БРАЧНИ ОДНОСИ У ПОСН И ПРАЗНИЧНЕ ДАН

Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем. (1.Кор. 7,5)

Oвде доносимо избор из Отачких текстова, утврђујући вековно учење Цркве, да се пост који је Црква прописала односи и на телесне односе супружника. Наравно да се снисхођење и по том питању оставља на разматрање духовнику у сваком појединачном случају, као што је то иначе случај по питању поста.

Преподобни Никодим Светогорац... уз 69. правило Светих Апостола (ово правило гласи: „Ако неки епископ, или презвитер, или ипођакон, или чтец, или појац, не пости Свету Четрдесетницу пре Васкрса, или у среду, или у петак, осим због телесне немоћи: нека буде извргнут из чина. Ако ли то пак чини мирјанин: нека буде одлучен.“).

Преподобни Никодим пише:“Ако је пост средом и петком једнак посту Четрдесетнице, јасно је да, као што се у току Четрдесетнице не склапају бракови по 52. правилу Лаодикијског Сабора, не треба да се склапају ни средом ни петком. У том случају јасно је и то да супружници не треба да ступају у телесну везу због светости и поштовања поста, исто као што не треба да ступају у везу ни у току Четрдесетнице. Јер, неумесно је с једне стране поштовати ове дане у погледу хране, а с друге – нарушавати их телесним сједињењем и насладом. Дакле, у току ових дана треба постити, уздржавати се, подједнако и од хране која је забрањена у току поста, и од телесне жеље..

Погледај такође 1. напомену уз 13. правило Шестог васељенског сабора и напомену уз 3. Дионисијево правило. Погледај и 50. Валсамонов одговор Марку, у којем он каже да супружницима који се нису уздржавали у току велике четрдесетнице не само да треба забранити да се причешћују, већ им треба одредити епитимије ради поправљања. 

Такође, обрати пажњу на следеће речи Јована Златоустога („Беседа о девствености“) који као сведочанство наводи поменуто место из пророка Јоиља:“ Ако младенци, код којих је љубавна страст на врхунцу, у којима цвета младост и необуздана жеља, не треба да ступају у везу за време поста и молитве, тим пре не треба да се сједињују други брачни парови, који се не подвргавају таквом насиљу тела“.

У закључку ћемо навести учење другог великог учитеља Цркве, светог Василија Великог, о уздржању од брачних односа за време поста, а које је сагласно са светим Јованом Златоустим: “Пост указује меру и у брачним стварима, спречавајући неумереност чак и у ономе што је законом дозвољено: по сагласности одређује време за то, како би пребивали у молитви (1.Кор. 7,5).“ “Постећи телом, постимо духом“


Св. Амвросије Отпински: ‘‘Болест жене ваше, може бити, произашла је по вашој кривици: или нисте поштовали празнике у супружанским односима, или нисте сачували супружанску верност, за шта сте и кажњени болестима жене’‘.


Схи-игуман Аврам (Рајдман): На потребу за уздржавањем од брачних односа у данима Великог поста указује 40. члан „Номоканона“ уз Велики требник:“ Мирјани треба да се уздржавају од жена у току целог Великог поста. Ако пак неко падне са својом женом за време светог поста не треба да се причести чак ни за Васкрс, пошто је обешчастио цео пост. Јер мирјани треба да се уздржавају од својих законитих жена, као што је речено, у току целог поста.“ О истоме говори и 59. глава књиге „Крмчија“ у другом одговору Јована, епископа Критског, „О томе да се треба уздржавати од својих жена у Недељу и у току Четрдесетнице“:“ 

Они који чак ни увече уочи Господњег дана не желе да се уздржавају од својих жена, како би, као што је апостол рекао, проводили време у молитви, треба да се поправљају одмереним забранама; исто се тако и у току Свете Четрдесетнице треба чувати и бити чист од супруге више него у току других дана.“


Преподобни Јефрем Сирин: “Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено”, ради испуњења религиозних обавеза, у време постова и молитви. Дакле, у дане празничне уздржавајте се да вас не искуша сатана''.

Преподобни Серафим Саровски. Ево какве је он савете давао младићу који је ступао у брак: ‘‘...и још чувајте чистоту, чувајте се средом и петком, и празничним и недељним данима. За нечување чистоте, за нечување средом и петком, супружницима се деца рађају мртва, а за нечување празником и недељним данима жене умиру на порођају’‘.
Дивеевская летопись, ст. 343.


Блаженопочивши владика Стефан Жички: Супружници треба да се строго придржавају обичаја и заповести Цркве у међусобним односима, чувајући себе у чистоти о празницима, недељама, посним данима (средом и петком) имајући у виду речи преподобног Серафима и старца Амвросија да ће уколико буду кршили те заповести Цркве, постати подложни болестима, нарочито жене и деца.



Сад ћемо погледати канонска питања његове светости патријарха Александријског Марка и одговоре, које је на њих дао познати византијски тумач црквених правила, његова светост патријарх Антиохијски Теодор Валсамон.
Питање: Ако се за време Четрдесетдневног поста супружници не уздржавају, да ли ће бити удостојени Божанских Тајни на празник спасења света, Велику Пасху, или не?“

Одговор: Ако смо научени да се уздржавамо чак и и од тога да једемо рибу и ако не разрешавамо олако пост у току целе Свете Четрдесетнице, као ни средом ни петком, тим пре супружници бивају принуђени да се уздржавају од телесног спајања. Зато они супружници који су учинили овакву противзакониту ствар и променили на сатанску необузданост спасоносно покајање које проистиче од поста и избегавања телесних пожуда (као да им цела година није била довољна за задовољење њихових телесних пожуда), не само да не треба да буду удостојени Светог Божанског Причешћа на празник Велике Пасхе, него треба да се поправљају епитимијама.“


Манастир Хиландар: Супружници су дужни и пре разрешења њихове неплодности, да строго пазе и чувају правила црквена, која су за супружнике установљена, а на име: супружанске постеље треба да буду једна од друге одељење у ноћи уочи празничних и недељних дана, уочи среде и петка, за време сва четири поста, које је Црква установила, а нарочито за време Велике Четрдесетнице, тј. Великог Поста. Остало пак време могу у чедности и у страху Божијем употребити на супружански живот. Јер је Господ дао човеку жену као помоћ за заједнички живот и благословио их и рекао им: „Растите и множите се“ али не ради пожудног сладострашћа, које не зна ни времена, ни мере у својој неуздржљивости.


Из напред изложеног и предања наше свете Православне Цркве се види да супружници када се не одељују из брачне постеље у посне и празничне дане, крше правило поста које је установила Црква, јер пост се не односи само на храну. Дакле, када кажемо пост не мисли се само на узимање посне хране, већ на пост свих чула, уклањање од рђавих мисли, речи и дела, и како каже Свети Јован Златоусти:
„Нека посте не само уста твоја, но очи и уши, ноге и руке и сви удови нашег тела“.

СВЕТЛОСТ ХРИСТОВА

Св.Филарет Исповедник

Господ Исус је о Себи рекао: ''Ја сам светлост свету'', и додао да онај ко иде за Њим, неће бити у тами, него ће имати светлост живота. И Црква, верна свом Господу, свакодневно исповеда у молитви Првог часа, да је Христос истинита светлост која просвећује сваког човека који долази у свет. И та светлост увек сија. Она сија и сада.

Православна црква нас пoзива да прославимо светог Григорија Паламу, архиепископа Солунског, који се још назива Teсалонијским (Солунски) – по имену града у коме је своје архипастирско служење савршавао тај велики јерарх.

Светли траг је оставио он после себе у историји Цркве, у области богословских трудова, којима је тако богата црквена ризница. Нарочито је обесмртио он своје име том богословском борбом коју је водио против оних који су, у својој заблуделости, грешили у једном чисто богословском питању, и ту своју заблуду су упорно ширили, услед чега је изникао спор о такозваној Таворској светлости.

Ви, наравно, знате историју празника Преображења Господњег, знате како је Господ, преобразивши се у слави, сијао светлошћу јачом од сунчеве. И ето, тада је настао спор – какве природе је била та светлост. Да ли је то била беспочетна, нестворена светлост, нествореног и беспочетног Бога или је то била, макар и јака, али обична земна светлост, такозвана ''створена светлост''. Другим речима, спор је био на тему – да ли је та Таворска светлост била створена или нестворена.

Рекло би се, могло се одмах рећи да, ако се тамо преобразио Сам Господ Исус Христос – Друго Лице Свете Тројице, бесконачни Бог, онда је и слава његова била – божанствена слава, и светлост је била – светлост вечног, беспочетног божанства, јер када ми и у Символу вере говоримо да верујемо у Господа Исуса Христа, Сина Божијег, као ''светлост од светлости'' – верујемо у Онога Ко је био Светлост од Светлости – од Оца Свога, пре него што је свет био створен.

У овом свету све је створено свемогућством и десницом Господњом. Не само оно што видимо и о чему размишљамо већ и саме мере, саме појмове и условљености простора и времена, створио је Творац, Који је Сам изнад тога и није потчињен ни времену ни порстору. А како све што је створено у овом свету има почетак, има почетак и та материјална створена светлост.

Ми знамо из Библије, да је Бог, у Коме, по слову апостола, ''нема никакве таме'' (Јован. 1:5), рекао у почетку стварања ''Нека буде светлост'' и постала је светлост – појавила се та створена светлост. Али Бог је светлост нестворена и вечна. И иако су заблудели упорно остајали на своме, у том богословском спору је светитељ Григорије Палама однео коначну победу, и лажно учење било је побеђено и ишчезло је.Могу да кажу – вероватно су и тада говорили, а сада још више – при удаљености нашег живота од духовних интересовања и вредности – могу да кажу да је то био само апстрактан, богословски спор, схоластичан и беживотан. Али они који тако говоре указују на то колико су далеки од духовног света.

Наравно, наш живот је такав, да богословске истине, основне догматске истине наше вере, иако их ми, можда и исповедамо и признајемо, оне се ипак некако не одражавају на наше животе. Најблаженији митрополит Антоније у своје време је постојано, мудро и убедљиво објашњавао, да су сви догмати наше вере самим тиме и прекрасни, пошто - откривајући нам божанствене истине, они нас истовремено морално и духовно укрепљују, јер они треба да буду основна начела на којима треба да буде устројен и наш практични живот.

