек учинио све да сав гној изађе из рана и да ране зарасту. И докле год ране на души не зарасту, дотле се морамо кајати и чистити, па хтели не хтели на те ране мислити. Докле човек треба да се каје? Дотле, докле се ране потпуно не очисте и не зарасту, и док се траг њихов не изгуби. Јер кајање је непрестано отварање рана на души. Не могу се ране чистити од гноја ако се не отварају. Отуда не може бити очишћења без покајања. Када се ране потпуно очисте и зарасту, тада више нема рана, па нема више ни кајања. Тада ми престајемо миcлити о учињеним гресима. Исто као што не мислимо о ранама, које смо некад имали на телу па излечили. Тако исто не мислимо ми о гресима који су били па избрисани из душе наше.

Но и поред свих трудова и мучења наших око очишћења душе, ми се никада не би смо могли очистити без Божије благодатне силе. Због тога је у овом манастиру код монаха непрекидна молитва у срцу и на уснама: Боже, очисти ме грешнога! Правило од кога се не одступа.

Монаси, блажени су пробуђени, два пута су блажени покајани, а три пута су блажени очишћени. Завет о очишћењу трећи вам је завет, монаси; три вам среће Бог даривао: једну срећу, да се ви спасете, другу срећу да видите спасене све покајане грешнике у Царству Божијем, и трећу срећу, да се сви монаси у овом манастиру и поклоници до краја времена нађу с вама заједно спасени у Рају слаткоме.

Причешће - последњи завет св. Наума Охридског

Свети Наум Охридски пред своју смрт окупи око себе братију из манастира да би им пренео последње духовне поуке. Монаси жељни да упију сваку реч свог игумана и духовног оца, окуржише га са свих страна слушајући поуке његове о заветима пробуђења, покајања и очишћења. Док је говорио, будио је своја духовна чеда, приводио их покајању и чистио их од греха, приближавајући их тако Богу живоме. На молбу окупљених монаха отац Наум се још једном обрати свима говорећи о последњем завету који ће им оставити, завету причешћа.

Свети отац Наум поче говорити братији: "А сада монаси, да завршим четвртим заветом, то је причешће. Кад се пробуђена и покајана душа очисти од греха она се разгорева неисказаном љубављу према Створитељу своме. Не жели ни на минут деобе од Њега, но пламти жељом да с Њим буде свеједнако сједињена. Ово сједињење може бити кроз мисли, кроз речи и кроз дела, то јест умом, осећајем и вољом. Причастије или Причешће значи сједињење. Оним чиме можемо љубити Бога, оним се можемо с Њим и сјединити. А речено је: "љуби Господа Бога својега свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим". Но човек се не може сјединити с Богом докле се год не одвоји од свега земаљског, свега пролазног и смртног. Умом се човек сједињује с Богом кад се труди да мисли о свакој твари без злобе онако како и сам Бог мисли. Још више се умом човек сједињује с Богом кад непрестано мисли о Богу, о Његовим својствима, о Његовој моћи, Његовој мудрости, благости и вечитости. Срцем се човек сједињује с Богом кад му је срце љубављу испуњено, љубављу према Богу и према свему ономе што Бог љуби. А кога и шта Бог љуби познато нам је из откровења истине. Но, нечисто срце нити може Бога видети ни љубити. Само срце очишћено од сваке пристрасности и надриљубави смртне може Бога видети и Бога љубити. Душом се човек сједињује с Богом онда кад радосно извршује све заповести Божије. И труди се да проучи све заповести, да би их све до једне испунио. И све заповести Божије изгледају му лаке, а он би желео нешто тешко и претешко да учини из љубави према Створитељу своме. Отуда се и рађала жеља код многих љубитеља Бога да муке претрпе и мученички умру за Љубљеног свог.

И тако, браћо, има три врсте нашег сједињења с Богом или причешћа. Једно је мисаоно, друго је осећајно, а треће је делателно. Но врхунац нашег сједињења с Богом јесте Причешће телом и крвљу Сина Божијег. У томе је све и то је све. Ово сједињење садржи сва остала сједињења, и ово причешће сва остала причешћа. Бог се, браћо, јавио у телу, да би се ми телесни могли с Њим сјединити причешћујући се Његовим телом и Његовом крвљу. Од ове љубави зар може бити веће? Замислите, монаси, да неколико другова путују кроз пустињу, где нема хлеба нити икакве друге хране. Гладни путници малаксали од глади и близу смрти. Тада један од њих каже: браћо моја, и ја сам гладан, али кад бих ја имао хлеба, ја не бих јео него бих делио вама да једете. То је велика љубав. Други каже: браћо моја, кад бих ја имао воде, ја не бих пио, иако сам и ја жедан, него бих дао вама да ви пијете. И то је велика љубав. Тада трећи викне: браћо моја, ево ви ћете сви помрети од глади и жеђи, а у овој пустињи нема ништа за јело и пиће. Зато ево ја дајем себе да се закољем, па ви једите моје тело и пијте моју крв и останите у животу. О монаси, од ове љубави не може бити веће. Таква је љубав Христова према људима.

Блажен онај ко се с благодарношћу причешћује. Блажен ко се растане са овим светом пробуђен, покајан, очишћен и причешћен. Пробуђење - то је увиђање рана на души. Покајање - то је расецање и отварање тих рана. Очишћење - то је потпуно исцељење рана греховних. А Причешће - то је, браћо, уливање у себе новог живота, новог здравља и нове силе.

Причешће - то вам је четврти и нови завет. То вам је мој завет, то и моја опроштајна реч с вама. Ако вам буде требало савета и руководства после мог одласка из овог света, ено вам у Охриду мога брата, нашег Архипастира Климента. Њему се обратите и он ће вас наставити на пут истине и спасења.

А сада, чеда моја духовна, остајте с Богом! Благослов Божији нека пребива с вама. Милост Божија нека се не дели од вас. Дух Божији Свети нека вас озарава и крепи до скончања вашега. Праштајте и нека вам је просто. Ја одлазим куда све одлази. Молите се Богу за мене недостојнога. А ја ако се икада удостојим видети лице Божије, молићу се за вас да вас Господ помилује и спасе. Амин."

Пошто изговори ове речи свети Наум учини метаније до земље пред монасима. А они приђоше те примише благослов од њега, потом се простреше пред њим и пољубише му ноге плачући и ридајући на глас.

Пред вече тога дана свети отац испусти своју душу и лице се његово засија као сунце и мирис неки небески разли се по манастиру и далеко од манастира као неки аромат небески. А над манастиром појави се стуб од светлости од земље до неба. И чу се неко тајанствено слатко појање као анђелско. Тако се упокоји светац који се родио да вечно живи и од кога ево, кроз хиљаду година болесни добијају здравље, жалосни утеху, немоћни снагу, слабоумни разум, и сви све што богоугодно желе.

Преподобни оче Науме, моли Бога за нас!

Богу нашем слава! Амин!

КАКО СЕ ТРЕБА СПРЕМАТИ ЗА ВЕНЧАЊЕ

Брачни живот треба да започне од духовне припреме. Младожења и млада пре брака обавезно треба да се исповеде и да се причесте Светим Тајнама. Пожељно је да се три-четири дана пре тога припремају за тајне исповести и причешћа.

