НЕОБИЧНО УПАДЉИВ СИМПТОМ ПРИБЛИЖАВАЊА КРАЈУ

А сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени. А зли људи и опсенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се. (2 Тим. 3,12-13)


Свети апостол Павле даје у својој другој посланици Тимотеју изванредно живу слику наступања „последњих времена“: Али ово знај да ће у последње дане настати тешка времена. Јер ће људи бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли (2 Тим 3,1-5).

Какво запањујуће јасно и фотографски тачно изображење свега што се сада збива у свету!

Али за наше време особито је карактеристично оно што свети апостол Павле даље пише: Сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени. А зли људи и опсенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се (2 Тим 3, 12-13).
У савременом свету је управо такво стање, и у личном, и у друштвеном, и у државном животу, па чак и у – страшно је рећи, али је тако! - црквеном животу свих вероисповести, свих такозваних „деноминација“.

Људи који искрено хоће да живе побожно у Христу Исусу неугодни су савремном свету, који се дубоко заглибио у блато сатанског зла, иако тога нису сви сасвим свесни. Такви људи нису пожељни јер се не саображавју духу времена и сметају злим да чине своја дела.

И ево, њих на све начине потискују, гурају у страну, угњетавају, и најзад, отворено их прогањају, нарочито ако они не седе ћутке, него покушавају да свима отварају очи за оно што се догађа у свету и разобличавају растуће зло.

Може се рећи да је то већ постало правило и као неки закон савременог живота. Тек што се појави на видику човек који жели да живи по истини и правди Божијој, да угађа само Богу, а не људима, и да Њему јединоме служи својим животм, одмах однекуд „неко“ даје знак који се одмах шири: да таквог човека смишљено прогоне, оцрњују и на све начине срамоте, да га клевећу, да у свему ометају његово напредовање, да не допуштају његов утицај на друге, да га свуда отпуштају и одстрањују све до покушаја да га сасвим „збиршу са лица земље“, јер њему никако нема места у злу овога света које слави своју привремену победу међу људима – до доласка праведног Судије, Даваоца плате.

Богоборно зло које је тријумфовало у нашој несрећној Русији уништило је много таквих православних људи, архипастира и обичних верника. Исто се наставља сада и свуда у иностранству, и у православним и у неправославним земљама, и иза „гвоздене завесе“ и у земљама такозваног „слободног света“, слободног само по спољашњем привиду, али у разним варијантама и формамаса једним заједничким циљем: збрисати са лица земље све оне који им стоје на путу. А свако ко искрено жели да живи побожно у Христу већ самим тим стоји им на путу и мора бити у сваком случају уништен и морално и физички уколико је то могуће остварити без знатне штете по њих саме.

Није без разлога Господ предсказао својим ученицима, а преко њих, наравно, и свим својим верним следбеницима: У свету ћете имати жалости (Јн 15,33), утешивши их на истом месту: Али не бојте се, ја сам победио свет.

Зашто је тако?

Зато што је милосрдан и милостив Господ, дуготрпељив и многомилостив(Пс 102,8). Управо зато Господ и не жури са кажњавањем злодела људи палих и порочних, очекујући њихово покајање и обраћење, као што је речено у старој руској пословици: „Бог истину види, али не јавља је брзо“, а за оне који теже да угоде Богу и да спасу своју душу трпљење искушења од злих људи може бити духовно корисно, очишћујући их као злато у пећи. И Господ допушта неко време злим људима да славе победу, а онима који хоће да живе побожно да трпе страдања. Али како зли људи и опсенари не би напредовали од зла на горе, варајући и варајући се, њихов час наплате ће доћи, јер њихов суд одавно не доцни, и погибао њихова не дрема (2 Пет 2,3). И тим страшнија ће за њих бити погибао што упорније буду окоревали у злу, на све начине оправдавајући себе за сва своја зла дела и поступке и остајући туђи истинском нелицемерном покајању.

А какву заиста страшну слику у овом погледу представља савремени свет!

Зли људи и опсенари све више ће напредовати у злу, настојећи да потпуно приграбе у своје руке сву власт над саврменим светом. Скоро свуда у њиховим је рукама државна и политичка власт, они контролишу религиозни и црквени живот, не допуштајући да он у било чему противречи њиховим интересима; од њих зависи здравље, живот и смрт људи, они чврсто држе у својим рукама васпитање нових младих нараштаја, стврајући за себе потребан тип „новог човека“, обезбоженог и рашчовеченог; у њиховим рукама је капитал, помоћу кога одлучују о материјалном благостању приморавајући све да буду у најтешњој зависности од њих; продиру већ и у душу и савест људи, контролишу њихове мисли и осећања.

Ови зли људи и опсенари, који сада готово свуда господаре и свима натурају своју вољу, у већини случајева су прави преступници, за које би некада било само једно место: у затвору или на робијашким редовима. Вешто, на разне начине, сплеткама и преварама они захватају власт у свим областима човековог живота и користе је у своју сопствену корист или интересе.

Међу њима су највише распрострањена два психолошка типа. Један тип су људи безобзирни, несавесни, пробојни грубијани, вулгарни циници и неваспитани подлаци, који узимају све како се обично каже, „грабећи“. Други тип су препредени, лукави „језуити“, лицемери претворице, који умеју да оставе утисак својом спољашњом лепом васпитаношћу и уљудношћу, лажни великобрижници за опште добро, каријеристе који енергично оствраују своје личне користољубиве циљеве, али умеју да их вешто скривају од погледа других и да се представљају као „хумансти“ спремни да сваког обаспу доброчинствима и дају му оно што хоће, спретни демагози који умеју да у случју потребе узму на себе чак и изглед побожности одричући се, наравно, силе њезине (2 Тим 3, 1-5), јер им је истинска побожност туђа и неинтересантна, а изглед њен за њих је само средство за постизање својих уско егоистичних циљева. У наше време многи наивни људи хвале сва њихова дела и поступке као тобоже мудру „прилагодљивост“ и „еластичност“.

Ово су, наравно у општим цртама, два типа људи који у наше доба имају „животни успех“ и долазе до високих звања и дужности и угледног положаја у савраменом друштву. Кратко речено: то су или безобзирни „подлаци“ или лукаве варалице – „језуити“. И за једне и за друге у суштини нема ничег светог: све у овом свету треба да служи њима, њиховим чисто личним интересима.

Такви људи, сродни по карактеру и стремљењима, радо подржавају једни друге, јер, по изреци, „свој свога одмах препознаје“, ако је то у складу са њиховим личним рачунима и интересима, по принципу „узајамног јамства“, али се беспоштедно, са свом неумољивом суровошћу окомљују на оне који „нису њиховог духа“ настојећи да их буквално „збришу са лица земље“ да им ови не би били препрека и, макар неми, прекор савсети, будући да је још нису сасвим  изгубили.

Преступност и тешку одговорност пред Богом ових злих људи и опсенара умногоме, повећава и то што они не само да и сами чине зло, него и друге подстичу на то, користећи за то своју власт над њима. Они не само да се сами варају, обмањујући себе, него и друге варају и саблажњавју, заборављајући или нежелећи да знају да се на њих односе Христове речи: Који саблазни једног од ових малих који верују у мене боље би му било да се обеси камен о врат његов, и да потоне у дубину морску (Мт 18,6) и тешко човеку оном кроз кога долази саблазан.

Ови људи се навикавају да непрестано лажу и томе уче друге, ширећи свуда лаж. Сејање лажи постепено постаје њихова потреба, њихов елемент ван кога не могу да живе, јер би тада требало да се и сами коренито промене, одступајући од онога што је постало њихова друга природа.

Баш на њих се и односе речи великог пророка Божијег Исаије: „Тешко онима који зло зову добро, а добро зло, који праве од мрака светлост, а од светлости мрак, који праве од горког слатко, а од слатког горко“. (Ис 5,29)

И под њиховим утицајем многи стварно почињу да верују у лажи, што такође сведочи о приближавању краја, јер баш о том времену Свети апостол Павле пише Солуњанима: И зато ће им Бог послати силу обмане, да верују лажи (Сол 2,11).
Ко може рећи да то време већ није наступило, јер се сада тако широко распрострањује лаж сваке врсте и скоро сви су спремни да јој верују, особито ако је то корисно за устројство њиховог земаљског благостања?

Све ово је још крајем прошлог столећа запазио наш истакнути државник К.П. Победоносцев, толико омрзнут због своје праведности, од стране безбожних комуниста и социјалиста, који желе да на лажи граде „ново“ људско друштво. Он је у својој истински значајној књизи „Московски зборник“ писао:

„Чини ми се да још никада отац лажи није изумео такав сплет свакојаких лажи као у наше смутно доба, када се одасвуда чује толико лажљивих речи о истини. Како се усложњавају облици друштвеног живота, тако настају нови лажни односи и читаве установе потпуно прожете лажју. На сваком кораку срећеш велелепна здања на чијем фронтону је написано: „Овде је истина“. Улазиш, и не видиш ништа осим лажи. Излазиш, и када покушаш да проповедаш о лажи којом ти је душа огорчена, људи негодују и препоручују ти да верујеш и проповедаш да је то истина ван сваке сумње.“

Добро речено! Ако је тако било већ крајем прошлог столећа, колико је пута лаж од тада порасла и учврстила се, да би тријумфовала у наше дане, након што су њене слуге срушиле нашу православну Русију.

И заиста, шта видимо у времену које преживљавамо?
Буквално све је отровано лажју. Лаж је у узајамним односима људи међу собом, лаж је у јавном животу, у политици, у државном и међународном животу. Али разуме се, нарочито је неподношљива и сасвим недопустива лаж у Цркви, тамо где људи природно ишту и желе да виде само истину. Тамо где се разглашава ма каква лаж – више нема Цркве.

