Брачни живот треба да започне од духовне припреме. Младожења и млада пре брака обавезно треба да се исповеде и да се причесте Светим Тајнама. Пожељно је да се три-четири дана пре тога припремају за тајне исповести и причешћа.
понедељак, 22. мај 2017.
петак, 12. мај 2017.
ЖИТИЈЕ СВ. ИГЊАТИЈА БРЈАНЧАНИНОВА
Светитељ Игњатије, у свету Димитрије Александрович Брјанчанинов, рођен је 5. фебруара 1807. године у селу Покровском, у Вологодској губернији.
Отац светитеља, Александар Семјонович, припадао је старој племићкој породици Брјанчанинових. Њен родоначелник био је бољар Михаил Бренко, штитоноша Великог кнеза Димитрија Ивановича Донског. Летописи саопштавају да је управо Михаил Бренко био онај војник који је у одећи Великог кнеза и под кнежевским стегом херојски погинуо у бици против Татара на Куликовом пољу.
Родитељи преосвећеног рано су ступили у брак, и у почетку добили су двоје деце. Ипак, радост родитеља није дуго трајала. Оба детета умрла су у првим данима живота. Дубоко тужни због тога што немају деце, Александар Семјонович и Софија Атанасјевна обратили су се јединој правој помоћи – Небеској. Пошли су на поклоничка путовања по околним светим местима, усрдно молећи Господа и Његове свете да им дарују чедо. Испрошен молитвама, дечак је добио име Димитрије, у част једнога од првих вологодских чудотвораца – преподобног Димитрија Прилуцког.
Мали Димитрије се од раног детињства одликовао нарочитом склоношћу ка свему свештеном и истински лепом. Богато обдарен од Бога, рано је научио да чита. Нарочито му је омиљена била књига: «Школа побожности». Ова књига, која простим и јасним језиком приповеда о животу и делима древних подвижника, остварила је велик утицај на осетљиву душу будућег монаха. Млади Димитрије Брјанчанинов је веома рано заволео усредсређену молитву у самоћи. У њој је налазио радост и утеху. Његова молитва није личила на декламовање научене лекције, које се често изводи ужурбано и аутоматски, што је тако уобичајено код деце. Он се учио пажљивој молитви и толико је у њој узнапредовао, да се још у детињству наслађивао њеним благодатним плодовима. Јеванђеље је увек читао са умиљењем, размишљајући о ономе што је прочитао.
Димитрије Александрович је био вишеструко талентован: поред школских обавеза, са великим успехом се бавио калиграфијом, цртањем и музиком. До петнаесте године дечак је добио одлично домаће образовање и био је спреман да настави са школовањем на вишим образовним установама.
Крајем лета 1822. године, када је Димитрије Александрович већ ушао у шеснаесту годину живота, отац га је одвео у Санкт Петербург ради уписа на главну Војну инжињеријску академију. На путу за престоницу, Димитрије је по први пут отворено изразио жељу да прими монаштво, али отац на то није обратио потребну пажњу. У Петербургу је млади Брјанчанинов тако сјајно положио пријемне испите за Војну инжињеријску академију, да су га одмах уписали у други разред. Достојанствено држање и одлична припремљеност младог Брјанчанинова привукли су посебну пажњу будућег Руског императора Николаја Павловича, који је у то време био генерал-инспектор инжињерије.
Током школовања Димитрије Брјанчанинов је био најбољи ђак, одликовао се ретком скромношћу и искреном побожношћу, па је био омиљен како међу ученицима, тако и међу наставницима. Свет је примамљиво ширио руке, позивајући Димитрија у свој загрљај. Био је радо виђен гост многих кућа које су уживале велик друштвени углед. Родбинске везе довеле су га у дом председника Академије уметности и члана Државног савета А. Н. Ољењина, где је на литерарним вечерима Брјанчанинов привлачио пажњу својим читањем и рецитовањем, а својим поетским огледима привукао је благонаклону пажњу А. С. Пушкина, И. А. Крилова, К. Н. Баћушкова, Н. И. Гњедича. Али младић није марио за светско друштво, него је изнад свега био посвећен молитви, посећивању храмова Божијих и изучавању наука.