За венчање треба припремити две иконе – Спаситеља и Мајке Божије, којима се за време тајне благосиљају млада и младожења. Раније су се ове иконе узимале из родитељских кућа, предавале су се као домаћа светиња од родитеља деци. Иконе доносе родитељи, а ако они не учествују у тајни венчања – млада и младожења.Млада и младожења купују бурме. Бурма је знак вечности и нераскидивости брачног савеза. Једна бурма треба да буде златна, а друга сребрна. Златан прстен симболизује својим блеском сунце, чијој светлости се у брачном савезу уподобљава муж, а сребрно – је слика месеца, мањег светила, које блиста одраженом сунчевом светлошћу.Данас се за оба брачна друга по правилу купују златне бурме. Бурме такође могу имати украсе од драгог камења.Међутим, ипак је главна припрема за предстојећу тајну – припрема за причешће.Света Црква препоручује онима који ступају у брак да се припреме подвигом поста, молитве, покајања и причешћа. Млада и младожења који желе да се сједине у Тајни брака, припремају се за примање благодати постом и покајањем, а на дан венчања заједно се причешћују Светим Божанским Тајнама. Они се обично причешћују или на дан венчања или уочи тога.

Шта треба да знају сведоци

У Русији пре револуције, кад је црквени брак поседовао закониту грађанску и правну силу, брак православаца се обавезно обављао у присуству јемаца – они су се у народу називали дружок, подружије или шафери, а у богослужбеним књигама (требницима) – воспријемници. Јемци су својим потписима потврђивали акт венчања у матичним књигама; они су по правилу, добро познавали младу и младожењу и гарантовали су за њих. Јемци су учествовали и у веридби и у венчању, односно за време обилажења младожење и младе око налоња придржавали су круне над њиховим главама.Сад јемци (сведоци) могу да буду присутни, али то није обавезно – зависи од жеље оних који се венчавају. Јемци обавезно треба да буду православци, пожељно је црквени људи, према Тајни венчања треба да се односе са свештеним страхом. Обавезе јемаца приликом венчања у својој духовној основи су исте као кумова на крштењу: као што кумови, искусни у духовном животу, треба да руководе кумићима у хришћанском животу, тако и јемци треба духовно да руководе новом породицом. Зато се раније за кумове нису узимали млади људи који нису у браку и који нису упознати с брачним и породичним животом.

О понашању у храму за време венчања

Често се чини да младожења и млада, у пратњи рођака и пријатеља нису у храм дошли ради молитве за оне који ступају у брак, већ на представу. Чекајући да се Литургија заврши они разговарају, смеју се, шетају по храму, окрећу се леђима према иконама и иконостасу. Сви они који су позвани у храм на венчање треба да знају да се за време венчања Црква не моли ни за кога осим само за два лица – младожењу и младу (само се једном изговара молитва "за родитеље који су их васпитали"). Непажња и недостатак свештеног страха у младожењи и млади према црквеној молитви показује да су они дошли у храм само због обичаја, због моде, по захтеву родитеља. Међутим, овај час молитве у храму има утицаја на читав каснији породични живот. Сви присутни на венчању, а посебно младожења и млада треба ватрено да се моле за време обављања тајне.

Како се одвија веридба

Венчању претходи веридба.
Веридба се обавља као знак тога да се брак обавља пред лицем Божјим, у Његовом присуству, по Његовом сведобром Промислу и нахођењу, кад се пред Њим запечаћују узајамна обећања оних који ступају у брак.
Веридба се обавља после Божанске Литургије. Тиме се младожењи и младој сугерише важност Тајне брака, истиче се с каквим свештеним страхом и трепетом, с каквом душевном чистотом треба да приступе његовом закључивању.
То што се веридба обавља у храму означава да муж прима жену од Самог Господа. Да би се јасније сугерисало да се веридба обавља пред лицем Божјим, Црква заповеда вереницима да стану пред свете царске двери, док се свештеник који у то време изображава Самог Господа Исуса Христа налази у светилишту или у олтару.
Свештеник уводи младожењу и младу у храм као знак тога да они који се венчавају попут првосазданих прародитеља Адама и Еве од тог тренутка почињу пред лицем Самог Бога свој нови и свети живот у чистом супружништву, у Његовој Светој Цркви.
Обред започиње кађењем ради подражавања благочестивом Товији, који је запалио јетру и срце рибе да би димом и молитвом прогнао демона, непријатеља часних бракова (в.: Тов. 8, 2). Свештеник три пута благосиља прво младожењу, затим, младу изговарајући: "У име Оца, и Сина, и Светога Духа" и даје им упаљене свеће. На сваки благослов се, прво младожења, а затим млада, три пута крсте и примају од свештеника свеће. Трикратно осењивање крсним знамењем и давање младожењи и младој упаљених свећа јесте почетак духовне свечаности. Упаљене свеће које младожења и млада држе у рукама означавају љубав коју од тог тренутка треба да гаје једно према другом и која мора бити ватрена и чиста. Упаљене свеће такође означавају чедност младожење и младе и присуство благодати Божије.
Кађење у облику крста означава невидљиво, тајанствено присуство благодати Духа Светог, Који нас освећује и савршава свете тајне Цркве.
По обичају, свако свештенодејство почиње славословљем упућеним Богу, а приликом савршавања брака оно има и посебан значај: онима који се венчавају њихов брак изгледа као тако велико и свето дело, као дело кроз које се славослови и благосиља име Божије. (Возглас: "Благословен Бог наш").
Мир од Бога потребан је онима који се венчавају и они се сједињују у миру, ради мира и једномислија. (Ђакон возглашава: "Миром Господу помолимсја. О свишњем мирје и спасенији душ наших Господу помолимсја." "У миру Господу се помолио. За вишњи мир и спасење душа наших Господу се помолимо.").
Затим ђакон изговара, између осталих других уобичајених мољења, молитву за оне који се венчавају у име свих прусутних у храму. Права молитва Свете Цркве за младожењу и младу јесте молитва за оне који се данас заручују и за њихово спасење.
Света Црква моли Господа за младожењу и младу, који ступају у брак. Циљ супружничког живота је благословено рађање деце ради продужетка људског рода. Уједно, Света Црква изговара молитву да Господ испуни сваку молбу младожење и младе која се односи на њихово спасење.
Свештеник као савршитељ Тајне брака, изговара наглас молитву Господу о томе да Он Сам благослови младожењу и младу на свако добро дело. Затим свештеник упутивши мир свима заповеда младожењи и младој и свима присутнима у храму да погну своје главе пред Господом у очекивању духовног благослова од Њега, а сам тајно чита молитву. Ова молитва се узноси Господу Исусу Христу, Женику Свете Цркве, коју је заручио Себи.
После овога свештеник узима бурме са светог престола и прво ставља бурму младожењи, три пута га закрштајући говорећи: "Обручајетсја раб Божји (име младожење) рабје Божијеј (име младе) во имја Оца, и Сина, и Свјатаго Духа."
Затим ставља бурму младој, такође је три пута закрштајући и изговара речи: "Обручајетсја раба Божија (име младе) рабу Божјему (име младожење) во имја Оца, и Сина, и Свјатаго Духа."
Бурме приликом заручивања имају врло важан значај: то није просто дар младожење младој, већ је знак нераскидивог, вечног савеза међу њима. Бурме се стављају на десну страну светог престола, као пред лице Самог Господа Исуса Христа. Овим се истиче да због тога што су додиривале свети престо и налазиле се на њему оне могу да приме силу освећења и да спусте на младенце благослов Божји. Бурме на светом престолу налазе једна поред друге изражавајући тим самим међусобну љубав и јединство младожење и младе у вери.
После благослова свештеника младожења и млада размењују бурме. Младожења ставља своју бурму на руку невесте у знак љубави и спремности да жртвује све ради своје жене и да јој помаже целог живота; млада ставља своју бурму на руку младожење у знак своје љубави и оданости, у знак спремности да прима од њега помоћ читавог живота. Оваква размена се врши три пута у част и славу Пресвете Тројице, Која све савршава и утврђује (понекад бурме мења сам свештеник).
Затим свештеник поново моли Господа за то да Он Сам благослови и утврди заруке, да Сам осени бурме небеским благословом и да им пошаље Анђела-Чувара и руководиоца у њиховом новом животу.

