СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ОНУФРИЈЕ ГАГАЉУК

Наш дуг је да се трудимо да будемо истински ученици Христове армије и приводимо светлости Православља све који су ван Православне Цркве…

Овај кротки и благословени пастир је био истински светилник Божији у страшним годинама бољшевистичких прогона Цркве. Не скренувши ни десно, ни лево са пута спасења, Свети Онуфрије је претрпео многе беде, хапшења, затварања, а 1938. године је био стреља, заволевши Христа до смрти и стекавши нетрулежни мученички венац.

 
Подражавајмо у нашем животу веру Мученика да би и ми ушли у светле обитељи Господа нашега.
Предлажемо Вашој пажњи изводе из неких писама светог Онуфрија (Гагаљука) у којима својим пријатељима говори о мисији и о ревносном односу према Светој вери Православној.

 

Новогодишња размишљања, 1925

О људима који не знају за Бога:

Шта собом представља човек природни, некрштени у Христовој Цркви и не храњен Тајнама Цркве? Он је – поље неочишћено, непосејано, покривено коровом.

Благодат Светог Духа постоји само у Цркви:

Благодат Пресветог Духа је само у Православној Цркви Божијој, јер је Црква само једна. Нова твар дакле нису ни нихилисти, ни јеретици, ни расколници, наши обновљенци ни сви, слични њима, одступници од Цркве наше.

 

Туга због сиромаштва у мисионарима:

Тугујем, драги друже што су код нас скоро пресушили (у крајњој мери их ја не видим) огњени апостоли, који би са надахнутим речима истине и обличења на места неверних, да би им објавили речи Еванђеља и указали им правилни пут, истину и живот – Христа Богочовека.

 

О мисији као призвању хришћанина:

Сваки дан, сваки час који се налази у нашој власти треба да усмеримо на уздизање дела Христовог и Његовог учења.
Не треба да се осврћемо ни тамо ни овамо, већ свако треба да врши своје велико дело – приводити све Христу Богочовеку…

Ревност за хришћанску веру (писмо другу, написано у затвору 1927. Кудимкар)

 

О мисији као средству против чамотиње:

Како често имам прилике да чујем жаљење на тешкоћу живота о многих верних, па чак и од пастира Цркве! Међутим, око нас има много Божијег, великог, светог! Имам у иду најглавније дело сваког Спаситељевог следбеника; ширење и јављање Православне Вере у свом животу и животу људи око тебе.

 

О мисионарском сиромаштву:

А када би код нас, епископа и пастира који смо призвани на апостолско служење снажно горео огањ ревности за спасење заблуделе браће наше, а код свих верних – огањ врлинског хришћанског живота! Господ Спаситељ, Који је за нас пролио Своју бесцену Крв и отворио нам врата вечног живота, чека да почнемо са хришћанским подвизима. Он тугује због наше лењости и учмалости.

Мисија је задатак свих хришћана, измешу осталог и обичних хришћана (мирјана):

Да, сваки убеђени хришћанин има велики значај у делу ширења Свете вере, само се и захтева да он буде православан, заиста смирен, кротак, послушан Цркви Божијој.

 

Апостолска мисија свете Црква никада се неће угасити:

На земљи никада неће нестати ревносни апостоли Светог Православља. Међутим, што више буде весника истине, тим више и усрдније ће почети да се труде, тим ће снажније и шире проћи светли зраци хришћанске вере кроз мрачни живот и заблуде неверја и лажног мишљења. Тим ће радоснији и срећнији бити живот многих хиљада и милиона бедних људи, јер само хришћанска истинита вера, то јест православна, даје људима дубоки и потпуни мир душе још овде на земљи, а у оном животу – вечно блаженство.

 

О односу према јересима:

Борба са Црквом Божијом се води врло префињено, тако да неискусни пастир лако може отићи у раскол, сам то не примећујући још будући у срцу верни слуга Цркве Божије.
Ето зашто су православни тако строги у вези са овим светом у смислу принципа – никаквих компромиса са неверјем или јересима, расколом, сектама, никаквог контакта не може бити у смисли религиозног јединства, јер код ради ногу уз ногу са неверјем и јересима, постаје "непријатељ Божији".

 

Мисионарски напори јеретичких заједница су узалудни:

Ако је светилник затамњен, ако је испрљан извор, све остало нема значај. Например чему сви мисионарски напори наших обновљенаца…; сви њихови напори, најенергичнији су узалудни и неће довести до спасења, јер раде ван Цркве Божије, штавише на Њену штету… Сви ти делатници заборављају да они само мисле да служе Богу, а у стварности се показују као Његови противници, као што је то предсказао Спаситељ у Својој опроштајној беседи са ученицима.
Ревносне апостоле Православља прекоревају за некакву суровост у односу са људима који другачије мисле. Овде није у питању непријатељство, злоба, већ брига о чистоти Вере. И у вези са тим не треба да постоји никакво снисхођење, као што говори апостол о својој борби са лажним апостолима: "Овима се ни за час не дадосмо у покорност, да истина јеванђеља остане код вас" (Гал. 2:5).

 

Мисионари су дужни да директно говоре истину:

Какав је коначни циљ те строгости православних проповедника у вези са људима који другачије мисле? Указати директно, без увијања на заблуде расколника, јеретика, неверника.
Не желимо да одгурнемо од истине све заблуделе, већ да их привучемо. А без директног указивања на заблуду је то немогуће урадити. Док обновљенци, римокатолици, протестанти свих струја не буду свесни својих заблуда – зар могу прићи Цркви Божијој?
Гледајући са стране, чини се да је лако постати свестан своје заблуде. Међутим, у стварности то представља подвиг – подвиг смирења, покајања за своју гордост, која пре свега влада свим противницима Цркве Божије.
Међутим, тим више је већа радост за земаљску и небеску Цркву Божију када се заблудели обраћају Истини.

 

Неопходно је чувати непомућену веру:

Чувај драги друже, чистоту Светог Православља, као зеницу ока… у чувању светиње наше од свих могућих савремених префињених извртања истине је мислим, и наше најглавније дело.

 

Из размишљања "Где је истинита религија?"