Али, авај, то је далеко од нас. И када се води реч о томе, како је некада говорио св. Григорије, да је светлост на Тавору била нестворена и беспочетна, а не она светлост, која је створена у времену, неки говоре – то је схоластика, то је нешто одвојено од живота, апстрактно.

Да, заиста, понекад тако настројени људи, који тако живе, бивају много више заинтересовани када нестане ова створена светлост, као што је то било, на пример, пре пет година у нашем граду. Када се искључила сва струја и зауставили се сви мотори, људи су осетили шта је то светлост! То је њих погодило јер је то био удар по практичном животу, по његовом устројству. А када о питањима духовних људи говоре ''то је беживотно'', то сведочи о томе да они не умеју да живе у свету духовних вредности.

Господ Исус је о Себи рекао: ''Ја сам светлост свету'', и додао да онај ко иде за Њим, неће бити у тами, него ће имати светлост живота. И Црква, верна свом Господу, свакодневно исповеда у молитви Првог часа, да је Христос истинита светлост која просвећује сваког човека који долази у свет. И та светлост увек сија. Она сија и сада. И иако ми видимо каква је тама обузела данас нашу земљу, обузела људски род, тама и у области догмата и у области морала, али то не значи да је Христова светлост престала да сија – не. Апостол и Јеванђелист Јован Богослов у оном Јеванђељу, које се чита у Светлу Пасхалну ноћ, говори да светлост светли у тами и тама не може да је обузме.

Али, на жалост, са човеком често бива оно, о чему нас предупређује Свето Писмо – да он сам затвара своје очи и уши, да не би видео нити чуо. Тако и сада, када духовне вредности, духовна светлост предстоји пред њим, он не само да је равнодушан према њој већ, често и сам својевољно одлази од ње да не би видео нити чуо оно што треба да чује. Он се од тога уклања зато што живи сасвим другим интересовањима. О таквим људима говори јеванђелска прича: Цар зове на царски пир, а позвани се изговарају. Сваки има свој разлог и сви су отказали. ''Иако је то и царска гозба али нама није по укусу'', како говори св. Теофан Затворник о тој причи. Људима није занимљиво и страно им је оно што се нуди у свету духовних вредности. Зато што је човек потпуно прионуо за земљу, само земним и земљом он живи, и онда су њему очи затворене и уши запушене, да не би ни видео, нити чуо.

Али светлост Христова сија и увек ће сијати, и они којима су очи и уши отворене, гледају и слушају, просвећују се и освећују том светлошћу. Та светлост ће увек бити видљива свакој хришћанској души, која се није затворила за њу.

Брате хришћанине, не смућуј се тамом која се посвуда разлива. Наравно, не треба не тужити због тога што човечанство сада блуди у таквим мрачним тминама, али ако човек тражи светлост и стреми ка њему, онда се та светлост неће сакрити од њега.

Господ Исус Христос, по речима Његовог првоврховног апостола, је "всегда, днесь той же и во веки" (Увек исти, сада и довјека) (Јевр. 13:8). Ако је Он за време Свог живота на земљи, био светлост која просвећује сваког човека, онда и сада Он просвећује свакога ко не затвара своје очи и уши, већ иде у сусрет тој светлости. И ако прими ту светлост Христову, онда ће се на њему испунити јеванђелске речи: "Дондеже свет имеете, веруйте во свет, да сынове света будете" (Док светлост имате, верујте у светлост, да синови светлости будете). Амин.

СВ.ЈОВАН КРОНШТАТСКИ И РИМОКАТОЛИЧКИ ПАПИЗАМ

Блажени Архиепископ АВЕРКИЈЕ Џорданвилски

У временима у којима живимо, када се чује толико лажних речи о такозваном уједињењу цркава", када се шири и јача,изазивајући много чије одушевљење екуменистички покрет", и периодично се, на сесију", окупља Ватикански концил, сви истински православни Хришћани треба да се благовремено сете какво је мишљење о римокатоличком папизму имао наш светло прослављени велики праведник, молитвеник и чудотворац Јован Кронштатски.
Ево како он, на пример, пише у својим Мислима о Цркви":
     Ниједно исповедање Хришћанске Вере, осим Православног, не може Хришћанина привести савршенству хришћанског живота, нити светости, савршеном очишћењу грехова и нетрулежности, јер друга исповедања неправославних садрже Истину у неправди" (посл. Рим.), помешали су ташто мудровање и лаж са истином и немају она богодарована средства очишћења, освештења, препорода, која има Православна Црква. Искуство векова, или Историја Православне Цркве и других цркава, показивале су то и показују са поразном очитошћу. Сетите се мноштва светаца наше Цркве, прошлих и садашњих времена и њиховог одсуствовања, након поделе цркава, у другим неправославним црквама, католичкој, лутеранској, англиканској".

Још једна потресна мисао Светог Јована:
Постоји мноштво одвојених хришћанских вероисповести, са различитим спољашњим и унутрашњим устројством, са различитим мишљењима и учењима, неретко противном божанственој истини Еванђеља и учењу Светих Апостола, васеленских и помесних сабора и Светих Отаца. Не могу се све оне сматрати за истините и спасоносне: неразликовање вера, или признавање сваке вере за једнако спасоносну, води безверју и охладнелости вере, лености у испуњавању правила и устава вере, охладнелости Хришћана једних према другима. Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас веје као пшеницу" (Лук. 22.) То је он, сатана, и начинио, и још увек чини - он је створио расколе и јереси. Строго се држи Једине, Истините Вере и Цркве: Једна вјера, једно крштење, један Бог и Отац свију" (Ефес. 4, 5).
У чему је безгранично превасходство наше Свете Православне Цркве?
Православна Црква превазилази све неправославне цркве прво, својом истином, својим православљем, сачуваним и освојеним крвљу апостола, јерараха, мученика, преподобних и свију светих, друго, што најистинитијим начином руководи на путу ка спасењу (то је раван, прави и истинит пут што на истински начин очишћује, освештава, обнавља посредством јерархије, Богослужења, Светих Тајни, постова); треће, што на најлепши начин учи да се Богу угађа, на најлепши начин води покајању, исправљању, молитви, благодарењу, славословљу. Где су такве молитве, благодарења и прозбе, тако дивно Богослужење, као у Православној Црви? - Нигде".

Свети Јован Кроншатски силовито и убедљиво говори о ружноти крајеугаоног камена папистичке догматике - лажном учењу о поглаварству римског папе, као непогрешивог намесника Христовог". Ево његове речи:
Ја сам с вама у све дане до свршетка века" (Мт. 28, 20). Сам Господ свагда је у Својој Цркви. Чему онда намесник - папа? И може ли грешни човек бити намесник Господњи? - Не може. Намесника царевих или Патријархових у неком граду мoже бити и бива их, а намесник, заменик Господа, Беспочетног Цара и Главе Цркве, никако се не може бити. Заиста, католици се варају. Опомени их, Господе, како су нелепи онi који тако говоре и охолошћу опточени, као огрлицом." Од тог погубног, лажног догмата, по мисли Светог Јована, происходи све зло папизма: Најштетнија ствар у Хришћанству, тој Богом откривеној, небеској религији је поглаварство човека у Цркви, на пример папе, и његова тобожња непогрешивост. Управо се у његовом догмату о непогрешивости и налази највећа погрешност, јер је папа човек грешан, и страшно је ако мисли за себе да је непогрешив. Колико је грешака отровних, по човека душегубних, измислила католичка, папска црква - у догматима, у обредима, у канонским правилима, у богослужењу, у подлим, злобним односима католика према православнима, у хулама и клеветама на Православну Цркву, у поругама упућеним Православној Цркви и православним Хришћанима! И свему томе крив је тобож непогрешиви папа, његово и језуитско учење, њин дух лажи, дволичњаштва, и свих недопустивих средстава ad maiorem Dei gloriam (за већу славу Божју)".
Неопходно је припадати ЦРКВИ ХРИСТОВОЈ, КОЈОЈ ЈЕ ГЛАВА СВЕМОГУЋИ ЦАР, ПОБЕДНИК НАД АДОМ ИСУС ХРИСТОС. Царство Његово је Црква која војује против начала и власти и кнежева таме овога света, против духова злобе поднебесне, који на лукав начин чине организовано царство и војују крајње искусно, умно, вешто и снажно против свих људи, јер су добро изучили страсти и наклоности људи. Један човек не може сам да се бори; па и велика заједница, али без Главе - Христа - ништа не може да учини против таквих непријатеља - лукавих, мудрих, стално будних, који изванредно познају вештину свог ратовања. Хришћанину православцунеопходна је снажна подршка одозго, од Бога и светих ратника Христових, који су победили непријатеље спасења силом благодати Христове, као и од земне Цркве Православне, од пастира и учитеља, затим - од заједничке молитве и Светих Тајни. Таква помоћница човеку - хришћанину у борби против видивих и невидивих непријатеља и јесте Црква Христова, којој, милошћу Божјој, и ми припадамо. КАТОЛИЦИ СУ ИЗМИСЛИЛИ НОВУ ГЛАВУ, понизивши Једину Истиниту Главу Цркве - Христа; лутерани су отпали и без главе остали; англиканци такође; код њих ЦРКВЕ НЕМА; савез са Главом је прекинут, нема свесилне помоћи, а Велијар војује свом снагом, лукавством и све држи у својој прелести и пропасти. Много је оних који пропадају у безбожништву и разврату".