Како се обавља венчање

Младожења и млада, држећи у рукама упаљене свеће, које означавају духовну светлост тајне, свечано улазе на средину храма. Пред њима иде свештеник с кадионицом, указујући им тиме да на животном путу треба да поштују заповести Господње, а њихова дела ће се као тамјан узносити ка Богу. Хор их дочекује појањем 127. псалма у којем пророк-псалмопојац Давид прославља Богом благословено супружништво; пре сваког стиха хор поје: "Слава Тебје, Боже наш, слава Тебје."
Младожења и млада стају на мараму (белу или розе) распрострту по поду испред налоња на којем се налазе крст, Јеванђеље и венци.
Младожења и млада пред лицем целе Цркве још једном потврђују слободно и без принуде жељу да ступе у брак и то да у прошлости нико од њих није дао обећање за ступање у брак.
"Имаш ли ти искрену и слободну жељу и чврсту намеру да будеш муж ове (име младе) коју видиш овде пред собом?" пита свештеник и младожења одговара: "Имам, часни оче." – "Да ли си везан обећањем другој невести?" – "Не, нисам везан." Затим, обративши се младој, свештеник пита: "Имаш ли ти искрену и слободну жељу и чврсту намеру да будеш жена овог (име младожење) којег видиш пред собом?" – "Имам, часни оче." "Да ли си везана обећањем другом младожењи?" – Не, нисам везана."
Дакле, младожења и млада су потврдили пред Богом и Црквом добровољност и ненарушивост своје намере да ступе у брак. Овакво изражавање воље у нехришћанском браку представља одлучујући принцип. У хришћанском браку је оно – главни услов за природан (по плоти) брак, услов, после којег га треба сматрати закљученим. Тек сада, после закључивања овог природног брака почиње тајанствено освећење супружништва Божанском благодаћу – чин венчања. Венчање почиње литургијским возгласом: "Благословено Царство..." којим се објављује учествовање младенаца у Царству Божијем.
После кратке јектеније за душевно и телесно благостање младожење и младе свештеник изговара три дуге молитве.
Прва молитва је упућена Господу Исусу Христу. Свштеник се моли: "Благослови овај брак: и подај слугама овим Твојим живот миран, дуг, међусобну љубав у савезу мира, семе дугог живота, неувењиви венац славе; удостој их да виде децу деце своје, постељу њихову сачувај неоскрнављеном. И даруј им од росе небеске одозго и од претилине земаљске; испуни домове њихове пшеницом, вином и уљем и сваким добром, тако да деле вишак с потребитима, даруј и онима који су сада с нама све што је потребно за спасење."
У другој молитви свештеник моли Тријединог Господа да Он благослови, сачува и помене младенце. "Даруј им плод утробе, добру децу, једномисленост у душама, узвиси их као кедрове ливанске, као виноградну лозу с предивним гранама, даруј им семе пуно класја да би они, имајући довољно свега, били обиловали спремношћу на свако добро дело и Теби угодно. И нека виде синове од синова својих, као младе изданке маслине, око свог стабла и да угодивши Ти, заблистају као светила на небу у Теби, Господу нашем."
Затим се у трећој молитви, свештеник још једном обраћа Триједином Богу и преклиње Га да Он, Који је саздао човека и затим из његовог ребра створио жену као његову помоћницу, спусти и данас Своју руку из светог обитавалишта Свог и споји младенце, да их венча у јединствену плот и дарује им плод утробе.
После ових молитава наступају најважнији тренуци венчања. Оно за шта је свештеник молио Господа Бога пред лицем све Цркве и заједно са свом Црквом – за благослов Божји – сад се видљиво савршава над младенцима, учвршћује и освећује њихов супружнички савез.
Свештеник, узевши круну закршта њоме младожењу и даје му да целива икону Спаситеља, причвршћену за предњи део круне. Венчавајући младожењу свештеник изговара: "Вјенчајетсја раб Божји (име рекавши) рабје Божије (име рекавши) во имја Оца, и Сина, и Свјатаго Духа.)
Благословивши тако младу и давши јој да целива икону Пресвете Богородице која украшава њену круну, свештеник је венчава, изговарајући: "Вјенчајетсја раба Божија (име рекавши) рабу Божију (име рекавши) во имја Оца, и Сина, и Свјатаго Духа."
Украшени крунама, младожења и млада стоје пред лицем Самог Бога, пред лицем целе Небеске и земаљске Цркве и чекају на благослов Божји. Наступа најсвечанији, најсветији тренутак венчања!
Свештеник каже: "Господи, Боже наш, славом и чашћу венчај их!" Приликом ових речи он их благосиља у име Бога. Ову молитву свештеник изговара три пута и три пута благосиља младожењу и младу.
Сви присутни у храму треба да појачају молитву свештеника, у дубини душе треба да понављају за њим: "Господе, Боже наш! Славом и чашћу венчај их!"
Стављање круна и речи свештеника: "Господе наш, славом и чашћу венчај их"  запечаћују Тајну брака. Црква, благосиљајући брак, објављује младенце родоначелницима нове хришћанске породице – малом, домаћом црквом, указујући им пут у Царство Божије и означавајући вечност њиховог савеза, његову нераскидивост, како је Господ рекао: "Што је Бог саставио, човјек да не раставља" (Мт. 19, 6).
Затим се чита Посланица Ефесцима светог апостола Павла (5, 20-33), где се брачни савез уподобљава савезу Христа и Цркве, за коју је Себе предао Спаситељ Који ју је заволео. Љубав мужа према жени је подобије љубави Христа према Цркви, а смирено повиновање жене мужу испуњено љубављу је подобије односа Цркве према Христу. То је међусобна љубав до самоодрицања, спремност да се човек жртвује по угледу на Христа Који је Себе дао на распеће за грешне људе и по угледу на Његове истинске следбенике, који су страдањима и мученичком смрћу потврдили своју верност и љубав према Господу.
Последње речи апостола: а жена да се боји свог мужа – не позивају на страх слабог пред јаким, на бојазан робиње у односу на господара, већ на страх да не увреди човека који је воли, да не наруши јединство душа и тела. Исти тај страх да се човек не лиши љубави, значи, присуства Божијег у породичном животу, треба да осећа и муж, чији је глава Христос. У другој посланици апостол Павле каже: Жена није господар од својега тијела, него муж; тако и муж није господар од својега тијела, него жена. Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем (1 Кор. 7, 4-5).

