Слово на ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

 

Дејство Преображења Господњег довољно описаше не само свети Еванђелисти него и учитељи Цркве опширно изложише у многобројним беседама, посвећеним овоме празнику; у њима они објашњавају и значај празника, предлажући на тај начин обилну духовну трпезу за хришћане. И нама, који имамо под руком те поуке и речи Отаца Цркве које нам потпуно објашњавају смисао Преображења Христова, ништа друго не остаје него да пажљиво слушамо готово учење и да се наслађујемо духовном трпезом, пуном богомудрих мисли. А неће бити бескорисно ако ми, користећи се поукама учитеља Цркве, сложимо уједно извесне делове њихових тумачења, као комаће на трпези, и предложимо их у виду објашњења празника онима који то желе.
Исус узе Петра и Јакова и Јована брата његова, и изведе их на гору високу саме, и преобрази се пред њима (Мт. 17, 1-2). – Зашто Христос Спаситељ, желећи да пред Своје добровољно страдање и смрт делимично покаже ученицима Својим славу Божанства Свог, не поведе на гору Тавор све ученике? Зато што се међу њима налазио Јуда, недостојан тог божанског виђења. Тако свети Теофилакт мисли о томе: „Господ Христос не узе са Собом дванаест ученика, пошто Јуда беше недостојан да својим издајничким очима види преображење Христово“. Дивно пева и свети Дамаскин: „Нечестиви неће видети славу Твоју, Христе Боже“.
Али, зар је било немогуће недостојног Јуду оставити под гором, а остале достојне апостоле узети на гору? Разуме се, то је било потпуно могуће Господу: али Господ наш, дуготрпељив и покривајући грехе свих људи, није хтео да изобличи недостојност Јуде, нити да му да повода за веће зло, као што се каже у Светом Писму: Не изобличавај зле, да те не омрзну (Прич. 9, 8). Јер да је Господ узео са собом све а оставио једино Јуду, онда би се Јуда испунио гњева и мржње не само према Господу него и према свима апостолима, и могао би имати неку врсту извињења за своју издајничку злобу и рећи: зато сам издао Исуса што ме је презирао. – Таквог је мишљења блажени Теофилакт: „Да је Христос оставио под гором једино Јуду, а остале узео са собом, онда би неки људи могли говорити, да је управо то ранило срце Јудино и нагнало га да изда Господа свог“.
Није ли Јуда позавидео трима апостолима, узетим на гору? Није позавидео, јер је знао да су отишли на свуноћну молитву, као што пише свети еванђелист Лука: Узе Петра и Јована и Јакова и изађе на гору да се помоли Богу (Лк. 9, 28). Јуда пак био је лењ и желео је да сву ноћ спава под гором и почива; јер лењ и дремљив не мари за подвиге вере.
А зашто Господ не узе са собом на гору више од три ученика? Зато, да се збуде оно што је речено у Књизи Поновљених Закона: На речима два или три сведока да остаје свака ствар (5. Мојс. 19, 15). Узевши са собом три апостола, Господ Христос је хтео да узме још и два пророка, Мојсија и Илију, да они буду сведоци живима и мртвима о томе да је Он – Син Божји, послан од Бога Оца на спасење света, и показан гласом с неба. Но због чега присуствују три апостола, када су за сведочанство довољна два човека – два пророка? Мојсије је позван од мртвих, да би мртвима, држаним у аду, сведочио о доласку Христа у свет; Илија, – да би казао Еноху у рају; а три апостола – да би свима у поднебесју проповедали о слави Христовој, виђеној при Преображењу, говорећи: Видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пуног благодати и истине (Јн. 1, 14). И опет: Јер вам не показасмо силу и долазак Господа нашег Исуса Христа по вешто измишљеним причама, него као они који смо сами видели величанство његово. Јер он прими од Бога Оца част и славу кад дође к њему такав глас: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи“. И овај глас ми чусмо где сиђе с неба кад бејасмо с њим на Светој гори (2. Петр. 1, 16-18).
Господу, који у Своме преображењу на Тавору постаде предмет побожног дивљења за анђеле и људе, било је довољно да само три човека од живећих на земљи виде славу Његову и буду њени сведоци: јер та три апостола беху у очима Његовим вредноснији од свих народа и племена. Да један праведник има пред Богом несравњено више вредности него безбројно мноштво грешника, то је сам Господ јасно показао у Старом Завету: јер желећи да силом моћи Своје уплаши фараона египатског, Он нареди Мојсију да иде к фараону и каже да га је к њему послао Бог три човека: Бог Авраама, Бог Исака и Бог Јакова. Но како се фараон, цар толиких градова и тако великог народа, могао уплашити Бога који изјављује да је Господ само три човека? И није ли било стидно објављивати пред царем тако велике земље, да Онај што шаље Мојсија влада само над три човека? Није ли било подесније да Мојсије, да би уплашио осуровљено срце фараоново, изјави да га је послао Бог који царује над свима земљама у поднебесју, који влада над свима царствима у васељени? Међутим Господ није хтео да поступи тако, него је желео да се прослави пред фараоном као Господ само трију слугу Својих. Зашто? Несумњиво зато, што су та тројица, угађајући Богу и бринући се само о небеском благу, постали у очима Божјим вредноснији него сва царства и племена на земљи. Зато се, вели апостол, Бог не стиди називати се њиховим Богом (Јевр. 11, 16). Као да говори: Зашто се ти, фараоне, гордиш величином свога царства и мноштвом потчињених ти градова и народа? Ја имам три такве слуге, од којих ни са једним не може се упоредити царство твоје: Ја сам Бог Авраама, Исака и Јакова, и не стидим се тога. – То говори и свети Златоуст, размишљајући: „Бог васељене не стиди се називати себе Богом три човека; и с правом, јер светитељи превазилазе све својом вредношћу: Бољи је један који твори вољу Божју него десетине хиљада безаконика“. Три апостола бише узети на Тавор да виде славу Божју, пошто сав свет не беше достојан њих (Јевр. 11, 38).
Због чега Господ узе са собом не неке друге апостоле већ управо Петра, Јакова и Јована? Свети Златоуст и други Оци Цркве дају довољан одговор на ово питање. Ми пак, имајући на уму три неопходне за спасење врлине: веру, наду и љубав, рећи ћемо: Господ зато узе са собом ова три апостола што су се у њима од самога почетка испољиле три споменуте врлине. У Петру – вера; јер он пре свију исповеди да је Христос Син Бога живога (Мт. 16, 16), а потом му сам Господ рече: Ја се молих за тебе да твоја вера не престане (Лк. 22, 32); у Јакову – нада: јер он први од дванаест апостола дужан беше приклонити под мач главу своју ради наде Израиљеве; у Јовану – љубав: јер он беше први у љубави Христовој, и назван сином Пречисте Дјеве Богородице (Јн. 19, 26-27). Због тога доцније ова три света апостола беху названи од светог апостола Павла стубовима (Гал. 2, 9). А свети Златоуст у похвалу ове тројице апостола додаде и ово: „Велики и дивни стубови, које сви прослављају: јер они први вером, надом и љубављу утврдише првенствујућу Цркву“.
Осим тога, ова три апостола изображаваху собом три чина најизврснијих угодника Божјих, који су достојнији од других гледати Христа у Његовој небеској слави: чин богољубаца, чин мученика и чин девственика. Свети апостол Петар изображавао је богољупце: јер он, по сведочанству светог Златоуста, усрдније од других љубљаше Христа. А колико човек у временском животу љуби Христа, толико ће у вечном животу бити љубљен од Христа и наслађивати се гледањем лица Његова, као што је сам Он рекао: Ја љубим оне који мене љубе (Прич. 8, 17). И опет: Ко има љубав к мени, имаће к њему љубав Отац мој; и ја ћу имати љубав к њему, и јавићу му се сам (Јн. 14, 21). Свети Јаков изображавао је чин мученика, не само оних који имађаху крв своју проливати за Христа него и оних који без проливања своје крви сваки дан Христа ради умиру греху, распињући тело са страстима и жељама (Гл. 5, 24). Јаков значи препречитељ, борац, победитељ: а све то не може се бити без страдања. Стога сваки који се бори са искушењима што му долазе од невидљивог врага, и који савлађује и побеђује своје страсти свакодневним умртвљивањем, јесте, слично Јакову, мученик и силни борац, премда он и не пролива крв своју; и по мери својих напора и страдања у тој борби око одбијања, савлађивања и побеђивања искушења, он ће се и прославити са Христом победитељем. Свети Јован девственик изображавао је чин оних који чувају чистоту тела и духа, којима се даје нарочита благодат – да виде Бога у слави, по речима самог Господа: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт. 5, 8). – Господ дакле, узимајући са собом Петра, Јакова и Јована на Тавор да виде славу Његова Преображења, показују да онај који жели да обитава с Њим у царству небеском и да се наслађује гледањем лица Његова, треба да подражава Петра у љубави, Јакова у мучеништву и Јована у чистоти; тојест треба да према својој моћи подражава угоднике Божје, који пламену љубав имађаху к Богу и свакодневним умртвљивањем себе самих показаше се мученици не проливајући крв своју, и сачуваше се чисти од сваке прљавштине тела и духа, очистивши себе истинским покајањем.
Зашто Господ своја три ученика одводи за молитву на високу гору, а не одлази с њима на неко равно место? Зато, да би приближивши их од земних низина ка небеској висини, на тајанствен начин дао поуку свима, да који год хоће да се удостоји небесних откривења и виђења славе Божје, треба да остави низијска, земна пристрашћа, и да жели и тражи висинска, небесна блага. Тако говори блажени Теофилакт: „Господ их изводи на високу гору, показујући тиме да ко се не уздигне над земним, није достојан видети небеска откривења. Дивно поучава свети апостол Павле, говорећи: Тражите оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога; мислите о ономе што је горе а не што је на земљи, где је живот ваш сакривен с Христом у Богу (Кол. 3, 1-3). Који ходи у долини, не може видети далеко; а ко се попне на високу гору, лако види далека пространства. Ко се брине само о овом животу, како може схватити блага будућег живота? А ко се пење на гору богомислија, он познаје и види умом, као очима, чак и оно што је изнад небеса. Гмизавци што гмижу по земљи и животиње што живе на земљи не могу да гледају у сунце; тако и ум човечји, погружен у земну таштину, никако не може да види славу Христову и да се озари светлошћу благодати Његове. Подигни ум свој, човече, од земног к небесном, од садашњег к будућем, од пристрашћа према низинском ка жудњи за висинским, па ћеш онда сазнати како је добар Бог Израиљев, како је сладак сладчајши Исус, како је дивна љубав Његова, и насладићеш се божанским откривењима Његовим“.