А ево како дубоко и прецизно Свети и праведни Јован указује на први узрок зла у римокатоличком папизму:
Узрок свих лажи римокатоличке цркве је гордост и признање папе за стварну главу Цркве, и то још непогрешиву. Одатле све ропство западне цркве. Ропство мисли и вере, лишеност истинске слободе у вери и животу, јер је папа на све ставио своју тешку руку: одатле - лажни догмати, одатле - дволичност и лукавство у мишљењу, речима и деловању, одатле - разна лажна правила и установе приликом исповедања греха, одатле индулгенције; одатле - унакажавање догмата; одатле - фабриковања светаца у западној цркви, као и непостојећих моштију, Богом непрослављених; одатле - устајање на познање Божје (II Кор. 10, 5) и све врсте противљења Богу под видом борбе за већу славу Божју."
Папе и паписти су се тако погордили и понели да су умислили да критикују самога Христа, Саму Ипостасну Премудрост Божју и (под изговором развоја догмата) у својој гордости, тако далеко дошли да су променили неке од Његових речи, заповести и установа, које не смеју бити промењене до краја света и века, например, реч о Духу Светом, заповест о Чаши Пречисте Крви Његове, Које су лишили мирјане, ни у шта не рачунајући речи апостола Павла: Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође" (I Кор. 11, 26); уместо квасног хлеба користе пресан".
Та гордост и јесте извор безмерног фанатизма и убиствене мржње према свима који мисле друкчије, оних особина којима се папизам прославио током своје историје:
Мржња према Православљу, фанатизам и прогони православних, убиства - то је црвена нит кроз све векове живота католицизма. По плодовима ћете их познати. Зар нам је такав дух заповедио Христос? Коме се, ако не католицима, лутеранима и реформаторима увек може рећи: Не знате каквога сте ви духа! (Лк. 9, 55)"?

Ево до чега је код римокатолика довела замена Христа папом:
Код католика глава Цркве уопште није Христос, него папа, и католици за папу ревнују, а на за Христа, и њихова ревност у вери увек прелази у страствени, човекомрзачки фанатизам, острвљени фанатизам, фанатизам крви и мача (ломаче), непомиривости, дволичности, лажиглукавства".
У нашој православној Цркви, по мишљењу светог праведног Јована, чак и само богослужење нам стално напомиње наше духовно јединство са заједничком за све нас хришћане главом, Христом, што је потпуно нарушено код римокатолика и код протестаната, који су унаказили саму идеју Цркве.
Свети Јован вели:
Приликом сваког богослужења, домаћег, личног или заједничког, духовном погледу православног хришћанина јавља се идеја, мисао о једном духовном телу, које је тело Христа, стуб и тврђава истине, чија је Глава сами Христос Бог.
Црква Христова састоји се од три поколења - небеског, земног и преисподњег, зато света земаљска Црква свакодневно, као поколење земаљско, заступа пред Својом Главом и моли за опроштај греха оних који су умрли у вери и покајању да будупримљени у Царство Небеско - и као посреднике свог заступништва призива чланове Цркве Небеске и Саму началницу духовног назидања Цркве - Мајку Божју, да њиховим молитвама Господ покрије грехе њихове и да их не лиши Царства Небеског.
Нама, на земљи живећим припадницима Цркве Божје, врло је утешно да верујемо, да знамо и да се надамо да се духовна Мати наша, Света Црква, непрестано и даноноћно моли за нас, да се ми увек налазимо под Благодатном заштитом Самога Господа, Богомајке, Светих Ангела, Претече и свих светих. Код католика глава Цркве је папа, човек који греши (мада је неправилно проглашен непогрешивим) и, као такав допустио је много погрешака у Цркви Христовој, и самим делима таквим се показао, и сами појам о Цркви Божојој унаказио и оковао духовну слободу и савест хришћана - католика, излажући у исто време неправедном хуљењу и одбојности католика Православну Цркву, стуб и тврђаву истине. Код протестаната - Немаца и англиканаца - сасвим је изопачен појам Цркве, јер код њих нема благодатног законитог свештенства, нема Светих Тајни, осим крштења, и нема (најважнијег) причешћа Тела и Крви Христове; нема поколења небеског - Цркве небеске: не признају свеце; нема поколења преисподњих - не признају покојне и не моле се за њих, сматрајући то ненужним. Слава Цркви Православној! Слава Христу Богу - Најсветијој Глави, јединој Глави Цркве Божје на земљи! Слава Богу у Тројици, што ми нисмо похулили на Бога, нисмо признали и не признајемо за главу свете Цркве грешног човека!"
А ево како је свети праведни Јован Кронштатски гледао на све који не припадају Православној Цркви:
Благодарим Господа, који је услишио и услишава молитве моје, пред свеспасоносним и страшном Жртвом Христовом (Тела и Крви Христове) за заблуделе у вери велике заједнице, које се хришћанским називају, али које су у суштини одступничке: католицизам, лутеранство, англиканство и друге.
Шта показује чин обраћења из разних вера и вероисповести и присаједињења Православној Цркви? Неопходност напуштања лажних вера и вероисповести,одрицање од заблуда, исповедање Истините Вере и покајање за све претходне грехе, обећање Богу да се чува и чврсто исповеда вера непорочна, да се чува од греха и да се живи у врлинама."
Ево јасне и категоричке осуде сада тако модерног екуменизма", коју је изнео Свети Јован Кронштатски. Тај екуменизам је већ захватио све помесне православне Цркве.Ето силног и одлучног одговора свим екуменистима", који под видом тобожње хришћанске љубави" пропагирају истовредност и равноправност свих вера и конфесија!
У закључку би требало да наведемо, као једну очиту и добру илустрацију речи Светог Јована Кронштатског о духу лажи" у римокатоличком папизму, повест о томе како су римокатолички жупници и фратри клеветали Светог Јована да је он, тобож, прешао у католицизам, па се тек онда прославио својом прозорљивошћу и чудима. Та клевета, без обзира на сву своју бесмисленост, понављала се и касније. Године 1932. у граду Вилну, у језуитском часопису Ка сједињењу", неки жупник Семјацки није се постидео да напише следеће: Отац Јован Кронштатски је учинио много чуда док је био католик, али, кад се одрекао католицизма, сила чудотворства га је оставила".

Ето како на ту фантастичну измишљотину одговара сам свети праведни Јован у својој беседи изговореној у граду Витебску, у цркви Светих Петра и Павла, 7. априла 1906:
Веома сам желео, драги оци, браћо и сестре, да се са вама попричам овде, у вашем граду и храму, на славу Божју и наше Свете, беспорочне вере и Цркве, и на утврђење ваше на спасоносном путу. Зашто сам нарочито желео да причам с вама? Ево зашто: Живећи и служећи у Кронштату као свештеник ево већ педесет и прву годину, у последње време почео сам да примам много писама из западног пољског краја, нарочито гродњенске и вилненске области, која су писана, да тако кажем, у крвавим сузама, са горким жалбама на католичке патере, и њихове сараднике, лаике - католике, на прогоне православних с њихове стране и принуђавање православних, путем сваковрсног насиља, да пређу у католицизам, при чему патери без икаквог зазора савести клевећу мене да сам тобож прешао у католичку веру, да је и сам цар тобож постао католик и да свима заповеда да примају католичку веру. Тако несавесно клеветајући мене и цара, католици су многе православне сељаке принудили да приме католичку веру и наметнули им веру туђу. То ли је дух Христов? Не доказују ли тако патери да католичка вера у себи нема животне силе која покорава ум, срце и вољу човека да јој добровољно следи, и то да њени следбеници правомислеће људе привлаче само насиљем и обманом?
Драги оци и браћо! Ви знате моје чврсто пребивање и служење у Цркви Православној већ педесет година; знате, можда, и моју свагдашњу ревност за праву веру, знате за моје многобројне списе на славу Бога и Цркве Православне, и за многобројна знамења силе Божје, које се нису јавила само над православнима, него и над католицима и лутеранима, па чак и над Јеврејима и мухамеданцима, када су се они с вером обраћали посредништву мојих молитава. О томе сведоче новинске хронике и нелажни, праведни искази очевидаца. Сада сведочим и ја пред свима вама и пред Свевидећим Богом да и до сада не оскудевају код нас чуда исцелења. Значи ли то да је вера православна - мртва вера, као што клевећу католици? Не сведочи ли она стално о својој животности и спасоносности, о својој Богоугодности?
Не желим да за сведока свакојаких католичких лажи приводим непристрасну хиљадугодишњу историју: она је довољно позната целом образованом свету. Још је свеж спомен на злосрећну унију у XVII веку код нас у Русији: свежа је успомена на фанатичну мржњу с којом су католици уништавали правослаавне храмове у западном крају; памтимо сва ужасна срамоћења и изругивања на рачун православне вере и Православне Цркве и несрећних православних хришћана. Сада су се опет обновила времена уније. И то кад? Кад је католицима дата пуна слобода, слобода, наравно, не ради прогона Православља и православних, него ради узајамног мирног, братског живеља са православним суграђанима.
На почетку сам навео речи Апостола Павла о Цркви, као Телу Исуса Христа, и о Христу, као Глави Цркве, која је пуноћа Онога Који све испуњава у свему" (Еф. 1,23).
Ми чврсто верујемо у ту једну Главу Цркве, идругу, видиву, главу, не можемо признати непогрешивом, јер се немогу служити два господара. Сасвим нам је довољна једна Глава, свеправедна, свевидећа, свемогућа, свеиспуњавајућа (пунота Онога Који све испуњава у свему). Та Глава управља нама, штити нас, крепи у вери Духом Светим, свештенодејствује, просвећује, спасава, води савршенству.
А ако хоће да виде славне и богопријатне плодове вере наше православне, укажимо нашим непријатељима на мноштво небеских орлова, који су са наше земље узлетели на небо, ка самом Сунцу Правде, на све наше свеце старе и нове, који су се прославили равноангелним животом, нетрулежношћу моштију и безбројним чудесима.
Закључићу тиме да се истина наше православне вере састоји у њој самој, у самој бити њеној, у њој је да", у њој самој је -Амин"."
За све оне који је свештенство поштују нашег новојављеног угодника Божјег, светог праведног оца Јована Кронштатског, горенаведена сведочанства више су него довољна, поготову што се њихова истинитост и уверљивост потврђују самим животом и непристрасном историјом.
Какво поверење после њих ми можемо имати према, на лажи утемељеном и лажју прожетом, римокатоличком папизму, док се он одлучно и свенародно не одрекне од своје погубне лажи и за човекову душу погибељних људских заблуда?
Никаквих компромиса и никаквог општења с њим не може бити јер каква је заједница светлости и таме, каква је заједница правде и безакоња (2 Кор. 6,14)?
Једини правилан пут у наше лукаво, сваком лажју и обманом испуњено време, је пут који нам показује наш велики праведник:
Бори се против сваког зла, тренутно га уништавај, војуј против њега оружјем свете вере датим ти од Бога, оружјем Божанске правде и мудрости, молитвом, побожношћу, крстом, храброшћу, преданошћу и верношћу!"