Муж и жена су чланови Цркве и пошто су честице црквене пуноте, равноправни су међу собом, повинујући се Господу Исусу Христу.
После Апостола чита се Јеванђеље по Јовану (2, 1-11). У њему се благовести о Божијем благослову супружничког савеза и његовом освећењу. Чудо претварања воде у вино које је учинио Спаситељ представљало је праобраз дејства благодати тајне, којом се земаљска супружничка љубав узвишава до небеске љубави, која сједињује душе у Господу. О моралној промени, која је за то потребна говори Андреј Критски: "Брак је частан и постеља непорочна, јер их је Христос благословио у Кани на браку, окушајући храну телом и претворивши воду у вино – показавши ово прво чудо да би се ти, душо, изменила" (Велики канон у руском преводу, тропар 4, песма 9).
После читања Јеванђеља у име Цркве се изговара кратка молба за младенце и молитва свештеника у којој се молимо Господу за то да Он сачува младенце у миру, једномислију, да брак њихов буде частан, њихова постеља неоскрнављена, заједнички живот непорочан, да их удостоји да доживе старост уз испуњавање заповести Његових од чистог срца.
Свештеник изговара: "И удостој нас, Владико да смело и неосуђено смемо да призивамо Тебе, Небескога Бога Оца и да говоримо..." И младенци заједно са свима присутнима поју молитву "Оче наш", основу и венац свих молитава, коју нам је заповедио Сам Спаситељ.
У устима младенаца она изражава одлучност да служе Господу својом малом црквом тако да се и кроз њих на земљи испуњава Његова воља и да царује у њиховом породичном животу. У знак покорности и преданости Господу они погињу главе испод круна.
После молитве Господње јереј прославља Царство, силу и славу Оца и Сина, и Светога Духа и упутивши мир свима заповеда да повију главе пред Богом као пред Царем и Владиком, а уједно и нашим Оцем. Затим се приноси чаша црвеног вина или тачније, чаша заједништва и свештеник је благосиља на заједничко општење мужа и жене. Вино се на венчању даје у знак радости и весеља подсећајући на чудесно претварање воде у вино, које је Исус Христос учинио у Кани Галилејској.
Свештеник трикратно даје младом пару да попије вина из заједничке чаше – прво мужу, као глави породице, затим жени. Обично се вино пије по три мала гутљаја: прво муж, затим жена.
Давши заједничку чашу свештеник спаја десну руку мужа с десном руком жене, покрива њихове руке епитрахиљем и изнад њих ставља своју руку. Ово значи да кроз руку свештеника муж добија жену од саме Цркве, која их у Христу сједињује заувек.
Свештеник три пута води младенце око налоња.
Приликом првог обиласка поје се тропар "Исаије, ликуј..." у којем се прославља тајна оваплоћења Сина Божијег Емануила од Неискусобрачне Марије. Приликом другог обиласка поје се тропар "Свјатији мученици". Овенчани крунама као победници земаљских страсти, они представљају образ духовног брака верујуће душе с Господом.
На крају, у трећем тропару, који се поје приликом последњег обиласка налоња, прославља се Христос као радост и слава младенаца, њихова нада у свим животним околностима: "Слава Тебје, Христе Боже, апостолов похвало, мучеников радованије, ихже проповјед. Тројице Јеидносушчнаја."
Ово обилажење у круг означава вечно корачање које је тог дана започело за тај пар.
Њихово супружништво биће вечно корачање рука под руку, наставак и јављање тајне која је данас обављена. Сећајући се њиховог крста који им је данас дат да "бремена једно другог носећи" увек буду испуњени благодатном радошћу тог дана.
По завршетку свечаног обилажења свештеник скида круне са супружника поздрављајући их речима, испуњеним патријархалном једноставношћу и зато посебно свечанима:
"Узвеличај се, жениче, као Аврам и благословен буди, као Исак и умножи се као Јаков, ходећи у миру и чинећи у истини заповести Божије."
"И ти, невесто, узвеличај се као Сара и узвесели се као Ревека, и умножи се као Рахиља, веселећи се због свог мужа, чувајући границе закона, јер је тако изволео Бог."
Затим у следеће две молитве свештеник моли Господа, Који је благословио брак у Кани Галилејској да прими круне младенаца неоскрнављене и непорочне у Царству Свом. У другој молитви коју свештеник чита док младенци стоје погнуте главе, ове молбе се запечаћују именом Пресвете Тројице и јерејским благословом. По њеном завршетку младенци чедним пољупцем сведоче свету и чисту међусобну љубав.
Даље се, по обичају, младенци приводе царским дверима где младожења целива икону Спаситеља, а невеста – икону Мајке Божије; затим мењају места и целивају – младожења – икону Мајке Божије, а млада – икону Спаситеља. Овде им свештеник одмах даје да целивају крст и предаје им две иконе: младожењи – икону Спаситеља, младој – икону Пресвете Богородице.

Каква треба да буде свадбена трпеза

Тајна брака се обавља свечано и радосно. Од мноштва народа: ближњих, најрођенијих и познаника – од сјаја свећа, од црквеног појања некако и нехотице у души бива празнично и весело.
После венчања младенци, родитељи, сведоци и гости настављају празник за столом.
Али, како се непристојно притом понашају неки гости. Често се овде опијају, изговарају бестидне здравице, певају нескромне песме, играју дивљачки. Овакво понашање би било срамно чак и за паганина, "који не зна за Бога и Христа Његовог", а не само за нас, хришћане. Света Црква упозорава на такво понашање. У 53. правилу Лаодикијског Сабора је речено: "Не треба они који иду на брак (односно чак ни рођаци младожење и младе и гости) да скачу и плешу, већ треба скромно да вечерају и ручају, како доликује хришћанима." Брачни пир треба да буде скроман и тих, треба да буде туђ сваком неуздржању и непристојности. Овакав тих и скроман пир благословиће и Сам Господ, Који је освештао брак у Кани Галилејској Својим присуством и чињењем правог чуда.
О "меденом месецу" и супружничком животу
У одредби једног од Картагинских Сабора се каже: "Младожења и млада по добијању благослова, треба да проводе следећу ноћ у девствености из свештеног страха према добијеном благослову."
Црква осуђује кад млади супружници необуздано проводе "медени месец". Сваки истински хришћанин никада неће одобрити начин живота брачног пара уз који брак губи свој морални значај и постаје само полна веза; чулна страна овде ступа на први план заузимајући место које јој не доликује.
И ако млади супружници не желе да претворе свој "медени месец" у период наглог слабљења сила и потиштеног стања, суза, свађа и међусобног незадовољства, нека умере своје жеље. Њихова уздржаност и умереност ће бити награђени тихом радошћу и срећом првих дана новог, заједничког живота.
Уздржање се од хришћана захтева сваке недеље и на дане празника, у дане причешћивања, покајања и поста.
На нужност поштовања ових одредаба Сабора указује и преподобни Серафим Саровски. "...И још чувајте чистоту, чувајте среду и петак и празничне дане и недеље. Због нечувања чистоте од стране супруга деца се рађају мртва, а кад се не поштују празници и недеље жене умиру на порођају," говорио је младићу који је ступао у брак. Исто је у једном писму писао и старац Амвросије Оптински: "Можда је до болести ваше жене дошло вашом кривицом: или нисте поштовали празнике у брачним односима или нисте чували брачну верност, због чега се и кажњавате болестима жене."
Један брачни пар је имао сина, који је испољавао извесну наказност душе.
Оптински старац Леонид је говорио да је то казна за његове родитеље због тога што нису поштовали празнике.
У браку се од хришћанина захтева умереност и уздржање. Он исто као и безбрачни треба да обуздава своју страст и његово стање се од безбрачности разликује само по степену уздржања.
Супружници треба строго да поштују одлуке Сабора и обичаје првих хришћана, који су се сачували у чистоти у празничне дане, недељу и посне дане (среду и петак).
Црквени дан почиње увече, од шест сати, зато се треба чувати уочи празничног или посног дана, сматрајући њиховим завршетком вече уочи следећег дана.