Господ изводи Своје ученике не на ниску него на високу гору. Због чега? Да их научи богомислију, и уједно с тим трудољубљу. Висина горе – слика је богомислија, а пењање на гору – указање на труд. Добро је ум узносити к Богу, али не треба остављати ни труд: јер се добра дела постижу трудом. Ум види Бога, а труд приводи к боговиђењу; ум се покорава Христу слушајући заповести Његове, а труд носи јарам Христов ходећи стопама његовим. Богомислије се наслађује унутрашњим гледањем Христа, а трудољубље скреће на себе очи Христове: „види смирење моје и труд мој“, рекао је псалмопевац (Пс. 24, 18). А бити гледан Христом, није мање благо него гледати Христа. Обе ове врлине, богомислије и трудољубље, неопходне су ономе који жели да постпгне небеска блага и радости, као птици крила: птица не може са једним крилом летети по ваздуху, нити се човек може са једном од ових двеју врлина успети на врх савршеног спасења; јер без трудољубивог живота нема дејства, и трудољубље без богомислија не користи много. Са два крила свака птица лети добро: са две врлине, богомислијем и трудољубљем, сваки узлази на мислени Тавор, да вечно гледа славу Божију, али узлази у почетку трудољубљем, јер је оно претеча богомислија и боговиђења. Свети апостоли узеше на себе труд, пењући се на високу гору, да виде славу Преображења Господња. И ко се може надати да се без труда удостоји наслађивати се гледањем лица Божја?
Зашто Господ узведе на гору само Петра, Јакова и Јована, а не узе народ који је ишао за Њим и остале апостоле? Зато да оне који желе упражњавати богомислије и наслађивати се боговиђењем, научи да траже уеамљеност и безмолвије, молитвено тиховање. Само три апостола бише изведени на безмолвно место, јер врх горе беше као пустиња, ненасељена људима, да би им се у усамљености и тишини јасније открила слава Господња. У вреви и метежу Господ не открива себе тако као у усамљеничкој тишини. Пророк Илија види Бога умом својим, када, стојећи пред царем Израиљским Ахавом и расправљајући се с њим, каже: Жив ми Господ, пред којим стојим (3. Цар. 17, 1), тојест телом стојим пред тобом, а умом стојим пред Богом мојим; телесним очима видим тебе, а очима ума Бога. – Но пророк Илија неупоредцво јасније види Господа свог у пустињачкој усамљености на гори Кармилу, где се он удостојава слатког разговора с Богом и откривења Његових не само умом него и на видљиве начине. Истина, могуће је и усред вреве житејске понекад узносити ум свој к Богу, али не тако лако као у тихој усамљености: јер тамо је тако много сметњи, а овде тишина и мир. Не говори узалуд сам Господ: Станите (тојест повуците се из вреве) и познајте да сам ја Бог (Пс. 45, 11); познајте ме, вели, вашим богомисленим умовима, колико сам милосрдан! колико самилостан! колико љубави имам за оне који ме љубе, и како ме брзо налазе они који ме траже! познајте ме и брзо ћете ме наћи, ако само одбаците сујету и повучете се из животне вреве. Сазнавши то, многи су бежали из многометежног света у пустињску тишину, потуцали се по горама и по провалијама земаљским, да би се у самоћи посветили Богу, наслађујући се радостима од општења с Њим. Као што пева свети Дамаскин: Пустињаци, који су изван сујетног света, непрестано чезну са Богом.[2]
Потражимо тајну и у овом: зашто Господ изведе ученике Своје на гору не дању него при наступању ноћи? Зато што је ноћ подеснија од дана за богомислену молитву: јер ноћу сва васељена ћути и ништа се не види сем неба, украшеног звездама, које самом красотом својом вуче к себи и очи и ум људски. Господ изводи ученике Своје на Тавор да ноћу виде славу Његову, да би и нас све научио, да за време модитве не мислимо ни о чему земаљском него да свим срцем стремимо к небеском. Некада цар Давид пророчки запева, показујући на који начин ће се људима открити познање божанских тајни. Обратимо пажњу ко је тај учитељ што открива божанске ствари: Ноћ ноћи јавља знање, вели цар псалмопевац (Пс. 18, 3). Ноћ стварно и јесте такав учитељ који познању Божјем учи људе, који су у овом краткотрајном животу као у ноћној тами и седе у сенци смрти. „Ако, вели свети Кирил, ноћу погледаш на небо, чије безбројне звезде светле као свеће, и размислиш како се људи, који су цео дан трчкарали, ноћу за време спавања ничим не разликују од мртваца, ти ћеш се згадити на све безочности људске“. Ево дакле наука који пружа ноћ: он нас учи да познамо таштину житејских брига и дрских богопротивних дела, и да их се гнушамо. Сви који живе на земљи, ноћу су слични мртвацима; и све што се види дању, ноћу се покрива тамом, као сахрањено њоме. Прекрасне палате и дивне грађевине су као гробнице; изврсно дрвеће, баште, градине, јесу као нека страшила; злато, сребро, драго камење у ноћној тами ничим се не разликује од бакра, гвожћа и простог камења, јер се њихова лепота и вредност не примећују; ништа од земаљских ствари не може ноћу веселити људске очи, јер је све покривено тамом; једино се види небо, окићено звездама као скупоценим бисерима, и оно весели очи које гледају у њега. Ту се огледа божанска мудрост: ноћ нас на тајанствен начин учи богоугађању. Јеси ли се, човече, усамио у тишини на молитви с трудољубивим подвигом, и почињеш се пењати умом на гору богомислија, нека за твоје очи све земаљске ствари буду онакве какве им изгледају ноћу; сва блага овога света која доносе привремена задовољства, презири и гнушај их се, јер су мрачна, покривена сенком смрти, и не садрже у себи никакву праву насладу. Нека ум твој созерцава једино небеска блага, па ће ти се открити светлост благодати Божје, и испунићеш се духовне радости од слатког боговиђења.
Зашто Господ изводи ученике Своје на гору Тавор, а не на неку другу гору, да им покаже славу Преображења Свог? Тавор у преводу са јеврејског значи палата чистоте и светлости. Зато Господ и изводи ученике на Тавор, а не на друго место, да би самим називом горе дао поуку о томе, да који жели видети славу Господњу, треба пре свега да има савест, сличну палати чистоте, да би достојно примио у себе светост благодати Божије. Споменимо се овде и древног догађаја који се збио на Тавору. Када војвода хананске војске Сисара дође да уништи Израиљце, израиљски предводник Варак изиђе најпре на Тавор и тамо сабра израиљску војску, па сиђе одатле и удари на непријатеља, и потпуно уништи хананску војску, тако да и сам Сисара погину (Суд. 4, 2-24). Овај древни догађај Господ тајанствено понови у Своме Преображењу: намеравајући да победи адског Сисару, Он најпре узиђе на Тавор да одатле, наоружавши се пројављеном силом Божанства као оклопом, удари на ђавола и победи га. О томе се и водио разговор на Тавору: „говораху о изласку његову“ (Лк. 9, 31). Ово је упутство и хришћанину који жели да победи невидљивог непријатеља и сатре његову греховну силу: нека он прво узиђе на Тавор чистоте срца, нека истинским покајањем очисти савест своју, и преобрази се од рђавог живота у врлински, и обуче се у оклоп правде, и узме „свеоружје Божје“ (Еф. 6, 13), – тада ће лако сатрти вражију силу. Господ, узишавши на гору са ученицима Својим, „преобрази се пред њима“ (Мт. 17, 2). Ове речи „пред њима“ еванђелист Ја написао са циљем да разјасни тајну: да се Христос преобразио не себе ради, засијавши лицем као сунце, јер просветлење није потребно Светлости која нема никакве таме у себи и која је „сјај славе Очеве“ (ср. Јевр. 1, 3), него се Он преобразио нас ради, да просвети таму нашу и да нас преобрази из слугу греха у истинске слуге Своје и из синова гњева – у синове возљубљене Богу. Јер сва намера Христова, и циљ намере Његове беше: Да нас начини децом Божјом. Ради тога се Он оваплоти од Пречисте Дјеве, ради тога Он узе „обличје слуге“, ради тога се Он нађе као човек (Флб. 2, 7), и каквим све слугинским трудовима Он не послужи нама, да би пропали у нама образ Божји обновио као у синовима Небеског Оца. Некада Мојсије говораше Господу: Светиња твоја, Господе, коју руке твоје спремише (2. Мојс. 15, 17). Обратимо пажњу на ове речи: „руке твоје спремише“; – не каже: руке људске по твоме наређењу спремише, него: Ти си се сам трудио рукама Својим. Мојсије је ово рекао, да укаже на превелико старање Господње о човеку: јер шта све Господ није учинио, и не чини, ради човека? Ради човека Он је створио небо и земљу, мора и реке, и све што је у њима и на њима; ради човека Он дању и ноћу небеским светилима обасјава сво поднебесје; ради човека Он шаље дажд, росу, снег; ради човека Он бива земљоделац и градинар, сади и одгаја, да човек не би ни у чему оскудевао. Размишљајући о томе, свети Кирил Јерусалимски вели: „Спаситељ наш свакоме посебно бива на корист: коме је потребно весеље, Он бива виноградар; ономе који хоће да уђе, Он бива врата; онима који желе да принесу молитве Он бива посредник и архијереј. И опет: онима који имају грехе, Он постаје Јагње, да би био заклан за нас; и свима бива све, остајући неизменљив у истости Своје природе“. – Тако нама грешнима на разноврсне начине служи Господ наш, који говори за себе: Син Човечији није дошао да му служе, него да служи (Мт. 20, 28). И све Он чини ради нашег добра, не тражећи ништа за себе, да би нас привео у познање добара која нам Он непрекидно чини, еда бисмо се, прожети благодарношћу, преобразили из грешника у праведнике, и из светољубаца у богољупце. И на Тавору Он се преобрази нас ради, да би нас уверио о припремљеној нам небеској слави; и Он ће преобразити наше понижено тело, да при општем васкрсењу буде једнако телу славе Његове (ср. Флб. 3, 21) у бесконачном царству Његовом, приправљеном „од постања света“ (Мт. 25, 34) онима који Га љубе. С њима нека и све нас удостоји милосрђем Својим благодати гледања лица Његовог Бог и Господ наш, Христос човекољубац, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове, Амин.

