ДУХОВНИ САВЕТИ

О читању духовних књига које одговарају нашем стању

Настојте да читате књиге Светих Отаца које одговарају Вашем начину живота, да бисте могли не само да се дивите отачким списима и да се наслађујете читајући их, но и да би сте могли да их примењујете у стварности. Хришћанин који живи у свету треба да чита дела великих светитеља који су писали за народ, који су учили световним врлинама хришћанским што пристоје онима који проводе живот занимајући се материјалним стварима. Другачије је штиво за иноке у општежићу: они треба да читају Свете Оце који су написали поуке за тај начин живота. А већ је другачије читање за безмолвнике (молитвене тиховатеље) и отшелнике. Учење врлина које не одговарају начину живота чини живот бесплодним. И живот се траћи узалуд, а врлине пропадају, душа не може дуго да их задржи код себе, мора ускоро да их напусти, јер оне не одговарају његовим могућностима. Такво упражњавање узвишених врлина које превазилазе снаге и способности неретко повређује душу неисцеливо, растројава је за дуже време, понекад за сав живот, чини је неспособном за подвиг побожности. Господ је заповедио да се „вино ново“‘, то јест узвишене врлине и подвизи, „уливају у мехове нове“, то јест да се препуштају подвижницима који су већ сазрели у побожном подвигу, који су обновљени и просвећени благодаћу. Он је забранио да се улива вино ново у мехове старе, да се поправља стара хаљина новом закрпом. Немојте мислити да ће Вам узвишени подвиг, за који Ваша душа још није сазрела, помоћи. Не, он ће Вас пре растројити. Треба да га оставите, а у души Вашој ће се јавити униније, безнађе, помраченост, окорелост. У таквом расположењу Ви ћете себи допустити већа нарушавања закона Божјег, него што су била она у која сте западали раније. „Нико не меће нову закрпу на стару хаљину, јер ће од тога гора рупа бити„.

И за све иноке уопште и за хришћане који живе у свету, најкорисније штиво је Нови завет, а нарочито Јеванђеље. Али њега треба читати са смирењем, не дозвољавајући себи сопствена тумачења, већ се руководећи тумачењем Цркве.

Замке вражје. Пут живота

Пребивајте у пристаништу истине. Непријатељ спасења човечијег труди се да измами мисао нашу из пристаништа истине различитим сенкама истине. Он зна моћ те замке. Та замка изгледа ништавна неискусном погледу, ум се прилепљује за њу радозналошћу, високопарним, светим називом којим је обично прикривена провалија…

Тако лаковерни славуј, изузетно љубопитљива птичица, бива примамљиван храном разбацаном под мрежом и свагда запада у тешку невољу. Погубна мисао је лажна: она уводи душу у помрачење, самообману, чини је сужњем господара овога света. „Истина ће вас ослободити„, рекао је Спаситељ, а очигледно је да нас лаж лишава слободе и потчињава власти кнеза овога века и света. Желим да будете слободни, да вид душе Ваше буд чист и непомрачен, да разум Ваш буде прожет светлошћу истине и да излива светлост благодатни на сав живот Ваш, на сва дела Ваша. „Ако око твоје буде здраво, – рекао је Господ, – све ће тело твоје светло бити„. Треба чувати ум, настојати да он непрестано пребива у истини. Желим Вам то најискреније од срца. Желим Вам то од срца које болно страда. Оно болно страда зато што сада ретки, веома ретки остају верни истини, то су они који су погнули ум и срце благом његовом јарму и бремену лаком, који су се потчинили, са свом простотом и покорношћу, Христу и Светој Његовој Цркви. „Спасавајте се„, говори свети апостол Петар, „од овога поквареног рода„. Клоните се пута широког, по коме скоро сви корачају. Изаберите за себе невоље, које Вам шаље Промисао Божји, заволите тескобе, по којима је премудри Промисао, Промисао Божји који Вас спасава, прокрчио стазу за земаљско Ваше странствовање. А невоље и тескобе Ваше и стазу трновиту живота земаљског учините себи пријатним, сладосним. На који начин то учинити? Предајући се вољи Божјој, славословећи Промисао Божји, увиђајући ту вољу и тај Промисао у свему што се догоди са Вама, благодарећи Богу за све што Вам се деси и жалосно, и радосно. Време је да се започне живљење истински хришћанско, скопчано са распињањем свих осећања, жеља и мисли на крсту заповести и учења Христових. Ускоро, док удариш дланом о длан прохујаће земаљски живот, већ је спремна за сваког човека вечна плата његова за кратковремени живот његов, за дела његова, за начин мишљења његов, за осећања његова.

Невоље су од Господа ради нашег исправљања

Човек је као трава, и треба ли много да буде покошен? Један тренутак може сасвим да скрха његово здравље и обори тело или у гроб, или на одар мучне и дуготрајне болести. Јеванђеље нас учи да нас никаква невоља не може снаћи без воље Божје, учи нас да благодаримо Богу за све невоље које нам долазе на Његов миг. Са болесничког одра приносите благодарење Богу, као што га је приносио са хрпе смећа смрдљивим крастама прекривени Јов. Благодарењем се ублажава љутина болести. Благодарењем се болеснику пружа духовна утеха. Упућено и наслађено благодарењем, срце се обнавља силом живе вере. Озарен изненада светлошћу вере, ум почиње да сазерцава чудесни Промисао Божји, неуморно бдијући над свом над свиме што је створено. Такво сазерцање доводи до духовног усхићења: душа почиње обилно да благодари, да славослови Бога, почиње да велича Његов Свети Промисао, да предаје себе Његовој светој вољи. Одар болести често бива место Богопознања и самопознања. Страдања тела често бивају узрок духовних наслада, а одар болести орошава се сузама покајања и сузама радости у Богу. За време болести испрва ваља себе принудити на благодарење Богу, а када душа окуси сладост и спокој који јој је пружен благодарењем, сама хита у њега, као у пристаниште. Хита она тамо, бежећи од тешких валова роптања, малодушности, туге.

„Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије„. Кога Господ заволи, томе шаље невоље, а оне умртвљују срце изабраника Божјег за овај свет, навикавају га да се свија уз Бога. У свим невољама, а између осталих и у болести, следећа средства исцељења доносе душевну корист и олакшање: преданост вољи Божјој, благодарење Богу, прекоревање себе и сматрање себе дастојним наказања (поучне казне) Божјег, сећање да су сви свети испунили пут земаљског живота непрестаним и љутим страдањима, да су жалости чаша Христова. Онај ко се није причестио том чашом није способан да наследи вечно блаженство

Кратак је човечији живот. Једино корисно занимање на земљи јесте познање Христа

У осами наилазе чудне мисли. „Ухо безмолвника чује“, рекао је један свети пустиножитељ. И у мојој ништавној усамљености наилазе ми мисли, које снажно делују на ум својом живом истином.. Недавно сам размишљао о краткоћи земаљског живота човековог. Изненада живот ми се учинио већ тако кратким, да ми се остало време мог земаљског живота учинило као већ прошло. Још ћу живети и шта ћу угледати на земљи? Ништа: исте оне врлине и исте оне страсти које су се до сада јављале преда мном у разноликим костимима и чиновима, појављиваће се и убудуће. Тако исто врлина ће се тихо пробијати између људи, непримећивана, прогањана од њих. Тако исто порок ће се прикривати безбројним маскама, обмањиваће људе и господарити међу њима. Двогодишњи живот и столетни живот подједнако су мали, ништавни пред вечношћу. Обично се људима само будуће време чини као дуготрајно, а прошло им изгледа тако кратко, магновено, као сан минуле ноћи. Усамљеност, заједно са пажњом унутар себе, чини и будуће време краткотрајним. Краткотрајна прошлост, краткотрајна будућност. Па шта је земаљски живот? Пут ка вечности, који треба искористити, али на коме не ваља погледати у страну. Овај пут ваља савршавати умом и срцем, не бројем дана и година. Ум, озарујући се учењем истине, може да сачува срце у миру, кротости, благости, трпљењу, укратко, у својствима Новог човека. За то су и пустиња, и безмолвије, и манастири, за то је и душепоучни разговор, и духовни савет, за то је читање Светих Отаца, за то су молитве. Сви хришћани су дужни да тако живе, мада тако живе крајње ретки. Ако не можете тако да живите у потпуности, живите тако донекле, недостаци се могу исцељивати самоосуђивањем и покајањем. Кад видите у себи недостатке, не треба да клонете духом. Напротив, треба да се трудите у смирењу. Прекрасно је рекао преподобни Исаија Отшелник: „Слава Светих слична је блистању звезда, од којих једна светли веома јарко, друга слабије, трећа једва приметно, али све те звезде су на једном небу“.

Колико нараштаја се сменило на лицу земље, а они као да никада нису ни били на њој. Нису ли се недавно чула међу нама гласовита имена? А сада су она заборављена. Није ли недавно наш нараштај ступио на поприште грађанског живота, а сада већ ступа на то поприште ново поколење и потискује нас из широког поља делатности у скромно ћоше, као оне који су остарели и одслужили своје. Нараштаји човечији на земљи као да су лишће на дрвету сада једно, ускоро друго; сатире их и врућина и мраз, и само време, разноси их ветар, бивају згажени од путника.

Гледам из осаме своје на бучни и метежни свет, говорим сам себи и пријатељима својим: једно (једино) занимање може се сматрати занимањем истински корисном за време краткотрајног земаљског живота, све док се наш дрворед подмлађује листањем познање Христа, Који је и давалац вечног блаженог живота и пут ка том животу.

ДИДАХИ - УЧЕЊЕ 12 АПОСТОЛА

(1) Постоје два пута: један живота, а други смрти, и велика је разлика између та два пута.
Пут живота је овај: прво, „љуби Бога који те је створио“; друго, (љуби) „ближњега свога као самога себе“. И све што хоћеш да ти се не чини, и ти не чини другоме.

(2) Наука пак ових речи је ова: „Благосиљајте оне који вас куну, и молите се за непријатеље своје“, а постите за оне који вас гоне. Јер „каква вам је захвалност ако љубите оне који вас љубе? Не чине ли то и незнабошци? Али ви волите оне који вас мрзе“, и нећете имати непријатеља.

(3) „Удаљавај се од телесних и светских“ жеља. Ако те ко „удари по десном образу, окрени му и други“ и бићеш савршен. „Ако те ко потера једну миљу, иди с њиме две“.

(4) Ако ти ко „узме хаљину, подај му и кошуљу“. Ако ко узме од тебе оно што је твоје, не тражи му (натраг), јер не можеш. 

(5) „Свакоме који од тебе иште подај, и не потражуј (натраг)“. Јер Отац хоће да свима дајеш од својих дарова. Блажен је онај који даје, сходно заповести, јер је он невин. Тешко ономе који узима. Ако пак неко узима зато што има потребу, такав ће бити невин; а ако узима онај ко нема потребе, биће суђен због чега и зашто је узео. Када буде притешњен, биће испитиван за то што је учинио, и „неће изаћи оданде док не врати и последњи динар“.

 (6) Али и о томе (давању) је речено: Нека се озноји милостиња твоја у рукама твојим, док не познаш коме ћеш дати.

II. (1) Друга пак заповест (ове) науке (је):

(2) „Не уби, не чини прељубе“, не развратничи децу, не чини блуда, не укради, не врачај, не употребљавај мађије, не убијај дете кад се зачне, нити га погуби кад се роди. 

(3) „Не пожели оно што је ближњега“ (твога); „не заклињи се, не сведочи лажно“, не клеветај, не буди злопамтљив.

 (4) Не буди двоједушан, нити двојезичан, јер двојезичност је замка смрти.

 (5) Нека реч твоја не буде лажна, нити празна, него испуњена делом. 

(6) Не буди грамзив, ни отимач, ни лицемер, ни злоћудан (= злобан), нити горд. Не смишљај зли савет на ближњега свога. 

(7) Не мрзи ниједног човека, него неке карај, за неке се моли, а неке воли више од душе своје.

III. (1) Сине мој, бежи од сваког зла и од свега што му је слично. 

(2) Не буди гневљив, јер гњев води убиству; нити буди завидљив, ни свадљив, ни напрасит, јер од свега тога рађају се убиства.

 (3) Сине мој, не буди похотљив, јер пожуда води у блуд; нити бесраман у речима, нити бестидан очима, јер се од свега тога рађају прељубе.

 (4) Сине мој, не буди погађач (= врачар), јер то води идолопоклонству; нити бајалац, ни астролог, ни лажни очишћивач (= заклињач), и немој то ни гледати [ни слушати], јер се од свега тога рађа идолопоклонство. 

(5) Сине мој, не буди лажљив, јер лаж одводи у крађу; нити среброљубив, ни славољубив, јер се из свега тога рађају крађе.

 (6) Сине мој, не буди роптач, јер то води хули; нити самонаметљив, ни злоуман, јер се од свега тога рађају хуле.

(8) Него буди кротак, јер „кротки ће наследити земљу“. 

(8) Буди дуготрпељив и милостив и безазлен и миран и добар, и свагда имај страх од речи које си чуо.

 (9) Не преузноси се, нити дозволи души својој дрскост. Нека се душа твоја не дружи са високима (=на положајима), него се дружи са праведнима и смиренима. 

(10) Све што ти се догађа примај као добро, знајући да без Бога ништа не бива…

IV. (1) Сине мој, сећај се и дању и ноћу онога „који ти говори реч Божију“, и поштуј га као Господа, јер тамо где се проповеда Господство (Божије), тамо је и Господ. 

(2) Сваки дан тражи лице светих, да би налазио спокојство у речима њиховим. 

(3) Не стварај раздора, него завађене мири. Суди праведно, и не гледај ко је ко кад треба (некога) због преступа покарати. 

(4) Не буди двоједушан, да ли ће (нешто) бити или неће.