Више од две године провео је усрдно изучавајући хемију, физику, философију, географију, геодезију, историју, филологију, књижевност и друге науке, па је тако себи поставио питање: шта заправо науке дају човеку? «Човек је вечан и оно што му припада треба да буде вечно – говорио је, – покажите ми то вечно имање које бих могао да понесем са собом иза гроба!» Но, «науке су ћутале».
У то време трагалац за истином упознао је монахе Валаамског подворја и Лавре Александра Невског. Управо они су му помогли да пронађе то чесму је стремила његова душа. Под руководством духовних наставника, ученика преподобног Пајсија Величковског, монаха Арона, Харитона, Јоаникија и духовника лавре оца Атанасије, Димитрије Александрович је почео да чита дела светих Отаца. Ово благочестиво занимање Димитрија Александровича послужило му је као припрема за онај одлучујући преврат који је требало да изведе како би остварио своју давнашњу жељу да постане монах. Али да би коначно раскинуо са светом, почетнику је потребан руководитељ – духовни отац. Таквог човека за Димитрија Александровича представљао је јеромонах Леонид (Наголкин, у схими Лав), будући зачетник старчества у Оптинској пустињи.
Старац Леонид се одликовао духовном мудрошћу, светошћу живота, опитношћу у монашком подвигу. Млади Брјанчанинов је много о њему слушао од монаха из Лавре. Коначно, пружила му се прилика да га упозна. Отац Леонид је послом дошао у Петербург, где се сместио у Александро-Невској Лаври. О утисцима из првог разговора са старцем, Димитрије Александрович је свом другу Михаилу Чихачову испричао следеће: «Срце ми је ишчупао отац Леонид. Сада је решено: затражићу отпуст из службе и поћи ћу за старцем; њему ћу се предати свом душом и тражићу једино спасење душе у усамљености». У јуну 1826. Димитрије Брјанчанинов је добио тромесечно боловање како би се опоравио након тешке плућне болести коју је имао у пролеће те године. Пошао је кући, код својих родитеља, како би затражио благослов за одлазак из света, остављање службе и примање монаштва, али наишао је на очево одлучно одбијање. Са дубоком тугом вратио се у престоницу, где је требало да положи завршни испит на инжињеријској академији. Пошто је положио са изванредним успехом и добио чин поручника, одмах је поднео захтев за отпуштање из службе. Али ту је дошао у сукоб са светским властима које су одбиле да га отпусте из службе – против тога је био и сам император Николај Први. По одлуци претпостављених, поручник Димитрије Брјанчанинов је морао да отпутује у место своје службе – Динабуршку тврђаву.
Али када се у животној борби покаже да су сопствени напори подвижника слаби и бесплодни, њему у помоћ долази Сам Господ и Својим премудрим Промислом све уређује на добро. Димитрије се у Динабургу брзо разболео. У јесен 1827. власти су се увериле да његово здравствено стање није добро, па је добио одобрење да напусти службу. Његово напуштање службе догодило се без знања родитеља, па је овим кораком навукао на себе њихов гнев. У потпуности су му ускратили материјалну помоћ, па су чак и преписку са њим прекинули. Тако је ступање у манастир било праћено крајњим материјалним сиромаштвом младог искушеника.
Димитрије Брјанчанинов је отишао у Александро-Свирски манастир у Олоњецкој губернији код свога старца јеромонаха Леонида и ступио међу послушнике. Послушник Брјанчанинов се у манастиру одликовао беспоговорним послушањем и дубоким смирењем. Радио је у кухињи, где је био потчињен бившем кмету свога оца, као и на риболову. У контакту са братијом трудио се да скрива своје порекло и образовање, и радовао се кад су га они који га нису познавали сматрали за несвршеног богослова.