Задатак православни хришћана:

Ми, православни чувамо највећу ризницу – истиниту религију. Наш дуг је да се трудимо да будемо истински ученици Христове армије и приводимо светлости Православља све који су ван Православне Цркве…

ПИСМО ПАТР. АТИНАГОРИ ПОВОДОМ САЗИВАЊА ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА

ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ АТИНАГОРИ

АРХИЕПИСКОПУ КОНСТАНТИНОПОЉСКОМ

И ПАТРИЈАРХУ ВАСЕЉЕНСКОМ

Ваша Светости,

У светле дане Васкрса, кад наша света Црква празнује Празник над празницима и Славље над слављима (Торжество из торжеств), сви предстојатељи светих Божијих Цркава у својим васкршњим посланицама благовесте пастви радост Васкрсења Христовог. Ни Ваша Светост, по обичају, није пропустила овог пута да то учини.

Ипак, радост Васкрсења коју је Ваша Светост објавила, помрачeнa је за ревнитеље Православља другом вешћу, коју сте Ви у истој посланици изволели да објавите православном свету као "још једну радост". Ви саопштавате да сте решили да приступите сазиву Великог Сабора "са циљем обнове Цркве и успостављања јединства свих хришћанских Цркава".

Намера Васељенског престола да сазове Велики Сабор од представника свих Православних Цркава, под одређеним условима би заиста могла да буде радостан догађај. Али не изазива свако сазивање Сабора радост и није сваки Велики Сабор, ма колико да је на њему било представника аутокефалних Цркава, био удостојен признања Цркве као онај који изражава њен истински глас веран апостолском и светоотачком предању. Да би био такав, сваки Сабор треба да буде у потпуној сагласности са свим претходно одржаним Васељенским Саборима. Рекло би се да је на Ефеском Сабору под председавањем Диоскора, представника Цркава било сасвим довољно, па ипак је тај Сабор у историју Цркве ушао са жалосним називом "Разбојнички".

Благодат Светога Духа просвећује Сабор и чини његов глас гласом Православне Васељенске Цркве онда када се он сазива тако да, у сагласности са древним предањем, осуди и одстрани новину у виду произвољног учења које представља плод људске гордости, угађања силнима овога света или прилагођавања Цркве широко распрострањеној заблуди.

Међутим, у саопштењу Ваше Светости се не чује брига за укрепљење и сведочење истине светоотачког Православља пред лицем насталих нових заблуда, већ напротив, увођење нечег новог што Ви називате "обновом Цркве". Ваша Светост тако у веома општом облику говори о "успостављању јединства свих хришћанских Цркава", као да не примећује да се све оне у много чему разликују и од Православне Цркве, па чак и једна од друге. На тај начин Ви као циљ будућег Сабора постављате сједињење истине са заблудом, што се данас обично назива "екуменизмом". Истовремено, света Црква нас учи да се јединство са њом, оних који другачије схватају догмате, не успоставља другачије него ''кад они, приступивши вери, истинску Цркву признају за своју и, у Њој поверовавши у Христа, приме Свете Тајне Тројице, које су, као што је познато, све истините и свете и Божанствене, и на којима се утврђују све наде душе, без обзира на то што је претходна дрскост јеретика неразумно стремила ка томе да под именом истине преда нешто супротно" (57/58. правило Картагинског Сабора).

Ми смо 1965. године већ били приморани да подигнемо свој глас против иступа Ваше Светости у правцу данас широко прихваћене заблуде зване екуменизам, који је постао толико модеран да његова проповед представља следовање широком путу "овога света" на који нас упозорава Спаситељ (Мт. 7,13-14).

И у садашњој Васкршњој посланици Ваше Светости, као и у другим Вашим изјавама, ми са горчином слушамо тај исти глас који не позива да се иде уским путем спасења кроз исповедање једине истине, него широким путем уједињавања са онима који исповедају различите заблуде и јереси, за које је апостол Петар рекао да ће се ''због њих похулити на пут Истине'' (2. Пет. 2,1-2). Не учи нас томе света Црква примерима таквих светих као што су Максим Исповедник или Марко Ефески, који су штитили чистоту Православља од сваког компромиса у области догмата.

Сви смо ми данас сведоци тога до каквих је немира и каквог унутрашњег слабљења и ширења нових заблуда, довео Римо-Католичку Цркву њен недавни Други Ватикански Концил, који је пред собом имао приближно исте циљеве које и Ваша Светост ставља пред будући Велики Сабор. Не вративши се натраг ка Православљу него желећи "обнову" ради прилагођавања савременом друштву са његовим искушењима и саблазнима, Римска Црква је увела та искушења и у сам свој живот који све више поприма карактер духовне анархије. Да нас сачува Господ од увођења такве саблазни у живот православног света.

Нама, чедима Руске Цркве, то је исувише добро познато из искуства са такозваним "обновљенством" или "Живом Црквом". Оно се појавило као опасни раскол и јерес у Русији после револуције, под покровитељством непријатељске Цркви и уопште свакој религији, безбожне Совјетске власти, у име прилагођавања Цркве комунизму, ради служења политичко-економским циљевима те власти, уз потпуно пренебрегавање православног учења и свештених канона. Слава Богу, црквена свест руског верујућег народа одбацила је ту саблазан нечастивог модернизма.

Ми бисмо хтели да верујемо да ће се представници православних Цркава, знајући за то жалосно искуство Руске цркве и видећи садашње догађаје у Римској Цркви, чувати од следовања том погубном путу, те се зато ми, до одлука Предсаборског састанка који је сазвала Ваша Светост, нећемо даље задржавати на озбиљним бојазнима, изазваним посланицом Ваше Светости.

Ипак, сматрамо за дужност да већ сада oбавестимо Вашу Светост и оне који ће се сабирати под Вашим председавањем да, ма како многобројан по броју учесника да буде Велики Сабор који Ви сазивате, он не може да има васељенски православни ауторитет, јер се на њему неће чути истински глас највеће по броју верујућих - мученичке Руске Православне Цркве.

Ви ћете свакако и у Предсаборској комисији и на самом Сабору имати јерархе са титулама руских епархија који претендују на то да представљају Руску цркву. Ипак, у самој ствари, њима не треба признавати то право и власт.

Историја Хришћанске Цркве не зна за други пример таквог унутрашњег потпадања Цркве под власт њених непријатеља, какав данас показује Московска Патријаршија. Не заустављајући се на безропотном подношењу прогона религије, што би још и могло да се схвати, она је дала себе на служење лажи безбожника, хвалећи прогонитеље Вере као оне који су јој, тобоже, даровали слободу, мучитеље народа као његове добротворе, изазиваче светских сукоба и нереда - као миротворце. Сами комунисти су разобличили Стаљинове безбројне злочине као у светској историји непревазиђеног убице, док га је истовремено Московска патријаршија прослављала као најдостојнијег и најврлинскијег, богомданог вођу.