Шта може да представља сметњу за хришћански брак

Често људи који се припремају за венчање брак региструју у општини.
Православна Црква грађански брак сматра лишеним благодати, али га признаје као чињеницу и не сматра га незаконитим блудничењем. Ипак, услови за закључивање брака по грађанским аконима и по црквеним канонима се разликују. Ипак, не може сваки грађански брак бити освећен у цркви.
Црква не дозвољава ступање у брак више од три пута. По грађанским законима дозвољен је и четврти и пети брак, за које Црква не даје благослов.
Не даје се благослов за брак ако један од брачних другова (а тим пре оба) изјављује да је атеиста и каже да је дошао на венчање само на инсистирање супруга или родитеља.
Не дозвољава се венчање ако и један од супружника није крштен и нема намеру да прими крштење пре венчања.
Венчање није могуће ако један од будућих супружника фактички у браку с другим лицем. Прво треба раскинути грађански брак, а ако је брак био црквени обавезно треба узети дозволу архијереја за његов раскид и ступање у нови брак.
Постоји још једна препрека за обављање венчања – крвно сродство младожење и младе и духовно сродство, стечено путем кумовања на крштењу.

Кад се венчање не обавља

По канонским правилима не дозвољава се да се венчање врши у току сва четири поста, за време сиропусне седмице, Светле седмице, у периоду од Божића до Богојављења. По благочестивом обичају није обичај да се брак обавља у суботу, као ни уочи дванаест великих празника, као ни уочи великих храмовних слава да претпразничко вече не би пролазило у бучном весељу и разонодама. Осим тога, у Руској Православној Цркви венчање се не обавља уторком и четвртком (уочи посних дана – среде и петка), уочи и у дане Усековања главе Јована Претече (29. августа/11. септембра) и Крстовдана (14/27. септембар). Изузеци од ових правила могу бити учињени због преке потребе по дозволи архијереја.
У Србској православној цркви шест дана поста по Законоправилу св. Саве, прим.прир.