ЈЕВАНЂЕЛСКА ЉУБЉВ И САВРЕМЕНИ МОРАЛ

Архиепископ Аверкије

Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему (1. Јн. 4,16).

Дух самоутврђујуће људске гордости донео је са собом у људски свет поделу, злобу и мржњу. Ова злоба и мржња међу људима породила је још у доба древног Рима карактеристичну изреку: "homo homini lupus est" - "човек је човеку вук". Живот се не може заснивати на злоби и мржњи, јер то је - разорно начело. Зато је оваплоћени Јединородни Син Божији, Господ наш Исус Христос, донео на земљу нову заповест, нови закон - закон љубави.

Заповест нову дајем вам - говорио је Он Својим светим Апостолима на Тајној Вечери - да љубите једни друге, као што Ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13,34-35). Ова међусобна љубав представља карактеристично обележје хришћанства, стога тамо где нема љубави, нема ни хришћанства. Зашто то? Зато што је љубав једино стваралачко начело живота, будући да је она источник, корен и први узрок постанка света и човека. Једини подстицај Богу Творцу за стварање света и човека била је Његова љубав, која никада не трпи да остане сама, него стално тражи предмет, објекат на који би могла да се излије, који би могла да усрећи и да му учини добро. Љубављу Божијом саздан је свет, Божија љубав је продужила да се неуморно стара и да промишља о човеку, који је након свога пада у грех непостојан у верности Богу, љубав Божија узвела је на крст Јединородног Сина Божијег како би човека избавила од заслужених адских мука. Иста та љубав, изазвавши одговарајући огањ у душама првих хришћана, помагала им је да претрпе страшне муке у име Христово; распламсавши се у срцима подвижника, она их је надахњивала на одрицање од греховног света и подстицала да умртвљују и покоравају своје тело, како би се лакше и са мање препрека сјединили са Христом. Љубав облагорођује читав људски живот; она чини и надахњује све што је истински велико, истински лепо у свету: на љубави почива породични живот, живот друштва и државе. Једном речју, љубав је стваралачко начело, начело које подиже и одухотворује свет. И то је потпуно јасно, јер љубав је од Бога и Сам Бог је љубав.

Стога се у учењу о љубави састоји сва суштина јеванђелског закона, који је на земљу донео оваплоћени Син Божији. Када је једном неки законик приступио Христу искушавајући га и говорећи: Учитељу, која је заповест највећа у Закону? Исус му је, каже Јеванђеље, одговорио: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе. О овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци (Мт. 22,37-40).

Љубав је дакле основ целокупног јеванђелског закона. На првом месту - љубав према Богу, а потом - љубав према ближњем. У овим двема заповестима садржано је читаво Јеванђеље, те их не називају узалуд "скраћеним Јеванђељем".

Али ево шта је интересантно. Када је дао заповест о љубави према Богу и ближњима, Господ Исус Христос ју је одмах допунио учењем о Себи као Сину Бога Оца и о Својој Божанској природи. Када се сабраше фарисеји - говори даље иста јеванђелска повест - упита их Исус: Шта мислите за Христа? Чији је Син? Рекоше му: Давидов. Рече им: Како, дакле, Давид Њега у Духу назива Господом говорећи: Рече Господ Господу моме: Седи Мени с десне стране, док положим непријатеље Твоје за подножје ногама Твојим (Пс. 109,1). Када, дакле, Давид назива Њега Господом, како му је син? И нико Му не могаше одговорити ни реч; нити смеде ко од тога дана да Га запита више (Мт. 22,41-46).

Шта ово значи? И каква је веза између учења о љубави и учења о Божанству Господа Исуса Христа? Нема ничег случајног, па тим пре не може бити случајног, нити, како ми кажемо, обичних фраза, у личним речима Господа Исуса Христа, које свагда одишу неземаљском премудрошћу и најдубљим логичким смислом и значењем. Своју заповест о љубави као темељу јеванђелског закона Господ је повезао са учењем о Себи као Сину Божијем, зато што без вере у Њега као Сина Божијег није могућа ни истинска љубав према Богу, ни истинска љубав према ближњем. Истинска, некористољубива и чиста љубав према Богу и људима није могућа другачије него само под дејством вере у Божанство Христа Спаситеља, вере у то да је Он оваплоћени Син Божији, Који је дошао на земљу да спасе човека.

Зашто? Зато што само таква вера - жива и пламена вера у Сина Божијег, Који је ради нас унизио Себе и пошао на срамну и мукотрпну смрт - у стању да запали у нама одговарајућу благодарну љубав према Богу и ватрену жељу да се у свему живи по Његовој светој вољи, како Га ничим не бисмо увредили, те да сходно томе љубимо и наше ближње, као исту такву децу Божију каква смо и ми, као нашу браћу у Христу, за коју је наш Спаситељ на крсту такође пролио Своју пречисту Крв.

Осим тога, наша природа је толико повређена грехом, да без ове вере, без вере у спасоносну благодат Божију која нам је дарована крсним страдањима Сина Божијег, без освећења и просвећења том благодаћу, ми нисмо способни ни за шта истински добро - нисмо способни за чисту и некористољубиву љубав, како према Богу, тако и према ближњима. Без освећења и просвећења свише, наша љубав, ако је уопште имамо, лишена је јеванђелске чистоте и светости: она је у нама затрована самољубљем и егоизмом, понекад тако финим и тешко ухватљивим, да га човек сам и не примећује. Он мисли да истински љуби Бога и ближње, док заправо љуби једино себе и самоме себи служи и угађа, а не Богу и ближњима, обмањујући на тај начин и себе и друге. Само свесилна благодат Божија, која лечи греховну болест, препорађа човека и умртвљује егоистичко начело самољубља у њему, у стању је да запали искру праве, чисте и некористољубиве љубави.

Дух савремености, или, што је исто, дух самоутврђујуће људске гордости, пошто није у стању да сасвим порекне љубав као стваралачко и темељно начело људског живота, ипак се постарао да изокрене здраво јеванђелско учење о љубави, замењујући га сопственим учењем, које не само да не угрожава људско самољубље, него га још више потхрањује и утврђује. Од епохе Ренесансе, или хуманизма, уместо јеванђелске љубави према Богу и ближњима, истакнути су појмови "алтруизма", "филантропије" и такозваног "аутономног морала", то јест морала који не зависи од религије, од вере у Бога, од закона Божијег. Проповедници ове безрелигиозне етике труде се да убеде све и свакога у то, да се "и без вере у Христа може бити истински хришћанин по животу", то јест да неко може да буде неверујући, нерелигиозан човек и да уједно чини добро ближњима, да живи морално беспрекорним и хвале вредним животом. Такве људе они називају "алтруистима" и "филантропима", и говоре како је вера сувишна, како је потребна само људима на нижем степену културног развитка, да би се обуздали њихови ниски, егоистички инстинкти. Постоје чак и такви проповедници "алтруизма" који се труде да докажу да је религиозни, па чак и хришћански морал, по својим мотивима нижи од аутономне етике, зато што религиозни човек, па и хришћанин, чини добро из користољубивих и егоистичких побуда, не би ли добио награду у будућем животу и избегао адске муке, док нерелигиозни филантроп-алтруиста чини добро тобоже у име самог добра, те је сходно томе нерелигиозна етика по својим побудама узвишенија. Кажу, на крају, да постоје и веома религиозни људи, који се често и дуго моле Богу, а ипак су велики егоисти, груби и немилосрдни, и не само да не чине добра другима, него напротив, покушавају да их искористе за постизање својих личних циљева, те да религиозност никако не избавља од егоизма, услед чега је погрешно тражити тако тесну везу између религије и морала, како то чине проповедници јеванђелског морала.

Да ли је све ово заиста тако? Да бисмо схватили неистинитост свих набројаних тврдњи, неопходно је да их пажљиво размотримо.

Као прво, не можемо да назовемо "хришћанином", па још и "истинским", оног човека који чини добро другим људима, али не верује у Христа. Хришћанство се не састоји само из добрих дела, оно се не своди само на морал. Хришћанин, то је човек који у целини прихвата учење Господа Исуса Христа и усваја га као свој целовити и суштински поглед на свет. А Исус Христос није учио само о чињењу добра ближњима, него и вери у Бога и у Себе као оваплоћеног Сина Божијег, при чему је ту веру истицао као неизмењиви услов спасења. Без вере у Исуса Христа као Сина Божијег, нема ни хришћанства. Добра дела хришћанина природно проистичу из те вере. Чинити само видљиво, спољашње добро људима, из непознатих побуда, то још није хришћанство. Какво је то хришћанство, када Сам Христос учи да је прва и највећа заповест љубав према Богу, па сходно томе, пре свега, и вера у Њега, јер како љубити Онога чије постојање не признајеш? Без љубави према Богу и сходно томе вери у Њега нису могућа никаква добра дела, нити је могућ истински морал. Од времена пада у грех првих људи, који су уобразили да ће постати богови, егоизам се тако чврсто укоренио у људској природи, да човек уопште није у стању да чини добро ради самог добра. Он то чињење добра мора да осмисли, да му прида узвишенији смисао, да постави виши циљ за чињење добра, који ће га надахњивати на добро и давати му снаге за чињење добра. Хришћанство све то и пружа. Виши смисао за чињење добра оно показује у синовској љубави према Богу, као нашем заједничком Оцу Који нас љуби и добротвору, и према људима као нашој браћи у Христу, на љубав према којима нас подстиче и очинска заповест Бога Оца Који нас све љуби, и осећај природног сродства са њима. Ко може да каже како то није најузвишенија побуда за чињење добра која се може замислити?! У поређењу са тим, шта је несрећно наклапање хуманиста о некаквом апстрактном чињењу добра ради самог добра, које ни уму ни срцу ништа не говори!

По томе смо познали љубав, вели свети Апостол и Јеванђелист Јован Богослов, што Он за нас живот Свој положи: и ми треба да живот свој полажемо за браћу, јер Сам Христос учи да од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (1. Јн. 3,16; Јн. 15,15). Ако Ме љубите, заповести моје држите (Јн. 14,15) - ето како узвишен подстицај за хришћански морални живот пружа Сам Христос. А ово је заповест Његова - објашњава Апостол: да верујемо у Њега и да љубимо једни друге као што нам је дао заповест (1. Јн. 3,23).