Целом свету је познато да је, желећи пријем у Светски Савет Цркава, Московска Патријаршија изјавила да има 20.000 цркава. Ипак, ни за кога није тајна да је од тог броја остала отворена једва једна трећина, и да су у време њиховог затварања од стране совјетских власти, представници Патријаршије више пута изјављивали да су сведочанства о затварању цркава измислили непријатељи Совјета.

Истина о печалном положају Цркве у СССР-у сада је широко позната из разних петиција добијених на Западу, из Отвореног писма двојице Московских свештеника и других докумената чија је истинитост потврђена реакцијама Московских јерараха на њих. Из свих ових чињеница јасно се види да је безбожна власт, преко њој послушних епископа, извршила намештени избор јерархије која сада не само да ћутке прелази преко злочина грађанских власти, него и често активно сарађује с њима.

Недавно су постала позната писма бившег архиепископа Калушког, Ермогена, који отворено изјављује патријарху Алексеју, да прави узрок његовог удаљавања са катедре није био неки његов преступ нити слабост у управљању или канонски преступ, већ захтев Председника Совјета за послове религије при Савету Министара СССР-а, Куроједова. Архиепископ објашњава и разлог таквог захтева: "Први узрок невоља било је моје одбијање да опуномоћеном Вороничеву помогнем у затварању храма у селу Луначарски код Ташкента". Он објашњава да су након његовог премештаја у другу епархију код њега настале компликације са Владиним пуномоћником јер је овај хтео да сам једне поставља за свештенике а другима да забрањује служење, захтевајући од Архиепископа да потписује такве одлуке као да их је сам донео.

Потлаченост Московске јерархије нарочито се јасно види из следећег случаја који је наведен у истом том писму архиепископа Ермогена патријарху Алексеју од 20. фебруара 1968. године. Он ту преноси савет који је добио од, данас покојног, сталног члана Синода, митрополита Крутицког Питирима: "Да бисте избегли било какве невоље поступајте овако: када вам затражи пријем свештеник или члан парохијског савета по било каквом црквеном питању, ви га саслушајте а затим упутите Владином пуномоћнику, с тим да по повратку од њега опет дође код вас. Када се врати и обавести вас о томе, ви позовите Пуномоћника и питајте га шта је рекао вашем посетиоцу. И то што му је рекао пуномоћник, то исто му реците и ви". Тако је најстарији Митрополит после Патријарха саветовао епархијског архијереја, да у црквеном управљању он треба за своје духовништво и паству да буде гласноговорник одлука безбожника, представника те исте комунистичке власти која је себи за један од циљева поставила потпуно уништење религије.

Ако је архиепископ Ермоген одбио да се стави у положај слепог извршитеља заповести непријатеља Цркве и због тога био лишен катедре, онда су се Патријарх Московски и његови сарадници, напротив, одавно потпуно потчинили комунистима, испуњавајући сваку њихову жељу и задатак. Можда је неко од њих првобитно и желео да служи само Богу, али је затим требало да буде или подвргнут гоњењу или је био приморан да истовременом служи и Велијару, поступајући тако супротно упозорењу апостола Павла (2. Кор. 6,14). Требало је брзо да увиде да, по речи Спаситеља, ''нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзети, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати.'' (Мт. 6,24).

Али, синови ђавола не трпе оне који дају предност Богу, па су на такав начин, руководећи јерарси Московске Патријаршије, да би сачували себе, вољно или невољно постали првенствено послушни њима, а не Богу.

Из тог разлога њихов глас на Сабору неће бити слободни глас Цркве, већ ће се у многим случајевима показати као глас њених непријатеља који господаре над њима. Иако ће иза тог гласа и стајати спољњи углед Руске цркве за оне који не знају или не желе да знају о њеном истинском положају, али ми, као они који знају право стање ствари, не можемо придавати нити канонски, нити морални значај било каквој одлуци која буде донета уз учешће јерархије под влашћу безбожника.

Сматрамо за дужност да обавестимо Вашу Светост о горе изложеном, остајући смирени слуга Ваше Светости.

† Митрополит Филарет

(1969 г.)

ПОКАЈАЊЕ

                                                 

''ПОКАЯНИЯ ОТВЕРЗИ МИ ДВЕРИ''     (ПОКАЈАЊА ОТВОРИ МИ ДВЕРИ)

Ове речи смо од Цркве данас први пут чули у овој богослужбеној години. Мисао се и невољно враћа уназад; пре годину дана смо се молили истим овим речима – и како је већ много отишло људи из овог живота, оних који су се заједно са нама молили.

Нама Господ још увек пружа ту милост. Ми стојимо пред дверима покајања. Црква нам то напомиње тим песнопојањем не само због тога што се Велики Пост приближава већ и због тога што се без Божије милости и без Божије помоћи ми никада не можемо ни покајати како треба.

Замислите човека који стоји пред затвореним вратима – мора туда да прође јер му споља прети некаква ужасна опасност а он нема кључ и ако му нико не отвори та врата, он ће погинути. Грешник се, без икаквог преувеличавања, налази управо у таквом положају.

Шта је уопште то покајање? И како човек треба да се каје?

Некада је св. Амвросије Оптински на питање неке верујуће душе - колико времена је потребно да се Богу принесе покајање, одговорио овако: за истинито покајање нису потребне ни године, ни месеци, ни недеље - већ један трен! Тренутак преокрета – одлучног преокрета од грешног, лењог, испразног, лакомисленог живота - ка животу у Христу, ка животу истински хришћанском.

Наша несрећа је у томе што се нама све чини да ми и нисмо тако грешни. Да се речи о покајању, о исправљењу живота односе на неке друге, очајне грешнике а не на нас – ми себе не доживљавамо као нарочито грешне. Многи чак, долазећи на исповест, почињу са изјавом: ''нарочитих грехова немам''...

Корисно ће овде бити да се сетимо оног што је можда и познато некима од вас. Постоји прича о томе како су једном старцу-подвижнику дошле две жене: једна је имала неки тежак грех - она је, изгледа, отровала свог мужа и успела то да сакрије али је савест непрестано мучила, а друга и није имала тако тежак грех.