ЖИТИЈЕ СВ. ИГЊАТИЈА БРЈАНЧАНИНОВА

Светитељ Игњатије, у свету Димитрије Александрович Брјанчанинов, рођен је 5. фебруара 1807. године у селу Покровском, у Вологодској губернији.
Отац светитеља, Александар Семјонович, припадао је старој племићкој породици Брјанчанинових. Њен родоначелник био је бољар Михаил Бренко, штитоноша Великог кнеза Димитрија Ивановича Донског. Летописи саопштавају да је управо Михаил Бренко био онај војник који је у одећи Великог кнеза и под кнежевским стегом херојски погинуо у бици против Татара на Куликовом пољу.
Родитељи преосвећеног рано су ступили у брак, и у почетку добили су двоје деце. Ипак, радост родитеља није дуго трајала. Оба детета умрла су у првим данима живота. Дубоко тужни због тога што немају деце, Александар Семјонович и Софија Атанасјевна обратили су се јединој правој помоћи – Небеској. Пошли су на поклоничка путовања по околним светим местима, усрдно молећи Господа и Његове свете да им дарују чедо. Испрошен молитвама, дечак је добио име Димитрије, у част једнога од првих вологодских чудотвораца – преподобног Димитрија Прилуцког.
Мали Димитрије се од раног детињства одликовао нарочитом склоношћу ка свему свештеном и истински лепом. Богато обдарен од Бога, рано је научио да чита. Нарочито му је омиљена била књига: «Школа побожности». Ова књига, која простим и јасним језиком приповеда о животу и делима древних подвижника, остварила је велик утицај на осетљиву душу будућег монаха. Млади Димитрије Брјанчанинов је веома рано заволео усредсређену молитву у самоћи. У њој је налазио радост и утеху. Његова молитва није личила на декламовање научене лекције, које се често изводи ужурбано и аутоматски, што је тако уобичајено код деце. Он се учио пажљивој молитви и толико је у њој узнапредовао, да се још у детињству наслађивао њеним благодатним плодовима. Јеванђеље је увек читао са умиљењем, размишљајући о ономе што је прочитао.
Димитрије Александрович је био вишеструко талентован: поред школских обавеза, са великим успехом се бавио калиграфијом, цртањем и музиком. До петнаесте године дечак је добио одлично домаће образовање и био је спреман да настави са школовањем на вишим образовним установама.
Крајем лета 1822. године, када је Димитрије Александрович већ ушао у шеснаесту годину живота, отац га је одвео у Санкт Петербург ради уписа на главну Војну инжињеријску академију. На путу за престоницу, Димитрије је по први пут отворено изразио жељу да прими монаштво, али отац на то није обратио потребну пажњу. У Петербургу је млади Брјанчанинов тако сјајно положио пријемне испите за Војну инжињеријску академију, да су га одмах уписали у други разред. Достојанствено држање и одлична припремљеност младог Брјанчанинова привукли су посебну пажњу будућег Руског императора Николаја Павловича, који је у то време био генерал-инспектор инжињерије.
Током школовања Димитрије Брјанчанинов је био најбољи ђак, одликовао се ретком скромношћу и искреном побожношћу, па је био омиљен како међу ученицима, тако и међу наставницима. Свет је примамљиво ширио руке, позивајући Димитрија у свој загрљај. Био је радо виђен гост многих кућа које су уживале велик друштвени углед. Родбинске везе довеле су га у дом председника Академије уметности и члана Државног савета А. Н. Ољењина, где је на литерарним вечерима Брјанчанинов привлачио пажњу својим читањем и рецитовањем, а својим поетским огледима привукао је благонаклону пажњу А. С. Пушкина, И. А. Крилова, К. Н. Баћушкова, Н. И. Гњедича. Али младић није марио за светско друштво, него је изнад свега био посвећен молитви, посећивању храмова Божијих и изучавању наука.
Више од две године провео је усрдно изучавајући хемију, физику, философију, географију, геодезију, историју, филологију, књижевност и друге науке, па је тако себи поставио питање: шта заправо науке дају човеку? «Човек је вечан и оно што му припада треба да буде вечно – говорио је, – покажите ми то вечно имање које бих могао да понесем са собом иза гроба!» Но, «науке су ћутале».
У то време трагалац за истином упознао је монахе Валаамског подворја и Лавре Александра Невског. Управо они су му помогли да пронађе то чесму је стремила његова душа. Под руководством духовних наставника, ученика преподобног Пајсија Величковског, монаха Арона, Харитона, Јоаникија и духовника лавре оца Атанасије, Димитрије Александрович је почео да чита дела светих Отаца. Ово благочестиво занимање Димитрија Александровича послужило му је као припрема за онај одлучујући преврат који је требало да изведе како би остварио своју давнашњу жељу да постане монах. Али да би коначно раскинуо са светом, почетнику је потребан руководитељ – духовни отац. Таквог човека за Димитрија Александровича представљао је јеромонах Леонид (Наголкин, у схими Лав), будући зачетник старчества у Оптинској пустињи.
Старац Леонид се одликовао духовном мудрошћу, светошћу живота, опитношћу у монашком подвигу. Млади Брјанчанинов је много о њему слушао од монаха из Лавре. Коначно, пружила му се прилика да га упозна. Отац Леонид је послом дошао у Петербург, где се сместио у Александро-Невској Лаври. О утисцима из првог разговора са старцем, Димитрије Александрович је свом другу Михаилу Чихачову испричао следеће: «Срце ми је ишчупао отац Леонид. Сада је решено: затражићу отпуст из службе и поћи ћу за старцем; њему ћу се предати свом душом и тражићу једино спасење душе у усамљености». У јуну 1826. Димитрије Брјанчанинов је добио тромесечно боловање како би се опоравио након тешке плућне болести коју је имао у пролеће те године. Пошао је кући, код својих родитеља, како би затражио благослов за одлазак из света, остављање службе и примање монаштва, али наишао је на очево одлучно одбијање. Са дубоком тугом вратио се у престоницу, где је требало да положи завршни испит на инжињеријској академији. Пошто је положио са изванредним успехом и добио чин поручника, одмах је поднео захтев за отпуштање из службе. Али ту је дошао у сукоб са светским властима које су одбиле да га отпусте из службе – против тога је био и сам император Николај Први. По одлуци претпостављених, поручник Димитрије Брјанчанинов је морао да отпутује у место своје службе – Динабуршку тврђаву.
Али када се у животној борби покаже да су сопствени напори подвижника слаби и бесплодни, њему у помоћ долази Сам Господ и Својим премудрим Промислом све уређује на добро. Димитрије се у Динабургу брзо разболео. У јесен 1827. власти су се увериле да његово здравствено стање није добро, па је добио одобрење да напусти службу. Његово напуштање службе догодило се без знања родитеља, па је овим кораком навукао на себе њихов гнев. У потпуности су му ускратили материјалну помоћ, па су чак и преписку са њим прекинули. Тако је ступање у манастир било праћено крајњим материјалним сиромаштвом младог искушеника.
Димитрије Брјанчанинов је отишао у Александро-Свирски манастир у Олоњецкој губернији код свога старца јеромонаха Леонида и ступио међу послушнике. Послушник Брјанчанинов се у манастиру одликовао беспоговорним послушањем и дубоким смирењем. Радио је у кухињи, где је био потчињен бившем кмету свога оца, као и на риболову. У контакту са братијом трудио се да скрива своје порекло и образовање, и радовао се кад су га они који га нису познавали сматрали за несвршеног богослова.
Међутим јеромонах Леонид је ускоро био приморан да се пресели у Плошанску пустињу у Орловској губернији. За њим је са другим ученицима пошао и послушник Димитрије Брјанчанинов. У Плошанској пустињи Димитрије је срео свог пријатеља и школског колегу Михаила Чихачова. Старац им је благословио да живе заједно, одвојени од других ученика. Млади послушници су се у потпуности посветили подвижничком животу, све њихове силе биле су усмерене ка богомислију и молитви. Тако су провели зиму 1829. године.
У мају исте године околности су принудиле послушнике Брјанчанинова и Чихачова да, следећи свог духовног оца, пређу у Оптину пустињу. Задржали су раније установљени поредак живота. Но, и ту су претрпели доста невоља: настојатељ је на њих гледао неблагонаклоно, а братство се према њима односило са неповерењем. И сама манастирска храна, припремљена на неквалитетном уљу, штетно је утицала на исцрпљени и болесни организам Димитрија Александровича. Решили су да храну припремају сами. Уз доста труда набављали су крупицу или кромпир и кували чорбу у својој келији. Као нож служила им је секира. Последица је, и за једнога и за другога, била крајња исцрпљеност телесних сила и тешка грозница. У то време тешко се разболела Димитријева мајка – Софија Атанасјевна. Желећи да се пред смрт опрости са својим старијим сином она је тражила да отац пошаље људе по њега у Оптину пустињу. Александар Семјонович је веома ожалошћен стањем своје жене попустио, па је написао сину да се неће противити његовој намери, а истовремено са писмом послао је по њега кочије. Отац је био толико пажљив да није заборавио да позове и Димитријевог болесног друга Михаила Чихачова. Младићи су прихватили да пођу, намеравајући да под кровом грађанске куће продуже са монашким подвизима. Ипак, стварност није била ни мало налик обећањима из очевог позива. Здравствено стање Димитријеве мајке се поправило, па је изненадна очева помирљивост брзо ишчезла. Он се свим силама трудио да наговори сина на ступање у државну службу. Боравак у свету постао је мучан за младе људе.