ЈУНАК БУДИМИР ДАВИДОВИЋ 1890-1980

Будимир Давидовић је био један од највећих јунака Првог Светског Рата. За своје јунаштво одликован је највишим војним одликовањима, са две Карађорђеве звезде са мачевима, Орденом Легије части, Орденом Белог орла с мачевима, Обилићевом медаљом за храброст и Албанском споменицом. Преживео је 74 ране од гелера, 17 убода бајонетом као и бомбy која му је откинула руку.
У јеку најжешћих окршаја Србске војске против бугара почетком 1918. годинe, јавио се у јуришну чету и ту је приликом напада на положаје Крвави Зуб-Обла Чука, завршено ратовање Будимира Давидовића. У току саме борбе прса у прса убоден је бугарским бајонетима тачно 17 пута, међутим ту тек почиње права животна драма Будимира Давидовића. Један бугарин баци на њега две бомбе. Он успе једну бомбу да одгурне ногом, другу ухвати руком. Хтео је да је врати бугарину у земуницу, међутим тек што ју је ухватио, бомба експлодира и разнесе мy руку све до рамена. Будимир скочи у грозници, није желео жив да се преда, и крајњим напором покуша да се извуче. Придиже се и поче да бежи у правцу наших ровова, aли није погодио место где је била просечена жица, него се уплете у бодље. Надљудском снагом успео је Будимир да се искобеља из жице, искиданог одела и коже. Рука му је висила на кожи, придржаваjyћи je како потпуно неби отпала. Окрену се и иза себе види два бугарска војника која су потрчала ка њему. Левом руком из торбе извуче последњу бомбу. Зубима је ишчупао упаљач и баци je иза сeбe и том приликом уби их обојицу. Ty Будимир паде онесвешћен. Када се повратио био је суочен са тешким стањем, сав у крви и са тешко повређеном руком која му је практично висила на кожи. У току операције војни хирург Др Алкалај извадио је 74 гелера из исто толико рана, а такође ампутирана му је и рука до рамена. Остало је уписано у дневнику самог хирурга дa je yкупно на телу имао 91 рану и да у целој његовој каријери није видео да неко поред тако тешких рана и обилног крварења преживи. Тврдио је да у читавој историји медицине није забележен сличан случај и да нико никада ништа слично није преживео. Као чудо у својој лекарској пракси показивао је 74 парчета од бомби што је извадио из његовог раскрвављеног тела. 

Након неколико тешких операција и борбе за живот многи официри и војсковође долазили су у обилазак овом великом јунаку, а међу њима су били и Командант источне војске Генерал Сарај као и сам Регент Александар Карађорђевић. Регент Александар скинуо је са својих груди Карађорђеву звезду са мачевима и лично је предао Будимиру. Такође и сам Генерал Сарај је уручио Будимиру Давидовићу француски орден Легије части. Тако је Будимир на својим грудима понео највиша одликовања којe један војник може имати: две Карађорђеве звезде са мачевима, Легију части, Белог орла с мачевима, Обилићеву медаљу за храброст и Албанску споменицу.
Након рата Будимир је цео свој живот провео у великом сиромаштву, радећи као тешки војни инвалид, најтеже физичке послове како би прехранио жену и двоје деце. Умро је у деведесетој години живота, y Чачку 1980. године. Комунистичка власт није дозволила пристојан опроштај и прикладну сахрану достојну овом Див јунаку.
Нека му Бог Свевишњи подари рајско насеље у Небеској Србији.

Вечна му  хвала.Захвално Србство.
С ВЕРОМ У БОГА - ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!!!

СТЕВАН СИНЂЕЛИЋ

Бесмртни јунак чегарски, Стеван Синђелић, родио се у Ресави, у селу Војска близу Мораве, а његово јуначко дело остаће упамћено.

Стеван Синђелић је рођен 1770. године у селу Војсци, у Округу моравском. Његов отац, угледни занатлија Радован Ракић је умро врло млад, па се Стеванова мајка, Синђелија, преудала.
Зато су га људи по мајци Синђелији прозвали Синђелић. Пре устанка служио је код чувеног ресавског кнеза Петра, кога су дахије пред почетак устанка посекле. Још пре него што ће подићи устанак, Kарађорђе је прелазио преко Велике Мораве и састајао се са Синђелићем и договарао се о почетку устанка, па је Синђелић почео да прикупља народ ресавског краја за устанак.
Чим је објављен устанак у Орашцу, Kарађорђе је о томе обавестио Стевана Синђелића. А ово је чињеница која би могла да укаже колико је заправо Стеван Синђелић имао учешћа у Првом србском устанку.
Међутим, оно по чему је Стеван Синђелић највише познат свакако је његова борба за ослобођење Србије, која је била под влашћу Турака и један храбар гест који је учинио.
Наиме, Битка на Чегру је Синђелићева последња битка и уједно најупечатљивија. После повлачења Петра Добрњца и Хајдук Вељка, Турци су искористили моменат и кренули на србску војску на Чегру.
Неколико пута је турска војска јуришала на храбре србске јунаке и исто толико пута Стеван Синђелић је са својом војском бранио положаје.
Борба је почела 19. маја ( 31.маја по новом календару) 1809. године, у јутарњим часовима.
Србска војска је трпела огромне губитке, док је турској војсци надолазила нова војна снага.
Kад је Стеван Синђелић видео да не може Турке истерати из шанца, да је много Срба изгинуло, а да не би пао жив Турцима у руке, опалио је из своје кубуре у пуну бурад барута и тако је завршио бој.

ВЛАДАРИ ПРЕ НЕМАЊИЋА

 

Скадар као престоница Србије

 

Последњу годину дана су јавна средства у Србији преплављена подацима о србској династији Немањића, од 12. до 14. столећа Нове ере. У чланицима се истиче, да су Немањићи створили србску средњевековну државу, а да је први крунисани србски краљ био Стефан Првовенчани Немањић (почетак тринаестог столећа).

Стефан Првовенчани Немањић је само први крунисани владар у династији Немањића, а никако први крунисани србски краљ Средњег века. Јер, Србија је основана 490. године с престоницом у Скадру, а од тада – па до 1171. године, кад власт преузима Немања, Србија је трајала око 700 година и имала је више од четрдесет крунисаних краљева.

Преднемањићка Србија се простирала од Црног мора до иза Трста, што сведочи у 18. столећу и Андрија Качић Миошић и тадашњи историчар из Венеције Себастијан Долчи.

Значи, тврђења званичне повјести (историје) – да су Срби дошли на Балкан и у Подунавље из Русије тек у 7. столећу Нове ере, те да су се описменили и покрстили тек у деветом столећу, потпуно је кривотворење (фалсификат).

Пре Стефана Немање, Србијом су владале три династије: Свевладовићи (од 490. до 641. године), Светимировићи (од 641. до 794. године) и Оштривојевићи (од 724. до 1171. године).

Занимљиво је, а званична повјест (историја) то не бележи, да државници Западног римског царства и Источног римског царства (Византија – измишљен назив) нису признавали у другим земљама владарима титуле краља и цара, те су србске краљеве, у својим документима, бележили као: банове, жупане, деспоте, кнежеве…

Папа је признао краљевску титулу тек Стефану Првовенчаном Немањићу, јер је то учињено због крсташког рата против Србије – крсташи Западног римског царства су окупирали србски Задар и околину (1202) и спремали се на освајање Источног римског царства.

Зато им је требао мир са Србијом, те су Немањићу признали краљевско звање – да Србија не би помагала Источно римско царство, које су крсташи напали 1204. године и заузели Консантипољ и велики део територије, којом су владали до 1261. године.

Због занемарене истине о прошлости Срба и осталих Словена, није се дошло до имена свих србских краљева пре Немањића, али до имена већине јесте, те наводим та имена у све три преднемањићке династије:

Свевладовићи: Оштроило, Свевлад, Селимир, Владан, Радимир Други и непознато име следећег;

Светимировићи: Светимир, Будимир Светопелек, Светолик, Владислав, Томислав, Себислав, Владимир, Кадомир, Тврдислав.

Оштривојевићи: Оштривој, Толимир, Прибислав, Крепимир, Светорад, Родослов, Часлав (непозната имена владара од 865. до 926. – но, пронађено је ових година докумената о краљици Домослави, у зиданама једне цркве у Далмацији – почетак 10. столећа, за коју су Хрвати написали да је хрватска краљица.

У њиховој повјести пише, да су тада владали „хрватски владари“: Томислав, Трпимир Други и Крепимир Први), Палвимри Ратник, Тјецимир, Прелимир, Силвестар, Тугимир, Хвалимир, Драгимир, Владимир Други, Добросав, Војислав Први, Михаило, Бодин, Добросав Други, Владимир Трећи, Ђуро и Грубиша.

Невероватно је да званична повјест (историја) не спомиње оволики број владара Србије у Средњем веку. А колико су они важни (то се подразумева), видећемо из времена србског краља Крепимира Оштривојевића, владао од 815. до 840. године.

Почетком 9. столећа, Србију су војно напале: Франачка, Бугарска и Источно римско царство (Византија) – исто као и НАТО 1999. године! Тад су Бугари окупирали источну Србију, а из ње је побегао племић с делом војске и народа и стигавши до Срема, којег су окупирали Франци, заједно са Славонијом и северноисточном обалом Јадрана. Борна се предао Францима. Франци су му уступили североисточни део јадранског залеђа, које су окупирали, те је тим подручјем Борна административно управљао и спроводио политику франачких окупатора.