(5) Не буди (такав) да за примање имаш руке испружене, а за давање стиснуте. 

(6) Ако имаш нешто (да даш) што је рукама твојим (стечено), подај то за откуп грехова својих. 

(7) Немој се устезати да даш, нити када даш да жалиш, јер ћеш познати ко је Добри наградодавац.

 (8) Не избегавај онога ко је у немаштини; све што имаш подели са братом својим, и немој рећи да је (нешто) твоја сопственост. Јер ако сте заједничари у бесмртноме, колико ли већма у смртним (стварима)?

(9) Не дижи руку своју од сина свога или кћери своје, него их од младости учи страху Божијем.

 (10) Не заповедај у љутњи својој слузи своме или слушкињи, који се у истога Бога надају, да не (престану) бојати се заједничког вам Бога, јер Он не долази да позове гледајући на лица, него на оне које је Дух (Свети) припремио. 

(11) Ви пак слуге, подчините се господарима својим као слици Божијој, с поштовањем и са страхом.

(12) Мрзи на свако лицемерје и на све што није угодно Господу.

 (13) Не остављај заповести Господње, него држи оно што си примио, „ни додадјући ни одузимајући“. 

(14) У Цркви исповедај грехе своје, и не приступај молитви својој са савешћу нечистом.

То је пут живота.

V. (1) А пут смрти је овај:

Пре свега (тај пут) је зао и проклетством испуњен. (Јер на њему су):

убиства, прељубе, похоте, блуд, крађе, идолопоклонства, мађије, врачарије, отимачине, лажна сведочења, лицемерја, двоједушност, подмуклост, гордост, злоба, самовоља, грамзивост, срамотне речи, завист, дрскост, надменост, охолост, [не(бого)бојажљивост].

(Тим путем иду): прогонитељи добрих, мрзитељи истине, љубитељи лажи, они који не знају плату праведности, који се не држе добра нити суда праведног, који бдију не на добро него на зло, од којих је далеко кротост и трпељивост, који не милују сиромаха, који не саосећају са паћеником, који не познају свога Створитеља; убице деце (своје), упропаститељи створења Божијег; који окрећу лице своје од потребитога, који вређају већ увређенога; улизице богатима, неправедне судије сиромашнима; препуни свакога греха .

Спасите се, децо, од свију таквих.

VI. (1) Пази да те неко не заведе са овога (правога) пута науке (Господње), јер те (такав) учи мимо Бога.

 (2) Ако можеш носити сав јарам Господњи, онда ћеш бити савршен; а ако не можеш, колико можеш, толико и чини.

Односно пак (употребе) хране, држи оно што можеш, али се особито чувај (да не једеш) од жртве идолске, јер је то служење мртвим боговима.

VII. (1) А односно Крштења, овако крштавајте:

(1) Пошто претходно све ово кажете (=поучите), „крштавајте у име Оца и Сина и Светога Духа“ у текућој води. 

(2) Ако ли немаш текућу воду, крштавај у другој (води). Ако не можеш у хладној, онда у топлој. 

(3) А ако ни једне ни друге немаш, онда излиј воду на главу три пута у име Оца и Сина и Светога Духа. 

(4) А пре Крштења нека претходно посте онај који крштава и крштавани, и ако неки други могу. А наредићеш крштаваноме да пости један или два дана раније.

VIII. (1) А постови ваши нека не буду са лицемерима. Јер они посте понедељак и четвртак у седмици, а ви постите среду и петак.

И не молите се као лицемери, него као што је Господ заповедио у Јеванђељу, овако се молите:

Оче наш који си на небу, да се свети име Твоје;

да дође царство Твоје;

да буде воља Твоја и на земљи као на небу;

хлеб наш насушни дај нам данас,

и опрости нам дуг наш као што и ми опраштамо дужни цима својим,

и не уведи нас у искушење,

но избави нас од злога.

Јер је Твоја сила и слава у векове!“

Три пута дневно тако се молите.

IX. (1) А односно Евхаристије (=Литургије), овако чините благодарење:

Прво за чашу (говорите):

Благодаримо Ти, Оче наш,

за свету лозу Давида слуге Твога,

коју си нам објавио кроз Исуса Сина Твога.

Теби слава у векове!

А за хлеб који се ломи (говорите):

Благодаримо Ти, Оче наш,

за живот и познање (,),

које си нам објавио кроз Исуса Сина Твога.

Теби слава у векове!

Као што је овај хлеб (који ломимо) био расејан по горама, и сабран постаде један, тако нека се сабере Црква Твоја са крајева земље у Царство Твоје.

Јер је Твоја слава и сила кроз Исуса Христа у векове!

А од ваше Евхаристије (=Литургије) нека нико не једе нити пије, осим крштених у име Господње; јер о томе је и рекао Господ: „Не дајите светиње псима“.

X. (1) После пак причешћивања, овако благодарите:

Благодаримо Ти, Оче Свети, за свето Име Твоје

које си настанио у срца наша,

и за познање и веру и бесмртност,

које си нам објавио кроз Исуса Сина Твога.

Теби слава у векове!

Ти си, Владико Сведржитељу,

све створио ради Имена Твога,

и дао си храну и пиће људима на уживање,

да би Теби благодарили;

нама пак даровао си духовну храну и пиће

и живот вечни кроз Сина Твога.

Пре свега благодаримо Ти што си Моћан.

Теби слава у векове!

Опомени се, Господе, Цркве Твоје,

да је избавиш од сваког зла

и да је усавршиш у љубави Твојој;

и сабери је од четири ветра, њу – освећену,

у Царство Твоје, које си јој припремио.

Јер је Твоја сила и слава у векове!

Нека дође Благодат Твоја, и нека прође овај свет.

Осана Богу Давидову!

Ако је ко свет, нека приступи, а ко није, нека се покаје.

Маран ата\ Амин!

А пророцима дозволите да благодаре, колико хоће.

XI. (1) Ако (вам) пак ко дође и учи вас свему овоме што је напред речено, примите га. 

(2) А ако тај који учи скрене, и почне да учи другу науку да би покварио (ову науку), онда га немојте слушати; а ако (учи) да би умножио правду и познање Господње, примите га као Господа.

А односно апостола и пророка, сходно заповести Јеванђеља овако чините: 

(3) Сваки апостол који долази к вама нека буде примљен као Господ.

(4) Али нека не остаје више него један дан; ако пак буде потребе, онда други дан. А ако остане три дана, онда је лажни пророк. 

(5) А апостол кад одлази (од вас) нека ништа не узима осим хлеба, колико до (идућег) преноћишта; ако пак тражи и новаца, онда је лажни пророк.

(6)И сваког пророка који говори у Духу не искушавајте и не судите, „јер ће се сваки грех опростити“, а овај се грех „неће опростити“.

 (7) Али није сваки који говори у Духу пророк, него ако има и понашање (= врлине) Господње. По начину, дакле, понашања распознаје се лажни пророк од пророка (правог).