Ето шта смо дочекали! Али тешко онима који то не виде и неће да знају, радо се мире са сваком лажју и „срамно су равнодушни и према добру и према злу“, јер нас очекује још већа поплава зла и његово концентрисање у једном човеку – противнику Хрисотвом, како о томе јасно уче Реч Божија и свети оци Цркве, и тада ће бити крај.

Зар да останемо равнодушни и према томе какав ће за нас бити крај?
Христос васкрсе из мртвих, смрт смрћу уништи, и свима у гробовима живот дарова – још увек пева света Црква на свим богослужењима током четрдесет дана.
Христос васкрсе из мртвих – то значи, како учи Реч Божија, да ћемо с Њим васкрснути и ми.

Али шта ће даље бити са нама?

О томе је Господ говорио раније – да ће по васкрсењу за нас бити само два пута: Долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијега, и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда (осуде) (Јн. 5, 28-29). 

Који од та два пута ће бити наш?
Шта нас очекује – вечни блежени живот или осуда на вечне муке?
Да ли размишљамо о томе?
Знајмо да то од нас самих зависи.

Архиепископ Аверкије Таушев

КОСОВСКО ПРОРОЧАНСТВО

Господ прихвата све који падају, и исправља погнуте

(Псалам 145,14)

Васкрсења не бива без смрти,

Већ вас виђу под сјајним покровом,

Јест, народност ђе је васкрснула, -

Бјежи грдна клетво с рода,

Завјет Срби испунише.

(Горски вијенац)

…За кога су наше победе изненађења? За онога само ко није упознат са прошлошћу и душом народа српског и са великим пророчанством, које је неколико столећа час тињало час буктало у тој души.

Какво пророчанство! Пророчанство о крајњем тријумфу народне правде, пророчанство о Васкрсу, и слободи, и величини. Косово је дало зачетак томе пророчанству, зачетак и оправдање. Онај ко буде писао историју садашњих великих победа наших неће ништа разумљиво ни разумно написати, ако се не обазре на Косово и не удуби у пророчанство народно коме је Косово дало задатак.

Косовски пораз значио је за народ српски свршетак једног бурног дана и почетак једне мрачне и жалосне ноћи. Но, народ не би могао преживети једну тако дуготрајну ноћ, да није имао ма и један зрак светлости. Један зрак светлости он је имао, то је била вера у Бога и себе и нада у будућност, то је било пророчанство о дану усред тамне ноћи.

- Свануће један дан, велики као Видовдан, но светлији од Видовдана.

… Ко је најпре исказао то пророчанство? Узалуд ћете испреметати сву историју, нећете сазнати. То и није пророчанство једнога човека но целога народа… Однекуда иза овога света…дошао је као поветарац шапат души народној: „Истрај, нећеш пропасти!“

Ко је дао народу поробљеном ово пророчанство у ноћи? Онај исти који је дао и петлу способност да сваке ноћи у одређено време навести дан. Онај исти који је младој ласти дао способност да ненаучена спрема гнездо за још неизлегнуте птиће.

Ко је дао робовима пророчанство, од кога су робови живели?

Онај Који живот даје.

На Косову је војска српска била саломљена. Цар посечен, војводе изгинуле. Неколико слугу вратило се са празним коњима својих господара. Те слуге су шапатом разносиле причу о двема стварима, које су видели, о погибији и о нечувеном јунаштву српском. Земља се завила црнином, земља се српска залила сузама.

- Зашто плачеш, мајко? Питао је син.

- Плачи и ти, сине, одговарала је мајка сину, љубећи га, плачи и радуј се; отац ти је погинуо, но погинуо као јунак.

Погинуо је као јунак – у тим речима лежало је пророчанство. Ниједан народ не завршава своју историју јунацима. И најснажнији народ може падати и губити, као устајати и добијати. Падање и устајање, губљење и добијање – то је историја једнога народа на овом земаљском игралишту. Но, снажан народ показује се јунак при падању као и при устајању. Снажан народ може да покаже веће јунаштво при своме паду но слаб народ при своме устајању; снажан пада сам и устаје сам, слаб пада, наслањајући се на другог и устаје наслањајући се на другог.

Народ који при своме паду покаже Обилиће и Југовиће, уписује се у живе, иако изгледа мртав. Пад тога народа не значи смрт. Суво дрво се ломи, сирово само савија.

… Но, косовско јунаштво је још уоквирено у нимбус небесне правде. Цар Лазар је пао с коња, и у великом окршају глава му је одсечена. Ноћу, када је тишина већ завладала испод погледа звезда, царева глава је засветлела и обасјала цело поље и својим сјајем везала кобно поље са Божијим престолом на небесима. То је светлела Лазарева правда.+ + +

- Зашто је погинуо цар, мајко? питао је син.

- Не питај много, сине. Зато што се приволео Царству небесноме, Царству истинске правде. Зато је погинуо праведни цар.

Приволео се Царству небесноме – томе је лежало друго пророчанство. Ко год се икада приволео Царству небесном, тај је и у пропасти својој носио победу. Ко год је умирао за небесну правду, правда је његова живела… и њега васкрсавала. Јаче је небо од земље. Земаљска правда односи кратке и брзе победе; дуготрајна и крајња победа припада правди небеској. Правда је небеска спора али достижна. Правда небеска захтевала је највећу жртву од цара Лазара и његовог народа, и та жртва је принета. За ту жртву правда небесна предвиђала је у далекој будућности правду намученом народу.

Ми смо, браћа, сведоци те награде Лазаревој правди, награде која је тек сад дошла. Дошао је, гле, дан велики као Видовдан но светлији од оног Видовдана. Дуго и упорно прорицан је овај дан. Све се је било изгубило, изузев вере у ово пророчанство. Сва блага народна била су прешла у руке освајача, народу је остало само једно благо, којим је живео, и то једно благо није било ни сребро ни злато, ни наџаци ни буздовани, но пророчанство о једном великом дану, великом као Видовдан, но светлијем од онога…

Ништа осим тога пророчанства и службе тиранима није имао отац да остави сину, нити поколење поколењу, нити столеће столећу. Увек једно исто: једна тамна ноћ са једним зраком светлости, који је на једној страни осветљавао Лазара и Милоша, а који је на другој страни ишао у недоглед.

+ + +

У тамној ноћи, син је питао оца: – Зашто робујемо тако дуго, оче? – Због греха, сине – шаптао је отац. – Оће ли наше ропство бити вечито, оче? – Неће, сине. – Шта ти је доказ за то, оче? – Лазарева правда, сине, и Милошево јунаштво. И син је бивао охрабрен и оснажен тим речима, и с више сјаја у очима подвијао је леђа под теретом ропства.Робље презрено и прогањано, скупљало се ноћу по свима задужбинама Немањића, и утучено питало је свога пастира:

- Кажи нам, оче, оће ли сванути скоро и нама дан?

- Свануће, децо, један дан велики као Видовдан, но светлији од (оног) Видовдана.

- Где то пише, оче?

- На Косовом пољу су написали то својом крвљу Лазар и Милош. Лазар се приволео небесној правди која увек побеђује правду земаљску. Милош је показао јунаштво, које је увек јаче од тираније. Наши господари господаре над нама земаљском правдом и тиранијом. Зато њихово господарство не може бити дуговечно.

И робље је одлазило на службу и у патњу, охрабрено и оснажено пастирским речима.

Столеће које је долазило, питало је столеће које је одлазило:

- Шта ми остављаш у наслеђе?

- Ропство и наду, био је одговор.

- Какво ропство? питало је ново столеће.

- Ропство теже од пакла, био је одговор.

- Какву наду?

- Наду у остварење пророчанства народног о једном дану великом као Видовдан, но светлијем од (оног) Видовдана.

Мајка је успављивала сина у колевци песмом о пророчанству, коме су доказ Лазар и Милош.

Народни певач је напрезао своју лиричну душу да потврди старо пророчанство из књига староставних, од којих је једна била Косово поље, исписана јуначком крвљу, а пунктирана главама војводским.

Многобројни манастири Немањића, зидани по најнеприступачнијим местима, служили су не само за збегове, но и као пророчанство будућности.

Народна поезија из доба ропства и није ништа друго до опевано народно пророчанство…Песма је доказ наде и вере, песма у злу јесте пророчанство…Наш народ је певао у најтежем ропству, зато што је био далеко од помисли да је то ропство крај његове историје, и што је живео с вером да је његово ропство само један мост између два велика дана. Један је дан био Видовдан. На други се морало с надом чекати…

Сви наши бољи песници проницали су својим генијем у ово народно пророчанство и запајали се и сами њиме. Сви наши рђави песници су се туђили Косова, плашили су се гигантских творевина народног духа, затварали су своју душу народним пророчанством и завлачили се са својим пегазом под труло и јесење лишће…

Јесу ли, дакле, наше садашње победе чудо? Не, оне су само испуњење једног давнашњег пророчанства, с којим су сва поколења од Косова живела и умирала. Запојена тим пророчанством наша је војска ишла као вихор од победе к победи…

Наша победа основана је на правди и јунаштву. Оно је што је било сан читавих пет столећа, ми данас гледамо као јаву. Једна од највећих немогућности из списка немогућности из нашег националног програма, који је обухваћен древним народним пророчанством, несумњиво ће ускоро постати опипљива реалност. Још један ћилим мора се осути, као што се један већ осуо, да би Срби могли своје национално ткање изаткати. Једна је царевина срушена, још једна ће морати да се сруши, да би се пророчанство косовско остварило.

Неће се срушити ниједна од оних царевима у којима се влада на принципима слободе и правде, ја вас уверавам.

Само се стара и трула ткања осипају.