Ове чињенице данас признају и немачки повјесничари (историчари). Одбацују наметнуте лажи о Србима и осталим Словенима, које су у друштвене науке унели званичници германско-нордијске историјске школе у 19. столећу. Данас, немачки научници оповргавају сведочанство Константина Седмог Порфирогенита, јер нема основа веровати у његов садржај и његов навод о досељавању Словена на Балкан у 7. столећу.

Немци тврде:

„Порфирогенит је једини извор тврдње о досељавању Срба и Хрвата на Балканско полуострво у VII веку. Порфирогенита су се слепо држали и Ватикан и представници германско-нордијске историјске школе“.

Немачки научници данас овако описују кнеза Борну, који је у званичним друштвеним наукама уписан као хрватски кнез, мада је рођен у Кучеву, у Источној Србији, где је био обласни владар земље око Кучева и око реке Тимока.

Ево најновијих немачких истраживања о Борни:

„Најстарију вест о Борни налазимо код Ајнхарда, познатог летописца на франачком двору. Године 818, бележећи како су два словенска посланства ступила пред цара Лудовика – жалећи се на Бугаре, он у наставку износи да су то били „legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum, qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant“ (посланици Браничеваца и Борне, кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно из заједнице с Бугарима отпали и у наше крајеве прешли).

Борна, Тимочанин, био је заједнички кнез Гудушчанаца и Тимочана. Гудушчанци су србско племе тада настањено у долини Пека. Име су добили по античком граду Гудускуму, данашње Кучево, чији се слабо истражени остаци налазе недалеко од данашње варошице Кучева, на супротној страни Пека, при ушћу речице Кучајне.

Темељи грађевина овог града, зидани од опеке и камена, протежу се дуж Пека дужином од 4 километра. Дакле, племе Гудушчанаца географски се налазило између Браничеваца и Тимочана. Борна је склопио савез са франачком државом и са својом војском послат да угуши устанак Људевита Посавског, у Славонији.”

Способни кнез Борна убрзо постаје господар у приморској Хрватској. Године 818, пре избијања устанка, он је код Ајнхарда записан само као кнез Гудушчана и Тимочана. Већ идуће године, кад је водио на Купи велику битку с Људевитом, био је већ „dux Dalmatiæ“.

У трећој години устанка (821), Борна постаје „dux Dalmatiæ atque Liburniæ“, дакле кнез целе далматинско-хрватске области.

Из градације ових титула, може се извући закључак: да су Франци Борни, као награду и помоћ, давали све већу власт, на све већој територији, док му најзад нису дали и кнежевски положај.

Треба знати, да се Србија прибрала у време Крепимирове власти и повела је ослободилачки рат, да би ослободила окупиране територије. Победила је Франке у Срему, код Славонског брода и у трећој бици, такође, 829. године у Истри, те је половина Истре и североисточна обала Јадранског мора враћена у Србију, што је србски краљ Крепимир прославио у главном граду Србије – Скадру.

Већ се зна, а и на основу и изјава данашњих немачких историчара, да су у Србији биле племићке административне области: Рашка, Зета, Хрватска и Босна. Нису то биле посебне државе – како је то фалсификовано у друштвеним наукама у 19. столећу, а одржано до данас!

Било би корисно за све нас – да ове чињенице о древној и раној средњовековној истини о Србима и осталим Словенима упућујемо словенским државницима, научним установама, гласилима и појединим истраживачима…

Слободан Јарчевић

(Аутор је члан Српске развојне академије – РАС у Београду; члан Удружења књижевника Србије и члан Петровске академије наука и уметности -Русија)

ЗЛОЧИН КОМУНИСТА ПРОТИВ СРБСКОГА НАРОДА И ПРАВОСЛАВЉА

Јосип Броз Тито после 1945. није био антифашист, јер је владао методама које се ничим не разликују од фашистичких, односно нацистичких: увео је терор, отварао логоре, у којима су под нељудским условима затварани непријатељи његове власти, срби, спроводио масовна убиства; сетимо се Голог отока и насилних откупа крајем четрдесетих година. Биле су то методе достојне Јосипа Стаљина и Адолфа Хитлера!..

Још пре почетка Другог светског рата, безбожни комунисти су ковали планове о касапљењу Краљевине Југославије и србскога народа. Комунистичка партија Југославије је на својим првим конгресима отворено заузела став да треба срушити Краљевину Југославију као “тамницу” југословенских народа. Комунисти су на чувеном комунистичком конгресу у Дрездену децидирано одлучили и навели Србске земље које су, после распада Краљевине Југославије и извођења њихове револуције, требале да постану државе. На том конгресу, нажалост, Србија није била поменута као будућа држава.

Документа показују да је Броз већ на заседњу Авноја 1943. засновао границе република нове Југославије, само је Србију оставио недефинисану. То је значи, да Србија може да буде само онолика колико преостане кад се сви други намире. Хрватској држави Тито присаједињује српску покрајину Барању, затим Истру, Далмацију и готово целу јадранску обалу са острвима. Уставом из 1974. Хрватској и другим републикама је омогућена каснија државност.

На Косову и Метохији доселио је из Албаније више од 300.000 младих Албанаца, док је забранио повратак преко 200 000 Срба. Броз је систематски смањивао број Срба у Југославији, формирањем нових нација а све са циљем вештачког умањивања броја Срба. Ово је новим комунистичким властима било неопходно како би доминацију Срба, њену заступљеност код гласања, у државним и другим структурама што више умањили.

На бази те политике већ после завршетка Другог светског рата 1945 проглашавају се две нове нације – Црногорска и Македонска, а 1965. створена је и трећа новокомпонована нација „Муслимани“ бошњаци настали од србских јањичара.

У одушевљењу што су се дочепали главног града Србије, комунисти су се тешко обуздавали у јавним иступима. „Србији није довољно пуштено крви”, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из „ослобођеног” Београда. „Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости”, рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава „полудивљег” Слободана Пенезића Крцуна гласила је: „Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо”. У „Популарној енциклопедији БИГЗ-а” из 1976, званичној енциклопедији комунистичке Југославије, на страни 1251. стоји да је Удба основана као Озна 14.5.1944, а да од средине 1952. није више војна формација и да ради у оквиру устава и закона. То је званично признање да је пре тога радила изнад закона и устава и сви они који су руководили имају командну одговорност за сва убиства која су се догодила. Јово Капичић у медијским наступима је сам признао да је учествовао у злочинима и да је своју функцију обављао без законских ограничења. Потребни су томови да би се навели сви злочини које је Ђилас починио, прво у својој родној Црној Гори, а потом и касније у Југославији.

Према подацима америчког министарства војске, комунисти су у Београду стрељали „између 13.000 и 30.000 људи”. Мајор Озне Милан Трешњић сведочио је да је у кварту којим је он командовао убијено 800 цивила, а Београд је имао 16 квартова. Како разумети стрељање јавних и културних радника и уметника у Србији, само зато што су другачије мислили и противили се револуционарним тј. насилним методама освајања власти? Пазите, није реч о ликвидацији припадника четника Косте Пећанца, Љотићевих фашиста, Недићеве жандармерије или војника Југословенске војске у отаџбини (историјско крштених као четници србска војска – да би се изједначили са истребитељима Срба – усташама, који су се преобукли у партизане). У питању су били цивили, капиталисти, угледни сељаци, интелигенција (која по комунистичким критеријумима није била поштена) све до јавних и културних радника и уметника. Једина кривица тих погубљених људи било је другачије мишљење и противљење да се власт осваја револуционарним, насилним методама.

Било је то право „партизанско-усташко безумље и лудило“. КПЈ је већ 1941. године направила спискове за ликвидацију угледних србских домаћина, који могу да сметају успостављању њихове диктатуре, а на крају рата ти спискови су само допуњени новим именима. Једини Титов ратни циљ био је да преузме (преотме) власт над читавом Југославијом, по сваку цену! Брозови партизани су борбе са Немцима и усташама избегавали кад год је то могло. Уместо да нападају Немце, Немци су нападали њих, организујући против и партизана и четника неколико офанзива на инсистирање Берлина.

Након рата, Брозова титографија је од ових немачких потера и бежаније партизана пред Немцима правила партизанске херојске борбе против окупатора. Тито је марта 1943. Немцима отворено понудио сарадњу у борби против западних савезника ако се искрцају на јадранској обали. Ђилас и Велебит у марту 1943. године у Загребу убеђују Кашеа и Хорстенауа: „Ми се не боримо против вас, Немаца. Ми се само бранимо. Немојте нас гонити и нећемо пуцати на вас. Наши непријатељи су четници. Ми се боримо само против њих.“ („Еин Генерал им Зwиелицхт“, Банд 3, Бохлау Верлаг Wиен-Коелн-Граз 1988; М. Ђилас „Партизански рат“, Београд 1979. године). Договор је поштован, без обзира на то што га је Рибентроп осудио и одбио, али је „фер плеј“ одржан….”

Отпор према нацистима је био само изговор, док је прави циљ био доћи на власт и завести систем интегралног комунизма, Тито у југословенској скупштини 26.6.1950. године. За Тита, Ђиласа и његове другове, такозвани “народноослободилачки устанак” био је само реторичка флоскула за прикривање правог циља: комунистичке револуције/диктатуре. Организовану, војно-герилску борбу против наци-фашизма отпочела је, прва у окупираној Европи, Југословенска војска у отаџбини на челу са пуковником Драгољубом Дражом Михаиловићем на челу, и то 17. априла 1941. г. (истог датума је сачињен анекс споразума између комуниста и усташа који је закључен још 1935. г. којим је уговорена сарадња у циљу сламања југословенске државе, србства и православља).