(8) И сваки пророк који у Духу одређује трпезу (=поставља је за сиромашне), неће јесте од ње, иначе је лажни пророк. 

(9) А сваки пророк који учи истини, ако не твори то што учи, лажни је пророк. 

(10) Сваки пак пророк опробани, истинити, који изграђује тајну Цркве у свету (= подвизава се за свесветску тајну Цркве), а не учи да се чини све оно што он чини, нека не буде осуђиван од вас, јер он са Богом има суд; јер тако исто су чинили и стари пророци. 

(11) А ако неки каже у Духу: дај ми новаца или нечега другога, таквога немојте слушати. Ако пак каже да се да за друге који оскудевају, нека га нико не осуђује (за то).

XII. (1) Сваки који долази у име Господње, нека буде примљен; после пак испробавши га дознаћете (какав је), јер ћете имати (толико) разборитости да разликујете десно и лево.

 (2) Ако је тај који вам долази пролазник, ви му помозите колико можете, али нека не остаје код вас више од два или три дана, ако је то потребно. 

(3) Ако пак хоће да се настани (код вас), а зна неки занат, нека ради па нек једе. 

(4) А ако не зна заната, ви по вашој разборитости постарајте се како не би с вама живео беспослен хришћанин. 

(5) Ако он неће тако да ради, такав је христотрговац (^;). Чувајте се од таквих.

XIII. (1) Сваки истинити пророк, који хоће да се настани код вас, достојан је хране своје. 

(2) Тако исто и истинити учитељ достојан је и он као радник хране своје.

(3) Сваку првину од плодова пивнице и са гумна, од стоке и оваца, узми и дај првину пророцима, јер су они првосвештеници (=епископи) ваши. 

(4) А ако немате пророка, дајте сиромашнима. 

(5) Ако спремаш хлебове, узми и подај првину (од њих), по заповести. 

(6) Исто тако, кад отвориш суд са вином или уљем, узми првину и дај пророцима. 

(7) И од новаца, и од одеће, и од сваког имања, узевши првину, колико сам сматраш, подај по заповести.

XIV. (1) А у недељу Господњу, сабравши се заједно, ломите хлеб и вршите Евхаристију (=Литургију), исповедајући претходно грехе своје, да би жртва ваша била чиста. 

(2) Сваки пак онај који има спор са другом својим нека не долази на сабрање са вама, докле се не измире, да се (тиме) не упрља жртва ваша.

(3) Јер је то она (жртва) за коју је Господ рекао: „У сваком месту и времену приносићете ми жртву чисту, јер сам ја Цар велики, говори Господ, и Име је моје чудесно међу народима“.

XV. (1) Изаберите себи епископе и ђаконе достојне Господа, људе кротке и несреброљубиве и истините и проверене, јер вам они служе службу пророка и учитеља. 

(2) Немојте их, дакле, пренебрегавати, јер су они ваши достојанственици (=часни) са пророцима и учитељима.

(3) Исправљајте једни друге, не у гњеву него у миру, као што стоји у Јеванђељу; а са сваким оним који греши против другога нека нико не разговара, нити га слушајте, докле се не покаје. 

(4) А ваше молитве и милостиње и сва дела (ваша) чините тако као што стоји у Јеванђељу Господа нашег.

XVI. (1) Стражите над животом вашим; „светилници ваши нека се не угасе, и бедра ваша нека не ослабе, него будите спремни; јер не знате часа у који ће Господ ваш доћи“. 

(2) А сабирајте се чешће заједно, тражећи оно што одговара (= приличи) душама вашим. Јер вам неће користити све време вере ваше ако се у последње време не покажете савршени.

(3) Јер ће се у последње дане умножити лажни пророци и упропаститељи, и овце ће се претворити у вукове, и љубав ће се преокренути у мржњу. 

(4) Јер када безакоње буде расло, људи ће једни друге омрзнути и прогонити и издавати. И тада ће се јавити обмањивач света (= козмопреварант) као син Божји и чиниће знаке и чудеса, и земља ће се предати у руке његове, и чиниће безакоња (каквих никада од века није било. 

(5) Тада ће род људски доћи у огањ испитивања, и „саблазниће се многи и пропасти, а они који претрпе (издрже) у вери својој, спашће се“ од тог проклетства.

(6) И тада ће се појавити знаци Истине: најпре знак отварања (=знак појаве Господње) на небу, затим знак гласа трубе, и трећи (знак): васкрсење мртвих. 

(7) Но не свих (заједно), него као што је речено:
„Доћи ће Господ и сви свети с Њиме“.

Тада ће свет угледати Господа где долази на облацима небеским“.

СРБИН ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВАН: ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА 2015.

СРБИН ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВАН: ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА 2015.: СРПСКА ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА 2015. Архијерејски Савет СИПЦ под председавањем г. Акакија, Епископа Ут... kolaci

ИСПОСНИШТВО

Св.ФИЛАРЕТ ИСПОВЕДНИК

...На првом месту, њихов начин живота је био потпуно другачији. То су били или отшелници или, у сваком случају, пустиножитељи (пустињаци). О њима постоје чудесни примери у Житијима Светих. Чини ми се, ако се може тако рећи, да је међу њима рекорд поставио преподобни Пајсије Велики, који два пута по четрдесет дана узастопно, т.ј. 80 дана, осим причешћа Светим Тајнама, није узимао никакву храну. И опет је био пун снаге, не само духовне већ и физичке, носио је своје подвиге, носио цео устав и поредак монашког живота, а постио. Многи од светих су постили по 40 дана, подражавајући Самог Господа Исуса Христа, а оних који су постили по недељу дана, узимајући храну само на крају недеље, таквих је било много...

Велики пост се приближио и у његово предвечерје хришћанину не би сметало да размисли о томе како треба да проведе време Великог поста и, пре свега, како треба да држи сам пост поштујући црквене уставе (типике). Треба имати у виду да је црквени устав о посту, са једне стране, тамо где се о њему чита из црквених књига, предназначен за манастире. Али, са друге стране, ми знамо да су велики подвижници и испосници постили много строжије него што је то указано у црквеном уставу.

Ево јуче, у последњи суботњи дан пре Великог поста, Црква је прослављала оне испоснике, оне подвижнике, аскете који су своје животе проводили у најстрожијим подвизима уздржања. Међу њима су били преп. Антоније Велики, преп. Макарије Велики, преп. Теодосије Велики, Пимен Велики, Јевтимије Велики и други. Сви су они били подвижници који су, понављам, постили много строжије него што заповеда црквени устав. Наравно, указујући нам на њих, Црква не тражи од нас да их у потпуности подражавамо и поредимо се са њима.

На првом месту, њихов начин живота је био потпуно другачији. То су били или отшелници или, у сваком случају, пустиножитељи (пустињаци). О њима постоје чудесни примери у Житијима Светих. Чини ми се, ако се може тако рећи, да је међу њима рекорд поставио преподобни Пајсије Велики, који два пута по четрдесет дана узастопно, т.ј. 80 дана, осим причешћа Светим Тајнама, није узимао никакву храну. И опет је био пун снаге, не само духовне већ и физичке, носио је своје подвиге, носио цео устав и поредак монашког живота, а постио. Многи од светих су постили по 40 дана, подражавајући Самог Господа Исуса Христа, а оних који су постили по недељу дана, узимајући храну само на крају недеље, таквих је било много.