Међутим јеромонах Леонид је ускоро био приморан да се пресели у Плошанску пустињу у Орловској губернији. За њим је са другим ученицима пошао и послушник Димитрије Брјанчанинов. У Плошанској пустињи Димитрије је срео свог пријатеља и школског колегу Михаила Чихачова. Старац им је благословио да живе заједно, одвојени од других ученика. Млади послушници су се у потпуности посветили подвижничком животу, све њихове силе биле су усмерене ка богомислију и молитви. Тако су провели зиму 1829. године.
У мају исте године околности су принудиле послушнике Брјанчанинова и Чихачова да, следећи свог духовног оца, пређу у Оптину пустињу. Задржали су раније установљени поредак живота. Но, и ту су претрпели доста невоља: настојатељ је на њих гледао неблагонаклоно, а братство се према њима односило са неповерењем. И сама манастирска храна, припремљена на неквалитетном уљу, штетно је утицала на исцрпљени и болесни организам Димитрија Александровича. Решили су да храну припремају сами. Уз доста труда набављали су крупицу или кромпир и кували чорбу у својој келији. Као нож служила им је секира. Последица је, и за једнога и за другога, била крајња исцрпљеност телесних сила и тешка грозница. У то време тешко се разболела Димитријева мајка – Софија Атанасјевна. Желећи да се пред смрт опрости са својим старијим сином она је тражила да отац пошаље људе по њега у Оптину пустињу. Александар Семјонович је веома ожалошћен стањем своје жене попустио, па је написао сину да се неће противити његовој намери, а истовремено са писмом послао је по њега кочије. Отац је био толико пажљив да није заборавио да позове и Димитријевог болесног друга Михаила Чихачова. Младићи су прихватили да пођу, намеравајући да под кровом грађанске куће продуже са монашким подвизима. Ипак, стварност није била ни мало налик обећањима из очевог позива. Здравствено стање Димитријеве мајке се поправило, па је изненадна очева помирљивост брзо ишчезла. Он се свим силама трудио да наговори сина на ступање у државну службу. Боравак у свету постао је мучан за младе људе.
У фебруару 1930. младићи су пошли у Кирило-Новојезерски манастир. У тој обитељи је живео стари архимандрит Теофан, познат по светости свога живота, а настојатељ је био његов ученик Аркадије. Видевши да двојица почетника трагају за истинским монашким животом, игуман их је са љубављу примио у манастир. Строги Устав манастира одговарао је послушнику Димитрију, али сурова, влажна клима тог краја негативно је утицала на његово здравље. Три месеца је трпео тешке нападе грознице, и то без икакве медицинске помоћи. На крају су ноге почеле толико да му отичу, да више није могао устајати из кревета. Тако је Димитрије Александрович био приморан да се врати онамо, одакле је хтео да се спасе бекством – у Вологду код своје породице. Пошто је мало ојачао, са благословом Вологодског епископа Стефана живео је у Семигородској пустињи, где је написао свој «Плач монаха». А затим је премештен у забаченији Дионисијево-Глушицки манастир.
Међутим, Димитријев отац је упорно настављао да ради на томе да његов син напусти манастир и ступи у државну службу. Тада је млади послушник стао да моли архијереја да се смилује на њега и да га замонаши. Видећи пламену ревност послушника епископ Вологодски Стефан је решио да испуни жељу његовог срца. Затраживши дозволу Светог Синода, он је позвао Димитрија Александровича из Глушицког манастира у Вологду и рекао му је да се припреми за монашки постриг, наредивши му да то чува у тајности од свих. Ово је било крајње сложено: искушеник коме је предстојао монашки постриг, био је приморан да одседне у гостионици и да се окружен светском сујетом припрема за велику Тајну. Двадесет осмог јуна 1831. године преосвећени Стефан је у саборној Васкресенској цркви замонашио Димитрија и дао му име Игњатије, у част свештеномученика Игњатија Богоносца, чији спомен Црква празнује 20. децембра и 29. јануара.