Присталице аутономног морала говоре да постоје религиозни људи, који верују у Бога, а који ипак не живе у складу са моралним нормама, нити чине добра људима. Ово је очигледно истина, али ту кривица није на религији, него на поменутим људима. Ови људи су религиозно учење усвојили на одвећ површан, чисто спољашњи и формални начин. То није права, истинска религиозност, него фарисејство, које је у Својим речима тако одлучно и строго осуђивао Сам Христос Спаситељ, упозоравајући своје следбенике да се чувају квасца фарисејског (Мт. 16,6). Апостол Јаков веру коју не прате одговарајућа добра дела назива мртвом вером (Јак. 2,17), док за људе који не живе према моралним захтевима вере каже да је њихова побожност узалуд (Јак. 1,26). Побожност чиста и непорочна пред Богом и Оцем - каже он - јесте ова: посећивати сироте и удовице у невољи њиховој, и чувати себе неопогањена од света (Јак. 1,27). Тако дакле истинска побожност - а не лажна, спољашња религиозност - искључује свако фарисејство и пројављује се кроз одговарајућа дела љубави и милосрђа према ближњима.

Коначно, аутономисти нападају хришћански морал и због тога што је тобоже инспирисан мотивима веома ниске моралне вредности: страхом од будућих адских мука и жељом да се као награда добије вечни живот. У Јеванђељу се заиста говори и о наградама које очекују праведнике, и о казнама којима ће бити подвргнути непокајани грешници, али те награде и казне нигде нису категорично истакнуте као главни и искључиви мотиви хришћанског морала. То заправо чак и нису мотиви, него само нужна објашњења - куда човека води овај или онај пут живота. Христос објашњава да пут који Он проповеда, узак и тежак овде, као резултат даје вечну радост и вечно блаженство тамо, док широки и простран овде, противан јеванђелском учењу, повлачи за собом вечну патњу и вечно мучење тамо. Ово нису мотиви, ово није спољашњи педагошки мотив да се човек натера да поступи овако или онако, него је реч о природној последици избора овог или оног животног пута, о чему Јеванђеље унапред упозорава све људе, пружајући им те последице на увид. Одавно је време да се одрекнемо тог ружног, бесмисленог и чак богохулног начина размишљања, који нам је наметнуо католицизам, да нас Бог тобоже за добра дела награђује, а за рђава кажњава. Бог никоме не жели погибељ, него хоће да се сви људи спасу и да дођу до познања истине, а човек себе погубљује сам, јер зла дела која се често понављају, чине и њега самога злим по природи и неспособним за светлост и радост, што представља природни удео добрих људи.

Једини мотив хришћанског морала јесте љубав - љубав према Богу, као према нашем Оцу и доброчинитељу. У томе је љубав, говори свети Апостол и Јеванђелист Јован Богослов, не што ми заволесмо Бога, него што Он заволе нас, и посла Сина Својега, као жртву помирења за грехе наше. Љубљени! Кад овако Бог заволи нас, и ми смо дужни љубити једни друге (1. Јн. 4,10-11). Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога Којега није видео (1. Јн. 4,20). И ову заповест имамо од Њега: Који љуби Бога, да љуби и брата свога (4,21). У чему се изражава наша љубав према Богу и чиме се доказује њена искреност? Јер ово је љубав Божија - објашњава Апостол - да заповести Његове држимо (5,3).

Шта може бити узвишеније од таквог мотива? Са друге стране, какав делатни мотив може да нам пружи аутономни морал? "Добро ради добра"? Али то је нешто врло магловито - нејасно је како такав неодређени мотив може да нам пружи снагу за савладавање егоизма који нам је урођен и да нас примора да чинимо оно што нам није интересантно или угодно. Друга ствар је - љубав. Љубав - то је велика сила која побеђује све инстинкте и доминира над њима, чак и над најјачим инстинктом самоодржања. Узмимо на пример љубав мајке која се жртвује ради своје деце - то је појава која је сасвим уобичајена и свима схватљива.

Ако Бога нема и ако сви ми нисмо браћа међу собом, чему онда морал, чему чињење добра другоме? Није ли онда боље да свако од нас живи само да задовољи себе, јурећи само за личним циљевима и интересима? Присталице аутономног морала ће рећи, и заиста говоре, да су морал и чињење добра неопходни за мир, благоустројство и благостање читавог људског друштва, да без морала и узајамног помагања и подршке људи, друштво не може да опстане, нити може бити загарантована добробит сваког појединог члана тога друштва. Тачно! Али, онда испада да управо аутономни морал представља, да тако кажемо, морал веома ниске врсте, само релативни морал. Ја чиним добро једино стога и толико, колико је то неопходно за моје лично благостање и корист: на пример, помажем ближњем, зато што ће и он мени помоћи када се појави потреба, не чинимо зла другоме само зато што се бојим да и мени не учине зло у одмазду. Опит показује да се морал већине људи своди управо на то. Да ли је вредност такве етике висока? - то није тешко просудити. А колико је она чврста, види се по како се лако руше све моралне бране савременог друштва и како на сцену опет ступа исти онај древни, егоистички принцип борбе за опстанак: "homo homini lupus est". Други мотив безрелигиозног морала, мотив који сам човек никада не примећује, то је више или мање груба или фина сујета. Добра дела се чине ради тога да би се стекла слава и уважавање од стране других људи, да би се стекло "добро име" и репутација добротвора сиромашних. Ово сујетно осећање веома често руководи осниваче и утемељитеље добротворних друштава, богаташе који безначајни делић свога богатства удељују за добра дела, како би се прославили као добротвори, али веома често сујета представља главну покретачку снагу и код оних сентименталних људи који себе искрено сматрају за добре и чине добра дивећи се доброти сопственог срца. Човек неки пут озбиљно мисли да "чини добро ради добра", хранећи тиме у ствари само сопствену сујету, а да тога није ни свестан. Услед одобравања савести он осећа сујетно самозадовољство, задовољство самим собом.

Мотив чињења добра "ради добра" одвећ је магловит и апстрактан да би било кога могао да покрене на самопожртвовано служење ближњима. Тим мотивом заправо се само прикривају или своја сујета, или некакав користољубиви рачун, или добитак од чињења добра.

Коначно, треба рећи да ако се човек који чини добро декларише као неверујући, то још не значи да је он и на делу потпуно неверујући и нерелигиозан човек, и да је његов морал аутономан, да не зависи ни од каквих религиозних осећања. Потпуно неверујући људи, којима је туђа свака религиозност и религиозни доживљај, или уопште не постоје, или се срећу, као изузеци, сасвим, сасвим ретко. Код већине људи, религиозни осећај, макар и пригушен, ипак живи, или макар тиња као сићушна искра негде у дубини њиховог бића, но чак и у том облику служи као подстицај за морално деловање, те човек понекад и несвесно, да и не помишља на то, чини добро покренут управо тим религиозним осећајем који живи у њему.

Уопштено говорећи, чиста је бесмислица тврдити да човек тобоже може да буде заиста испуњен врлинама у хришћанском смислу те речи, без вере у Бога и љубави према Њему! Ради чега, у име чега ће он ограничавати своје егоистичке тежње? Није ли онда боље да живи просто ради свога задовољства, не обраћајући пажњу на потребе и интересе других људи, не водећи рачуна о њима?

Догађаји у нашој несрећној отаџбини показали су колико су чврсти принципи "аутономне" етике. Срушила су се вековна религиозна начела на којима је претходно почивала наша матушка Света Русија, са њима се срушио и морал, а човек се претворио у звер, за коју не постоји ништа свето. Заиста, то је очигледан и жив пример да "ако нема Бога, све је дозвољено". Не само зато што у том случају не прети казна за грехе, него пре свега зато што нема моћног подстицаја за морални живот - љубави према Богу. Љубав према Богу ишчезава, ишчезава и љубав према ближњима, која је са њом тесно повезана и проистиче из ње, а човек постаје звероподобно биће без стида и савести. О каквом ту онда моралу може бити речи, о каквом алтруизму, о каквој филантропији?! Све су то само празне речи којима се прикрива исти окорели егоизам, који се само ради сујете облачи у раскошну одежду доброчинства. Јавно доброчинство, то је појава која је данас веома модерна. Треба ли посебно да се истиче, да срце ту не учествује, иако се понекад, додуше сасвим ретко, спомиње чак и име Христово. Читав понор лежи између наше старе руске милостиње "Христа ради" и те савремене, хладне друштвене добротворне делатности. Ми нећемо посебно да говоримо о томе да од ове добротворне делатности неко стално извлачи корист, како то показује свакодневно искуство, тако да она ни изблиза није увек некористољубива, чак ни у најелементарнијем смислу те речи. Људи који користе плодове те друштвене добротворне делатности не само да не осећају ничије топло саучешће, него је добијање помоћи за њих често повезано са излагањем свакојаким понижењима. Како је све то бесконачно далеко од јеванђелске љубави! Довољно је да се човек над тим мало дубље замисли, па да себи у потпуности разјасни какав бездан лежи између тог чињења добра "у име добра" и истинске јеванђелске љубави према ближњем.

Шта да се каже о савременој етици сваке посебне индивидуе, која занемарује јеванђелски закон? Ми то јасно видимо у савременом свакодневном животу свуда око нас. Има ли данас много беспрекорно часних људи, поштених, благородних, на које у потпуности можемо да се ослонимо, којима можемо да верујемо као самоме себи? А бестидни разврат, са којим се наша несрећна омладина упознаје већ у најранијој младости, кроз разне забавне скупове, посећивање саблажњивих представа, или недоличних места, где младе често воде одрасли, па чак и њихови родитељи! Све је то ужасни бич нашег времена. Али узрок тог моралног расула и пропадања лежи само у томе, што је одбачено Јеванђеље и што је гордо проглашена "аутономна" етика, којој тобоже нису потребни никакви религиозни основи. Плодове на сунце! Чије је то дело? Ко гура човека у ту моралну пропаст? Иста та самоутврђујућа људска гордост, која не жели да се смири пред јеванђелским законом, нити да сагне свој гвоздени врат и бакрено чело пред ауторитетом Христовог учења и да призна да је једини исправни и спасоносни пут за човека - пут јеванђелске љубави: љубави најпре према Богу, а затим и према ближњем.