У том тренутку је важио споразум између СССР и Немачке, тако да ниједна комунистичка организација, укључујући и Брозову, није била, нити је могла бити у сукобу са наци-фашистима. Тек “вероломни” напад на СССР 22. јуна 1941. г. отвара могућност ратовања комуниста против Хитлера. Глупо и наивно је данас користити комунистичку иконографију – српове, чекиће и црвене петокраке – као симбол антифашистичке борбе. Стаљин је први, али не и једини, који антифашизам користио као изговор за бруталност према свим политичким противницима. То су исто радили и Јосип Броз као и Георги Димитров. Стотине хиљада Руса, који су завршили по сибирским гулазима, били су етикетирани као „фашисти“, што је значило дозволу за њихово убијање или у најмању руку нељудски однос према њима. Жалосно и велика срамота је да се о страдањима на Голом отоку ћути, поготово када се зна да је ухапшено 55.000 људи-слободара и љубитеља Русије, да је 8.800 њих убијено и то на звјерски начин, бацано у море, сахрањивано као псе по билећком и голооточком камењару, удављено у мору као што је случај са амбасадором Жарком Поповићем из Бјелопавлића.

Познато је да је под мукама у истражним затворима уморено на стотине људи или се убило под несносним терором. Голи оток је својеврсни зверињак у коме су управљачи, разарали људско тело, разграђивали, черечили, дробили, на варварски и вандалски начин, у коријену разарали душу и морал невиних жртава, здравих и нормалних људи. По директиви Броза, голооточанима је био створен пакао у логору, гладовали су под најсуровијим исцрпљујућим мукама, жеђ их је сатирала на ужареном сунцу голог безводног острва. За бржу смрт, помагале су заразне болести. Највећа радост била је смрт и сви су молили: “Убијајте, не мучите ме више”.

Зашто о овом геноциду за убијање, мучење и сатирање људи ћуте историчари, академици, научници и јавни радници? Евидентно је да је антифашизам био један од инструмената у рукама тоталитарних режима источне Европе који је био масовно коришћен у сврху пљачке приватне имовине, уништавање живота и судбина појединаца и њихових породица, спровођења тортуре свих врста и облика… или у најмању руку понижавања непожељних појединаца и група. Сваки национализам је опасан али је србски најопаснији. Овако је гласила максима југословенских комуниста, она на којој је Титова Југославија створена и одржавана у животу. На тој логици озидан је чардак назван братство и јединство, ова формула остала је у животу након растакања Југославије; ево је и данас живи, делује ефикасније него икада, а на њеној примени највише инсистирају они који с поносом истичу да су борци против тоталитарних идеологија, комунизма свакако.

За Европу ниједан национализам на Балкану није опасан, осим србског. Оно што није дозвољено ловачкој организацији Србије, дозвољено је армијама и паравојним формацијама осталих државица. Од Србије је отето Косово, Срби су избрисани у Словенији, готово протерани из Хрватске, а оно мало што их је остало изложено је шиканирању сваке врсте; у Црној Гори ниједан Србин не може да добије иоле значајну функцију у државној администрацији, али за Брисел и Вашингтон то није проблем.

ГЕНОЦИД ПРЕМА СРБИМА СЕ НАСТАВЉА

О комунистичким злочинима над недужним србским становништвом ће се тек писати и они ће по монструозности бити уз усташке злочине у Независној Држави Хрватској. Када је реч о усташама, комунисти су са њима били у добрим односима и годинама пре рата. У броју 28. за 1932. годину, у гласилу Централног комитета КПЈ писало је дословце и ово: ”Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну”. У уговору потписаног 17. априла 1941, седам дана после оснивања Павелићеве НДХ, којег су у име усташа потписали Миле Будак и Младен Лорковић, а у име Комунистичке партије Хрватске Андрија Хебранг и Владимир Бакарић стоји ово: ”Комунисти неће предузимати никакве акције против НДХ”. Усташка власт у НДХ, због своје антисрпске политике, пружила је Титу далеко највећу подршку. ИНТЕРЕСАНТНО ЈЕ ДА СЕ ТИТО ЦЕЛО ВРЕМЕ РАТА НАЛАЗИО НА ТЕРИТОРИЈИ НДХ! ШТА ВАМ ТО ГОВОРИ? Титови партизани никада нису чак ни покушали да нападну, ослободе, униште логор Јасеновац. Мисли ли неко да је то било случајно? Тито је као главног непријатеља третирао је Равногорски покрет, што га је чинило природним савезником Павелића и Немаца.

Након што се распала Југославија, уследио је осветнички поход уништавања православних Срба. И усташе и комунисти су се још у првим данима рата у Југославији устремили на Србску Цркву као духовни стожер Србства, тако што су најпре убијали србске владике и свештенике. Своју мржњу су утиснули и у песме које су у том времену певали. Црним словима су остали записани стихови: „Носим капу са три рога и борим се против Бога“, „Ми смо против Бога и владара, против Цркве и олтара“, „Устај сељо, устај роде, да те браним од господе, од попова мантијаша и осталих зеленаша“ итд. Тада је убијено преко три стотине србских свештеника и срушено 180 србских православних храмова!

Примери свирепости Титових комуниста су „пасја гробља“ у Црној Гори и „лева скретања“ у Источној Херцеговини, у зиму 1941/42. године. Најобимнији рад о комунистичким злочинима у Херцеговини, двотомну књигу „Крваво коло херцеговачко 1941-1942″, објавио је бивши херцеговачки партизан и високи официр Титове армије, др Саво Скоко. Многобројна документа Скоко је употпунио сведочењима партизана очевидаца догађаја. За Павла Ковачевића, партијског руководиоца Оперативног штаба за Херцеговину, Скоко каже да се његов екстремизам граничио „са неком врстом менталне поремећености”. Ковачевић је лично учествовао у суђењу и убиству свог оца Петра, 8. марта 1942. у Грахову. Када му је сутрадан у канцеларију дошла мајка и питала да ли може видети мужа, син јој је хладнокрвно одговорио: „Не можеш, убили смо га ноћас”.

У прве велике злочине комуниста у Херцеговини спада убиство тројице монаха у манастиру Дужи, 23. децембра 1941. Били су то стари руски монаси, избегли после 1917. године од бољшевичког терора. На Бадњи дан 1942. године црногорски партизани су код Колашина на десној обали реке Таре масакрирали 240 људи и над њиховим телима разапели лешину пса на крсту (дакле, убили су и недужног пса, иначе верног пријатеља породице Мандић која је ту такође страдала), те оставили натпис “ово је пасје гробље”. Родбина није могла да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно била унакажена и без појединих делова тела. Њихова је једина ‘грешка’ била што нису прихватили безбожнички комунизам“.

У неким општинама у БиХ партизани су убили више Срба чак и него усташе. Њихова убиства су била свирепа: Милан Бата Јанковић је у јесен 1941. у Чачку убијао чекићем, левом руком, са црвеном рукавицом, док је Владан Мићић у Ужицу убијао маљем. Један од главних егзекутора Срба, Владан Мићић из Пожеге, сведочио је како су убили преко 400 особа у Ужицу: „Неке сам убио и маљевима”, рекао је.

Стравичну слику комунисти су оставили и у Чачку. У подрумима катастарске управе и соколског дома пронађени су лешеви без главе, док су у подруму испод среског начелства нађени људске очи и просут мозак. Главни егзекутор био је Милан Бата Јанковић, који је симболично носио црвену рукавицу без прстију, на левој руци, а убијао је чекићем. Милан је био рођени брат Милке Минић, супруге једног од водећих комуниста Милоша Минића. Само почетком децембра 1943. године 2. пролетерска и 5. крајишка дивизија у области Прибој – Рудо на свиреп начин су убиле близу 200 србских цивила. Ево једног примера из лекарског налаза, сачињеног по одласку партизана: Илић Војислава, чиновник поште из Прибоја, стара 20 година, ћерка среског начелника Милована Илића, убијена у Рудом од стране партизана. Њен леш унакажен. Руке избодене и исечене, бутина десне ноге расечена до кости, од колена до бедара, десно око извађено, обе дојке прободене, лобања размрскана. Милован Ђилас је лично изјавио, да су се људи убијали маљем, као говеда.

ПОДУНАВСКИ ФОКСДОЈЧЕРИ су колективно веома страдали; Поименце је откривено 26.000 жена и 6.000 деце (од 51.000 страдалих Немаца) који су ликвидирани после рата, имовина им се колективно конфискује (пар изузетака само). На основу Титових наређења, комунистички преки судови слали су људе у смрт по кратком поступку и без права жалбе. „Ова пресуда је извршна и противу исте нема мјеста жалбе”, писао је Сава Ковачевић, председник Преког војног суда Никшићког партизанског одреда.

КОМУНИСТИЧКИ злочини дословно су избили из земље на Брду мира изнад Горњег Милановца 70 година пошто је Озна ту убила без суђења неколико стотина људи. Кости жртава су откривене јер су се осушили борови посађени поврх гробнице да би је сакрили. Гробови оних које је Озна прогласила народним непријатељима и убила систематски су уништавани по наредби Александра Ранковића од 18. маја 1945. године. Жртве су побијене на основу Уредбе о војним судовима, коју је издао Титов Врховни штаб у мају 1944, а њоме је прописано да за пресуду, укључујући и смртну, нису обавезни докази: “Код установљења истине о делу и кривњи оптуженог суд није формално везан ни за каква доказна средства, већ доноси своју одлуку по слободној оцени”. Захваљујући овом “правном акту”, Озна је у Србији убила 55.000 људи, чија су имена и презимена до данас откривена.

Тај број није коначан јер су наређења и архиве Озне уништаване. Извештај Државне комисије Републике Србије каже, да су партизани после Другог светског рата ликвидирали 416 ђака и студената, 2892 жена домаћица, јер су им мужеви били четници, 72 новинара, 857 трговаца,кафедјија, 345 учитеља, 77 глумаца и уметника!.. Процене броја жртава у комунистичким “дивљим чишћењима” крећу се и до 100.000 убијених. Историчари претпостављају да су егзекутори у Горњем Милановцу могли да буду исти они из Југословенске бригаде који су убијали у чачанском крају. Реч је о јединици састављеној од бивших усташа, учесника опсаде Стаљинграда, којима је командовао потпуковник Марко Месић. Југословенска бригада била је састављена од људи из 369. ојачаног хрватског пука, формираног у НДХ, који је 1941. отишао на Источни фронт. Пук је уништен код Стаљинграда јануара 1943, а од преживелих заробљеника и бораца из других хрватских јединица, почетком 1944. формирана је Југословенска бригада и у јесен исте године упућена у Југославију

ЈОСИП БРОЗ НАРУЧИО КРВАВИ УСКРС 1944. ГОДИНЕ!… Интензитет бомбардовања превазишао је чак и нападе немачког Луфтвафеа из 1941. Приликом савезничких бомбардовања Београда није погођен ниједан немачки циљ од стратешког значаја. Колоне са ковчезима протезале су се километрима београдским гробљима, као неколико дана раније у Нишу који је, такође, разорен „пријатељским бомбама“… Забележено је да су приликом бомбардовања Пријепоља партизани играли коло и викали: „Нека виде четници на чијој су страни савезници“.