Тиранија сама себи мора на крају пресећи крвне артерије, пошто се дуго ранила туђом крвљу.

Себичност мора сама себе појести, пошто поједе све око себе.

Неправда сама себи мора ископати најдубљи гроб, пошто створи око себе гробље.

Кепеци који се играју диктатуре над већим и бољим од себе морају, на крају крајева, скупо платити своју глупу шалу…

Систем терора и шпијунаже то је једно чудовиште које никад није имало дужи век од једног човека. Умире један човек, а народ живи.

Влада застрашивањем је очајно и последње царство у рукама немоћних управитеља једне земље…Застрашивањем владају они који су сами застрашени, као плашљиве и неразумне овце. Било је и у нашој српској историји времена – многи од нас то и памте – када су људи неразумни и плашљиви као овце покушавали да овладају овим народом застрашивањем. Завршетак тих застрашивача, као што знате, био је исто онако страшан као што је њихов живот био смешан…

Страни свет нас никада није довољно познавао и дуго нас још неће познати. Но, важније је од тога да ми сами себе истински познамо.

Познајмо, дакле своју физичку и моралну моћ боље него што смо је јуче познавали. Ми смо сами себе јуче потцењивали. Данас то не морамо чинити; данас можемо без прецењивања себе довикнути свима тиранима нашега племена, који као застрашене овце костреше се и табају ногама на нашем прагу:

- Тирани, ми смо малени према вама у мучењу и понижавању људи; у томе сте ви велика сила.

- Ми смо малени према вама у лукавству и перфидности и фарисејству; у томе сте ви велика сила.

- Ми смо малени према вама у себичности и похлепи на туђу имовину; у томе сте ви велика сила.

- Но, има једна област у којој сте ви мања сила од нас: то је област херојства.

Херојства у борби за слободу.

Херојства у самопожртвовању.

Херојства у признању и поштовању човечанских права свакога човека.

Што год се усудите ви, тирани, у тој области, само мишљу и речју, ми ћемо вас делом надмашити. Косовско пророчанство које нам је Бог дао и које Бог кроз нас испуњава, даје нам ону снагу коју ви немате одакле црпсти. Наша борба носи религиозни карактер, отпочетка, ваша пак – шпекулантски. С нама је Бог, с вама је страх. Бог нама помаже да творимо дела која надмашују наш број и нашу моћ и која вас доводе до дивљења и до страха. Ви мислите да је нас мање. Варате се: с нама су и сви херојски духови наших предака од Косова до Куманова који су многобројнији од ваше војске. И још једном: с нама је Бог, с вама је страх. Амин.

БРАЧНИ ОДНОСИ У ПОСН И ПРАЗНИЧНЕ ДАН

Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем. (1.Кор. 7,5)

Oвде доносимо избор из Отачких текстова, утврђујући вековно учење Цркве, да се пост који је Црква прописала односи и на телесне односе супружника. Наравно да се снисхођење и по том питању оставља на разматрање духовнику у сваком појединачном случају, као што је то иначе случај по питању поста.

Преподобни Никодим Светогорац... уз 69. правило Светих Апостола (ово правило гласи: „Ако неки епископ, или презвитер, или ипођакон, или чтец, или појац, не пости Свету Четрдесетницу пре Васкрса, или у среду, или у петак, осим због телесне немоћи: нека буде извргнут из чина. Ако ли то пак чини мирјанин: нека буде одлучен.“).

Преподобни Никодим пише:“Ако је пост средом и петком једнак посту Четрдесетнице, јасно је да, као што се у току Четрдесетнице не склапају бракови по 52. правилу Лаодикијског Сабора, не треба да се склапају ни средом ни петком. У том случају јасно је и то да супружници не треба да ступају у телесну везу због светости и поштовања поста, исто као што не треба да ступају у везу ни у току Четрдесетнице. Јер, неумесно је с једне стране поштовати ове дане у погледу хране, а с друге – нарушавати их телесним сједињењем и насладом. Дакле, у току ових дана треба постити, уздржавати се, подједнако и од хране која је забрањена у току поста, и од телесне жеље..

Погледај такође 1. напомену уз 13. правило Шестог васељенског сабора и напомену уз 3. Дионисијево правило. Погледај и 50. Валсамонов одговор Марку, у којем он каже да супружницима који се нису уздржавали у току велике четрдесетнице не само да треба забранити да се причешћују, већ им треба одредити епитимије ради поправљања. 

Такође, обрати пажњу на следеће речи Јована Златоустога („Беседа о девствености“) који као сведочанство наводи поменуто место из пророка Јоиља:“ Ако младенци, код којих је љубавна страст на врхунцу, у којима цвета младост и необуздана жеља, не треба да ступају у везу за време поста и молитве, тим пре не треба да се сједињују други брачни парови, који се не подвргавају таквом насиљу тела“.

У закључку ћемо навести учење другог великог учитеља Цркве, светог Василија Великог, о уздржању од брачних односа за време поста, а које је сагласно са светим Јованом Златоустим: “Пост указује меру и у брачним стварима, спречавајући неумереност чак и у ономе што је законом дозвољено: по сагласности одређује време за то, како би пребивали у молитви (1.Кор. 7,5).“ “Постећи телом, постимо духом“


Св. Амвросије Отпински: ‘‘Болест жене ваше, може бити, произашла је по вашој кривици: или нисте поштовали празнике у супружанским односима, или нисте сачували супружанску верност, за шта сте и кажњени болестима жене’‘.


Схи-игуман Аврам (Рајдман): На потребу за уздржавањем од брачних односа у данима Великог поста указује 40. члан „Номоканона“ уз Велики требник:“ Мирјани треба да се уздржавају од жена у току целог Великог поста. Ако пак неко падне са својом женом за време светог поста не треба да се причести чак ни за Васкрс, пошто је обешчастио цео пост. Јер мирјани треба да се уздржавају од својих законитих жена, као што је речено, у току целог поста.“ О истоме говори и 59. глава књиге „Крмчија“ у другом одговору Јована, епископа Критског, „О томе да се треба уздржавати од својих жена у Недељу и у току Четрдесетнице“:“ 

Они који чак ни увече уочи Господњег дана не желе да се уздржавају од својих жена, како би, као што је апостол рекао, проводили време у молитви, треба да се поправљају одмереним забранама; исто се тако и у току Свете Четрдесетнице треба чувати и бити чист од супруге више него у току других дана.“


Преподобни Јефрем Сирин: “Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено”, ради испуњења религиозних обавеза, у време постова и молитви. Дакле, у дане празничне уздржавајте се да вас не искуша сатана''.

Преподобни Серафим Саровски. Ево какве је он савете давао младићу који је ступао у брак: ‘‘...и још чувајте чистоту, чувајте се средом и петком, и празничним и недељним данима. За нечување чистоте, за нечување средом и петком, супружницима се деца рађају мртва, а за нечување празником и недељним данима жене умиру на порођају’‘.
Дивеевская летопись, ст. 343.


Блаженопочивши владика Стефан Жички: Супружници треба да се строго придржавају обичаја и заповести Цркве у међусобним односима, чувајући себе у чистоти о празницима, недељама, посним данима (средом и петком) имајући у виду речи преподобног Серафима и старца Амвросија да ће уколико буду кршили те заповести Цркве, постати подложни болестима, нарочито жене и деца.



Сад ћемо погледати канонска питања његове светости патријарха Александријског Марка и одговоре, које је на њих дао познати византијски тумач црквених правила, његова светост патријарх Антиохијски Теодор Валсамон.
Питање: Ако се за време Четрдесетдневног поста супружници не уздржавају, да ли ће бити удостојени Божанских Тајни на празник спасења света, Велику Пасху, или не?“

Одговор: Ако смо научени да се уздржавамо чак и и од тога да једемо рибу и ако не разрешавамо олако пост у току целе Свете Четрдесетнице, као ни средом ни петком, тим пре супружници бивају принуђени да се уздржавају од телесног спајања. Зато они супружници који су учинили овакву противзакониту ствар и променили на сатанску необузданост спасоносно покајање које проистиче од поста и избегавања телесних пожуда (као да им цела година није била довољна за задовољење њихових телесних пожуда), не само да не треба да буду удостојени Светог Божанског Причешћа на празник Велике Пасхе, него треба да се поправљају епитимијама.“


Манастир Хиландар: Супружници су дужни и пре разрешења њихове неплодности, да строго пазе и чувају правила црквена, која су за супружнике установљена, а на име: супружанске постеље треба да буду једна од друге одељење у ноћи уочи празничних и недељних дана, уочи среде и петка, за време сва четири поста, које је Црква установила, а нарочито за време Велике Четрдесетнице, тј. Великог Поста. Остало пак време могу у чедности и у страху Божијем употребити на супружански живот. Јер је Господ дао човеку жену као помоћ за заједнички живот и благословио их и рекао им: „Растите и множите се“ али не ради пожудног сладострашћа, које не зна ни времена, ни мере у својој неуздржљивости.


Из напред изложеног и предања наше свете Православне Цркве се види да супружници када се не одељују из брачне постеље у посне и празничне дане, крше правило поста које је установила Црква, јер пост се не односи само на храну. Дакле, када кажемо пост не мисли се само на узимање посне хране, већ на пост свих чула, уклањање од рђавих мисли, речи и дела, и како каже Свети Јован Златоусти:
„Нека посте не само уста твоја, но очи и уши, ноге и руке и сви удови нашег тела“.

СВЕТЛОСТ ХРИСТОВА

Св.Филарет Исповедник

Господ Исус је о Себи рекао: ''Ја сам светлост свету'', и додао да онај ко иде за Њим, неће бити у тами, него ће имати светлост живота. И Црква, верна свом Господу, свакодневно исповеда у молитви Првог часа, да је Христос истинита светлост која просвећује сваког човека који долази у свет. И та светлост увек сија. Она сија и сада.