И у Русији, код нас је таквих било много. Али, понављам, Црква од нас уопште не тражи да се ми са њима поредимо у тим подвизима. Она само указује на то да је то црквени устав. Ако су ти људи могли да носе такве подвиге поста, онда, како је указано у нашим богослужбеним књигама и поретку, тај устав мање или више одговара снази сваког човека. Али, наравно, када је човек слаб и нема снаге, онда се од њега не тражи да испуњава строго црквени устав, јер је његов смисао у томе да човек обузда своју многострасну, хировиту и похотљиву плот, да је смири, чврсто узме у своје руке и потчини своме духу.

Ако треба тако смиравати своју многогрешну и телесну природу постом, онда ако је чоек болестан, од њега се не тражи таква мера као од здравог, зато што пост треба да учини оно што је у том случају учинила сама ослабела природа човека, што је учинила болест. Од немоћног, од слабог, који се већ бори са болешћу или му прети болест од слабости, од њега се не тражи строги пост.

Али једно запамтите, љубљени, ако човек не може строго да пости, а наступио је пост, нека онда држи пост у оној мери колико може, да не ослабљује организам који је и без тога слаб, али зато у то време поста, он неизоставно треба себи да ускрати нешто што воли: или некакво јело или нешто друго. 
На овај или онај начин, нека наложи на себе подвиг уздржања и недостатак поста у јелу, нека надомести уздржањем у нечему другом што воли и на шта је навикао и можда има пристрашће ка томе, и ево у Великом посту он то може оставити.

Ја сам познавао многе људе који су имали лошу навику – да пуше дуван. И многи од њих су је остављали када је почињао Велики пост. Они су мужаствено (храбро) подносили осећај лишавања и недостатка који се јавља у то време човеку. Навика је слабила и, на крају крајева, природно, више није било тешко уздражавати се од ње. А после тога, када сам их питао: ''Ето, када сте се већ привикли на такво уздржање, пошто вам већ није тешко да се уздржавате од дувана, зашто сте га поново узели, пошто је наступио Васкрс, пошто се завршио пост?'' А они одговарају: ''Ни сами не знамо. Нас сада посебно ни не вуче ка томе, већ по слабости воље...''

Али, треба памтити да је човек слаб вољом онда када је навикао да се ослања само на себе. А онда када се ослања на помоћ Божију и, спознајући своју немоћ, моли од Господа помоћ, резултат ће бити сасвим други.

Ја сам познавао једну жену, већ у годинама, скоро старицу, која је 40 година пушила дуван, како се каже – димила је као локомотива. Једном је она чула како је свети Серафим Саровски помагао таквим људима, којима је владала та страст, та навика.

И десило се очигледно чудо: та жена, која није могла да проведе ни пола сата без цигарета, после тога како сам ја отишао од ње - она ми је сама то рекла - пришла је икони св. Серафима и са дубоком вером га замолила: ''Баћушка, оче Серафиме, ти знаш да бих ја хтела да оставим своју лошу навику. Помози ми да не пушим.'' И, како ми је сама она говорила: после тога она ни једном није осетила потребу да пуши. И ето, када се човек са простом вером обраћа Господу и Његовим светим угодницима, онда Божија помоћ неизоставно, иде у сусрет –то треба запамтити!

А време поста је време у коме човек треба да размисли о свом животу и о души својој и да се постара да је некако очисти од свакојаког греховног ђубрета и освежи је. Јер Велики пост треба проводити не само тако: отпостио, како говоре – и опет се вратио на старо, већ треба размислити о свом животу, оценити га како треба, пред лицем светог и строгог Јеванђелског закона, и постарати се да се некако поправимо, и свој живот и своју душу, у ове свете дане Великог поста. И молити од Господа помоћ и ако Господ помогне и човек некако успе да мало овлада собом, да то не ишчезне без трага, као што се нама догађа после Великог поста. Да би све то остало сачувано у његовој души, као духовни добитак.

Ево, улазимо у пост и свако од нас треба да моли Господа да нам Господ помогне да користимо то време поста. Свети Оци су волели да говоре да није случајно да на нашој северној полулопти, пост увек пада у пролећно време: пролеће је време сетве, сеје се добро семе да би затим његове плодове користили целу годину. Тако и то духовно пролеће треба човека да подстакне да посеје добро семе на њиви свога срца, да би то семе, с Божијом помоћи, родило добар и трајан плод. Амин.

3. НЕДЕЉА ВЕЛИКОГ ПОСТА - КРСТ ГОСПОДЊИ

МИТРОПОЛИТ ФИЛАРЕТ ВОЗНЕСЕНСКИ

..Обично, као што знамо, сви многобројни мудраци овога века, сви данашњи умници који предлажу, сваки на свој начин, рецепт опште-човечанског благостања, труде се да будућност која је пред нама, ако ми само последујемо њиховом призиву, представе као нешто јако пријатно: свакаква блага они обећавају . А истина, стварни живот нам показује да, уместо тога што они обећавају, живот по њиховим рецептима често личи на предворје пакла; али без обзира на то, они својим следбеницима обећавају безметежан, лагодан живот.
А је ли тако поступао Господ наш Исус Христос? Је ли он уљуљкивао Своје ученике, Своје следбенике таквим ружичастим обећањима? Није. Ми знамо да им је Он говорио: ''Сви ће вас омрзнути Имена Мога ради'', ''само онај ко претрпи до краја – тај ће се спасти''. А у данашњем Јеванђељу Он, као што је већ речено, говори да онај ко хоће да буде Његов ученик - треба да иде за Њим, узевши крст...


Радуј се живоносни Крсте, благочашћа непобедива победо, двери рајске, верних утврђење, Цркве оградо, којим се разруши и упразни клетва и пропаде власт смрти и вазнесосмо се од земних ка небеским. Непобедиво оружије, противниче бесова, славо мученика, преподобних ваистину украсе, пристаниште спасења, даруј свету велику милост.

Оваквим и многим другим речима Црква данас велича и прославља живоносни Крст, оруђе нашег спасења. Ми, наравно, знамо да је живоносни Крст наша највећа светиња, наша највећа духовна ризница. И Црква ту светињу нарочито прославља. Током целе године средом и петком, у црквеним молитвама се прославља Крст скоро сваке недеље. Он се торжествено износи на поклоњење три пута годишње: лети, 1. августа старог стила, када се сећамо његовог торжественог изношења из Саборног храма у Константинопољу, царском граду, и ношења по његовим улицама. 14. септембра ст.стила – главни празник Крста, када се сећамо његовог торжественог Воздвижења, и данашњи празник - у средини Великог поста.