Четвртог јула исте године епископ Стефан је монаха Игњатија рукоположио у чин јерођакона, а 25. јула у чин јеромонаха, поставивши га привремено да служи у владичанском двору. Но, окружен вревом света која доноси расејаност, јеромонах Игњатије је убрзо почео да моли свога покровитеља да га пошаље натраг у Глушицки манастир. Међутим, преосвећени је већ имао план да га пошаље на друго место.
Крајем 1831. године упокојио се јеромонах Јосиф, настојатељ Пељшемског Лопотовог манастира. Јеромонаху Игњатију поверено је да обави опело и погреб, а у јануару 1832. постављен је на место покојног оца Јосифа са звањем настојатеља, и награђен је набедреником.
Манастир који је поверен јеромонаху Игњатију налазио се готово у рушевинама. Црква и друга здања били су трошни, осећала се оскудица у свему, братство је било врло мало. За релативно кратко време док је био настојатељ овог манастира (око две године) отац Игњатије је успео да препороди обитељ и у духовном и у материјалном погледу. За кратко време братство је нарасло на тридесет људи.
У Лопотовом манастиру Игњатије се поново срео са својим другом и сабеседником Чихачовим, који је постао активни помоћник настојатеља у уређењу обитељи. Због усрдног труда на обнављању манастира јеромонах Игњатије је 28. јануара 1833. био узведен у чин игумана.
Млади игуман се према братству свога манастира односио са очинском строгошћу, праћеном дирљивом љубављу. Осећајући ту љубав, манастирско братство му се покоравало без обзира на то што је био тако млад. И срца његових родитеља су се смекшала када су видели свог сина у чину који се обично добија тек у зрелим годинама. Игњатијева мајка била је одушевљена духовним беседама свога сина и њена схватања су се променила. Више није туговала, него је благодарила Богу што ју је удостојио да има сина који служи Њему. Припремљена примањем Светих Тајни и молитвама свога сина Софија Атанасијевна се мирно упокојила 1832. године.
Крајем 1833. године делатност игумана Игњатија постала је позната и у Петербургу, па је позван у престоницу у посету Господару императору Николају Првом, који није заборавио свог стипендисту, него је пратио његову судбину. У престоници игуман Игњатије је узведен у чин архимандрита. Поверено му је управљање Тројице-Сергијевом пустињом, са највишом заповешћу «да од ње направи манастир који би био узор у очима престонице».
Тројице-Сергијева пустиња налазила се на обали Финског залива у близини Петербурга. У време када је тамо стигао архимандрит Игњатије, она је била прилично запуштена. Када је започела рестаурација цркве, испоставило се да су употребљиви једино зидови. Конак је био тако пропао да је стајао затворен, а целокупно братство састојало се од тринаест људи: осам монаха и пет искушеника. Двадесет седмогодишњи архимандрит морао је изнова да подиже храмове и конак, да уређује манастирско газдинство, да успоставља богослужбени поредак и оснива нови хор.
Од 1836. до 1841. године познати црквени композитор протојереј П. И. Турчањинов живео је у Стрељни близу Сергијеве пустиње. Дубоко уважавајући оца Игњатија, одазвао се на његову молбу и преузео је на себе посао око обучавања манастирског хора. Нека од својих најбољих музичких дела отац Петар Турчањинов написао је специјално за овај хор.
Велики руски композитор М. И. Глинка такође је био дубоки поштовалац архимандрита Игњатија; на његову молбу он се бавио изучавањем древне руске духовне музике и помагао је хору у његовом манастиру. Живо учешће у организацији хора Сергијеве пустиње узимао је и директор дворске капеле А. Ф. Љвов.
Архимандрит Игњатије је обављао многе одговорне и тешко спојиве дужности: за братију манастира био је одличан настојатељ, а у исто време духовник и администратор. Са 27 година већ је имао дар примања помисли својих духовних чеда и руковођења њиховим духовним животом. Према личном признању оца Игњатија, проповед Јеванђеља представљала је његово основно занимање, коме је посвећивао све своје силе. Подвиг служења ближњима речју поуке била је за њега извор радости и утехе на попришту овог мукотрпног живота. У Сергијевој пустињи он је, без обзира на крајњу заузетост, написао већину својих дела.