Православна црква нас пoзива да прославимо светог Григорија Паламу, архиепископа Солунског, који се још назива Teсалонијским (Солунски) – по имену града у коме је своје архипастирско служење савршавао тај велики јерарх.

Светли траг је оставио он после себе у историји Цркве, у области богословских трудова, којима је тако богата црквена ризница. Нарочито је обесмртио он своје име том богословском борбом коју је водио против оних који су, у својој заблуделости, грешили у једном чисто богословском питању, и ту своју заблуду су упорно ширили, услед чега је изникао спор о такозваној Таворској светлости.

Ви, наравно, знате историју празника Преображења Господњег, знате како је Господ, преобразивши се у слави, сијао светлошћу јачом од сунчеве. И ето, тада је настао спор – какве природе је била та светлост. Да ли је то била беспочетна, нестворена светлост, нествореног и беспочетног Бога или је то била, макар и јака, али обична земна светлост, такозвана ''створена светлост''. Другим речима, спор је био на тему – да ли је та Таворска светлост била створена или нестворена.

Рекло би се, могло се одмах рећи да, ако се тамо преобразио Сам Господ Исус Христос – Друго Лице Свете Тројице, бесконачни Бог, онда је и слава његова била – божанствена слава, и светлост је била – светлост вечног, беспочетног божанства, јер када ми и у Символу вере говоримо да верујемо у Господа Исуса Христа, Сина Божијег, као ''светлост од светлости'' – верујемо у Онога Ко је био Светлост од Светлости – од Оца Свога, пре него што је свет био створен.

У овом свету све је створено свемогућством и десницом Господњом. Не само оно што видимо и о чему размишљамо већ и саме мере, саме појмове и условљености простора и времена, створио је Творац, Који је Сам изнад тога и није потчињен ни времену ни порстору. А како све што је створено у овом свету има почетак, има почетак и та материјална створена светлост.

Ми знамо из Библије, да је Бог, у Коме, по слову апостола, ''нема никакве таме'' (Јован. 1:5), рекао у почетку стварања ''Нека буде светлост'' и постала је светлост – појавила се та створена светлост. Али Бог је светлост нестворена и вечна. И иако су заблудели упорно остајали на своме, у том богословском спору је светитељ Григорије Палама однео коначну победу, и лажно учење било је побеђено и ишчезло је.Могу да кажу – вероватно су и тада говорили, а сада још више – при удаљености нашег живота од духовних интересовања и вредности – могу да кажу да је то био само апстрактан, богословски спор, схоластичан и беживотан. Али они који тако говоре указују на то колико су далеки од духовног света.

Наравно, наш живот је такав, да богословске истине, основне догматске истине наше вере, иако их ми, можда и исповедамо и признајемо, оне се ипак некако не одражавају на наше животе. Најблаженији митрополит Антоније у своје време је постојано, мудро и убедљиво објашњавао, да су сви догмати наше вере самим тиме и прекрасни, пошто - откривајући нам божанствене истине, они нас истовремено морално и духовно укрепљују, јер они треба да буду основна начела на којима треба да буде устројен и наш практични живот.

Али, авај, то је далеко од нас. И када се води реч о томе, како је некада говорио св. Григорије, да је светлост на Тавору била нестворена и беспочетна, а не она светлост, која је створена у времену, неки говоре – то је схоластика, то је нешто одвојено од живота, апстрактно.

Да, заиста, понекад тако настројени људи, који тако живе, бивају много више заинтересовани када нестане ова створена светлост, као што је то било, на пример, пре пет година у нашем граду. Када се искључила сва струја и зауставили се сви мотори, људи су осетили шта је то светлост! То је њих погодило јер је то био удар по практичном животу, по његовом устројству. А када о питањима духовних људи говоре ''то је беживотно'', то сведочи о томе да они не умеју да живе у свету духовних вредности.

Господ Исус је о Себи рекао: ''Ја сам светлост свету'', и додао да онај ко иде за Њим, неће бити у тами, него ће имати светлост живота. И Црква, верна свом Господу, свакодневно исповеда у молитви Првог часа, да је Христос истинита светлост која просвећује сваког човека који долази у свет. И та светлост увек сија. Она сија и сада. И иако ми видимо каква је тама обузела данас нашу земљу, обузела људски род, тама и у области догмата и у области морала, али то не значи да је Христова светлост престала да сија – не. Апостол и Јеванђелист Јован Богослов у оном Јеванђељу, које се чита у Светлу Пасхалну ноћ, говори да светлост светли у тами и тама не може да је обузме.

Али, на жалост, са човеком често бива оно, о чему нас предупређује Свето Писмо – да он сам затвара своје очи и уши, да не би видео нити чуо. Тако и сада, када духовне вредности, духовна светлост предстоји пред њим, он не само да је равнодушан према њој већ, често и сам својевољно одлази од ње да не би видео нити чуо оно што треба да чује. Он се од тога уклања зато што живи сасвим другим интересовањима. О таквим људима говори јеванђелска прича: Цар зове на царски пир, а позвани се изговарају. Сваки има свој разлог и сви су отказали. ''Иако је то и царска гозба али нама није по укусу'', како говори св. Теофан Затворник о тој причи. Људима није занимљиво и страно им је оно што се нуди у свету духовних вредности. Зато што је човек потпуно прионуо за земљу, само земним и земљом он живи, и онда су њему очи затворене и уши запушене, да не би ни видео, нити чуо.

Али светлост Христова сија и увек ће сијати, и они којима су очи и уши отворене, гледају и слушају, просвећују се и освећују том светлошћу. Та светлост ће увек бити видљива свакој хришћанској души, која се није затворила за њу.

Брате хришћанине, не смућуј се тамом која се посвуда разлива. Наравно, не треба не тужити због тога што човечанство сада блуди у таквим мрачним тминама, али ако човек тражи светлост и стреми ка њему, онда се та светлост неће сакрити од њега.

Господ Исус Христос, по речима Његовог првоврховног апостола, је "всегда, днесь той же и во веки" (Увек исти, сада и довјека) (Јевр. 13:8). Ако је Он за време Свог живота на земљи, био светлост која просвећује сваког човека, онда и сада Он просвећује свакога ко не затвара своје очи и уши, већ иде у сусрет тој светлости. И ако прими ту светлост Христову, онда ће се на њему испунити јеванђелске речи: "Дондеже свет имеете, веруйте во свет, да сынове света будете" (Док светлост имате, верујте у светлост, да синови светлости будете). Амин.

СВ.ЈОВАН КРОНШТАТСКИ И РИМОКАТОЛИЧКИ ПАПИЗАМ

Блажени Архиепископ АВЕРКИЈЕ Џорданвилски

У временима у којима живимо, када се чује толико лажних речи о такозваном уједињењу цркава", када се шири и јача,изазивајући много чије одушевљење екуменистички покрет", и периодично се, на сесију", окупља Ватикански концил, сви истински православни Хришћани треба да се благовремено сете какво је мишљење о римокатоличком папизму имао наш светло прослављени велики праведник, молитвеник и чудотворац Јован Кронштатски.
Ево како он, на пример, пише у својим Мислима о Цркви":
     Ниједно исповедање Хришћанске Вере, осим Православног, не може Хришћанина привести савршенству хришћанског живота, нити светости, савршеном очишћењу грехова и нетрулежности, јер друга исповедања неправославних садрже Истину у неправди" (посл. Рим.), помешали су ташто мудровање и лаж са истином и немају она богодарована средства очишћења, освештења, препорода, која има Православна Црква. Искуство векова, или Историја Православне Цркве и других цркава, показивале су то и показују са поразном очитошћу. Сетите се мноштва светаца наше Цркве, прошлих и садашњих времена и њиховог одсуствовања, након поделе цркава, у другим неправославним црквама, католичкој, лутеранској, англиканској".

Још једна потресна мисао Светог Јована:
Постоји мноштво одвојених хришћанских вероисповести, са различитим спољашњим и унутрашњим устројством, са различитим мишљењима и учењима, неретко противном божанственој истини Еванђеља и учењу Светих Апостола, васеленских и помесних сабора и Светих Отаца. Не могу се све оне сматрати за истините и спасоносне: неразликовање вера, или признавање сваке вере за једнако спасоносну, води безверју и охладнелости вере, лености у испуњавању правила и устава вере, охладнелости Хришћана једних према другима. Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас веје као пшеницу" (Лук. 22.) То је он, сатана, и начинио, и још увек чини - он је створио расколе и јереси. Строго се држи Једине, Истините Вере и Цркве: Једна вјера, једно крштење, један Бог и Отац свију" (Ефес. 4, 5).
У чему је безгранично превасходство наше Свете Православне Цркве?
Православна Црква превазилази све неправославне цркве прво, својом истином, својим православљем, сачуваним и освојеним крвљу апостола, јерараха, мученика, преподобних и свију светих, друго, што најистинитијим начином руководи на путу ка спасењу (то је раван, прави и истинит пут што на истински начин очишћује, освештава, обнавља посредством јерархије, Богослужења, Светих Тајни, постова); треће, што на најлепши начин учи да се Богу угађа, на најлепши начин води покајању, исправљању, молитви, благодарењу, славословљу. Где су такве молитве, благодарења и прозбе, тако дивно Богослужење, као у Православној Црви? - Нигде".