У британској влади је несумњиво постојала подршка Титовом покрету. Богољуб Јефтић, посланик југословенске владе у Форин офису, уручио је демарш због директног стављања савезника на једну страну у грађанском рату. Британски обавештајац Мајкл Лиз био је члан војне мисије у Јабланичком округу 1944. и горко је закључио да се Стаљин сигурно грохотом смејао док су савезнички бомбардери убијали Србе за рачун његовог пулена Тита. Кад је Фицрој Маклејн, шеф енглеске мисије у Титовом штабу, скренуо пажњу Черчилу да су сви функционери Титовог покрета „отворени и задрти комунисти“ и да ће они у Југославији успоставити совјетски систем, Черчил није издржао:

– Да ли намеравате да живите у Југославији после рата?

– Не, господине.

– Ни ја. А пошто је такав случај – додао је британски премијер – уколико се мање Ви и ја бринемо какву ће владу они успоставити, утолико боље!… Не заборавимо да Тито није допуштао да се руши/бомбардује Загреб… ТИТО је био симбол свих комунистичких злочина, од којих је највише страдао србски народ. Да не заборавимо сремски фронт гце је тито и комунисти жртвовао 200,000 србаске младежи

Жалосно је што и после толико година, Тита чак и не означавају као диктатора и масовног убицу, већ ослободиоца

ОСЛОБОДИО СРБИЈУ ОД СРБА, А И СПЦ ОД СРБСКИХ ВЛАДИКА И СВЕШТЕНИКА

https://www.youtube.com/watch?v=Gfe5jVtSCWw

МИЛЕВА и МИЛОШ МАРИЋ

РУСИ ГА СЛАВЕ, А МИ ГА ЗАБОРАВИЛИ: СРБИ СУ ПОНОСНИ НА МИЛЕВУ МАРИЋА, А НИКО НЕ ЗНА КО ЈОЈ ЈЕ БРАТ

Милева Марић, генијална србска научница и прва супруга Алберта Ајнштајн, бар по имену, позната је локалној јавности. С друге стране, њен брат у овој области је заборављена личност, иако је реч о експерту светске славе чије име још увек и колико добро памте у Русији.
Име Милеве Марић добро је познато већини србске јавности. Неки ће и даље знати да вам кажу да је познати научник рођен 1875. године у богатој породици у Тителу у Војводини као најстарији од троје деце. Међутим, већина њих неће знати за судбину њеног десет година млађег брата Милоша.
То није чудо. Мало је трагова о Милошу Марићу у нашој земљи. Спомиње се у једној реченици ′′ Новосадска енциклопедија ", посвећен је мањем поглављу у књизи ′′ Милева и Алберт Ајнштајн ", а недавно се у друштву сестре и оца нашао и на Информативна табла о кући у Новом Саду у којој је пронађен и србски научник Милева Марић Ајнштајн провела је део живота. И то је све!
Зато највећи број Срба не зна да је најмлађе дете породице Марић било једнако, ако не и више, геније као најстарије, да је реч о научнику светског гласа који је задужио генерације руских научника, као па као и иза пројекта клонова - овај је управо Србин!
Марићи су, по рођењу две девојчице, умрли двоје мушке деце, па је Милош, по рођењу 1885. по старом србском обичају, добио име по оцу. Завршио је Србску православну гимназију у Новом Саду, а пошто је охрабрио из имућне породице уписао је 1902. медицину у Клужу, а савршенство наставио у Паризу и Швајцарској.
Милош је током боравка у Берну живео са сестром и њеним супругом Албертом и био сведок заједничког научног рада пара Марић-Ајнштајн, али након дипломирања студија напустио је њихов дом и вратио се у Клу где је започео медицинску праксу.
Милош је дочекао избијање Првог светског рата и општу аустријску мобилизацију. Први пут је стигао на јужни фронт, где су се водиле борбе против Србије, али је убрзо пребачен на северни фронт, против Русије. Овде је био заробљен али, након што су Руси чули за његово србско порекло, као и чињеница да је био лекар, послат је у Војну болницу Лефортпов у Москви.
Млади србски лекар се спријатељио са чувеним револуционаром Белом Куном. Овај познаник му је заправо пружио одређене руке када су научни експерименти у питању и даље савршенство. До краја рата остао је као лекар у болници, али се и бавио студирањем на катедри за хистологију Московског универзитета. Затим се преселио у Одељење за историју медицинског института Дњепропетровск.
Ни до данас није објашњено зашто је др. Милош Марић се након завршетка рата није вратио у Србију. Руски извори кажу да је одржао преписку са сестрама, али та писма нису сачувана. Поуздано је да се из рата јавио родитељима 1916 године, затим 1924. и никад после тога. Како годинама није стигао глас о њему, породица га је прогласила несталим и вероватно покојним.
А то, није могло даље од истине! У далекој Русији, др. Милош Марић из корена променио познату медицину и ушао у историју!
Човек који је пре осам деценија знао да клонира ћелију
Са 45 година Милош Марић је 1930. године изабран за шефа Одељења за историју на Универзитету у Саратову. Пре њега, катедру је предводио познати научник Б. А. Павлов.
Руска генетика ће вам данас рећи да је име Милоша Марића нека научна светиња у њиховој земљи! Он је био само један од првих људи који су успешно направили идентичну копију ћелије и још тада, пре скоро осам деценија, поставили темеље медицинског поља званог клонирање данас.
- У поређењу са својим научним интересовањима за област митозе и амитозе (индиректни и директни деоници ћелија), др. Марић је извршио припреме за проучавање нервног система, али је Велики отаџбински рат прекинуо она дела која су објављена тек после рата и служио као основа за три докторске вежбе - написао руски научник Г. А. Каболов у Саратову 1986. године.
Марићевим пуним научним процватом поново је прекинуо рат. Након што је Хитлер 1941 године напао Совјетски Савез, србски научник је позван у армију и распоређен на Московски фронт.
И тако је судбина хтела брата Милеве Марић Ајнштајн, др. Милош Марић се никада није вратио у Србију. Изузетно поремећено здравље умрло је 1944 године, не чекајући крај рата.
Почива у Саратову где постоји спомен соба посвећена нашем генијалном сународнику кога је отаџбина заборавила
Име Милеве Марић добро је познато већини србске јавности. Неки ће и даље знати да вам кажу да је познати научник рођен 1875. године у богатој породици у Тителу у Војводини као најстарији од троје деце. Међутим, већина њих неће знати за судбину њеног десет година млађег брата Милоша.
То није чудо. Мало је трагова о Милошу Марићу у нашој земљи. Спомиње се у једној реченици ′′ Новосадска енциклопедија ", посвећен је мањем поглављу у књизи ′′ Милева и Алберт Ајнштајн ", а недавно се у друштву сестре и оца нашао и на Информативна табла о кући у Новом Саду у којој је пронађен и србски научник Милева Марић Ајнштајн провела је део живота. И то је све!
Зато највећи број Срба не зна да је најмлађе дете породице Марић било једнако, ако не и више, геније као најстарије, да је реч о научнику светског гласа који је задужио генерације руских научника, као па као и иза пројекта клонова - овај је управо Србин!
Породица пуна генијалаца
Породица пуна генијалаца
Милош је током боравка у Берну живео са сестром и њеним супругом Албертом и био сведок заједничког научног рада пара Марић-Ајнштајн, али након дипломирања студија напустио је њихов дом и вратио се у Клу где је започео медицинску праксу.
Милош је дочекао избијање Првог светског рата и општу аустријску мобилизацију. Први пут је стигао на јужни фронт, где су се водиле борбе против Србије, али је убрзо пребачен на северни фронт, против Русије. Овде је био заробљен али, након што су Руси чули за његово србско порекло, као и чињеница да је био лекар, послат је у Војну болницу Лефортпов у Москви.
Млади србски лекар се спријатељио са чувеним револуционаром Белом Куном. Овај познаник му је заправо пружио одређене руке када су научни експерименти у питању и даље савршенство. До краја рата остао је као лекар у болници, али се и бавио студирањем на катедри за хистологију Московског универзитета. Затим се преселио у Одељење за историју медицинског института Дњепропетровск.
Ни до данас није објашњено зашто је др. Милош Марић се након завршетка рата није вратио у Србију. Руски извори кажу да је одржао преписку са сестрама, али та писма нису сачувана. Поуздано је да се из рата јавио родитељима 1916 године, затим 1924. и никад после тога. Како годинама није стигао глас о њему, породица га је прогласила несталим и вероватно покојним.
А то, није могло даље од истине! У далекој Русији, др. Милош Марић из корена променио познату медицину и ушао у историју!
Човек који је пре осам деценија знао да клонира ћелију
Са 45 година Милош Марић је 1930. године изабран за шефа Одељења за историју на Универзитету у Саратову. Пре њега, катедру је предводио познати научник Б. А. Павлов.
Руска генетика ће вам данас рећи да је име Милоша Марића нека научна светиња у њиховој земљи! Он је био само један од првих људи који су успешно направили идентичну копију ћелије и још тада, пре скоро осам деценија, поставили темеље медицинског поља званог клонирање данас.
- У поређењу са својим научним интересовањима за област митозе и амитозе (индиректни и директни деоници ћелија), др. Марић је извршио припреме за проучавање нервног система, али је Велики отаџбински рат прекинуо она дела која су објављена тек после рата и служио као основа за три докторске вежбе - написао руски научник Г. А. Каболов у Саратову 1986. године.
Марићевим пуним научним процватом поново је прекинуо рат. Након што је Хитлер 1941 године напао Совјетски Савез, србски научник је позван у армију и распоређен на Московски фронт.
И тако је судбина хтела брата Милеве Марић Ајнштајн, др. Милош Марић се никада није вратио у Србију. Изузетно поремећено здравље умрло је 1944 године, не чекајући крај рата.
Почива у Саратову где постоји спомен соба посвећена нашем генијалном сународнику кога је отаџбина заборавила

Марићи су, по рођењу две девојчице, умрли двоје мушке деце, па је Милош, по рођењу 1885. по старом србском обичају, добио име по оцу. Завршио је Србску православну гимназију у Новом Саду, а пошто је охрабрио из имућне породице уписао је 1902. медицину у Клужу, а савршенство наставио у Паризу и Швајцарској.