Године 1836. указом Најсветијег Синода Сергијева пустиња је добила статус манастира првог реда, са одговарајућим средствима за издржавање и положајем. До 1837. године у манастиру је већ живело братство од 42 члана.
Од 1838. године круг делатности архимандрита Игњатија значајно се проширио: постављен је за надзорника свих манастира Петербуршке епархије. Он је потпомогао процвату духовног живота у древном Валаамском манастиру, залажући се да за настојатеља тамо буде постављен игуман Дамаскин, веома опитан у духовном животу.
У Сергијеву пустињу оцу Игњатију непрестано су долазили посетиоци из свих друштвених слојева. Са сваким је требало поразговарати, свакоме посветити време. Веома често морао је да путује у Петербург и посећује домове великих добротвора манастира. Без обзира на такав, споља посматрано расејан начин живота, архимандрит Игњатије је у души остајао аскета-пустињак. У било каквим спољашњим животним околностима он је успевао да сачува унутрашњу усредсређеност, непрестано обављајући молитву Исусову. У својој келији у манастиру отац Игњатије је проводио бесане ноћи у молитви и сузама покајања. Али као истински слуга Божији, руководећи се духом смирења, скривао је своје подвиге од људских погледа.
Зиму 1846. године архимандрит Игњатије је, због тешке болести, провео без излажења из келије, а у пролеће 1847. предао је молбу да буде ослобођен дужности настојатеља и умировљен у Николо-Бабајевском манастиру Костромске епархије. Уместо тога добио је дугачак одмор и пошао у тај манастир на лечење.
У Николо-Бабајевском манастиру архимандрит Игњатије је провео једанаест месеци и вратио се у Сергијеву пустињу. Опет су наступили напорни дани: руковођење духовним животом братства, примање посетилаца, одласци у Петербург, подизање цркава. Према успоменама његовог духовног сина, архимандрита Игњатија (Малишева), свети Игњатије се према посетиоцима односио на веома различит начин. Он је поседовао нарочиту способност – да види духовно стање других људи. Са хладнима је био ћутљив. Са лукавима се понекад понашао јуродиво. Али са онима који су тражили спасење био је отворен и разговарао је дуго, богатећи душу сабеседника спасоносним речима Светог Писма, светоотачким поукама и саветима провереним сопственим животом. Круг познаника настојатеља Сергијеве пустиње био је веома широк. Име архимандрита Игњатија знали су у свим слојевима друштва. Он се дописивао са многим духовним и светским лицима. Данас је познато укупно више од 800 писама епископа Игњатија. У писмима се јасно виде необичне особине његове душе: духовно расуђивање, необична благост, дубоко смирење, трезвено схватање њему савременог живота. На пример, значајно је његово писмо великом руском уметнику К. П. Брјулову.
Пролазиле су године. Телесне силе архимандрита Игњатија, који се никада није одликовао посебно јаким здрављем, постепено су слабиле. Све чешће му се враћала мисао о одласку у мировину, како би крај живота провео у усамљеном безмолвију. Године 1856. кренуо је на пут у Оптину пустињу, желећи да се тамо и сасвим пресели, али ова намера му се није остварила, јер је Господу било угодно да Његов изабраник Цркви послужи још и у епископском чину.
Године 1857, на предлог Петербуршког митрополита Григорија, архимандрит Игњатије је био посвећен за епископа Кавкаског и Црноморског. Хиротонију је 27. октобра 1857. године у Казанској цркви у Петербургу обавио митрополит Григорије са збором других јерараха.
Након непуне двадесет четири године проведене у Сергијевој пустињи, епископ Игњатије ју је оставио у блиставом стању. За његове управе манастир се украсио са три нова велелепна храма. Од духовних васпитаника архимандрита Игњатија Сергијева пустиња је касније дала шеснаест настојатеља разних манастира. Сам пак новопостављени епископ Игњатије, током тако дугог времена проведеног на месту настојатеља, не само није стекао никакву имовину, него чак није имао сопствених средстава за далеки пут на своју катедру па је био принуђен да затражи помоћ.