Свети Јован Кроншатски силовито и убедљиво говори о ружноти крајеугаоног камена папистичке догматике - лажном учењу о поглаварству римског папе, као непогрешивог намесника Христовог". Ево његове речи:
Ја сам с вама у све дане до свршетка века" (Мт. 28, 20). Сам Господ свагда је у Својој Цркви. Чему онда намесник - папа? И може ли грешни човек бити намесник Господњи? - Не може. Намесника царевих или Патријархових у неком граду мoже бити и бива их, а намесник, заменик Господа, Беспочетног Цара и Главе Цркве, никако се не може бити. Заиста, католици се варају. Опомени их, Господе, како су нелепи онi који тако говоре и охолошћу опточени, као огрлицом." Од тог погубног, лажног догмата, по мисли Светог Јована, происходи све зло папизма: Најштетнија ствар у Хришћанству, тој Богом откривеној, небеској религији је поглаварство човека у Цркви, на пример папе, и његова тобожња непогрешивост. Управо се у његовом догмату о непогрешивости и налази највећа погрешност, јер је папа човек грешан, и страшно је ако мисли за себе да је непогрешив. Колико је грешака отровних, по човека душегубних, измислила католичка, папска црква - у догматима, у обредима, у канонским правилима, у богослужењу, у подлим, злобним односима католика према православнима, у хулама и клеветама на Православну Цркву, у поругама упућеним Православној Цркви и православним Хришћанима! И свему томе крив је тобож непогрешиви папа, његово и језуитско учење, њин дух лажи, дволичњаштва, и свих недопустивих средстава ad maiorem Dei gloriam (за већу славу Божју)".
Неопходно је припадати ЦРКВИ ХРИСТОВОЈ, КОЈОЈ ЈЕ ГЛАВА СВЕМОГУЋИ ЦАР, ПОБЕДНИК НАД АДОМ ИСУС ХРИСТОС. Царство Његово је Црква која војује против начала и власти и кнежева таме овога света, против духова злобе поднебесне, који на лукав начин чине организовано царство и војују крајње искусно, умно, вешто и снажно против свих људи, јер су добро изучили страсти и наклоности људи. Један човек не може сам да се бори; па и велика заједница, али без Главе - Христа - ништа не може да учини против таквих непријатеља - лукавих, мудрих, стално будних, који изванредно познају вештину свог ратовања. Хришћанину православцунеопходна је снажна подршка одозго, од Бога и светих ратника Христових, који су победили непријатеље спасења силом благодати Христове, као и од земне Цркве Православне, од пастира и учитеља, затим - од заједничке молитве и Светих Тајни. Таква помоћница човеку - хришћанину у борби против видивих и невидивих непријатеља и јесте Црква Христова, којој, милошћу Божјој, и ми припадамо. КАТОЛИЦИ СУ ИЗМИСЛИЛИ НОВУ ГЛАВУ, понизивши Једину Истиниту Главу Цркве - Христа; лутерани су отпали и без главе остали; англиканци такође; код њих ЦРКВЕ НЕМА; савез са Главом је прекинут, нема свесилне помоћи, а Велијар војује свом снагом, лукавством и све држи у својој прелести и пропасти. Много је оних који пропадају у безбожништву и разврату".

А ево како дубоко и прецизно Свети и праведни Јован указује на први узрок зла у римокатоличком папизму:
Узрок свих лажи римокатоличке цркве је гордост и признање папе за стварну главу Цркве, и то још непогрешиву. Одатле све ропство западне цркве. Ропство мисли и вере, лишеност истинске слободе у вери и животу, јер је папа на све ставио своју тешку руку: одатле - лажни догмати, одатле - дволичност и лукавство у мишљењу, речима и деловању, одатле - разна лажна правила и установе приликом исповедања греха, одатле индулгенције; одатле - унакажавање догмата; одатле - фабриковања светаца у западној цркви, као и непостојећих моштију, Богом непрослављених; одатле - устајање на познање Божје (II Кор. 10, 5) и све врсте противљења Богу под видом борбе за већу славу Божју."
Папе и паписти су се тако погордили и понели да су умислили да критикују самога Христа, Саму Ипостасну Премудрост Божју и (под изговором развоја догмата) у својој гордости, тако далеко дошли да су променили неке од Његових речи, заповести и установа, које не смеју бити промењене до краја света и века, например, реч о Духу Светом, заповест о Чаши Пречисте Крви Његове, Које су лишили мирјане, ни у шта не рачунајући речи апостола Павла: Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође" (I Кор. 11, 26); уместо квасног хлеба користе пресан".
Та гордост и јесте извор безмерног фанатизма и убиствене мржње према свима који мисле друкчије, оних особина којима се папизам прославио током своје историје:
Мржња према Православљу, фанатизам и прогони православних, убиства - то је црвена нит кроз све векове живота католицизма. По плодовима ћете их познати. Зар нам је такав дух заповедио Христос? Коме се, ако не католицима, лутеранима и реформаторима увек може рећи: Не знате каквога сте ви духа! (Лк. 9, 55)"?

Ево до чега је код римокатолика довела замена Христа папом:
Код католика глава Цркве уопште није Христос, него папа, и католици за папу ревнују, а на за Христа, и њихова ревност у вери увек прелази у страствени, човекомрзачки фанатизам, острвљени фанатизам, фанатизам крви и мача (ломаче), непомиривости, дволичности, лажиглукавства".
У нашој православној Цркви, по мишљењу светог праведног Јована, чак и само богослужење нам стално напомиње наше духовно јединство са заједничком за све нас хришћане главом, Христом, што је потпуно нарушено код римокатолика и код протестаната, који су унаказили саму идеју Цркве.
Свети Јован вели:
Приликом сваког богослужења, домаћег, личног или заједничког, духовном погледу православног хришћанина јавља се идеја, мисао о једном духовном телу, које је тело Христа, стуб и тврђава истине, чија је Глава сами Христос Бог.
Црква Христова састоји се од три поколења - небеског, земног и преисподњег, зато света земаљска Црква свакодневно, као поколење земаљско, заступа пред Својом Главом и моли за опроштај греха оних који су умрли у вери и покајању да будупримљени у Царство Небеско - и као посреднике свог заступништва призива чланове Цркве Небеске и Саму началницу духовног назидања Цркве - Мајку Божју, да њиховим молитвама Господ покрије грехе њихове и да их не лиши Царства Небеског.
Нама, на земљи живећим припадницима Цркве Божје, врло је утешно да верујемо, да знамо и да се надамо да се духовна Мати наша, Света Црква, непрестано и даноноћно моли за нас, да се ми увек налазимо под Благодатном заштитом Самога Господа, Богомајке, Светих Ангела, Претече и свих светих. Код католика глава Цркве је папа, човек који греши (мада је неправилно проглашен непогрешивим) и, као такав допустио је много погрешака у Цркви Христовој, и самим делима таквим се показао, и сами појам о Цркви Божојој унаказио и оковао духовну слободу и савест хришћана - католика, излажући у исто време неправедном хуљењу и одбојности католика Православну Цркву, стуб и тврђаву истине. Код протестаната - Немаца и англиканаца - сасвим је изопачен појам Цркве, јер код њих нема благодатног законитог свештенства, нема Светих Тајни, осим крштења, и нема (најважнијег) причешћа Тела и Крви Христове; нема поколења небеског - Цркве небеске: не признају свеце; нема поколења преисподњих - не признају покојне и не моле се за њих, сматрајући то ненужним. Слава Цркви Православној! Слава Христу Богу - Најсветијој Глави, јединој Глави Цркве Божје на земљи! Слава Богу у Тројици, што ми нисмо похулили на Бога, нисмо признали и не признајемо за главу свете Цркве грешног човека!"
А ево како је свети праведни Јован Кронштатски гледао на све који не припадају Православној Цркви:
Благодарим Господа, који је услишио и услишава молитве моје, пред свеспасоносним и страшном Жртвом Христовом (Тела и Крви Христове) за заблуделе у вери велике заједнице, које се хришћанским називају, али које су у суштини одступничке: католицизам, лутеранство, англиканство и друге.
Шта показује чин обраћења из разних вера и вероисповести и присаједињења Православној Цркви? Неопходност напуштања лажних вера и вероисповести,одрицање од заблуда, исповедање Истините Вере и покајање за све претходне грехе, обећање Богу да се чува и чврсто исповеда вера непорочна, да се чува од греха и да се живи у врлинама."
Ево јасне и категоричке осуде сада тако модерног екуменизма", коју је изнео Свети Јован Кронштатски. Тај екуменизам је већ захватио све помесне православне Цркве.Ето силног и одлучног одговора свим екуменистима", који под видом тобожње хришћанске љубави" пропагирају истовредност и равноправност свих вера и конфесија!
У закључку би требало да наведемо, као једну очиту и добру илустрацију речи Светог Јована Кронштатског о духу лажи" у римокатоличком папизму, повест о томе како су римокатолички жупници и фратри клеветали Светог Јована да је он, тобож, прешао у католицизам, па се тек онда прославио својом прозорљивошћу и чудима. Та клевета, без обзира на сву своју бесмисленост, понављала се и касније. Године 1932. у граду Вилну, у језуитском часопису Ка сједињењу", неки жупник Семјацки није се постидео да напише следеће: Отац Јован Кронштатски је учинио много чуда док је био католик, али, кад се одрекао католицизма, сила чудотворства га је оставила".