И ето, када су дошле код старца, он је свакој од њих рекао: ''Иди у моју башту и донеси оданде камење''. Оној која је имала тежак грех на души, он је рекао: ''Ти узми највећи камен који можеш да понесеш и донеси га мени''. А другој је рекао: ''Теби ево торба. Накупи каменчића донеси ми''. Када су обе то испуниле, старац им је заблагодарио за послушање и рекао: ''А сада их вратите назад. Ти, грешнице, врати и положи свој велики камен тамо одакле си га узела, а ти, праведнице, која немаш великих грехова, све те каменчиће врати на њихово место.''

Прва је то учинила без труда а друга се смутила и вратила практично са пуном торбом, јер она, наравно, није могла да запамти одакле је узела који камен, а није хтела да обмањује старца – тако се са пуном торбом и вратила.

Тада јој је старац рекао: ''Погледај, ова жена има тежак грех али она непрестано мисли о њему и сво време га оплакује, а покајне сузе омивају било који грех. А ти не можеш да оплачеш своје грехе зато што чак ни не памтиш те такозване свакодневне грехе – а опет, тежина твоје торбе је иста као и тог великог камена.

Тако да ми треба да памтимо да сви мали греси који ишчезавају из нашег памћења, то јест који се сливају у једну неодређену свест о грешности (''наравно, ми смо грешни, али можда и нисмо тако много''), сви ти греси су за нашу душу страшан терет и погубиће је, ако је ми у овом животу не ослободимо од њих, јер после смрти покајања нема.

Када човек то схвати, када осети тежину својих грехова, онда се он устремљује од греховног живота ка добром хришћанском животу - ако се само реши на тај преокрет за који је, како је говорио велики старац, потребан само трен, да би се човек решио и преокренуо се.

Ево, ускоро ће се читати Јеванђеље о блудном сину, који, спознавши неправилност свог понашања и ужас свог стања, није остао тамо где је био већ је рекао: ''Устаћу и отићи ћу оцу своме''. И то није остало само на речима, он је одмах устао и пошао. А како га је примио отац - ми знамо и ускоро ћемо то и чути у светом Јеванђељу.

И тако, напомињући нам о покајању, Црква нам напомиње и о томе да без милости и помоћи Божије ми не можемо да се покајемо како треба јер не видимо како треба своје грехе и не осећамо њихову тежину.

Зато се ми и молимо да Господ просвети наше очи и тиме отвори пред нама двери покајања, без чега ми у Царство Божије никада нећемо ући. Амин.

Проповеди и поуке Високопреосвећеног митрополита Филарета, Првојерарха Руске Заграничне Цркве. Том 1.

АРХИЕПИСКОП АВЕРКИЈЕ ЏОРДАНВИЛСКИ

(1906-1976)

Архиепископ Аверкије је рођен 19. Октобра 1906. године у граду Казан, као Александар Павлович Таушев. Служба његовог оца, племића и високог државног чиновника Царске Русије, била је таква да је морао често да мења боравиште. Тако је млади Александар имао прилику да из прве руке упозна срце Русије, њене манастире и светиње. Иако је отаџбину напустио као дечак, сећање на та места није у њему избледело током живота.

Још у раним годинама детињства, његова најдража књига била је Свештена Књига Еванђеља, а омиљени начин провођења времена било му је прислуживање у Св. Олтару и читање из певнице. Уобичајени светски живот није га привлачио, дечакова душа тражила је нешто друго.

Снажан утисак на њега оставиле су књиге "Шта је духовни живот?" св. Теофана Затворника, затим "Невидљива Борба", "Пут ка спасењу", "Поуке авва Доротеја", "Лествица" и друге.

У време грађанског рата који је уследио након Октобарске револуције, породица Таушев је тешка срца напустила Русију. Настанили су се у Бугарској, у Варни, где је Александар похађао школу и где је упознао Архиепископа Теофана Полтавског (1873- 1940), духовника који је био силно привржен предањској православној ексиологији, који је одлучно одбијао да се приклони модернистичким утицајима, који је од простог руског сељака израстао у главног Царевог исповедника, а коме је, опет, наставник био управо чувени светитељ нашег доба - Епископ Теофан Затворник (+1894). По авином благослову уписује Богословски факултет Софијског универзитета који завршава са највишим оценама, да би потом 1930. године отишао у Карпато-Русију (у Чехословачкој), где 1931. прима монашки постриг, а наредне године бива рукоположен за свештеникаи и добија парохију.

"Сусрет са незаборавним авом мојим - говорио је Владика Аверкије - Преосвећеним Теофаном, Архиепископом Полтавским и Переславским, у коме сам видео живо оваплоћење идеала монаха и светитеља који су се учврстили у мом уму и срцу, коначно је све решио : бесповратно сам стао на пут монаштва. Завршивши из послушања ави курс богословских наука, на Карпатима сам, по његовом благослову, примио монашки постриг.

Када су 1940. године Мађари окупирали то подручје, отац Аверкије одлази у Београд где служи уз првојерарха Руске Заграничне Цркве, Митрополита Анастасија. У Београду почиње да предаје Богословље. Године 1945. заједно са Епископским Синодом прелази у Минхен, где наставља да ради као професор Богословља.

По доласку у Америку 1951. године позван је у новооснаовану Светотројицку семинарију у Џорданвилу да предаје Нови Завет, Литургику и Омилитику. Следеће године постаје ректор семинарије, за коју ће бити везан до краја живота и у којој ће извести на пут генерације православних свештеника. Године 1953. постаје Епископ Сиракушки и Тројицки. По смрти Архиепископа Виталија постаје и духовник Светотроицког манастира.

"Кроз своје опомене и поуке, непролазне по значају, Архиепископ Аверкије је умео да до нашег поколења пренесе духовни ,"плашт" који је наследио од двојице великих учитеља. Обичан човек не би могао да буде достојан тог плашта, који је он примио баш као негда Јелисеј од Илије - каже о. Дамаскин у предговору за једну од књига Архиепископа Аверкија и наставља:

"Они који су познавали Архиепископа Аверкија док је био настојатељ и ректор Свето-Триоцког манастира-семинарије у Џорданвилу (Њyјорк), сећају се његове необичне фигуре. Био је високог раста, имао густу белу браду и дугу таласасту косу. Испод зачуђујуће густих обрва у саму душу човека проницале су крупне очи. Био је наглув и због тога носио слушни апарат: овај недостатак му је помагао да ум чува од празних разговора.