ВОЈВОДА ПЕТАР БОЈОВИЋ

Из кућног притвора у Београду, у 84. години, војвода Петар Бојовић је 10. децембра 1942. године, у писму армијском ђенералу Дражи Михаиловићу, између осталог упутио и следеће речи:

Сазнањем да сте Ви, драги Србине и ђенералу, развили ослободилачку заставу, са онога места одакле је мој ратни друг Живојин Мишић започео, пре двадесет и осам година, и протерао непријатеља из наше отаџбине, изазвало је у мени велику радост и до максимума појачало жељу за личним учешћем у данашњој борби. У одсуству физичке снаге да узмем непосредног учешћа у остварењу овог великог дела нације, ја сам Вам, драги и велики сине Србскога рода, ставио на располагање моје име и моју децу уз очински поздрав и војничку заповест: НАПРЕД У ПОБЕДУ, ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!

ТРАГИЧНА СУДБИНА ПЕТРА БОЈОВИЋА:
ПРОШАО ШЕСТ РАТОВА, А ЗАВРШИО КАО ДРЖАВНИ НЕПРИЈАТЕЉ
Био је у групи челника ондашње Србије који су сматрали да је повлачење војске преко Албаније једино решење
Петар Бојовић још једна је легенда из србске јуначке историје. Kаријеру је започео као коњички официр, али је стицајем околности почетком 20. века прошао у пешадију.
Био је најбољи у 12. класи Артиљеријске школе Војне академије. Kада је његова војна каријера кренула узлазним путем, највећи део времена током ратова провео је у штабу Врховне команде.
Бојовић се током Првог балканског рата највише истакао током Kумановске и Битољске битке после којих је добио чин генерала. По окончању Првог балканског рата, на његов предлог, а уз подршку војводе Путника, склопљен је савез са Грчком, као противтежа опасности која је тада долазила од Бугарске.
У Другом балканском рату био је начелник Штаба Прве армије која је однела победу у бици на Брегалници.

ВРЕМЕ СМРТИ И ВЕЛИКЕ СЛАВЕ

Почетак Првог светског рата Петар Бојовић је дочекао као командант Прве армије. Учествовао је у завршним операцијама Церске битке, али је убрзо рањен на бојишту и због тога смењен са места команданта.
Реактивиран је 1915. године као командант трупа Нових области и тих дана, док се србска војска повлачила према Kосову, управо те јединице су пружиле велики отпор непријатељу пре него што су се и саме повукле.
Петар Бојовић био је у групи челника ондашње Србије који су сматрали да је повлачење војске преко Албаније једино решење. У безизлазној ситуацији, сматрао је, боље је повући се негде и добити на времену док се војска не опорави и реорганизује.
У тим најтежим тренуцима, уместо оболелог војводе Путника, Бојовић крајем децембра 1915. године долази на место начелника штаба Врховне команде. Ову дужност вршио је до фебруара 1916. планирајући све – од контаката са савезницима, преко транспорта бродовима, до избора локације на Kрфу и бригу о рањенима.
И по повлачењу пред Бојовићем су били тешки задаци. Један од њих био је и командовање трупама на солунском фронту и то у сарадњи са савезницима.
У операцијама на Kајмакчалану, у јесен 1916. године, Бојовић је руководио офанзивом србске војске која је уз савезничку помоћ поразила бугарске јединице код Горничева и заузела Kајмакчалан и Битољ.
По пробоју Солунског фронта за ратне успехе његове Прве армије, генерал Петар Бојовић је указом од 13. септембра 1918. унапређен у чин војводе као последњи генерал унапређен у овај чин, након Радомира Путника, Степе Степановића и Живојина Мишића.
Средином септембра 1918. године, Бојовићева Прва армија је прва пробила непријатељске линије у бици код Доброг Поља, напредовајући дубоко у окупирану територију долином Вардара према Велесу. Тим продором бугарска војска је раздвојена од немачке и аустроугарске, чиме је практично, избачена из рата.
Управо армија којом је командовао Бојовић била је та која је ослободила највећи део Србије, сам Београд, па и даље – Банат, Срем, Бачку, Славонију и добар део Хрватске.

МИРНОДОПСКИ „РАТ“ ПЕРТА БОЈОВИЋА

Петар Бојовић један је од најодликованијих србских војсковођа у историји. Нека од највећих почасти су Орден Југословенске круне првог реда, Орден Kарађорђеве звезде првог реда и француски Орден Легије части. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и србске ратне историје.
Па ипак, после Другог светског рата ни чин ни одликовања остарелом војводи нису много помогли. Петар Бојовић је окупацију провео у кућном притвору који је сам себи наметнуо. Пред крај рата ухапсили су га Немци, а након ослобођења и нове власти.
Реч је о причи која никада није званично потврђена. Незванично, остарели и у том тренутку једини живи војвода Србије, Петар Бојовић, постао је жртва малтретирања младих комуниста по ослобођењу Београда 1944. године.
Ухапшен је заједно са сином а иако о овоме нека докумената, претпоставља се да је у затвору мучен, а свакако понижаван. Након неког времена је пуштен, а врло брзо после тога 19. јануара 1945. године и преминуо у својој кући у Београду. Од чега, и данас је непознаница, мада се у медијима може пронаћи податак да је стари војвода издахнуо од „последица унутрашњег крварења задобијеног у вишедневном премлаћивању од стране Озне у затвору“. Било му је 86 година.
Нове власти забраниле су сахрану са било каквим војним почастима, а издата је чак и забрана присуства грађана уз претњу хапшењем. Није испоштовано право на сахрану о државном трошку, па је његово тело на таљигама превезено 21. јануара на Ново гробље.
Сахрани је присуствовала само најужа породица.

ДАНАС ЈЕ ГРЧКИ "ВИДОВДАН"

На данашњи дан пао је Цариград, бранио га последњи ромејски цар, који је био Србин, по мајци... Налик спартанском краљу Леониди или срБском кнезу Лазару, последњи ромејски цар се свесно жртвовао. Сведочанства преживелих у бици су идентична: Константин Драгаш је 29. маја 1453. на месту где су јаничари провалили капију скинуо пурпурни огртач и остале царске ознаке и као обичан војник пао у одбрани Цариграда.

Скидање владарских обележја унело је велику забуну међу Турке који су узалудно тражили тело последњег римског цара, да би тријумфовали над њим. Тако је створена легенда о „бесмртном цару“ који ће се једног дана вратити кроз Златну капију на цариградским зиднама и повратити славу Константинопоља.

Срби су с поносом истицали да је Константин Први родом из Ниша. Међутим, ни Србија а ни остатак хришћанског света нису се сетили последњег римског цара Константина Драгаша Палеолога, иако се 2013. навршило 560 година од његове херојске смрти у одбрани Цариграда.

Константин, по мајци Србин, био је формално заиста последњи римски владар „наследник Августа и Константина“. Његова титула гласила је цар Ромеја, што је хеленизован назив за Римљане.

Константин је био син последње римске царице Августе Хелене Драгаш Палеолог, супруге цара Манојла Другог Палеолога. Пре удаје, она је била српска принцеза Јелена, кћи моћног велможе Константина Драгаша Дејановића, унука Теодоре - сестре цара Душана и његовог севастократора Дејана Драгаша.

..За време Херувимске песме у цркви Свете Софије Турци су ушли у град и провалили у закључани храм. Свештеници који су тог тренутка вршили Велики Вход никад га нису завршили! Наиме, један од великих стубова храма се отворио и они су са светим Даровима ушли "тамо". Древна света пророчанства кажу да ће се једног дана наставити херувимска песма и да ће они наставити где су стали и завршити Велики Вход."

ВАСКРШЊА ПОРУКА

Блаженопочивши Митрополит Антоније (Храповицки) Првојерарх РЗЦ (1863-1936)