Ето како на ту фантастичну измишљотину одговара сам свети праведни Јован у својој беседи изговореној у граду Витебску, у цркви Светих Петра и Павла, 7. априла 1906:
Веома сам желео, драги оци, браћо и сестре, да се са вама попричам овде, у вашем граду и храму, на славу Божју и наше Свете, беспорочне вере и Цркве, и на утврђење ваше на спасоносном путу. Зашто сам нарочито желео да причам с вама? Ево зашто: Живећи и служећи у Кронштату као свештеник ево већ педесет и прву годину, у последње време почео сам да примам много писама из западног пољског краја, нарочито гродњенске и вилненске области, која су писана, да тако кажем, у крвавим сузама, са горким жалбама на католичке патере, и њихове сараднике, лаике - католике, на прогоне православних с њихове стране и принуђавање православних, путем сваковрсног насиља, да пређу у католицизам, при чему патери без икаквог зазора савести клевећу мене да сам тобож прешао у католичку веру, да је и сам цар тобож постао католик и да свима заповеда да примају католичку веру. Тако несавесно клеветајући мене и цара, католици су многе православне сељаке принудили да приме католичку веру и наметнули им веру туђу. То ли је дух Христов? Не доказују ли тако патери да католичка вера у себи нема животне силе која покорава ум, срце и вољу човека да јој добровољно следи, и то да њени следбеници правомислеће људе привлаче само насиљем и обманом?
Драги оци и браћо! Ви знате моје чврсто пребивање и служење у Цркви Православној већ педесет година; знате, можда, и моју свагдашњу ревност за праву веру, знате за моје многобројне списе на славу Бога и Цркве Православне, и за многобројна знамења силе Божје, које се нису јавила само над православнима, него и над католицима и лутеранима, па чак и над Јеврејима и мухамеданцима, када су се они с вером обраћали посредништву мојих молитава. О томе сведоче новинске хронике и нелажни, праведни искази очевидаца. Сада сведочим и ја пред свима вама и пред Свевидећим Богом да и до сада не оскудевају код нас чуда исцелења. Значи ли то да је вера православна - мртва вера, као што клевећу католици? Не сведочи ли она стално о својој животности и спасоносности, о својој Богоугодности?
Не желим да за сведока свакојаких католичких лажи приводим непристрасну хиљадугодишњу историју: она је довољно позната целом образованом свету. Још је свеж спомен на злосрећну унију у XVII веку код нас у Русији: свежа је успомена на фанатичну мржњу с којом су католици уништавали правослаавне храмове у западном крају; памтимо сва ужасна срамоћења и изругивања на рачун православне вере и Православне Цркве и несрећних православних хришћана. Сада су се опет обновила времена уније. И то кад? Кад је католицима дата пуна слобода, слобода, наравно, не ради прогона Православља и православних, него ради узајамног мирног, братског живеља са православним суграђанима.
На почетку сам навео речи Апостола Павла о Цркви, као Телу Исуса Христа, и о Христу, као Глави Цркве, која је пуноћа Онога Који све испуњава у свему" (Еф. 1,23).
Ми чврсто верујемо у ту једну Главу Цркве, идругу, видиву, главу, не можемо признати непогрешивом, јер се немогу служити два господара. Сасвим нам је довољна једна Глава, свеправедна, свевидећа, свемогућа, свеиспуњавајућа (пунота Онога Који све испуњава у свему). Та Глава управља нама, штити нас, крепи у вери Духом Светим, свештенодејствује, просвећује, спасава, води савршенству.
А ако хоће да виде славне и богопријатне плодове вере наше православне, укажимо нашим непријатељима на мноштво небеских орлова, који су са наше земље узлетели на небо, ка самом Сунцу Правде, на све наше свеце старе и нове, који су се прославили равноангелним животом, нетрулежношћу моштију и безбројним чудесима.
Закључићу тиме да се истина наше православне вере састоји у њој самој, у самој бити њеној, у њој је да", у њој самој је -Амин"."
За све оне који је свештенство поштују нашег новојављеног угодника Божјег, светог праведног оца Јована Кронштатског, горенаведена сведочанства више су него довољна, поготову што се њихова истинитост и уверљивост потврђују самим животом и непристрасном историјом.
Какво поверење после њих ми можемо имати према, на лажи утемељеном и лажју прожетом, римокатоличком папизму, док се он одлучно и свенародно не одрекне од своје погубне лажи и за човекову душу погибељних људских заблуда?
Никаквих компромиса и никаквог општења с њим не може бити јер каква је заједница светлости и таме, каква је заједница правде и безакоња (2 Кор. 6,14)?
Једини правилан пут у наше лукаво, сваком лажју и обманом испуњено време, је пут који нам показује наш велики праведник:
Бори се против сваког зла, тренутно га уништавај, војуј против њега оружјем свете вере датим ти од Бога, оружјем Божанске правде и мудрости, молитвом, побожношћу, крстом, храброшћу, преданошћу и верношћу!"

ЈЕВАНЂЕЛСКА ЉУБЉВ И САВРЕМЕНИ МОРАЛ

Архиепископ Аверкије

Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему (1. Јн. 4,16).

Дух самоутврђујуће људске гордости донео је са собом у људски свет поделу, злобу и мржњу. Ова злоба и мржња међу људима породила је још у доба древног Рима карактеристичну изреку: "homo homini lupus est" - "човек је човеку вук". Живот се не може заснивати на злоби и мржњи, јер то је - разорно начело. Зато је оваплоћени Јединородни Син Божији, Господ наш Исус Христос, донео на земљу нову заповест, нови закон - закон љубави.

Заповест нову дајем вам - говорио је Он Својим светим Апостолима на Тајној Вечери - да љубите једни друге, као што Ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13,34-35). Ова међусобна љубав представља карактеристично обележје хришћанства, стога тамо где нема љубави, нема ни хришћанства. Зашто то? Зато што је љубав једино стваралачко начело живота, будући да је она источник, корен и први узрок постанка света и човека. Једини подстицај Богу Творцу за стварање света и човека била је Његова љубав, која никада не трпи да остане сама, него стално тражи предмет, објекат на који би могла да се излије, који би могла да усрећи и да му учини добро. Љубављу Божијом саздан је свет, Божија љубав је продужила да се неуморно стара и да промишља о човеку, који је након свога пада у грех непостојан у верности Богу, љубав Божија узвела је на крст Јединородног Сина Божијег како би човека избавила од заслужених адских мука. Иста та љубав, изазвавши одговарајући огањ у душама првих хришћана, помагала им је да претрпе страшне муке у име Христово; распламсавши се у срцима подвижника, она их је надахњивала на одрицање од греховног света и подстицала да умртвљују и покоравају своје тело, како би се лакше и са мање препрека сјединили са Христом. Љубав облагорођује читав људски живот; она чини и надахњује све што је истински велико, истински лепо у свету: на љубави почива породични живот, живот друштва и државе. Једном речју, љубав је стваралачко начело, начело које подиже и одухотворује свет. И то је потпуно јасно, јер љубав је од Бога и Сам Бог је љубав.

Стога се у учењу о љубави састоји сва суштина јеванђелског закона, који је на земљу донео оваплоћени Син Божији. Када је једном неки законик приступио Христу искушавајући га и говорећи: Учитељу, која је заповест највећа у Закону? Исус му је, каже Јеванђеље, одговорио: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе. О овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци (Мт. 22,37-40).

Љубав је дакле основ целокупног јеванђелског закона. На првом месту - љубав према Богу, а потом - љубав према ближњем. У овим двема заповестима садржано је читаво Јеванђеље, те их не називају узалуд "скраћеним Јеванђељем".

Али ево шта је интересантно. Када је дао заповест о љубави према Богу и ближњима, Господ Исус Христос ју је одмах допунио учењем о Себи као Сину Бога Оца и о Својој Божанској природи. Када се сабраше фарисеји - говори даље иста јеванђелска повест - упита их Исус: Шта мислите за Христа? Чији је Син? Рекоше му: Давидов. Рече им: Како, дакле, Давид Њега у Духу назива Господом говорећи: Рече Господ Господу моме: Седи Мени с десне стране, док положим непријатеље Твоје за подножје ногама Твојим (Пс. 109,1). Када, дакле, Давид назива Њега Господом, како му је син? И нико Му не могаше одговорити ни реч; нити смеде ко од тога дана да Га запита више (Мт. 22,41-46).

Шта ово значи? И каква је веза између учења о љубави и учења о Божанству Господа Исуса Христа? Нема ничег случајног, па тим пре не може бити случајног, нити, како ми кажемо, обичних фраза, у личним речима Господа Исуса Христа, које свагда одишу неземаљском премудрошћу и најдубљим логичким смислом и значењем. Своју заповест о љубави као темељу јеванђелског закона Господ је повезао са учењем о Себи као Сину Божијем, зато што без вере у Њега као Сина Божијег није могућа ни истинска љубав према Богу, ни истинска љубав према ближњем. Истинска, некористољубива и чиста љубав према Богу и људима није могућа другачије него само под дејством вере у Божанство Христа Спаситеља, вере у то да је Он оваплоћени Син Божији, Који је дошао на земљу да спасе човека.

Зашто? Зато што само таква вера - жива и пламена вера у Сина Божијег, Који је ради нас унизио Себе и пошао на срамну и мукотрпну смрт - у стању да запали у нама одговарајућу благодарну љубав према Богу и ватрену жељу да се у свему живи по Његовој светој вољи, како Га ничим не бисмо увредили, те да сходно томе љубимо и наше ближње, као исту такву децу Божију каква смо и ми, као нашу браћу у Христу, за коју је наш Спаситељ на крсту такође пролио Своју пречисту Крв.

Осим тога, наша природа је толико повређена грехом, да без ове вере, без вере у спасоносну благодат Божију која нам је дарована крсним страдањима Сина Божијег, без освећења и просвећења том благодаћу, ми нисмо способни ни за шта истински добро - нисмо способни за чисту и некористољубиву љубав, како према Богу, тако и према ближњима. Без освећења и просвећења свише, наша љубав, ако је уопште имамо, лишена је јеванђелске чистоте и светости: она је у нама затрована самољубљем и егоизмом, понекад тако финим и тешко ухватљивим, да га човек сам и не примећује. Он мисли да истински љуби Бога и ближње, док заправо љуби једино себе и самоме себи служи и угађа, а не Богу и ближњима, обмањујући на тај начин и себе и друге. Само свесилна благодат Божија, која лечи греховну болест, препорађа човека и умртвљује егоистичко начело самољубља у њему, у стању је да запали искру праве, чисте и некористољубиве љубави.