Његово држање је представљало оваплоћење спокојства и духовног достојанства. Никада није био ужурбан ни брзоплет. Нико га није видео у "лакомисленом" расположењу. Господствен и достојанствен став који често покушавају да опонашају они који би желели да изгледају духовно, код Владике Аверкија је био савршено природан - као израз чистоте његове душе

Природност и целовитост заиста су биле одлика његовог карактера. Да би неко био истински носилац Православног Предања, као Архиепископ Аверкије, треба да буде, пре свега, искрен човек. Сушту супротност оваквом човеку представља онај, ко поступа прорачунато. Сам Архиепископ Аверкије никада није водио рачуна о томе какав утисак могу произвести његове речи или дела, како ће се оне одразити на његов "углед", јер одиста није држао до тога шта људи о њему мисле. Никоме није ласкао и никоме није наносио душевне ране како би показао снагу своје личности. Није се упињао да остави утисак на друге. Такав је свак ко живи осећајући присуство Бога и, благодарећи управо томе остаје смирен.

Без обзира на то што је Архиепископ Аверкије имао врло јасну представу о томе шта управља животом света, и шта се врло трезвено и реалистички односио према своме окружењу, био је упадљиво удаљен од свега земаљског. Код њега се није могла приметити никаква привезаност за оно што је од света.

Остао је упамћен као онај ко саучествује у страдалништву, ко се, иако сам попут детета, према свима односи као отац. Будући да о себи није имао високо мишљење, био је искрено дирнут, чак и изненађен, када би му неко указао ма и најмање уважавање и поштовање. Тада је подсећао на маленог дечака који је растао у сиромаштву, а сада одједном добија чудесан дар. Он, Архиепископ, изгледао је као смирени сиромах.

Архиепископ Аверкије је говорио толико лепо, да су га по смрти назвали "Златоустом последњих времена" (о. Серафим Роуз). Чак и у свакодневном разговору његова је реч била беседнички углачана и обликована, мада се он око тога уопште није трудио. Говорнички дар, заједно с пламеном љубави према Истини, чинио је његове проповеди незаборавним. Покајничко расположење често га је толико обузимало, да је почињао да рида усред проповеди. Само они најбезосећајнији од слушалаца смејали су се над том "емоционалношћу", јер свима је било јасно да су те сузе сасвим природне - оне су исходиле из добре ризнице срца (Лк. 6.45).

Архиепископ Аверкије је био истински хришћански пастир. Он није говорио само: "учини то, не чини то", него је људима давао -целовиту слику- свеобухватно православно схватање, тако да су људи могли да разумеју зашто треба да чине једно, а зашто да не чине друго. Сред духовног пропадања двадесетог века он је радио оно што је његово време захтевало од свих пастира. Видећемо да је он својим радовима разоткрио све видове обмана, да је проповедао Истину и откривао је људима.

У књизи "Нот оф тхис Wорлд - Тхе лифе анд Теацхинг оф фр. Серапхим Росе" (Не од овог света - живот и учење оца Серафима Роуза"), отац Дамаскин Кристенсен вели да је од свих савремених аутора који су писали о Православљу, највећи утицај на Серафима Роуза имао управо Архиепископ Аверкије Џорданвилски. Из те обимне књиге, из поглавља посвећеног Архиепископy Аверкију под насловом "Пророк страдалног Православља", навешћемо неколико успомена оца Серафима Роуза на његовог великог наставника:

"Погледи Архиеп. Аверкија на овај свет одликовали су се трезвенишћу, тачношћу, били прожети духом Светог Писма и Светог Предања. Он нам је откривао да савремени свет живи одступивши од хришћанства, док тајна безакоња само што није породила човека греха " Антихриста".

А у време када се у Цркви разбуктала једна кампања против Архиепископа, заснована на неправедним оптужбама, о. Серафим је писао: "Већ годину дана се спремамо да један број часописа посветимо Владики Аверкију, и ево управо подесног тренутка! Нека они мисле шта хоће, али за нас, он је истински православни архиепископ и богослов без мане, који се не бави интригама, мада је пострадао од "политичких" интрига у Цркви".

Светитељ Јован Шангајски је оцу Серафиму и његовој сабраћи саветовао да се за одговоре на сва богословска питања која могу да се појаве, обраћају Владики Аверкију, за кога је говорио да са њим "има потпуно духовно јединство".

"Сећам се Владике Аверкија, о. Михаила Помазанског, целог тог старог поколења, од кога готово нико више није остао - говорио је о.Серафим - и хтео бих да заплачем гледајући ове зелене "свезналице" које нису у стању да схвате оно најважније: истинска спознаја долази заиста само са страдањем. Но да ли је много оних који то могу да издрже?"

Дан по упокојењу Архиепископа Аверкија (31. март/ 13 април 1976.) о. Серафим је у летопису Братства св. Германа Аљаског оставио следећу забелешку: Братију су известили о упокојењу нашег духовног и богословног наставника, архиеп. Аверкија Џорданвилског: сада смо остали сирочићи. Наступило је време када смо препуштени сами себи, и ко зна хоће ли се наћи неко способан да продужи ту духовну линију..."

Два дана касније, о. Серафим је овако говорио о Владикиној смрти: "То је велики и ненадокнадив губитак за све нас. Слава Богу што смо још за време његовог живота схватили да је он жива карика која повезује са светим Оцима! Такве ствари обично почнеш да схваташ тек када човек више није ту".

Неколико месеци касније о. Серафим је добио Богомдану потврду тога да архиеп. Аверкије пребива на небу са Христом и светима Његовим. У сну је видео архиепископа у заслепљујуће белом одјејанију како савршава небеско богослужење у част Васкрсења Русије.

Ујутро је у цркви о. Серафим скромно испричао о. Герману о чудесном сну. Отац Герман је схватио да је реч о стварном виђењу Архиепископа Аверкија.

"Шта би то могло да буде?"- у недоумици је био о. Серафим

"Зар си заборавио који је дан данас?" - подсетио га је о. Герман " спомен светог равноапостолског Аверкија, имендан Владикин- Твој сан није обичан - он има смисао.

Тако је отац Серафим био уведен у небески празник у коме је пребивао Архиеп. Аверкије.