Зашто Црква баш тог дана, треће недеље Великог поста, нарочито предлаже Крст нашој молитви и поклоњењу?
Био је у Старом Завету случај о којем говори Св. Библија, када је јеврејски народ, лутајући по пустињи под вођством пророка и боговидца Мојсија, дуго ишао без воде по пустињи док, на крају, људи нису почели да изнемажу од жеђи. И на крају су угледали источник са водом. Жедни и измучени, они су се бацили ка том источнику али, авај, та вода се показала неподношљиво горком, толико да је није било могуће пити. Позвали су Мојсија. Мојсије се обратио право Самом Господу са молитвом, указујући Му на јадно стање народа и на тај источник воде, а Господ њему указује на дрво које он треба са молитвом да погрузи у воду тог источника. Када је Мојсије то урадио, са водом се десила чудесна поромена и она је постала пријатна на укус и освежавајућа, као у најбољим и најчистијим изворима.

И ето, баш то чудо, како говоре Св. Оци, било је праобраз тога како животворни Крст услађује побеснеле и горке воде житејског мора, у коме се ми и сами налазимо. А нарочито сада, у време Великог поста, Црква нас ради тога и подсећа на Крст и предлаже нам га, да нас ободри и укрепи на даље прохођење крсног подвига.
Наравно, ко не пости, он не схвата, он не види нужду у томе али онај који држи пост, он зна да се људска немоћ пројављује у време тог посног труда и да човек слаби. И зато да би га ободрила и духовно укрепила, Црква га подсећа на Крст, на то шта је за нас, људе, учинио Господ Исус Христос, да је узео на Себе наше грехе, приковао их на Крст, био Сам на њега прикован и тим својим крсним страдањима нама задобио спасење и помиловање од стране божанског Правосуђа.
Нарочито то разумеју велики подвижници и испосници, прави иноци у строгим манастирима. Тамо посте строго, сурово, не жалећи себе. Неки испосници по целе дане проводе потпуно без хране и пића. И зато да би укрепили људску немоћ која слаби у тим испосничким подвизима подвижници се и обраћају Крсном дрвету. Оно нам говори о томе шта је Господ претрпео за нас и тиме нас окриљује на нове трудове, на нове подвиге.

Али, запамтите: када се поклањамо животворном Крсту, када му се поклањамо и целивамо га као нашу светињу, као драгоценост, као ризницу која нас освештава, ми увек треба да имамо на уму сећање на оно што се десило на Крсту.
Тајна Крсног подвига Спаситеља састоји се у томе што се Он приковао на Крст Својом људском природом и том природом је примио све крсне муке. Али истовремено, пошто Он није био само човек већ Богочовек, Његова божанска, свезнајућа природа Му је предала потпуно познавање свих грехова свих људи из свих векова. И наших, такође. И када је Он тамо страдао, преживљавајући са тугом у тим мукама грехе целог човечанства, тада су и наши греси били тамо пред Њим и он је због њих туговао и због њих се приковао - због грехова свакога од нас.

Притом, Свети Оци нам говоре следеће: будући да се сила Крсног подвига, његово спасоносно дејство, распрострањује на сва времена и, самим тиме се тиче свих људских грехова, зато сваки пут када ми чинимо неки грех, ми као да отежавамо то страдање које Господ на Крсту подноси за нас. Свети Оци су тачно тако и говорили, да грешници који непокајано греше, по други пут распињу Сина Божијег, као да Га поново закивају за Крст, као да и сами учествују у оним страшним ударцима под којима су се крсни клинови забадали у најсветије тело нашег Господа.

Постоји прича о чудотворном образу Мајке Божије ''Неочекивана радост'', која говори о томе како је један грешни човек, који је често пролазио поред иконе Мајке Божије, без обзира на то што је ишао на своје грешно дело, Њу ипак са вером и благочестиво прослављао, говорећи јој анђелски поздрав "Богородице Дево, радуйся, благодатная Мария, Господь с Тобою, благословенна Ты в женах"... И једном после таквог поздрава, он је са ужасом видео како лик као да је оживео, Мајка Божија и Спастељ на њему као да су живи а из Спаситељевих рана струји жива крв. Он је задрхтао, пао пред образом у ужасу и почео да моли Мајку Божију: ''Мајко милосрђа, заступи ме грешног пред Сином Твојим да би ми опростио моја безакоња.'' А она му је одговорила: ''Ви ме зовете Мајком милосрђа а сами сте немилосрдни према Сину Моме јер сваку пут кад без покајања грешите, ви Га по други пут прикивате на Крст.'' Грешни човек Ју је умолио. Она је измолила опроштај за њега код Сина Свога – али какво је овде назидање за нас!
Памти то , хришћанине и поклањај се Крсту и целивај га, моли Господа да те Он Крсном силом укрепи на борбу са грехом, да не би грешио непокајано и тим непокајаним гресима поново прикивао свога Господа на Крст. Амин.

 


НЕДЕЉА 3. ВЕЛИКОГ ПОСТА: КРСТ ГОСПОДЊИ (1)

 

Из године у годину, треће недеље Великог поста, св. Црква нам на Божанској Литургији предлаже Јеванђеље од Марка у коме нам свети Јеванђелист предаје призив Господа Исуса Христа, Који говори: ако човек хоће да иде за Њим, он треба да се одрекне себе, узме крст свој и иде за Њим.


Обично, као што знамо, сви многобројни мудраци овога века, сви данашњи умници који предлажу, сваки на свој начин, рецепт опште-човечанског благостања, труде се да будућност која је пред нама, ако ми само последујемо њиховом призиву, представе као нешто јако пријатно: свакаква блага они обећавају . А истина, стварни живот нам показује да, уместо тога што они обећавају, живот по њиховим рецептима често личи на предворје пакла; али без обзира на то, они својим следбеницима обећавају безметежан, лагодан живот.
А је ли тако поступао Господ наш Исус Христос? Је ли он уљуљкивао Своје ученике, Своје следбенике таквим ружичастим обећањима? Није. Ми знамо да им је Он говорио: ''Сви ће вас омрзнути Имена Мога ради'', ''само онај ко претрпи до краја – тај ће се спасти''. А у данашњем Јеванђељу Он, као што је већ речено, говори да онај ко хоће да буде Његов ученик - треба да иде за Њим, узевши крст.
Може бити да до тада, до Крста Христовог, није било тако јасно шта је то крст и крстоношење. Није им било тако јасно, као нама данас. Али без обзира на то, свако је тада знао да је крст оруђе страшне, мучне и срамне смрти и зато, ако се и говорило о томе да треба узети крст, свако је схватао да се ту ради о томе да треба примити удео страдања у животу.