Љубав према Богу, по речима Самог Христа Спаситеља, прва је и главна заповест Јеванђеља. Ово је јасно, јер само она представља моћан и снажан подстицај за истински моралан живот.

Кад неко неког воли, искрено се и од срца труди да му на сваки начин угоди, и да не чини оно што му не прија, што му смета, а тим оно што га вређа. Сходно томе, ако љубимо Бога, ми ћемо се на сваки начин трудити да испунимо Његову свету вољу, да своју вољу потчинимо захтевима Божанског закона, и то не као робови, невољно, нерадо, гунђајући, него са радошћу, као синови који Га љубе. Као што знамо, Богу је прија пре свега да нас види као праведне, а понајвише Га љуте наши греси. Дакле, ако заиста љубимо Бога, тежићемо ка томе да водимо праведан живот, трудићемо се да не грешимо.

Кад некога силно волимо, онда све што чинимо, чинимо тако, као да се стално налазимо пред очима вољеног, у његовом присуству. Ако заиста љубимо Бога, онда никада, ни за трен не заборављамо на Њега, него где год да пођемо и шта год да чинимо, све чинимо као пред очима Његовим. Тада природно тежимо ка томе да избегнемо све оно чиме бисмо могли да се искомпромитујемо у Његовим очима, и плашимо се да некаквим нечасним, неблагородним или срамним поступком не угрозимо Његово мишљење о нама.

На крају, ако некога волимо, ми се трудимо да унапред препознамо и најмању његову жељу, а све што од њега долази примамо са потпуном покорношћу и спокојством, макар на то и не било сасвим угодно: у име љубави и поверења спремни смо да претрпимо чак и непријатности. Тако и када љубимо Бога, ми у свему показујемо потпуну послушност Њему, и са кротошћу и смирењем примамо и без роптања подносимо сваку невољу и искушење које нам Он пошаље; не проклињемо судбину, не љутимо се, не бивамо тврда срца, него се трудимо да спокојно појаснимо смисао невоља које нам се шаљу и да исправимо своје моралне погрешке и недостатке.

Тако се под благотворним утицајем љубави према Богу формира наш морални карактер, који нас чини погодним за друштво људи и испуњавање друге заповести - љубави према ближњима. Љубав према ближњима и представља пробни камен истинске вере и љубави према Богу. Свети Апостол и Јеванђелист Јован Богослов тако и каже: Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је (1. Јн. 4,20). То је и разумљиво. Ако истински, а не лицемерно, љубимо Бога, као нашег Оца, онда и ближње треба да љубимо као нашу браћу. Ми смо дужни да их љубимо и зато што нам Он заповеда да их љубимо, и много пута нас кроз читаво Јеванђеље подстиче на ту љубав, постављајући је као услов за право да се називамо Његовим следбеницима и синовима: По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13,35). Љубљени! Кад овако Бог заволи нас, и ми смо дужни љубити једни друге (1. Јн. 4,11).

Ево јединог поузданог основа истинске моралности! Наравно, таква љубав, ако је истинска, не пројављује се само на речима, него пре свега на делима. Дечице моја - поучава апостол - не љубимо речју ни језиком, него делом и истином (1. Јн. 3,18), јер ако неко има богатства овога света, и види брата свога у невољи, и затвори срце своје од њега, како онда љубав Божија борави у њему? (3,17).

Управо такве љубави нема у савременом свету. Свет умире због оскудице љубави. Уместо љубави, њиме су завладале злоба и мржња, а у бољем случају - ледена хладноћа и немилосрдна равнодушност према патњи и потребама ближњег. Свет који пропада у злоби и немилосрдности, могла би да васкрсне једино љубав. Али одакле је узети, ако у природном срцу човековом, помраченом страстима, живи само бездушни егоизам. Ону љубав, која би била у стању да васкрсне умирући свет, може да пружи само Христово Јеванђеље. Стога се смири, гордости људска, која у злоби погибаш, и сагни свој гвоздени врат под благи јарам Христов, јер ти другачије нема спасења! Приђите, заплачимо пред Богом, Који нас је створио, исплачимо се пред Њим за све грехе безумне гордости наше. "Приђите поклонимо се и ничице паднимо пред Христа: спаси нас Сине Божији, Који си васкрсао из мртвих, (спаси нас) који ти певамо: Алилуја".

О СТРАШНОМ СУДУ

Св.ЈОВАН ШАНГАЈСКИ

Када ће доћи дан Страшног Суда зна само Бог Отац, али знаци приближавања његовог су дати и у Јеванђељу и у Откривењу светог апостола Јована Богослова. Откривење говори о догађајима краја света и о Страшном Суду понајвише у сликама и тајанствено, али свети Оци су га објашњавали и постоји право црквено предање које нам говори и о знацима приближавања краја света и о Страшном Суду.

Прије краја постојања Земље на њој ће настати пометња, ратови, сукоби, глад, земљотреси. Људи ће патити од страха, умираће од ишчекивања несрећа. Неће бити живота, ни радости животне, него болно стање отпадништва од живота. Наступиће отпадништво не само од живота, него и од вере, Син човечји када дође хоће ли на Земљи веру пронаћи? Људи ће постати горди, незахвални, порицаће Закон Божански: истовремено са отпадништвом од живота наступиће и осиромашење моралног живота. Настаће слабљење добра и повећање зла. О томе времену и говори свети апостол Јован Богослов у свом богонадахнутом делу, које се назива Откривење. Он сам казује да "бејаше у Духу, што значи да је Сам Дух Свети био у њему када су му се у различитим сликама показале судбине Цркве и света и зато то јесте Откривење Божије.

Судбину Цркве он приказује у лику жене која се у томе времену скрива у пустињи: она се не појављује у животу, као ни данас (бесједа из 1960год.) у Русији. У животу ће одлучујући значај имати оне снаге које припремају појаву Антихриста. Антихрист ће бити човјек, а не оваплоћени ђаво. "Анти" је реч која значи стари, или пак, она значи "уместо" али и "против". Тај човјек жели да буде уместо Христа, да заузме Његово место и да има оно што би морао да има Христос. Он жели да има исту привлачност и власт над читавим светом. И добиће ту власт пре пропасти своје и пропасти читавог света. Имаће помоћника, Мага, који ће силом лажних чуда извршавати његову вољу и убијати оне што не признају Антихристову власт. Пре пропасти Антихристове појавиће се два праведника, који ће га разобличити. Маг ће их убити и три дана ће тела њихова бити несахрањена и ликоваће много Антихрист и слуге његове, и одједном ће ти праведници васкрснути и читава војска Антихристова ће бити збуњена, ужаснута, а сам Антихрист ће изненада пасти мртав, убијен силом Духа.

Али шта ми знамо о човеку-Антихристу? Његово тачно порекло је непознато. Отац му је потпуно непознат, а мајка је нечиста лажна девица. Он ће бити Јеврејин од племена Дановог. На ово нас наводи то што је Јаков, умирући, рекао да је он (Дан), кроз своје потомство, "змија поред пута и гуја на стази, која уједа коња за кичицу, те пада коњаник наузнак". То је алегоријска назнака да ће он дјеловати лукавством и злом. Јован Богослов у Откривењу говорећи о спасењу синова Израиљевих каже да ће се пред крај света мноштво Јевреја обратити Христу, али у списку колена која ће се спасти нема Дановог колена. Антихрист ће бити врло паметан и обдарен вештином општења са људима. Он ће бити опчињаваујући и љубазан.

Филозоф Владимир Соловјев је много радио на томе да прикаже долазак и личност Антихриста. Он је брижљиво користио све материјале о овом питању, не само светоотачке, него и муслиманске, и створио је ову упечатљиву слику. Пре доласка Антихриста у свету се већ припрема његово појављивање. "Тајна зла већ дејствује" и силе које припремају његово појављивае пре свега се боре против законите царске власти. Свети апостол Јован каже да се "не може појавити Антихрист, све док не буде уклоњен Онај који одржава". Свети Јован Златоусти објашњава да је "Онај који одржава" - законита побожна власт, таква власт која се бори против зла. "Тајна" која делује у свету не жели то, не жели борбу против зла силом власти; насупрот томе, она жели власт безакоња и када то постигне онда више ништа неће спречавати појаву Антихриста. Он ће бити не само паметан и опчињаваујући: већ и наизглед сажаљив, чиниће добро и биће милосрдан ради јачања своје власти. И када је толико учврсти да га читав свет призна, тада ће показати своје право лице. За престоницу ће изабрати Јерусалим зато што је баш овдје Спаситељ открио своје Божанско учење и Своју Личност и ту позвао читав свет на блаженство добра и спасења. Али свет није прихватио Христа и распео Га је у Јерусалиму, а у доба антихриста Јерусалим ће постати престоница света, који је признао власт Антихриста.

Постигавши највишу власт, Антихрист захтева од људи признање да је остварио оно што ниједна земаљска власт нити било ко није могао да оствари и захтијева клањање себи као највишем бићу, као богу.

Соловјев добро описује карактер његовог деловања као Врховног Владара. Он ће свима чинити по вољи, уз услов прихватања његове Врховне власти. Он ће оставити могућност живота цркви, дозвољаваће јој богослужења, обећаваће изградњу дивних храмова уз услов признавања њега за "Врховно Биће" и поклоњења њему. Код њега ће постојати лична мржња према Христу. Он ће живети од те мржње и радоваће се отпадништву људи од Христа и Цркве. Настаће масовно отпадништво од вере, при чему ће веру изневерити многи епископи и као оправдање ће наводити изврстан положај цркве. Тражење компромиса ће бити карактеристично људско расположење. Искреност исповести ће нестати. Људи ће довитљиво оправдавати свој пад и лицемерно зло ће подржавати такво опште расоположење, и код људи ће постати обичај отпадништво од истине и сласт према компромису и греху. Антихрист ће све дозвољавати људима, чим му се "поклоне пошто су пали". То није нови однос према људима: римски императори су исто тако били спремни да дају слободу хришћанима, чим би они признали њихову божанственост и божанску врховну власт и мучили су хришћане само зато што су исповедали "Богу се Једином клањај и само њему служи". Антихристу ће се покорити читав свет и тек тада ће он показати лице своје мржње према Христу и хришћанству. Свети Јован Богослов каже да ће сви који му се поклоне имати знак на челу и на десници. Нејасно је да ли ће то заиста бити белег на телу или је то сликовит израз тога да ће људи и умом признавати нужност поклоњења Антихристу и воља ће њихова у потпуности бити њему потчињена. У време те потпуне - вољом и свешћу - потчињености читавог света, појавиће се и поменута два праведника, неустрашиво ће проповедати веру и разобличити Антихриста. Свето Писмо каже да ће се пре доласка Спаситеља појавити два "видела (светилника)", две "маслине пламене", "два праведника". Њих ће убити антихрист Маговим силама. Ко су ти праведници?