А недуго након Владикиног упокојења о.Серафим је за издање на руском језику часописа "Православнаја Рус" написао чланак под насловом ;Златоуст последњих времена: Значај Архиепископа Аверкија за васељенско Православље, и то не само у оквирима Руске Заграничне Цркве, па чак ни само руског Православља - него целине васељенског Православља у двадесетом веку.

Ми смо се тако навикли на његове пламене речи, усмерене против одступништва нашег времена, да нисмо ни приметили, како је он био готово једини јерарх из свих православних Цркава, на коме год језику да су писали, који је с таквом смелошћу и искреношћу устајао у заштиту Истине Светог Православља".

Заиста, неста преподобних у нашем жалосном веку. Али ако и не видимо више међу нама такву истрајност за истину, ипак - његово је учење заувек ту. И можда ће оно да постане наша звезда водиља у све мрачнијим данима који долазе, данима које је он предвидео, када Црква буде морала да утекне у пустињу, сличну оној о којој се говори у Откривењу.

За оне који искрено жуде за тим да остану верни Православљу, нема веродостојнијег гласа, од "златних уста" Архиепископа Аверкија.

 

 Блажени Серафим Роуз о Архиепоскопу Аверкију:

 

Чврсто се држао светоотачких традиција - таквих је међу данашњим православним оцима остало сасвим мало. Као ученик великог богослова 20. века архиепископа Теофана Полтавског, он не само да носи,него и преноси истинско светоотачко учење.

Архиепископ  Аверкије је један од последњих горостаса Православља,и то не само у оквиру РЗЦ, па чак ни само руског Православља, него целине Васељенског Православља у 20.веку.

За оне који искрено  жуде да остану верни Православљу, нема веродостојнијега гласа,од ,,златних уста" архиепископа Аверкија!

ЈЕВАНЂЕЉЕ

Свето Јеванђеље је – Књига живота. На жалост, код многих она лежи на полици и покрива је прашина, а неки је код куће уопште немају. За хришћанина св. Јеванђеље треба да буде настолна књига (која стално стоји на столу)

Ви знате да се неки стручњак-научник или професор из свог предмета, одмах препознаје у многим случајевима. Он узима неку књигу из своје струке, почиње да је прелистава и ви видите да је он као код своје куће, тренутно се сналази и налази то што тражи, и све је то њему познато. Ето такав треба да буде хришћанин по питању св. Јеванђеља. Треба да буде тако да, када он узме у руке Књигу живота – св. Јеванђеље, да буде очигледно да је та књига њему драга и позната.

Сам Господ Исус Христос последњих дана Свог земног живота, упозорио је да ће на Страшном Суду човеку судити слово (реч) које је Он говорио. А то слово налази се у св. Јеванђељу. И ако на последњем суду, где ће Господ тражити од човека шта је урадио добро или лоше у земном животу, ако се тамо покаже да он Јеванђеље није ни знао, није читао, није отварао, онда ће са њиме разговор бити кратак, т.ј. над њиме ће суд бити врло брз. Памтимо то, братије. Каква прекрасна књига – св. Јеванђеље! Ко зна да чита св. Јеванђеље, тај га чита и не може га се начитати.

Св. прав. Јован Кронштатски, св. Теофан Затворник и њима подобни су наизуст знали св. Јеванђеље али су га ипак читали постојано. Св. Теофан Затворник говори да је Јеванђеље Христа Спаситеља – бездан. Што га више читаш, то више остаје недочитано. Ова света књига живота нам се свима предлаже. Не будимо лењи и срамотно равнодушни већ са Божијом помоћи почнимо да читамо св. Јеванђеље свакодневно.

ВАВЕДЕЊЕ У ХРАМ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

"Днесь Боговместимый храм, Богородица в храм Господень приводится, и Захария Сію приемлет; днесь Святая Святых радуются".

(Данас се храм који прима Бога, Богородица у храм Божији уводи и Захарија је прима; данас се радује Светиња над Светињама)

Управо смо данас слушали како су певали ове речи у којима Црква описује торжествени догађај који се спомиње на данашњи велики празник. ''Данас се радује Светиња над светињама'' – говори Црква. А ми знамо да се у Акатисту Мајци Божијој, у једној Њеној похвали тако и говори: ''Радуйся, Святая Святых большая", т.ј., радуј се Ти, Која си већа од Светиње над Светињама!

Историја овог празника нам говори како су благочестиви родитељи Јоаким и Ана, по обећању и завету своме, довели трогодишњу девојчицу Марију у храм Божији да би је тамо посветили Богу.

Kaко су Њу пратиле дјеве са свећама, и када су је на крају уводили у храм Божији, Њој је сам Захарија првосвештеник изашао у сусрет. И, како говори предање – Она се, још сасвим малена, трогодишња – савршено слободно, по многим степеницама попела до њега; и он је под дејством Духа Светога учинио оно што никада не би учинио у неко друго време, јер Ју је увео у Светињу на Светињама, у ту одају у којој је тајанствено у мраку, обитавао Сам Господ; куда никада човечја нога није ступала, не само обичног човека, већ ни свештеници тамо никада нису улазили, осим само једног дана у години, када је сам првосвештеник имао право тамо да уђе са кађењем и молитвом. Једног дана у години! Али то није био тај дан.

Ипак, по надахнућу Светог Духа праведни Захарија трогодишњу мрвицу уводи у Светињу над Светињама да би се она тамо васпитавала. У другој црквеној молитви се каже: "яко освящена" (као освећена). И црквено предање говори о томе да је она често улазила у Сјатаја Свјатих; о томе да су Јој се анђели тамо јављали; архангел Гаврило Јој се јављао, доносио Јој храну. И зато када читамо о томе како се десио други торжествени догађај – Благовести Пресвете Богородице, онда Јеванђеље наглашава да се, угледавши арханђела Гаврила, Преблагословена Дјева Марија није смутила до тога што га је видела већ се смутила од његових речи јер је он Њој одавно био познат - он јој се многократно јављао у Сјатаја Свјатих. Али сада је Она чула од њега необичан поздрав: "Радуйся, Благодатная, Господь с Тобою, благословенна Ты в женах" (Радуј се благодатна, Господ је с тобом, благословена си ти међу женама) – ето тај необични поздрав Ју је смутио и Она се замислила шта би могао да значи такав поздрав?