Кога људи у свету сматрају успешним, срећним? Обично, и пре свега, оног човека ко има богатство, велика средства, зато што је том човеку све доступно. Он може да задовољи све своје жеље и хирове. Све насладе у животу су му доступне захваљујући његовим материјалним средствима. Како често људи завиде тим срећницима, мислећи: ''Како би добро било да ја имам такво богатство'' или ''Кад бих би ја постао макар мало имућнији и богатији''!
Тако мисли свет, али Јеванђеље расуђује потпуно другачије. И господ Исус Христос је говорио: ''Каква је корист човеку ако он и цео свет задобије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју (ако она пропадне)?'' Примере тога како се то догађа ми можемо наћи и у Јеванђељу. Сетите се једне од најкраћих и најстрашнијих прича Господа Спаситеља о човеку који је имао богати положај, како је сам себи говорио: ''Имам много пшенице и немам где да је ставим. Срушићу своје амбаре и житнице, сабраћу све то тамо и рећи ћу својој души: ''Душо моја! Имаш много блага, доста ти је на много година. Почивај, једи, пиј и весели се!'' И ту се на њега и његово ''благостање'' обрушио страшни приговори Божијег правосуђа када му је Бог рекао: ''Безумниче! Ове ноћи ће душу твоју узети од тебе (на црквенословенском "истяжут", т.ј. немилостиво отети, ишчупати од тебе) а оно што си припремио, коме ће остати?''


Ето тако и данас Господ говори у Јеванђељу: ''Каква је корист човеку ако он и цео свет задобије а души својој науди?'' То јест, бесмртну људску душу је њен Творац ценио скупље од целог света. Памти, човече, како је драгоцена твоја душа за Бога. Господ је цени више од целог света са свим Његовим богатствима. Да би спасао наше грешне душе, Господ је био прикован за Крст, на коме је савршио наше спасење и коме се ми данас поклањамо.
Али, када нам Господ говори да човек који хоће да иде за Њим, треба да узме свој крст и да се одрекне себе, шта то значи? Како говоре Свети Оци, ''одрећи се себе'' – то значи разићи се са собом као као што човек ради, нпр. са запрљаном и поцепаном одећом коју не може ни да очисти, ни да закрпи. Она се баца, он је одбацује. Ето тако он треба да одбаци себе, да одбаци своје страсти и грешне склоности, да осуди сав свој сујетни начин живота у коме се изгубио и погрузио се преко главе у сујету и грехе, и да иде за Христом, испуњавајући Његове заповести.
Што се тиче испуњавања заповести, у садашњем животу који је, како се чини, тако устројен да не узима у обзир ни једну заповест Господњу, испуњавање заповести ће сигурно бити тешко крстоношење јер ће човеку који тежи да испуњава заповести Христове, свет сво време стајати на путу и саблажњавати га својим греховним утехама и грешним, сујетним мамцима.

Али запамти човече: само једном ти се даје земни живот. Он се неће поновити. За њим ће после наступити вечност којој никад неће бити краја. Али та вечност ће у потпуности одговарати томе како ти проводиш свој земни живот, тај кратки одсечак твог постојања на земљи. Размисли о томе, нарочито на данашњи дан, када нас Господ призива ка томе да будемо крстоносци, да узмемо свој крст и да га носимо идући за Њим, да би потом, на крају свог живота, спустили свој животи крст у подножје Његовог свеобухватног, животворног Крста.
И то ношење крста је дуг сваког хришћанина, сваке хришћанске душе. Јер не стављају нам без разлога крст при крштењу. Не ставља се без разлога, када се хришћанин сахрањује, да би се упокојио до будућег васкрсења, над његовим погребеним телом такође животворни крст. То значи да је он био, или је био дужан да буде крстоносац.
Памтићемо то увек и поклањати се пред животворним Крстом, молићемо се Господу да нам Он да силу, истрајност, трпљење и постојаност да бисмо свој животни крст изнели до краја. Амин.

3. НЕДЕЉА ВЕЛИКОГ ПОСТА: (2)

БЕЗРОПОТНО НОШЕЊЕ ЖИВОТНОГ КРСТА

У Светом Јеванђељу, ми читамо како је Господ наш Исус Христос говорио: ''Ќо хоће да иде за Мном, нека узме Крст свој и иде за мном''. И ми знамо да други пут Господ није указао за Своје следбенике већ је само поставио такав категорички захтев да за Њим може ићи само онај ко прима свој крст. Под крстом се обично, под животним крстом човека, се схвата све оно непријатно, све тешко, све мучно што човек треба да преживи. Зато и говоре: ''Он носи тежак крст'', када говоре о човеку који тешко живи.

И ево, синоћ, на вечерњој су читали одељак из Паримија, из Светог Писма Старог Завета, где се говори о томе да, када је некада давно Мојсије водио народ кроз пустињу, они су дошли на место где није било воде и почели су да се муче немајући влаге, немајући воде. На крају су дошли до извора али се показало да је та вода била толико неподношљива, неиздрживо горка, да није било никакве могућности да је пију. Народ је почео да ропће на Мојсија, што их је довео на такво место. Када се Мојсије помолио Богу, Господ му је показао једно дрво и рекао му: ''Положи га у источник воде који је тако неиздржив''.

Мојсије га је положио и вода је постала пријатног укуса.

Не чита се то узалуд сваки пут када говоримо и молимо се Господу пред Његовим Животворним Крстом.

Онај који уме да прими свој крст покорно вољи Божијој, он зна да он и није тако страшан и мучан, када се прима са покорнoшћу вољи Господњој. Када човек све своје скорби и страдања прима са ропотом и мучи се, њему је, наравно, тешко и он тиме ропће на Бога. Господ се удаљава од душе која ропће и њој бива још теже. А када човек прихвата вољу Господњу, са његовим крстом се догађа исто што и са оном водом која је била горка а затим је постала пријатног укуса. И као да се око њега догађа то исто - муке су исте оне али их он прима сасвим другачије, осећај уопште није исти. Њему постају јасне речи апостола који говори да када се умножавају искушења, умножава се и наша утеха од Бога.

Тако да ћемо памтити, љубљени, да онај који прихвата крст покорно вољи Господњој, тај зна да Господ све шаље само на корист и томе крст одмах постаје много лакши него када је подносио све то не покоравајући се вољи Господњој већ ропћући. Нећемо роптати на Господа због тих скорби које нам Он шаље. Те муке су освећујуће, оне су корисне души. Благословена је она душа која их прима говорећи: ''Нека буде воља Твоја, Господе, не како ја хоћу него како Ти''. Амин.

3. НЕДЕЉА ВЕЛИКОГ ПОСТА - КРСТ ГОСПОДЊИ (3)

"Иже хочет по Мне идти, да отвержется себе, возьмет крест свой и по Мне грядет". (Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, узме крст свој и за мном иде). Овако строг услов је Господ Исус Христос поставио пред сваким ко би хтео заиста, а не само на речима, да иде за Њим. Шта значе те речи из данашњег јеванђелског читања: "Да отвержется себе" (Да се одрекне себе) – то значи - нека поступи са самим собом, са садржајем свог унутрашњег живота, са свиме чиме је до тада душа живела, у чему је налазила задовољство, спокој и утеху - онако како човек поступа са изношеном и већ ничему не пригодном одећом - он је одбацује и избацује ван.