Дух савремености, или, што је исто, дух самоутврђујуће људске гордости, пошто није у стању да сасвим порекне љубав као стваралачко и темељно начело људског живота, ипак се постарао да изокрене здраво јеванђелско учење о љубави, замењујући га сопственим учењем, које не само да не угрожава људско самољубље, него га још више потхрањује и утврђује. Од епохе Ренесансе, или хуманизма, уместо јеванђелске љубави према Богу и ближњима, истакнути су појмови "алтруизма", "филантропије" и такозваног "аутономног морала", то јест морала који не зависи од религије, од вере у Бога, од закона Божијег. Проповедници ове безрелигиозне етике труде се да убеде све и свакога у то, да се "и без вере у Христа може бити истински хришћанин по животу", то јест да неко може да буде неверујући, нерелигиозан човек и да уједно чини добро ближњима, да живи морално беспрекорним и хвале вредним животом. Такве људе они називају "алтруистима" и "филантропима", и говоре како је вера сувишна, како је потребна само људима на нижем степену културног развитка, да би се обуздали њихови ниски, егоистички инстинкти. Постоје чак и такви проповедници "алтруизма" који се труде да докажу да је религиозни, па чак и хришћански морал, по својим мотивима нижи од аутономне етике, зато што религиозни човек, па и хришћанин, чини добро из користољубивих и егоистичких побуда, не би ли добио награду у будућем животу и избегао адске муке, док нерелигиозни филантроп-алтруиста чини добро тобоже у име самог добра, те је сходно томе нерелигиозна етика по својим побудама узвишенија. Кажу, на крају, да постоје и веома религиозни људи, који се често и дуго моле Богу, а ипак су велики егоисти, груби и немилосрдни, и не само да не чине добра другима, него напротив, покушавају да их искористе за постизање својих личних циљева, те да религиозност никако не избавља од егоизма, услед чега је погрешно тражити тако тесну везу између религије и морала, како то чине проповедници јеванђелског морала.

Да ли је све ово заиста тако? Да бисмо схватили неистинитост свих набројаних тврдњи, неопходно је да их пажљиво размотримо.

Као прво, не можемо да назовемо "хришћанином", па још и "истинским", оног човека који чини добро другим људима, али не верује у Христа. Хришћанство се не састоји само из добрих дела, оно се не своди само на морал. Хришћанин, то је човек који у целини прихвата учење Господа Исуса Христа и усваја га као свој целовити и суштински поглед на свет. А Исус Христос није учио само о чињењу добра ближњима, него и вери у Бога и у Себе као оваплоћеног Сина Божијег, при чему је ту веру истицао као неизмењиви услов спасења. Без вере у Исуса Христа као Сина Божијег, нема ни хришћанства. Добра дела хришћанина природно проистичу из те вере. Чинити само видљиво, спољашње добро људима, из непознатих побуда, то још није хришћанство. Какво је то хришћанство, када Сам Христос учи да је прва и највећа заповест љубав према Богу, па сходно томе, пре свега, и вера у Њега, јер како љубити Онога чије постојање не признајеш? Без љубави према Богу и сходно томе вери у Њега нису могућа никаква добра дела, нити је могућ истински морал. Од времена пада у грех првих људи, који су уобразили да ће постати богови, егоизам се тако чврсто укоренио у људској природи, да човек уопште није у стању да чини добро ради самог добра. Он то чињење добра мора да осмисли, да му прида узвишенији смисао, да постави виши циљ за чињење добра, који ће га надахњивати на добро и давати му снаге за чињење добра. Хришћанство све то и пружа. Виши смисао за чињење добра оно показује у синовској љубави према Богу, као нашем заједничком Оцу Који нас љуби и добротвору, и према људима као нашој браћи у Христу, на љубав према којима нас подстиче и очинска заповест Бога Оца Који нас све љуби, и осећај природног сродства са њима. Ко може да каже како то није најузвишенија побуда за чињење добра која се може замислити?! У поређењу са тим, шта је несрећно наклапање хуманиста о некаквом апстрактном чињењу добра ради самог добра, које ни уму ни срцу ништа не говори!

По томе смо познали љубав, вели свети Апостол и Јеванђелист Јован Богослов, што Он за нас живот Свој положи: и ми треба да живот свој полажемо за браћу, јер Сам Христос учи да од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (1. Јн. 3,16; Јн. 15,15). Ако Ме љубите, заповести моје држите (Јн. 14,15) - ето како узвишен подстицај за хришћански морални живот пружа Сам Христос. А ово је заповест Његова - објашњава Апостол: да верујемо у Њега и да љубимо једни друге као што нам је дао заповест (1. Јн. 3,23).

Присталице аутономног морала говоре да постоје религиозни људи, који верују у Бога, а који ипак не живе у складу са моралним нормама, нити чине добра људима. Ово је очигледно истина, али ту кривица није на религији, него на поменутим људима. Ови људи су религиозно учење усвојили на одвећ површан, чисто спољашњи и формални начин. То није права, истинска религиозност, него фарисејство, које је у Својим речима тако одлучно и строго осуђивао Сам Христос Спаситељ, упозоравајући своје следбенике да се чувају квасца фарисејског (Мт. 16,6). Апостол Јаков веру коју не прате одговарајућа добра дела назива мртвом вером (Јак. 2,17), док за људе који не живе према моралним захтевима вере каже да је њихова побожност узалуд (Јак. 1,26). Побожност чиста и непорочна пред Богом и Оцем - каже он - јесте ова: посећивати сироте и удовице у невољи њиховој, и чувати себе неопогањена од света (Јак. 1,27). Тако дакле истинска побожност - а не лажна, спољашња религиозност - искључује свако фарисејство и пројављује се кроз одговарајућа дела љубави и милосрђа према ближњима.

Коначно, аутономисти нападају хришћански морал и због тога што је тобоже инспирисан мотивима веома ниске моралне вредности: страхом од будућих адских мука и жељом да се као награда добије вечни живот. У Јеванђељу се заиста говори и о наградама које очекују праведнике, и о казнама којима ће бити подвргнути непокајани грешници, али те награде и казне нигде нису категорично истакнуте као главни и искључиви мотиви хришћанског морала. То заправо чак и нису мотиви, него само нужна објашњења - куда човека води овај или онај пут живота. Христос објашњава да пут који Он проповеда, узак и тежак овде, као резултат даје вечну радост и вечно блаженство тамо, док широки и простран овде, противан јеванђелском учењу, повлачи за собом вечну патњу и вечно мучење тамо. Ово нису мотиви, ово није спољашњи педагошки мотив да се човек натера да поступи овако или онако, него је реч о природној последици избора овог или оног животног пута, о чему Јеванђеље унапред упозорава све људе, пружајући им те последице на увид. Одавно је време да се одрекнемо тог ружног, бесмисленог и чак богохулног начина размишљања, који нам је наметнуо католицизам, да нас Бог тобоже за добра дела награђује, а за рђава кажњава. Бог никоме не жели погибељ, него хоће да се сви људи спасу и да дођу до познања истине, а човек себе погубљује сам, јер зла дела која се често понављају, чине и њега самога злим по природи и неспособним за светлост и радост, што представља природни удео добрих људи.

Једини мотив хришћанског морала јесте љубав - љубав према Богу, као према нашем Оцу и доброчинитељу. У томе је љубав, говори свети Апостол и Јеванђелист Јован Богослов, не што ми заволесмо Бога, него што Он заволе нас, и посла Сина Својега, као жртву помирења за грехе наше. Љубљени! Кад овако Бог заволи нас, и ми смо дужни љубити једни друге (1. Јн. 4,10-11). Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога Којега није видео (1. Јн. 4,20). И ову заповест имамо од Њега: Који љуби Бога, да љуби и брата свога (4,21). У чему се изражава наша љубав према Богу и чиме се доказује њена искреност? Јер ово је љубав Божија - објашњава Апостол - да заповести Његове држимо (5,3).

Шта може бити узвишеније од таквог мотива? Са друге стране, какав делатни мотив може да нам пружи аутономни морал? "Добро ради добра"? Али то је нешто врло магловито - нејасно је како такав неодређени мотив може да нам пружи снагу за савладавање егоизма који нам је урођен и да нас примора да чинимо оно што нам није интересантно или угодно. Друга ствар је - љубав. Љубав - то је велика сила која побеђује све инстинкте и доминира над њима, чак и над најјачим инстинктом самоодржања. Узмимо на пример љубав мајке која се жртвује ради своје деце - то је појава која је сасвим уобичајена и свима схватљива.