По предању, после Ваведења у храм, Она је постојано живела у храму. Тамо се молила, тамо се трудила, била у Сјатаја Свјатих и, како смо већ рекли, анђели су Јој тамо доносили храну.

А како се ми односимо према Божијем храму? За хришћанина Божији храм треба да буде таквим, какав је био у древности за псалмопојца, који је писао: "Возвеселился о рекших мне: в дом Господень пойдем!" Т.ј. обрадовао сам се када ми рекоше: пођимо у дом Господњи! А да ли је тако и код нас, да ли ми ценимо Божији храм? Стремимо ли ми тамо увек када нам је могуће? Можда имамо некакве препреке? И сами знате да далеко, далеко није увек тако. Конкретно, ево привели су Пречисту Дјеву Марију, довели су је док је била мала девојчица – храм је за њу постао нешто блиско. Она је у њему живела, увек је била у његовој близини. А, нажалост, често бива тако да наша деца ретко, ретко виде Божији храм.

Благословено је оно дете које благочестиви родитељи стално воде у храм! Оно што дете у храму добија у благодатној, светлој, освећујућој, духовној атмосфери храма – то је таква драгоценост којој нема равне!

Оно што млада душа упија у тим нежним дечијим годинама, то ће бити њена скривница, њен духовни капитал и најбољи противотров оној житејској вулгарности и нечистоти са којом ће се она ускоро срести. И, о када би заиста, било тако да наши свети храмови буду увек пуни деце! Али ви и сами стално видите да то уопште није тако, чак ни на велике празнике. На пример, у храму има пуно народа али је деце јако мало.

Ето над тиме сви ми треба да се замислимо, не само родитељи већ и васпитачи, предавачи, хришћани, сви треба да размисле о томе да треба дати могућност младој души, која се тек отвара, расцветава - да се богати у Божијем храму тим духовним капиталом. Да би човек у своје време могао да га користи и да би то било његово духовно богатство, не само у овом животу већ и у будућем. Треба да размишљамо и да радимо на томе да би наша деца заиста чешће долазила у храм, да би заволела храм и стремила да често буду у њему.

Раније је било, а има и сада таквих породица, где мала деца толико воле Божији храм, нису им тешке његове службе – да не њих родитељи – већ они родитеље воде у храм: ''Пожури, пожури!''

Благословена је та породица у којој тако стоје ствари. Размислимо о томе, возљубљена братијо, постарајмо се да би наша деца одрасла као хришћани, верна чада Православне цркве и да би волела Божији храм са његовом благочестивом и молитвеном атмосфером. Амин.

О СТРАШНОМ СУДУ

- НА НЕДЕЉУ МЕСОПУСНУ-

Господ је почео ту проповед речима: ''Када дође Син Човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, онда ће сести на престо славе Своје''. Светитељ Јован Златоусти говорећи о тој 25. глави од Матеја, говори: ''Његова реч бива страшна зато што Он само небо, сама небеса представља као да су сасвим опустели, зато што и Он одатле одлази на Престо славе Своје и сви свети анђели с Њим одлазе одатле тамо где ће Он савршити свој последњи Суд.

''Доћи ће у слави Својој и сешће на престо славе Своје''.

Не без разлога Господ то наглашава. Он је први пут дошао на земљу у смиреном, пониженом стању, родио се у вертепу (пећини), био положен у јасле, у Свом земном животу ''није имао где главу да приклони'' - по Његовим сопственим речима. На крају је био разапет на крсту и погребен. Његов Други долазак ће бити потпуно другачији. Он ће доћи у слави Својој. Како безначајна, како испразна ће се показати пред Његовом божанственом славом тада свака раскош, свако великољепије, свака земна слава! Он ће доћи у свој слави Својој!

Раније, на гори Тавор, апостоли су видели само мали део његове славе, видели су – онолико колико су могли да приме. Они су видели ризе (хаљине) Његове беле као снег, а лице Његово сијајуће као сунце, у свој слави Његовој. То је био најмањи део Његове славе – каква ће бити та слава са којом ће Он доћи на Свој последњи Суд, када буде дошао да од човечанства затражи одговор на питање како је оно користило то велико дело и ту велику милост коју је Он јавио људима?!

Страшан ће бити тај последњи Суд зато што ће се показати да се од свезнања Божијег није сакрило ништа у животу, у души човека: ни најтајнија помисао, нити нека унутарња одлука или доживљај. Само оно што је било отпуштено, разрешено у покајању на исповести, како говоре Свети Оци, само то ће бити уништено, то неће пронаћи ни објавити Господ зато што Таинство покајања не само да опрашта човеку грехе, већ их и уништава као да их уопште није било.

А све остало ће јавити Господ, јавиће тако да ће и сви људи и сви анђели угледати човека не онаквим, каквим им се он чинио у земном животу, већ онаквим какав је стварно био. Свако је чувао од туђег погледа своје унутрашње доживљаје, нарочито оно што је у њима нечисто, грешно, срамотно. Све ће то, понављам, уколико не буде омивено покајањем - Господ разобличити.

Угледаће нас тада наши познаници онаквима какви смо заиста били, угледаће нас и вероватно ће се ужаснути... Да, и ми сами ћемо се ужаснути зато што, како говори светитељ Теофан Затворник: ''Тада ће царовати истина Божија и при светлости те истине ће човек самог себе осудити, за своје грехе, за своју немоћ, за своје падове, за све у чему је био неисправан''.

Како ће радостан бити први део тог Страшног Суда када ће се Спаситељ света са љубављу обратити онима који ће стајати десно од Њега, и рећи им: "Придите, благословенные Отца Моего, наследуйте Царство, уготованное вам от сложения мира" (Приђите, благословени Оца мога, наследите Царство које вам је уготовљено од стварања света). Још кад нас није ни било, када је свет био стваран, већ се тада Отац наш небески старао за нас, и још тада нам је уготовио Царство – ''Дођите, наследите га!'' И даље говори: "Ибо Я взалкал и дасти Ми ясти, возжаждался, вы напоили Меня, наг был — вы одели Меня, болен был, в темнице - вы посетили Меня". (Јер кад огладнех дадосте ми да једем, кад ожеднех напојисте ме, бејах наг и оденусте ме, болестан бејах и у тамници – ви сте ме посетили).