У духовном смислу човек треба тако да поступи у односу према свом унутрашњем садржају, да се устреми ка другом, бољем животу и да моли од Бога помоћ да би живео хришћански а не по начелима светске сујете. Јеванђеље даље говори: "Какая польза человеку, аще мир весь приобрящет, и отщетит душу свою. Или что даст человек измену на души своей?" (Каква је корист човеку ако и цео свет задобије а души својој науди. Или какав ће откуп дати човек за душу своју?'' Те речи Господње могу се овако објаснити: каква је корист човеку ако задобије не само велико богатство или нешто друго слично, чему ће други завидети, или чак и ако сав свет задобије, а души својој науди? Какав ће откуп он дати за душу своу?

Када се на последњем суду покаже да је човек живео само земљом, само земним интересима и земаљским стицањем, и уопште, да је био погружен само у област, у стихију земних доживљаја и свецело се прилепио за земљу, и када се открије да за вечност, за живот у Богу он ништа није задобио и да се, будући у материјалном смислу богат човек, у духовном смислу показао као потпуни бедник и ништак - какав ће бити његов удео?

О таквима је речено у Апокалипси: ''окаянен и беден, нищ и слеп и наг'' (Несрећан и јадан, ништ и слеп и наг). Када то постане јавно тако да он сам и сав свет увиде његово потпуно банкротство пред вечношћу у коју ће он тада ступити, тада - какав ће откуп он дати за своју душу? Чиме ће је откупити тада? Материјалним богатствима којих је он толико накупио на земљи? Не, на њих нико неће ни погледати. И погинуће јадна душа за вечност због тога што се сва погрузила у земаљско.

Ето, ту јеванђелску поуку ми треба да добро запамтимо, љубљени. Каква је корист човеку ако задобије и сав свет а души својој науди? Реците, хоћемо ли наћи много људи који су слободни од жеље да буду богатији, да имају више итд? Није несрећа ако човек има богатство, ако је много стекао; то није лоше али он треба да памти поуку из Библије "богатство аще течет, не прилагай к нему сердца" (кад расте богатство, не дајте да вам срце прионе за њ) - т.ј. не везуј се за њега, гледај на њега као на нешто пролазно. Доћи ће тренутак твоје кончине и ти ћеш све то оставити. Ништа за тобом неће поћи. А када се човек богати духовно, он ће то духовно богатство понети са собом у гроб, и иза гроба и донети са собом у вечност.

Запамтимо ту јеванђелску поуку! Господ је као неизоставни услов следовања за Њим, поставио одрицање од себе и устремљење ка другом, новом животу.

Ту сад могу да питају: ''Па шта сад да радимо? Значи, са свиме треба да раскрстимо? Све да одбацимо и да тражимо неке потпуно нове путеве?''

Не, не треба тако мислити.

Истина, постоје душе које су, запаливши се огњем божанске жеље, заиста раскрстиле са свим земним, све су одбациле и устремиле се само на духовни живот да би само служиле Богу, да би постојано стајале пред Њим, Њиме живеле, Њиме дисале и у Њему налазиле успокојење и своје духовно богатство. Има таквих душа али њих нема тако много. Али за сваког хришћанина је неопходно да се ни за шта земно не везује и да се, имајући довољно, односи према томе спокојно, не привезујући се за њега срцем; а ако живи у недостатку и нужди, да не очајава и не пада духом због тога, знајући да човек који је материјално у оскудици, може бити духовно богатији од многих других.

Господ нас призива да се одрекнемо себе и идемо за Њим, узевши Крст. Сваки хришћанин треба да буде Крстоносац у том смислу да треба покорно да прима од деснице Господње све земне жалости из којих се и састоји наш хришћански крст. И не само покорно, већ и радо, са радошћу, са убеђењем да је у томе његово спасење.

Зашто су Свети Оци били тако силни, тако непоколебиви у трпљењу скорби и страдања? Зашто су свети мученици били тако постојани у страдањима и мучењима? Зато што су они савршено поимали да им се све то шаље промислом Божијим - на њихову корист. Слично благоразумном разбојнику, они су примали са благодарним и преданим срцем све оно што им је Господ слао, знајући да је све то корисно за душу.

Отац Небески уместо хлеба никоме камен не даје, и ако је Он послао човеку искушење и жалост, то значи да је дошао тренутак примања и ношења крста. Зато се и моли хришћанине, пред Животворним Крстом, да би те Господ утврдио крсном силом за ношење твог хришћанског крста.

3. НЕДЕЉА ВЕЛИКОГ ПОСТА: КРСТ ГОСПОДЊИ (4)

... Данас често говоре да у наше време нема чуда, да су она била само у прошлости... Али ево, сасвим недавно, пред најкрвавијом годином сверуског развала, десило се једно чудо, које нам је испричао очевидац, чудо у коме се јавно пројавила животворна и спасоносна сила Крсног знамења. Један свештеник је ушао у гостионицу где су, поред њега, били и други људи. Свима су послужили ручак. И када су се сабрали око тог стола, свештеник је, као пастир Цркве, рекао: ''Браћо, хајде да прво станемо на молитву. Помолимо се пре јела''.

Сви су устали, свештеник је прочитао молитву Господњу ''Оче наш'' и, завршавајући је, окренуо се столу и осенио га крстообразно својим пастирским благословом. И тог тренутка се велики бокал са квасом, који је стајао на столу, без икаквог видљивог разлога и без икаквог удара са стране, разлетео у комадиће. Квас се разлио, сви су уздахнули. Домаћица се ухватила за главу и побегла у суседну одају откуда се чуо њен крик; затим се поново вратила назад, бацила се свештенику пред ноге и одмах признала да је тај бокал ставила на сто грешком. У њему је био отровни квас, који је она преступно припремила да би отровала сопственог мужа.

Она је хтела да постави на сто други бокал са добрим квасом али је их помешала због тога што су исти, и ставила је убиствени отров на сто. И да није било молитве Господње, да није пастир Цркве осенио својим благословом ту трпезу, можда би се десила страшна катастрофа масовног тровања. Сила Крста спасла је те људе од тога. Слични случајеви су се не једном догађали. Зато, када нас у ово време Црква укрепљује силом Животворног Крста, човек треба са радошћу да памти да га Крст и укрепљује и спасава.

Онај хришћанин који побожно, који заиста верује, он прибегава сили крста и осењује се крстом у свим важним тренуцима свог живота: пред почетком сваког дела, у тренуцима опасности, крећући на далеки пут...

Како често смо ми видели како се верујући, побожни хришћанин, већ умирући, у последњим тренуцима, руком која се хлади осењивао крсним знамењем, ограђујући и освећујући себе тиме на свој последњи пут. И на гробу хришћанина ће ставити крст, да би сви знали да под тим крстом, у том гробу лежи хришћанин.

Запамтимо то, преклањајући колена пред Животворним Крстом и укрепљујмо се у време прохођења посног подвига и бодримо се тиме да нас непобедива, непојмљива и божанствена сила Часног и Животворног Крста неће оставити грешне, осим ако сами не одемо од ње. Амин..