У фебруару 1930. младићи су пошли у Кирило-Новојезерски манастир. У тој обитељи је живео стари архимандрит Теофан, познат по светости свога живота, а настојатељ је био његов ученик Аркадије. Видевши да двојица почетника трагају за истинским монашким животом, игуман их је са љубављу примио у манастир. Строги Устав манастира одговарао је послушнику Димитрију, али сурова, влажна клима тог краја негативно је утицала на његово здравље. Три месеца је трпео тешке нападе грознице, и то без икакве медицинске помоћи. На крају су ноге почеле толико да му отичу, да више није могао устајати из кревета. Тако је Димитрије Александрович био приморан да се врати онамо, одакле је хтео да се спасе бекством – у Вологду код своје породице. Пошто је мало ојачао, са благословом Вологодског епископа Стефана живео је у Семигородској пустињи, где је написао свој «Плач монаха». А затим је премештен у забаченији Дионисијево-Глушицки манастир.
Међутим, Димитријев отац је упорно настављао да ради на томе да његов син напусти манастир и ступи у државну службу. Тада је млади послушник стао да моли архијереја да се смилује на њега и да га замонаши. Видећи пламену ревност послушника епископ Вологодски Стефан је решио да испуни жељу његовог срца. Затраживши дозволу Светог Синода, он је позвао Димитрија Александровича из Глушицког манастира у Вологду и рекао му је да се припреми за монашки постриг, наредивши му да то чува у тајности од свих. Ово је било крајње сложено: искушеник коме је предстојао монашки постриг, био је приморан да одседне у гостионици и да се окружен светском сујетом припрема за велику Тајну. Двадесет осмог јуна 1831. године преосвећени Стефан је у саборној Васкресенској цркви замонашио Димитрија и дао му име Игњатије, у част свештеномученика Игњатија Богоносца, чији спомен Црква празнује 20. децембра и 29. јануара.
Четвртог јула исте године епископ Стефан је монаха Игњатија рукоположио у чин јерођакона, а 25. јула у чин јеромонаха, поставивши га привремено да служи у владичанском двору. Но, окружен вревом света која доноси расејаност, јеромонах Игњатије је убрзо почео да моли свога покровитеља да га пошаље натраг у Глушицки манастир. Међутим, преосвећени је већ имао план да га пошаље на друго место.
Крајем 1831. године упокојио се јеромонах Јосиф, настојатељ Пељшемског Лопотовог манастира. Јеромонаху Игњатију поверено је да обави опело и погреб, а у јануару 1832. постављен је на место покојног оца Јосифа са звањем настојатеља, и награђен је набедреником.
Манастир који је поверен јеромонаху Игњатију налазио се готово у рушевинама. Црква и друга здања били су трошни, осећала се оскудица у свему, братство је било врло мало. За релативно кратко време док је био настојатељ овог манастира (око две године) отац Игњатије је успео да препороди обитељ и у духовном и у материјалном погледу. За кратко време братство је нарасло на тридесет људи.
У Лопотовом манастиру Игњатије се поново срео са својим другом и сабеседником Чихачовим, који је постао активни помоћник настојатеља у уређењу обитељи. Због усрдног труда на обнављању манастира јеромонах Игњатије је 28. јануара 1833. био узведен у чин игумана.
Млади игуман се према братству свога манастира односио са очинском строгошћу, праћеном дирљивом љубављу. Осећајући ту љубав, манастирско братство му се покоравало без обзира на то што је био тако млад. И срца његових родитеља су се смекшала када су видели свог сина у чину који се обично добија тек у зрелим годинама. Игњатијева мајка била је одушевљена духовним беседама свога сина и њена схватања су се променила. Више није туговала, него је благодарила Богу што ју је удостојио да има сина који служи Њему. Припремљена примањем Светих Тајни и молитвама свога сина Софија Атанасијевна се мирно упокојила 1832. године.
Крајем 1833. године делатност игумана Игњатија постала је позната и у Петербургу, па је позван у престоницу у посету Господару императору Николају Првом, који није заборавио свог стипендисту, него је пратио његову судбину. У престоници игуман Игњатије је узведен у чин архимандрита. Поверено му је управљање Тројице-Сергијевом пустињом, са највишом заповешћу «да од ње направи манастир који би био узор у очима престонице».
Тројице-Сергијева пустиња налазила се на обали Финског залива у близини Петербурга. У време када је тамо стигао архимандрит Игњатије, она је била прилично запуштена. Када је започела рестаурација цркве, испоставило се да су употребљиви једино зидови. Конак је био тако пропао да је стајао затворен, а целокупно братство састојало се од тринаест људи: осам монаха и пет искушеника. Двадесет седмогодишњи архимандрит морао је изнова да подиже храмове и конак, да уређује манастирско газдинство, да успоставља богослужбени поредак и оснива нови хор.
Од 1836. до 1841. године познати црквени композитор протојереј П. И. Турчањинов живео је у Стрељни близу Сергијеве пустиње. Дубоко уважавајући оца Игњатија, одазвао се на његову молбу и преузео је на себе посао око обучавања манастирског хора. Нека од својих најбољих музичких дела отац Петар Турчањинов написао је специјално за овај хор.
Велики руски композитор М. И. Глинка такође је био дубоки поштовалац архимандрита Игњатија; на његову молбу он се бавио изучавањем древне руске духовне музике и помагао је хору у његовом манастиру. Живо учешће у организацији хора Сергијеве пустиње узимао је и директор дворске капеле А. Ф. Љвов.
Архимандрит Игњатије је обављао многе одговорне и тешко спојиве дужности: за братију манастира био је одличан настојатељ, а у исто време духовник и администратор. Са 27 година већ је имао дар примања помисли својих духовних чеда и руковођења њиховим духовним животом. Према личном признању оца Игњатија, проповед Јеванђеља представљала је његово основно занимање, коме је посвећивао све своје силе. Подвиг служења ближњима речју поуке била је за њега извор радости и утехе на попришту овог мукотрпног живота. У Сергијевој пустињи он је, без обзира на крајњу заузетост, написао већину својих дела.
Године 1836. указом Најсветијег Синода Сергијева пустиња је добила статус манастира првог реда, са одговарајућим средствима за издржавање и положајем. До 1837. године у манастиру је већ живело братство од 42 члана.
Од 1838. године круг делатности архимандрита Игњатија значајно се проширио: постављен је за надзорника свих манастира Петербуршке епархије. Он је потпомогао процвату духовног живота у древном Валаамском манастиру, залажући се да за настојатеља тамо буде постављен игуман Дамаскин, веома опитан у духовном животу.
У Сергијеву пустињу оцу Игњатију непрестано су долазили посетиоци из свих друштвених слојева. Са сваким је требало поразговарати, свакоме посветити време. Веома често морао је да путује у Петербург и посећује домове великих добротвора манастира. Без обзира на такав, споља посматрано расејан начин живота, архимандрит Игњатије је у души остајао аскета-пустињак. У било каквим спољашњим животним околностима он је успевао да сачува унутрашњу усредсређеност, непрестано обављајући молитву Исусову. У својој келији у манастиру отац Игњатије је проводио бесане ноћи у молитви и сузама покајања. Али као истински слуга Божији, руководећи се духом смирења, скривао је своје подвиге од људских погледа.
Зиму 1846. године архимандрит Игњатије је, због тешке болести, провео без излажења из келије, а у пролеће 1847. предао је молбу да буде ослобођен дужности настојатеља и умировљен у Николо-Бабајевском манастиру Костромске епархије. Уместо тога добио је дугачак одмор и пошао у тај манастир на лечење.