По црквеном предању, то су два праведника који нису искусила смрт: пророк Илија и пророк Енох. Постоји пророчанство да ће ти праведници који не искусише смрт да је искусе на три дана, а кроз три дана ће васкрснути. Њихова смрт ће бити радост велика за Антихриста и слуге његове. Њихово оживљавање кроз три дана ће довести до неописивог ужаса, страха и пометње Антихристове силе. Управо тада ће наступити крај света. Апостол Петар каже да је први свет био створен од воде и да га је вода уништила. "Од воде" је такође слика хаоса физичке масе, а пропао је од воде потопа. "А садашњи свет и небеса остављени су његовом Речи за огањ". "Земља и дела што су на њој изгореће". Сви елементи ће бити сажежени. Овај данашњи свет пропашће у једном трену. У трену ће се све променити. И појавиће се знамење Сина Божијег - то јест знамење крста. Читав свет, који се својом вољом потчинио Антихристу, "заплакаће". Све је завршено. Антихрист је убијен. Крај његовог царства, борбе против Христа. Крај и одговорност за читав живот, одговор Богу Истинитоме. Тада ће се из палестинских планина појавити Ковчег Завјета - пророк Јеремија је сакрио Ковчег и Свети Огањ у дубоки бунар. Када су из тога бунара узели воде, она се запалила. Али сам Ковчег нису пронашли. Када сада погледамо живот, онда они који могу да виде - виде да се све што је предсказано о крају света извршава.

Па ко је тај човјек-Антихрист! Свети Јован Богослов алегоријски даје његово име 666, али сви покушаји да се разуме ово значење су били безуспешни.

Ми сада већ имамо прилично јасну слику о могућности да читав свет изгори, када "сви елементи буду сажежени". Ту слику нам даје цепање атома (нуклеарна енергија).

Крај света не означава његово уништење, већ промену. Све ће се променити, одједном, за трен ока. Мртви ће васкрснути у новим телима, својим, али обновљеним, као што је Спаситељ васкрсао у Своме Телу на коме су били трагови рана од ексера и копља, али је оно задобило нове особине и у том смислу је било ново тело. И појавиће се Господ у слави на облаку. Како ћемо видети? Духовним сагледавањем. И данас на самрти праведни људи виде оно што не виде остали људи око њих., Затрубиће трубе одлучно и снажно. Оне ће затрубити у душама и савести. Све ће постати јасно у људској свести.

Пророк Данило, говорећи о Страшном Суду, приповеда да је Старац судија на престолу, а пред њим је река огњена. Огањ - то је прочишћавајући елемент. Огањ спаљује грех, сажиже га и ако се, на несрећу, грех сјединио са самим човеком, огањ онда спаљује и самог човека.

Овај огањ ће се распалити у самом човеку: видевши Крст једни ће се порадовати, а други ће доспети у очајање, смутњу, ужас. Тако ће се људи одмах поделити; по Јеванђељском приповедању, једни ће се пред Судијом поставити десно, а други лијево - поделила их је сопствена савест. Само душевно стање баца човека на ову или ону страну, удесно или улево. Што је свесније и упорније у животу своме човек тежио Богу, то ће већа бити његова радост када зачује речи "дођите к мени благословени", и насупрот томе, исте речи ће изазвати огањ патње и ужаса код оних који Га нису желели, који су Га избегавали или му се супротстављали и хулили на Њега за живота.

Страшни Суд не зна за сведоке или званични записник. Све је записано у душама људским И ти записи, те "књиге" се показују. Све постаје очигледно свима и самом себи и стање људске душе свакога усмерава лево или десно. Једни иду у радост, а други у патњу. Када се "књиге" отворе, свима ће постати јасно да су корени свих порока у души људској. Ево пијаница, блудник - кад тело умре, неко ће помислити да је умро и грех. Не, у души је постојала склоност и грех је души био сладак. И ако се она због тог греха није покајала, ако га се није ослободила, она ће на Страшни Суд доћи са том истом жељом за слашћу греха и никада неће задовољити своју жељу. У њој ће настати патња због мржње и злобе. То је паклено стање. "Пакао огњени" - то је унутрашњи огањ, то је пламен порока, пламен слабости и злобе, и ту "ће бити плач и шкргут зуба" немоћног зла.

 

Св.МАРИЈА ЕГИПЋАНКА - ПОКАЈАЊЕ

МИТРОПОЛИТ ФИЛАРЕТ ВОЗНЕСЕНСКИ

НЕДЕЉА 5. ВЕЛИКОГ ПОСТА:

...И ево, Црква се сада, када се покајнички трудови већ приближавају крају, брине о оним људима који очајавају у својим гресима сматрајући да су они већ толико огрезли у тим гресима да се више не могу исправити, да не могу да одоле греховним навикама, да не могу да савладају грех и да су зато безнадежни сви покушаји да исправе свој живот и, самим тиме, да за њих нема покајања, јер истинско покајање треба неизоставно да прати и исправљење живота. Црква ће сутрашњег недељног дана и ставити пред нас пример веома неуобичајеног, ја бих рекао, пример потресног по снази и дубини, покајања...

Сетимо се, братије, како нас је не тако давно, када се приближавао Велики пост, Црква приводила подвигу покајања постепено: прво у Недељу митара и фарисеја, учећи нас како треба а како не треба да се моли човек, јер у подвигу покајања највећи значај имају молитва и пост. Следеће недеље - о Блудном сину, Црква нас је подсећала на очинско милосрђе Господа према грешницима који се кају; затим, у недељи о Страшном Суду - Црква је претила непокајаним грешницима, подсећајући да ће наступити Страшни Суд на коме ћемо морати да дамо одговор за сва учињена безакоња; и на крају, на самом уласку у Велики пост, Црква нам је говорила зашто треба да се кајемо и да постимо. Ми смо у лицу наших прародитеља, Адама и Еве, пали у грех непослушности Богу и дужни смо да се обратним подвизима, којим би се уништили ти преступи које су савршили наши прародитељи у Едемском врту у тужне дане њиховог грехопада, трудимо да очистимо себе од греха.

Пошто су се наши преци погордили, Црква нас призива ка покајању и зове нас да се смиримо; пошто су они нарушили пост, окушали од тог плода који им је био забрањен за јело, Црква нас призива ка посту да бисмо тим постом исправили ту греховну повреду која се тада десила и коју смо ми наследили од њих.

И ево, почео је пост, пролазе недеља за недељом, седмица за седмицом и, на крају, ми смо данас последњи пут ове године чули призив ка покајању: "покаяния отверзи ми двери, Жизнодавче" (Покајања отвори ми двери, Животодавче).

И ево, Црква се сада, када се покајнички трудови већ приближавају крају, брине о оним људима који очајавају у својим гресима сматрајући да су они већ толико огрезли у тим гресима да се више не могу исправити, да не могу да одоле греховним навикама, да не могу да савладају грех и да су зато безнадежни сви покушаји да исправе свој живот и, самим тиме, да за њих нема покајања, јер истинско покајање треба неизоставно да прати и исправљење живота. Црква ће сутрашњег недељног дана и ставити пред нас пример веома неуобичајеног, ја бих рекао, пример потресног по снази и дубини, покајања .

Првог априла старог стила, Црква по нашем црквеном календару прославља св. Марију Египатску. Ње смо се већ сећали претходне седмице, када је било стајање Андреја Критског или Марије Египатске, када се читао Велики покајни канон, у коме смо се сво време после покајних мољења, ми обраћали овој великој угодници Божијој. Али то као да је мало за Цркву, тако да она данас, пете недеље Великог поста још једном пред нас ставља образ оне која је некада била велика грешница а затим постала праведница над праведницама.

У Покајном канону постоји овакво место: његов аутор се обраћа својој души и говори: сети се како се исцелила Мојсијева рука: када је, по заповести Божијој, Мојсије положио своју руку у наборе одеће и извукао је, она је била покривена страшном болешћу - проказом (губом). Он се уплашио, наравно, али Господ му је рекао: ''Учини то још једном''. Он је то поновио и рука му је постала потпуно здрава. Он се затим обраћа својој души и говори: ''Помени, душо моја, то исцељење Мојсијево од проказе, сети се како Господ Бог може да очисти прокажен живот и не очајавај сама у себи, чак и ако си прокажена''.

И ево, ми видимо како Господ може заиста да убели живот покривен проказом греха.

Преподобна Марија Египатска, као лепа млада девојка, предала се саблазни нечистог распусног живота. Она је пала не једанпут и не двапут, већ се потпуно препустила, клизила је по стрмој падини у сам бездан пада и постала једна од оних несрећница које већ добровољно предлажу свакоме да насити своју блудну страст. И рекло би се да је она, која је не годину или две, већ многе године проводила у развратном начину живота, већ погинула, али ми знамо шта је од ње учинило покајање.

Ми знамо да се, после тога што је она у покајним подвизима провела сама са Господом Богом и својом савешћу многе десетине година у пустињи, не видећи људско лице, са њом срео у пустињи преп. Зосима Палестински, и сам велики и свети подвижник. И он се, како се говори у истом том канону, ужаснуо јер је видео пред собом не човека већ анђела у телу - видео ја како она хода поврх воде Јордана као по тврдој земљи, видео је како је она, подигнувши руке, почела да се моли Богу за свет и у тој молитви се подигла у ваздух, одвојивши се од земље. Тако се силно устремљивао њен просветљени, очишћени дух ка небесима, ка Господу Богу, ка вишњем свету који као да је плот очишћену од свих страсти, повлачио туда за собом .