Христос Воскресе!
Браћа, Руси и сви Православни Хришћани су љубљени у Христу!
Дошао је грациозан дан Васкрсења Христовог, када је наша вера јака, умножава се нада, а света љубав сеје. На данашњи дан и зли постају добри, завидни радосни, обесхрабрујуће обучени. А онима који су некада били критички инспиративни и братољубиви, испуњава се даном понизне радости и жеље да пригрли цео свет и пољуби чак и оне који су јуче сматрани непријатељима.
Тако и ми подижемо у цркви Моћи ћемо да нас пробуди славље, и пригрлићемо се. Брате, и онима који нас мрзе опростиће сва васкрсења и такосе: Христос васкрсе из мртвих, смрт се исправља смрћу, а садашњост у гробницама ".
Имајте на уму браћо љубљена, да је таква благодатна радост на Свети Васкрс, такав духовни дар од Бога дат само православним хришћанима. Остале вере, чак и оне, чији следбеници себе називају хришћанима, као што су римокатолици, гркокатолици, протестанти, иако читају и празник Васкрсења Христовог, не доживљавају ништа слично, већ чине као и све друге празнике.
Само један Рус и други Православни Хришћани испуњавају се благодаћу, љубављу и свим праштањем на овај свети и велики дан. И у овоме се види праведност наше вере, истина наше Цркве.
Када 50 или 100 година пре Св. Владимир у Кијеву је дошао из Цариграда православни провајдер и доказао људима светост Јеванђеља, наши пагански преци су му рекли: ′′ Срдачно осећамо да говорите истину, али, ако је ова књига од Бога, ставите је у огањ; ако не гори, онда ћемо се већ употпунити у твом пророчанству и прихватити крштење ". Молећи се, пророк спусти св. Јеванђеље је у огњу и остало је нетакнуто, ни траке уграђене у Њега нису се замотале.
Па сад, ако нас питају: шта можете доказати супериорност и искреност православне вере, онда одговорите онима који питају: дођите у нашу цркву у ноћ Светог Васкрса, када је победа Христова над лажима јеврејским, над смрћу од које смо осуђени за милост оца Адама и за ваше грехе, дођите да слушате Васкршњег понија, дођите да видите лица молитвенога и видећете на њима одраз милости Христове, вас видећу какав се јасан дар милости шаље у срца оних који верују, како су њихове душе очишћене од грехова и како се на њима изводи њихове речи из учења Св. Јован Златоусти, који се ујутру чита: ′′ Сви уживајте у празнику лопова, сви опажајте богатство доброте! Али нико не плаче (његова) беда, јер нам је заједничко царство, али нико није плакао (његов) преступ, опростио што смо из мртвачког сандука Русије; али нека се нико не плаши смрти, слободе јер нас спасава смрт ".
Где је та радост коју уживамо у ноћи Светог Васкрса? Овај брат хришћанин је дар Божије милости која лије у наша срца право од Бога. Наш Господ на данашњи дан, када је отворио Свој рај за васкрсење, даје синовима Цркве делом укус исте радости коју спашене душе уживају у рају. Ево овог очигледног чудесног дара Божијег, ова небеска радост дата Цркви а не дата јеретицима и вид shchepencív је јасан доказ праведности наше Православне Цркве, како га је учио Св. Очеви којима Црква није мајка, Бог није отац.
Да ли знате да су многи иноватори Лутерани, Латиноси и Англиканци, који улазе у наш храм у ноћи Св. Васкрс, кажу: ′′ Ми видимо да је Божија милост у православном народу: само чада истинске Цркве, која узноси милост од Господа ". А не пости се често наше Васкршње јутрење и литургију, Иноватори прихватају православну цркву, као што је била под Св. Апостоли, када су неверници, ступивши на сабрање оних који су се молили и пророковали хришћанима, продрли су у вери и рекли: ′′ Бог је заиста с тобом ′′ (Кор. 14, 14-25).
У ове свете дане пријатељи смо Христови и не награђујемо Га као католике, унијате и протестанти, већ пуном милошћу хвалимо Његово васкрсење као синове, испуњени у љубави једни у друге, као браћа, љубећи се три пута у уста свим познаници, говорећи: ′′ Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!" Свештеник Хришћана дочекује и када га васкрсава Св. Крстовдан на дане Св. Васкрс.
Да, на данашњи дан Бог је са нама и ми смо са Богом, не као осуђени робови, већ као браћа Христова. Зато још на Први дан, а онда на Шесту Васељенску катедралу забрањују Свети дан. Васкрс до навечерја Св. Педесетнице, јер је на данашњи дан Христос позвао оне који не верују слуге своје, него браћу њихову говорећи Марији Магдалени: Идите браћи мојој и пацовима њиховим: Узнећу се к Оцу своме и к Оцу своме, и Богу моме и ка Богу моме твој Бог ". И јасно рече два дана рано, остављајући за своје спасоносне страсти: ′′ Више вас не зовем робовима ", рече: ′′ А ја вас зовем пријатељима, јер вам све рекох што чух од Оца мојега ′′ (Јован. 15, 15).
Али сада је време за сва освећења и морају сви који су пали у превару, да избегну ово и врате се истинитој Православној Цркви.
... Само Православна Црква, која је на дан Св. Св. на дан неба. Васкршњи глагол Св. Јован Златоуста нас позива на духовни оброк: ′′ Испуњен је оброк, уживајте сви, теле је пијано, и нико неће наћи алхаја ". Следи: ′′ Христос васкрсе и демони васкрсе, Христос васкрсе и анђели радујемо се, Христос Васкрсе, и живот је жив, Христос се разреши а мртви ни мртви у сандуку ". Идемо к Њему из ковчега наших грехова и маловорије. Њему! Ономе који нас је љубио и опрао од грехова наших и дао нам крв своју и који нам је предао цареве и свештенике Богу и Оцу Његовом, славу и силу на крају. Амин ′′ (Апок. I, 5-6).

Еп. Никон. Животно писање
Блажхеинејшаго Антонија, Митрополит
Кијев и Галицијски. 1959. 

12. Анатемизма св.Кирила Александријског против Несторија

 

1. Ако неко не исповеда даје Емануил заиста Бог, и да је Света Дјева Богородица јер је (она) родила телесно тело Логоса рођеног од Бога, нека буде проклет.

2. Ако неко не исповеда да је Логос Бога Оца био ипостасно (лично) сједињен телу, и да је један исти Христос са сопственим телом, сам Он и Бог и Човек заједно, нека буде проклет.

3. Ако неко, у једноме Христу, дели ипостаси после сједињења, здружујући их простим здружењем по части, или достојанству или моћи, а већма не признајући заједничко природно сједињење, нека буде проклет.

4. Ако неко прави разлику између две личности или ипостаси у речима садржаним у јеванђелским и апостолским списима или изговореним од Светих о Христу, или Њиме о Себи самом, и Њему приписује једне својствене да се придодају као човеку Логоса Божјег, и друге само Логосу Бога Оца богоподобне, нека буде проклет.

5. Ако се неко усуди да каже да је Христос богоносни човек, а не да је,штавише, заиста Бог, као један Син,и природа,и да је Логос постао тело, и да је заједничарио са нама, и да је примио наше тело и крв, нека буде проклет.

6. Ако се неко усуди да каже даје Логос (Слово) Бога Оца или Господа Христа, чак шта више не исповеда да је Он сам, и Бог и човек заједно, и да је, према Светом писму, Логос постао тело (Јн 1:14), нека буде проклет.

7. Ако неко говори да је Исус као човек деловао (дејствовао) кроз Бога Логоса, и да му је приписана слава Јединородног, која постоји као нешто друго у Њему, нека буде проклет.

8. Ко се усуди да каже да усвојеноме човеку треба се клањати заједно са Богом Логосом, и заједно Га славити, и заједно називати Богом, као други у другом пошто стално додавање „заједно" (са,) утицаће (појачаће, допринеће) да се тако схвати и више се не указује једно поштовање Емануилу, и не припада му једно прослављање као Логосу који је постао тело, нека буде проклет.

9. Ако неко говори да је један Господ Исус Христос био прослављен од Духа, као да се користио Његовом силом, и да је од Њега узео моћ (дејство) да побеђује нечастиве духове, и да над људима свршава Божанска знамења (богознамења), нека буде проклет.

10. Божанско Писмо говори да је Христос постао Архијереј (Свештеноначалник) и Апостол нашег исповедања, и да је Он принео себе за нас као пријатни мирис Богу и Оцу. Ако неко говори да је наш Свештеноначалник и Апостол, не сам Бог Логос, када је телом постао подобан нама људима, већ да је неко други, од Њега различит човек од жене. Или ако неко каже да Он приноси Себе самог као принос самом Себи, а не за нас саме јер Он, не знајући за грех, није имао потребу за приносом, нека буде проклет.

11. Ко не исповеда да је тело Господње животворно и да је оно сопствено тело Логоса Бога Оца, већ да припада неком другом, и да је сједињено са Њим по части, или да је оно примило само Божанско обитавање, а не, како смо ми казали, животворно (тело), тако да је оно постало Логосу својствено, и може све да оживљава (свему да даје живот), нека буде проклет.

12. Ко не признаје да је Бог Логос пострадао телом, и распет телом, и смрт окусио телом, и да је био (постао) прворођени из мртвих, тако да је Он живот и животворац као Бог, нека буде проклет.

О ДУХУ СВЕТОМ - Св.СИЛУАН Атонског

Господ безмерно воли човека и та се љубав спознаје само  Духом Светим;
Дух Свети је дух уздржања, целемудрености,кротости,смирења;
Дух Свети је дух мира,састрадавања и љубави према непријатељима.

Љубав према непријатељима је апсолутно неопходан услов за познање Божијих тајни.
Љубав према непријатељима је апсолутно неопходан услов за познање Божијих тајни. Онај,који не воли своје непријатеље, не може познати Бога и сладост Духа Светога.

Дух Свети је љубав.Та љубав испуњава душе светих горе на небу и тај исти Дух Свети је и на земљи у душама које љубе Бога.
Сва небеса виде земљу у Духу Светом и слушају молитве наше и приносе их Богу.
Духу Светом треба направити место у души да би живео у њој и да би Га душа сасвим јасно осећала.
Бог открива Себе не богатству,већ смиреној души.
Љубав Господња је огњена и не даје нам да се сећамо земље. Али,та љубав се губи због гордости, славољубља,због мржње према братији,због осуђивања и зависти. Она нас оставља због блудних мисли,због везаности за земаљске ствари. 
Духом Светим се познаје и воли Бог, а без Духа Светог човек је само грешна земља.
Ко је познао Божију љубав,воли читав свет и никада не ропће на своју судбину,јер привремене невоље које подносимо ради Бога припремају нам вечну радост са њим.
Несмирена душа која се није предала Божијој вољи не може ништа да позна.Она само прелази са једне мисли на другу и никада се не моли чистим умом,те не прославља величанство Божије.
Душа која се смирено предала Божијој вољи, невидљиво види Бога свакога тренутка. Она то не уме да објасни,нити да изрази,али опитом осећа милост Божију и зна када је Господ са њом.
Будимо уверени да страдамо само дотле док се не смиримо. А чим се смиримо,мукама и невољама је крај,јер Дух Божији због смирења души сведочи спасење.

О СМИРЕЊУ

Премда су нам греси опроштени,ипак треба да их се сећамо и да жалимо због њих. Само тако ћемо сачувати скрушеност.
Држи ум свој у аду и не очајавај. Ето тиме се побеђује ђаво.
Душа која није окусила сладост Духа Светог сујетно се радује земаљској слави