У Николо-Бабајевском манастиру архимандрит Игњатије је провео једанаест месеци и вратио се у Сергијеву пустињу. Опет су наступили напорни дани: руковођење духовним животом братства, примање посетилаца, одласци у Петербург, подизање цркава. Према успоменама његовог духовног сина, архимандрита Игњатија (Малишева), свети Игњатије се према посетиоцима односио на веома различит начин. Он је поседовао нарочиту способност – да види духовно стање других људи. Са хладнима је био ћутљив. Са лукавима се понекад понашао јуродиво. Али са онима који су тражили спасење био је отворен и разговарао је дуго, богатећи душу сабеседника спасоносним речима Светог Писма, светоотачким поукама и саветима провереним сопственим животом. Круг познаника настојатеља Сергијеве пустиње био је веома широк. Име архимандрита Игњатија знали су у свим слојевима друштва. Он се дописивао са многим духовним и светским лицима. Данас је познато укупно више од 800 писама епископа Игњатија. У писмима се јасно виде необичне особине његове душе: духовно расуђивање, необична благост, дубоко смирење, трезвено схватање њему савременог живота. На пример, значајно је његово писмо великом руском уметнику К. П. Брјулову.
Пролазиле су године. Телесне силе архимандрита Игњатија, који се никада није одликовао посебно јаким здрављем, постепено су слабиле. Све чешће му се враћала мисао о одласку у мировину, како би крај живота провео у усамљеном безмолвију. Године 1856. кренуо је на пут у Оптину пустињу, желећи да се тамо и сасвим пресели, али ова намера му се није остварила, јер је Господу било угодно да Његов изабраник Цркви послужи још и у епископском чину.
Године 1857, на предлог Петербуршког митрополита Григорија, архимандрит Игњатије је био посвећен за епископа Кавкаског и Црноморског. Хиротонију је 27. октобра 1857. године у Казанској цркви у Петербургу обавио митрополит Григорије са збором других јерараха.
Након непуне двадесет четири године проведене у Сергијевој пустињи, епископ Игњатије ју је оставио у блиставом стању. За његове управе манастир се украсио са три нова велелепна храма. Од духовних васпитаника архимандрита Игњатија Сергијева пустиња је касније дала шеснаест настојатеља разних манастира. Сам пак новопостављени епископ Игњатије, током тако дугог времена проведеног на месту настојатеља, не само није стекао никакву имовину, него чак није имао сопствених средстава за далеки пут на своју катедру па је био принуђен да затражи помоћ.
Четвртог јануара 1858. године епископ Игњатије је допутовао у град Ставропољ и преузео управљање епархијом. Недавно формирана Кавкаска епархија била је потпуно неуређена. Становништво се одликовало немирним, ратоборним карактером, зато су прве речи светитеља Игњатија упућене његовој новој пастви биле речи мира и љубави: «Мир граду овоме!..»
Прва брига епископа Игњатија у вези са управљањем паством била је да уреди богослужење према прописаном црквеном поретку и да успостави добре односе између свештенства и народа, како у градовима тако и у селима. Преосвећени Игњатије није дуго управљао Кавкаском епархијом – мање од четири године. За то време посетио је многе парохије, чак и веома удаљене, довео је у ред органе епархијске управе, побољшао је услове рада епархијског свештенства, улепшао је богослужења, организовао је одличан архијерејски хор, подигао је владичански двор, преселио богословију у нову, лепшу зграду и пажљиво пратио њен унутрашњи живот. У односу према свештенству и парохијанима владика Игњатије је био истински миротворац: према себи је био строг, али је истовремено имао разумевања за немоћи ближњих.
Али тешка болест није остављала епископа Игњатија ни на Кавказу, па је у лето 1861. поднео молбу за за одлазак у мировину због лошег здравственог стања. Неколико месеци касније на његову молбу је одговорено позитивно, и он је заједно са неколицином преданих ученика прешао у Николо-Бабајевски манастир. Приликом одласка из Ставропоља, баш као и приликом раније из Петербурга, преосвећени није имао сопственог новца, па је опет морао да потражи помоћ са стране како би вратио неке дугове и покрио путне трошкове.
За време свог боравка на Кавказу преосвећени није остављао духовно-литерарне подухвате. Осим усмено изговорених проповеди ту је написао готово читаву књигу «Принос (или: Дар) савременом монаштву».
За заслуге пред Отаџбином преосвећени је удостојен царске награде – ордена Свете Ане првог реда. У Николо-Бабајевски манастир допутовао је 13. октобра 1861. године. Пратила су га духовна чеда, као једна духовна породица. Њихово сложно деловање брзо је остварило утицај на целокупно унутрашње и спољашње уређење манастира. У време доласка владике Игњатија, Николо-Бабајевска обитељ се налазила у прилично лошем стању. Чак ни хране није било довољно, а манастир је био оптерећен великим дуговима. Многа здања, посебно саборни храм, била су оронула. Но, захваљујући природној мудрости, практичности и дугогодишњем опиту владике Игњатија, материјални положај обитељи брзо се поправио, изведене су велике оправке манастирских здања, чак је подигнут и нови храм у част Иверске Мајке Божије. Недуго по доласку владике Игњатија у Бабајевски манастир посетио га је стари пријатељ М. Чихачов и то је био њихов последњи сусрет у овом животу. Обојица су закључили како М. Чихачов не треба да напушта Сергијеву пустињу, којој се потпуно посветио и где је уживао свеопште поштовање братства.
Живећи у мировини у Бабајевској обитељи, слободан од епископских дужности, владика Игњатије је слободно време проводио прегледајући и допуњавајући своја аскетска дела. Овде је написао «Отачник» и завршио «Принос савременом монаштву». Много владикиних поучних писама потиче управо из овог периода.
Своја дела сам светитељ поделио је на следеће целине: Прва два тома чинили су «Аскетски огледи», који су садржали чланке у основи написане у Сергијевој пустињи. Трећи том – «Аскетске проповеди», где су ушле проповеди које држао на Кавказу. Четврти том – «Принос савременом монаштву». Пети том – «Отачник», објављен је тек после смрти епископа Игњатија (Данашња издања Дела светитеља Игњатија као шести том садрже његова писма). «Отачник» садржи поуке древних подвижника и примере из њиховог живота. Сва дела светитеља Игњатија у целини показују православни хришћански подвиг у његовом поретку и постепености, учећи како треба полагати поуздан темељ за вршење јеванђелских заповести, покајање и покајни плач.
Преосвећени Игњатије је за своје упокојење почео да се припрема дуго времена унапред. У августу 1864. свом брату Петру Александровичу рекао је: «Када будем умирао, молим вас да и не помишљате на слање по доктора – немојте да правите гужву и дајте ми да умрем као хришћанин». Наступила је 1866. година. Владика је тако ослабио, да је сваки посетилац био поражен његовим изгледом. Али током свих тих година болести они су се изгледа навикли да га увек виде уздржаног и бодрог. Без обзира на различите болести за које би владика понекад рекао онима који су га окруживали, нико га никада није чуо да јадикује. Не једном је говорио како је, приморавајући се да не јадикује због болести, научио да трпи све што га снађе. По обичају светогорских подвижника светитељ Игњатије није скидао своју монашку одећу ни дању ни ноћу, па је тако од околине скрио како тешко здравствено стање у коме се налазио тако и близину свог упокојења.
На дан светлог Христовог Васкрсења, 16. априла 1867. године, служећи литургију преосвећени се толико исцрпио да су га једва довели до келије. Тога дана објавио је својим ближњима да после вечерња никога неће примати, јер мора да се спрема за смрт. Следећег дана, 17. априла, преосвећени је током литургије стајао у олтару и одслужио благодарни молебан, при чему је завршну благодарну молитву читао са тако снажним и дубоко благодатним изразом, да је то привукло пажњу свих присутних. Ово је била последња служба светитеља Игњатија. Више није излазио из келије и снага га је брзо напуштала. Последњих дана живота владика се према свима односио са посебном топлином, уз благу примесу туге. Ова топлина на лицу болесника сијала заједно са неземаљском радошћу. Испуњен благодатним смирењем владика се праштао са својим келејницима и тражио од њих опроштај клањајући им се земним поклонима.
Тридесетог априла 1867. године, на Недељу Жена-мироносица, у време касније литургије око 8 сати ујутро преосвећени Игњатије је мирно отишао Господу.
Шестога дана после смрти преосвећени Јонатан, епископ Кинешемски одслужио је опело по пасхалном чину уз присуство огромног броја верних. Сви су се чудили мекоћи руку и уопште спокојном положају покојниковог тела. Опело је више личило на славље него на погреб. Ковчег са телом светитеља обнели су у круг око цркве и уз певање «Христос воскресе» спуштен је у земљу код леве певнице у малој болничкој цркви посвећеној преподобном Сергију Радоњешком и светом Јовану Златоусту.
Светитељ Игњатије ужива велико поштовање код верног народа не само у Русији, него свуда где су православни, а интересовање његова дела непрестано расте. У наше жалосно и метежно време светитељ Игњатије представља најпоузданијег духовног руководиоца и најбољи пример како да човек у вртлогу савременог живота сачува верност Христу.