Ето шта је покајање и како оно може човека потпуно да измени.

И ето, тај пример покајања Црква ставља пред онога ко очајава да не може да се исправи. Праведно се говори о томе да су два примера по том питању нарочито охрабрујућа за грешнике. Један је пример св. Марије Египатске а други - благоразумног разбојника.

Марија је провела десетине година у покајничким трудовима а разбојник се освестио неколико сати пре своје страдалне кончине. Али свеједно, када се он опаметио и устремио се са молбом ка Ономе Ко је био распет поред њега, он је добио од Господа (како је Он и имао обичај да даје) неупоредиво више од онога што је тражио. Он је смирено молио: ''Помяни мя, Господи, егда приидеши во царствии Твоем"(Сети ме се Господе, када дођеш у царству своме), а чуо је одговор: "Аминь, глаголю тебе — днесь со мною будеши в раи". (Заиста ти кажем да ћеш данас бити са мном у рају). Не ''једног дана'' и не ''сутра'', већ ''данас ћеш бити са мном у рају'' - говори му Онај Ко је дошао да спасе не праведнике већ грешнике, Онај Ко ни на Крсту није зборавио Своје главно дело, и Који и ту привија покајану душу у наручје свога милосрђа.

Ови примери, поражавајући и потресни, треба да изагнају из сваке људске душе очајање, ма како да је она грешна, ма како да је разобличена од греха, ма како да је по том питању тешка њена прошлост. Нема места очајању. Господ је примио те грешнике - палу жену и разбојника. Она је грешила многе године а разбојник цео живот али, свеједно, ипак су се они показали као жељени становници Његовог Небеског царства, Његовог блаженог раја. Не падај духом ни ти, грешниче који се кајеш, памти да Господ може и твоју душу и твој живот прокажен гресима да убели више од снега, као што је кроз покајање убелио и ове покајане душе. Амин.

АДСКЕ МУКЕ ПО УЧЕЊУ СВ.ОТАЦА

1.  Шта су то будућа мучења?  

Будућа блага превазилазе сваки ум, не само речи; а противречно њима, иако изражавамо речима, обичнима за нас  јер тамо је, по речима Писма, огањ, мрак, ланци, неумирући црв  које означавају не само то, што изражавају, већ нешто друго, много ужасније. Да би се убедио у то, обрати сада пажњу прво на ово. Ако је тамо огањ, реци ми, на који начин је тамо и мрак? Видиш ли да је он, много ужаснији од овдашњег? Он се не гаси, зато се и зове неугасивим.

Представимо, какво би мучење било, горети непрестано, налазити се у мраку, постојано испуштати вапаје, шкргутати зубима и не бити услишен? Како је бити паљен заједно са убицама целог света, ништа не видети и не бити виђен, већ у сред таквог мноштва, сматрати себе усамљеним? Јер мрак и одсуство светлости не дозвољавају нам, да распознајемо чак ни ближње, већ ће сваки бити у оном стању, као да једини страда. 

2.  О бесконачности мучења у геени.   

Свим људима се поставља питање: да ли ће бити краја огњу у геени?

Христос нам је открио да тај огањ нема краја: где црв њихов не умире и огањ се не гаси (Мк. 9:46). Видим, да сте се најежили, али шта да се ради? Бог је заповедио непрестано објављујемо то. Међутим, ако желите, то за вас неће бити непријатно. Хоћеш ли да се не бојиш власти? Чини добро (Рим. 13:3).

Стога, ви нас можете слушати, не само без страха, већ и са задовољством. Христос говори о онима, који Га нису нахранили: И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни (Матеј 25:46). Немој ми говорити, где је ту праведност, ако мучење неће имати краја? Када Бог чини нешто, повинуј се Његовим одлукама и не потчињавај их људском умовању.

При томе, зар није праведно, ако човек, добивши од почетка хиљаде блага, а затим се учинивши достојни казне, не умудривши се ни од претњи, ни од доброчинстава, буде подвргнут казни?

Ако желиш праведност, онда смо по закону правде требали да још у почетку тренутно погинемо; али и тада је Бог чинио не по закону правде, већ је деловањем човекољубља Његовог било то, чему смо подвргнути. Бог ти је обећао блага већа од раја; још их није дао, да се ти не би улењио у време подвига, и да не би ослабио у својим подвизима.

Адам, учинивши један грех, навукао је на себе смрт, а ми сваки дан чинимо на хиљаде грехова. Ако је он, учинивши један грех, навукао на себе толико зла и увео смрт у свет, онда чему се нећемо ми подвргнути, постојано живећи у греху, иако и очекујући Небо уместо раја?

Ако је примивши мање осуђен, и ништа га није могло оправдати, то тим ћемо се више ми, призвани ка највишем и грешећи више од њега, подвргнути неиздрживим мучењима, које ће бити вечне. 

3. Различити степени мучења.

Различита су мучења, како сте слушали у Јеванђељу. Зато је тама најкрајња (Мт. 8:12) у посебном месту; геена огњена (Мт. 5:22)  је друго место; шкргут зуба (Мт. 13:42)  друго; неумирући црв (Мк. 9:48)  једно, преисподња (Фил. 2:10)  друго. На ова мучења ће бити распоређени несрећници, сваки у мери својих прегрешења.

Како су греси различити, тако су и мучења различита!

Другачије се мучи прељубник, другачије блудник, другачије  убица, другачије  лопов и другачије  пијаница. Они који су себе оскврнили јересима ће чути: да се узме безбожник, да не види славе Господње! (Ис. 26:10).

Ко је имао непријатељство са другим, наћи се себи неумољиву осуду и као мрзитељ, биће послан у таму најкрајњу, јер је мрзео Христа, Који је рекао: љубите један другог и праштајте један другоме.

Туга ће тада бити блуднику, туга прељубочинцу, туга пијаници, туга врачари и гатарама. Туга онима, који пију вино са весељем и плесовима, туга онима који су се оскврнили јеретичким хулама, туга онима, који су изгубили време покајања у смеху и забавама. Туга онима који оправдавају нечастивога ради дарова, туга који узимају плату радницима, јер узимајући му то, исто је и пролити му крв.

Ко је на земљи грабљењима увредио Бога и скривао своја дела, тај ће бити бачен у таму најкрајњу, где неће бити ни зрака светлости. Ко је у свом срцу скривао лукавство, а у уму својм  завист, њега чека стршна дубина, пуна огња. Ко се предавао гневу и није пуштао у срце своје љубав, чак мрзео ближњега, тај ће бити предан на жестока мучења демонима. Ко није делио хлеба свог са потребитима, није успокојавао мученога неком потребом, тај ће громко призивати посред мука, али га нико неће услишити и неће га утешити. Ко је при свом богатству живео сластољубиво и раскошно, а није отварао врата своја сиромасима, тај ће у пламену молити за себе капи воде, али му нико неће наквасити усне...

Ко је усне своје оскврнио злословљем и језик свој  богохулством, тај ће потонути у злосмрадни муљ и биће лишен могућности да отвори уста. Ко је грабио и угњетавао друге и неправедним добитком богатио дом свој, њега ће ка себи повући немилостиви демони: шкргут зуба ће бити његово стање. Кога је распаљивала срамна похота сладострашћа, тај ће заједно са сатаном вечно горети у геени. Ко је преступао забране свештеника и газио заповести Самога Бога, тај ће бити подвргнут најтежем и најужаснијем из свих мучења... Тада ће грешни и праведни бити одвојени једни од других, и поћи на пут, са кога нема повратка.

Одвојени ће бити некад владајући: почеће да плачу они, као деца и биће изгнани као несрећници. Одвојени ће бити монаси који су живели у немару, који су љубили свет и који су размишљали по световном. Разлучени ће бити родитељи од деце, другови од другова. Одвојени ће бити супрузи, који нису одржали постељу чистом. Међутим, нећу говорити више, јер ме већ страх обузима...

Побећи ће тада грешници, изгоњени, принуђени и бичевани свирепим ангелима; побећи ће, шкргућући зубима, и све чешће и чешће огледајући се назад, на праведне, од којих су одвојени. Видеће они ту радост и ту светлост и почеће горко да плачу и, на крају, нестаће из вида. И приближиће се они најстрашнијем месту, где ће опет бити одвојени и распоређени на различите муке.

Ако је Бог Праведни Судија, не само добрих, већ и порочних, Који даје свакоме по својим делима, онда један може бити достојан огња неугасивог, или слабијег, или огња који више пали, други  црва неумирућег, али опет или подношљивијег, или оног, који неиздрживо наноси бол, по заслузи свакога, а други  геене, у којој, без сумње, постоје различите врсте мучења, а други  таме најкрајње, где је један доведен до плача, а други, од појачаних мучења и до шкргута зуба.

Сама тама најкрајња, без сумње, показује, да у њој има и нечег унутрашњег. И речено је у причама о дубини преисподње (Приче 9:18), и разумемо, да неки, иако у паклу, нису у дубини преисподње, да трпе лакша мучења.

Не кажњава за све грехе једнако Бог; већ постоје многе и различите казне, према времену, према лицима, према заслугама, разуму и многим другим околностима.

Тежина греха, повећава се од тога, да ли је он учињен свесно, или несвесно; и од места, на шта указује Сам Христос: између храма и жртвеника (Мт. 23:35); и од врсте самих преступа, и од лица.

Слично, ако неко превазилази својим немаром и најгоре људе, што Бог оптужује код Језекиља: па ни по уредбама незнабожаца који су око вас не чините (5:7); када се неко не исправља примерима других; када се неко не користи посебним промишљањем: Јер да су у Тиру и Сидону била чудеса која су била у вама, давно би се у врећи и пепелу покајали. Али вам кажем: Тиру и Сидону лакше ће бити у Дан Страшног Суда него вама (Матеј 11:21-22).

Видиш ли савршену тачност и то, што се за све и исте грехе не добијају исте казне? И ми, ако се не користимо дуготрпљењем Божијим бићемо подвргнути највећој казни. То потврђује Апостол Павле: Својом дрвености и непокајаним срцем сабираш себи гнев (Рим. 2:5).