Ако Бога нема и ако сви ми нисмо браћа међу собом, чему онда морал, чему чињење добра другоме? Није ли онда боље да свако од нас живи само да задовољи себе, јурећи само за личним циљевима и интересима? Присталице аутономног морала ће рећи, и заиста говоре, да су морал и чињење добра неопходни за мир, благоустројство и благостање читавог људског друштва, да без морала и узајамног помагања и подршке људи, друштво не може да опстане, нити може бити загарантована добробит сваког појединог члана тога друштва. Тачно! Али, онда испада да управо аутономни морал представља, да тако кажемо, морал веома ниске врсте, само релативни морал. Ја чиним добро једино стога и толико, колико је то неопходно за моје лично благостање и корист: на пример, помажем ближњем, зато што ће и он мени помоћи када се појави потреба, не чинимо зла другоме само зато што се бојим да и мени не учине зло у одмазду. Опит показује да се морал већине људи своди управо на то. Да ли је вредност такве етике висока? - то није тешко просудити. А колико је она чврста, види се по како се лако руше све моралне бране савременог друштва и како на сцену опет ступа исти онај древни, егоистички принцип борбе за опстанак: "homo homini lupus est". Други мотив безрелигиозног морала, мотив који сам човек никада не примећује, то је више или мање груба или фина сујета. Добра дела се чине ради тога да би се стекла слава и уважавање од стране других људи, да би се стекло "добро име" и репутација добротвора сиромашних. Ово сујетно осећање веома често руководи осниваче и утемељитеље добротворних друштава, богаташе који безначајни делић свога богатства удељују за добра дела, како би се прославили као добротвори, али веома често сујета представља главну покретачку снагу и код оних сентименталних људи који себе искрено сматрају за добре и чине добра дивећи се доброти сопственог срца. Човек неки пут озбиљно мисли да "чини добро ради добра", хранећи тиме у ствари само сопствену сујету, а да тога није ни свестан. Услед одобравања савести он осећа сујетно самозадовољство, задовољство самим собом.

Мотив чињења добра "ради добра" одвећ је магловит и апстрактан да би било кога могао да покрене на самопожртвовано служење ближњима. Тим мотивом заправо се само прикривају или своја сујета, или некакав користољубиви рачун, или добитак од чињења добра.

Коначно, треба рећи да ако се човек који чини добро декларише као неверујући, то још не значи да је он и на делу потпуно неверујући и нерелигиозан човек, и да је његов морал аутономан, да не зависи ни од каквих религиозних осећања. Потпуно неверујући људи, којима је туђа свака религиозност и религиозни доживљај, или уопште не постоје, или се срећу, као изузеци, сасвим, сасвим ретко. Код већине људи, религиозни осећај, макар и пригушен, ипак живи, или макар тиња као сићушна искра негде у дубини њиховог бића, но чак и у том облику служи као подстицај за морално деловање, те човек понекад и несвесно, да и не помишља на то, чини добро покренут управо тим религиозним осећајем који живи у њему.

Уопштено говорећи, чиста је бесмислица тврдити да човек тобоже може да буде заиста испуњен врлинама у хришћанском смислу те речи, без вере у Бога и љубави према Њему! Ради чега, у име чега ће он ограничавати своје егоистичке тежње? Није ли онда боље да живи просто ради свога задовољства, не обраћајући пажњу на потребе и интересе других људи, не водећи рачуна о њима?

Догађаји у нашој несрећној отаџбини показали су колико су чврсти принципи "аутономне" етике. Срушила су се вековна религиозна начела на којима је претходно почивала наша матушка Света Русија, са њима се срушио и морал, а човек се претворио у звер, за коју не постоји ништа свето. Заиста, то је очигледан и жив пример да "ако нема Бога, све је дозвољено". Не само зато што у том случају не прети казна за грехе, него пре свега зато што нема моћног подстицаја за морални живот - љубави према Богу. Љубав према Богу ишчезава, ишчезава и љубав према ближњима, која је са њом тесно повезана и проистиче из ње, а човек постаје звероподобно биће без стида и савести. О каквом ту онда моралу може бити речи, о каквом алтруизму, о каквој филантропији?! Све су то само празне речи којима се прикрива исти окорели егоизам, који се само ради сујете облачи у раскошну одежду доброчинства. Јавно доброчинство, то је појава која је данас веома модерна. Треба ли посебно да се истиче, да срце ту не учествује, иако се понекад, додуше сасвим ретко, спомиње чак и име Христово. Читав понор лежи између наше старе руске милостиње "Христа ради" и те савремене, хладне друштвене добротворне делатности. Ми нећемо посебно да говоримо о томе да од ове добротворне делатности неко стално извлачи корист, како то показује свакодневно искуство, тако да она ни изблиза није увек некористољубива, чак ни у најелементарнијем смислу те речи. Људи који користе плодове те друштвене добротворне делатности не само да не осећају ничије топло саучешће, него је добијање помоћи за њих често повезано са излагањем свакојаким понижењима. Како је све то бесконачно далеко од јеванђелске љубави! Довољно је да се човек над тим мало дубље замисли, па да себи у потпуности разјасни какав бездан лежи између тог чињења добра "у име добра" и истинске јеванђелске љубави према ближњем.

Шта да се каже о савременој етици сваке посебне индивидуе, која занемарује јеванђелски закон? Ми то јасно видимо у савременом свакодневном животу свуда око нас. Има ли данас много беспрекорно часних људи, поштених, благородних, на које у потпуности можемо да се ослонимо, којима можемо да верујемо као самоме себи? А бестидни разврат, са којим се наша несрећна омладина упознаје већ у најранијој младости, кроз разне забавне скупове, посећивање саблажњивих представа, или недоличних места, где младе често воде одрасли, па чак и њихови родитељи! Све је то ужасни бич нашег времена. Али узрок тог моралног расула и пропадања лежи само у томе, што је одбачено Јеванђеље и што је гордо проглашена "аутономна" етика, којој тобоже нису потребни никакви религиозни основи. Плодове на сунце! Чије је то дело? Ко гура човека у ту моралну пропаст? Иста та самоутврђујућа људска гордост, која не жели да се смири пред јеванђелским законом, нити да сагне свој гвоздени врат и бакрено чело пред ауторитетом Христовог учења и да призна да је једини исправни и спасоносни пут за човека - пут јеванђелске љубави: љубави најпре према Богу, а затим и према ближњем.

Љубав према Богу, по речима Самог Христа Спаситеља, прва је и главна заповест Јеванђеља. Ово је јасно, јер само она представља моћан и снажан подстицај за истински моралан живот.

Кад неко неког воли, искрено се и од срца труди да му на сваки начин угоди, и да не чини оно што му не прија, што му смета, а тим оно што га вређа. Сходно томе, ако љубимо Бога, ми ћемо се на сваки начин трудити да испунимо Његову свету вољу, да своју вољу потчинимо захтевима Божанског закона, и то не као робови, невољно, нерадо, гунђајући, него са радошћу, као синови који Га љубе. Као што знамо, Богу је прија пре свега да нас види као праведне, а понајвише Га љуте наши греси. Дакле, ако заиста љубимо Бога, тежићемо ка томе да водимо праведан живот, трудићемо се да не грешимо.

Кад некога силно волимо, онда све што чинимо, чинимо тако, као да се стално налазимо пред очима вољеног, у његовом присуству. Ако заиста љубимо Бога, онда никада, ни за трен не заборављамо на Њега, него где год да пођемо и шта год да чинимо, све чинимо као пред очима Његовим. Тада природно тежимо ка томе да избегнемо све оно чиме бисмо могли да се искомпромитујемо у Његовим очима, и плашимо се да некаквим нечасним, неблагородним или срамним поступком не угрозимо Његово мишљење о нама.

На крају, ако некога волимо, ми се трудимо да унапред препознамо и најмању његову жељу, а све што од њега долази примамо са потпуном покорношћу и спокојством, макар на то и не било сасвим угодно: у име љубави и поверења спремни смо да претрпимо чак и непријатности. Тако и када љубимо Бога, ми у свему показујемо потпуну послушност Њему, и са кротошћу и смирењем примамо и без роптања подносимо сваку невољу и искушење које нам Он пошаље; не проклињемо судбину, не љутимо се, не бивамо тврда срца, него се трудимо да спокојно појаснимо смисао невоља које нам се шаљу и да исправимо своје моралне погрешке и недостатке.

Тако се под благотворним утицајем љубави према Богу формира наш морални карактер, који нас чини погодним за друштво људи и испуњавање друге заповести - љубави према ближњима. Љубав према ближњима и представља пробни камен истинске вере и љубави према Богу. Свети Апостол и Јеванђелист Јован Богослов тако и каже: Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је (1. Јн. 4,20). То је и разумљиво. Ако истински, а не лицемерно, љубимо Бога, као нашег Оца, онда и ближње треба да љубимо као нашу браћу. Ми смо дужни да их љубимо и зато што нам Он заповеда да их љубимо, и много пута нас кроз читаво Јеванђеље подстиче на ту љубав, постављајући је као услов за право да се називамо Његовим следбеницима и синовима: По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13,35). Љубљени! Кад овако Бог заволи нас, и ми смо дужни љубити једни друге (1. Јн. 4,11).

Ево јединог поузданог основа истинске моралности! Наравно, таква љубав, ако је истинска, не пројављује се само на речима, него пре свега на делима. Дечице моја - поучава апостол - не љубимо речју ни језиком, него делом и истином (1. Јн. 3,18), јер ако неко има богатства овога света, и види брата свога у невољи, и затвори срце своје од њега, како онда љубав Божија борави у њему? (3,17).

Управо такве љубави нема у савременом свету. Свет умире због оскудице љубави. Уместо љубави, њиме су завладале злоба и мржња, а у бољем случају - ледена хладноћа и немилосрдна равнодушност према патњи и потребама ближњег. Свет који пропада у злоби и немилосрдности, могла би да васкрсне једино љубав. Али одакле је узети, ако у природном срцу човековом, помраченом страстима, живи само бездушни егоизам. Ону љубав, која би била у стању да васкрсне умирући свет, може да пружи само Христово Јеванђеље. Стога се смири, гордости људска, која у злоби погибаш, и сагни свој гвоздени врат под благи јарам Христов, јер ти другачије нема спасења! Приђите, заплачимо пред Богом, Који нас је створио, исплачимо се пред Њим за све грехе безумне гордости наше. "Приђите поклонимо се и ничице паднимо пред Христа: спаси нас Сине Божији, Који си васкрсао из мртвих, (спаси нас) који ти певамо: Алилуја".