И иако угодници Божији знају Јеванђеље, знају да је то било речено, тако ће потресан бити призор тог неприступног и страшног Величанства, у коме ће засести Цар на Престолу, да ће они, потрешени рећи: ''Господе, када смо те видели гладног, жедног, болесног, ништег, у тамници? Када смо те видели? Ми смо се трудили да помажемо својим ближњима по Твојој заповеди, али Тебе нисмо видели''. И рећи ће им онда Цар: ''Аминь глаголю вам, понеже сотвористе единому сих братий Моих меньших - Мне сотвористе" т.ј. оно што учинисте једном од најмање браће моје, Мени учинисте.

Обратите пажњу на оно, на шта тако мало обраћају пажњу – на Његову безграничну љубав када Он те смирене, ниште, болне којима су учинили пажњу, назива ''браћом'' Својом и тако их љуби да све оно што је њима учињено добро, у Својој љубави Он приписује Себи Самом, слично као што се нпр. љубећа мајка када њен син добије поклон, радује као да га је сама она добила – то је особина љубави. Тако Господ Самом Себи приписује оно што су праведни, благочестиви људи учинили Његовој браћи.

Али, ако ће тако радостан бити тај први тренутак Страшног Суда, како ће ужасан и страшан бити други! Када се, сада већ Страшни и Ужасни Судија обрати онима који му буду са леве стране и каже: ''Идите од Мене, проклети у огањ вечни!'' Никада ми о проклетству нисмо читали у Новом Завету, никада никог не срдимо, ко је другачији или против нас, а ту страшну реч ће из Његових уста чути тада грешници, кад Он буде рекао: ''Идите од Мене, проклети, у огањ вечни, припремљен (Коме? Вама? Не, није тако речено, већ припремљен) ђаволу и анђелима његовим!'' Том злобном првоотступнику и његовим следбеницима, тим носиоцима, тим сејатељима зла у животу и свету – њима је било припремљено то а не вама – за вас је било припремљено Царство небеско али сте ви сами себе учинили таквима да другога удела за вас и не може бити.

Какав ужас ће тада настати за те нечастивце, какво ће их очајање ухватити! Они ће покушати да се последњи пут у вечности, још једанпут оправдају, будући да су навикли у земном животу да величају сами себе, да се у свему оправдавају, ни у чему да не окривљују себе, тако ће и овде покушати да се оправдају: ''Господе, када смо те видели потребитог, болесног, у тамници, нагог и нисмо те оденули? Ми смо видели те лезилебовиће, те просјаке, те пијанице – они нису ни залуживали помоћ. Да смо Тебе видели, Теби бисмо помогли''.

Али они ће чути категорички одговор: ''Истину вам говорим: оно што не учинисте једноме од најмање браће моје, то ни Мени самоме не учинисте!''

И ето, тада је и завршио Господ ту проповед о Страшном Суду: ''И ови ће отићи у муку вечну а праведници у живот вечни!'' Како су и говорили Оци, да тај Суд неће бити толико страшан зато што ће сви људи видети какви смо ми, какви смо по унутрашњем садржају живота и своје личности, не само због тога, већ зато што је Судија неумољив! Господ Исус Христос у току свог земног живота никада никога није одбацио, Он Сам је говорио: ''Оног који долази к Мени, нећу изагнати ван'', и после Његовог Вазнесења, сво време трајања људске историје, Исус Христос је, као што је рекао Његов апостол: ''Један и исти у векове!'' Он је веран Самом Себи у бесконачној љубави и милосрђу своме, и како смо већ, не једанпут, говорили није било случаја, нема и неће бити никада таквог случаја да човека који долази к Њему са покајањем, Он не би примио и не би му опростио. Тако нешто не може да се деси!

И ето, тамо ће покајању бити крај и тамо ће Судија већ бити неумољив, како су говорили Свети Оци. Истина, код нас грешних, још увек постоји нада, она нада коју је прекрасно изобразио на икони верујући и благочестиви иконописац, на икони Страшног Суда. Тамо је све овејано ужасом и страхом, већ се не чује проповед Јована Претече, он ћути – он је све призивао ка покајању. Безмолвни су апостоли, безмолвна су уста праведника, у ужасу стоје грешници и само Она једина није заћутала – Мајка Божија. Она се наклонила ка рамену Сина Свога и моли Га за несрећне грешнике који ће свакога тренутка чути ту страшну осуду на вечну муку. Такво је наше хришћанско надање, да ће нас Мајка Божија заступати на Страшном Христовом Суду.

О, када би човек чешће размишљао о том крају свог живота, не само земног, већ уопште о крају историје људског рода, чиме ће се она завршити? Али, управо, садашњи људи уопште о томе не мисле, а ако и мисле, сете се тога - само одмахну руком. А други умирују себе говорећи: ''Бог је милостив, Он треба свима да опрости''. Таквима се само може рећи: ''Молим вас, па отворите Јеванђеље, шта тамо Сам Бог говори, шта је он Сам рекао? Да ће он свима без изузетка опростити? Уопште није тако! Он каже да ће праведници наследити живот вечни а да ће грешници отићи у муку вечну''.

Господ ради тога пред нама открива ту слику Страшног Суда благовремено, указујући нам на њу, да би нам дао могућност да пређемо са леве стране, која нам прети за наш греховни земаљски живот - на десну. Некада давно је говорио мудрац: "Поминай последняя твоя и во век не согрешишь" (сећај се краја свог и вавек нећеш сагрешити). То не значи, наравно, да он обећава човеку безгрешност – не! Он каже да ако човек буде памтио "последняя своя" – крај свој, он се неће односити ка греху лакомислено, како се људи обично односе.

Поминай последняя твоя, (памти крај свој), душо хришћанска, сећај се Страшног Христовог Суда, памти то да ће тај Суд бити последњи и коначни на сву вечност и увек се искрено моли, када чујеш на богослужењу: "Христианской кончины живота нашего безболезненной, непостыдной, мирной и доброго ответа на страшном судилище Христовом, просим" (За хришћанску кончину живота нашег, безболну, непостидну, мирну, и добар одговор на Страшном Суду Христовом, Господу се помолимо). Амин.

Први део 25. главе од Матеја почиње причом ''О десет дјева'', други део те главе је такође прича - прича ''О талантима'' и на крају, закључни део те 25. главе је беседа Спаситеља о Страшном Суду. Управо смо то јеванђелско читање слушали данас на Литургији.