Четвртог јануара 1858. године епископ Игњатије је допутовао у град Ставропољ и преузео управљање епархијом. Недавно формирана Кавкаска епархија била је потпуно неуређена. Становништво се одликовало немирним, ратоборним карактером, зато су прве речи светитеља Игњатија упућене његовој новој пастви биле речи мира и љубави: «Мир граду овоме!..»
Прва брига епископа Игњатија у вези са управљањем паством била је да уреди богослужење према прописаном црквеном поретку и да успостави добре односе између свештенства и народа, како у градовима тако и у селима. Преосвећени Игњатије није дуго управљао Кавкаском епархијом – мање од четири године. За то време посетио је многе парохије, чак и веома удаљене, довео је у ред органе епархијске управе, побољшао је услове рада епархијског свештенства, улепшао је богослужења, организовао је одличан архијерејски хор, подигао је владичански двор, преселио богословију у нову, лепшу зграду и пажљиво пратио њен унутрашњи живот. У односу према свештенству и парохијанима владика Игњатије је био истински миротворац: према себи је био строг, али је истовремено имао разумевања за немоћи ближњих.
Али тешка болест није остављала епископа Игњатија ни на Кавказу, па је у лето 1861. поднео молбу за за одлазак у мировину због лошег здравственог стања. Неколико месеци касније на његову молбу је одговорено позитивно, и он је заједно са неколицином преданих ученика прешао у Николо-Бабајевски манастир. Приликом одласка из Ставропоља, баш као и приликом раније из Петербурга, преосвећени није имао сопственог новца, па је опет морао да потражи помоћ са стране како би вратио неке дугове и покрио путне трошкове.
За време свог боравка на Кавказу преосвећени није остављао духовно-литерарне подухвате. Осим усмено изговорених проповеди ту је написао готово читаву књигу «Принос (или: Дар) савременом монаштву».
За заслуге пред Отаџбином преосвећени је удостојен царске награде – ордена Свете Ане првог реда. У Николо-Бабајевски манастир допутовао је 13. октобра 1861. године. Пратила су га духовна чеда, као једна духовна породица. Њихово сложно деловање брзо је остварило утицај на целокупно унутрашње и спољашње уређење манастира. У време доласка владике Игњатија, Николо-Бабајевска обитељ се налазила у прилично лошем стању. Чак ни хране није било довољно, а манастир је био оптерећен великим дуговима. Многа здања, посебно саборни храм, била су оронула. Но, захваљујући природној мудрости, практичности и дугогодишњем опиту владике Игњатија, материјални положај обитељи брзо се поправио, изведене су велике оправке манастирских здања, чак је подигнут и нови храм у част Иверске Мајке Божије. Недуго по доласку владике Игњатија у Бабајевски манастир посетио га је стари пријатељ М. Чихачов и то је био њихов последњи сусрет у овом животу. Обојица су закључили како М. Чихачов не треба да напушта Сергијеву пустињу, којој се потпуно посветио и где је уживао свеопште поштовање братства.
Живећи у мировини у Бабајевској обитељи, слободан од епископских дужности, владика Игњатије је слободно време проводио прегледајући и допуњавајући своја аскетска дела. Овде је написао «Отачник» и завршио «Принос савременом монаштву». Много владикиних поучних писама потиче управо из овог периода.
Своја дела сам светитељ поделио је на следеће целине: Прва два тома чинили су «Аскетски огледи», који су садржали чланке у основи написане у Сергијевој пустињи. Трећи том – «Аскетске проповеди», где су ушле проповеди које држао на Кавказу. Четврти том – «Принос савременом монаштву». Пети том – «Отачник», објављен је тек после смрти епископа Игњатија (Данашња издања Дела светитеља Игњатија као шести том садрже његова писма). «Отачник» садржи поуке древних подвижника и примере из њиховог живота. Сва дела светитеља Игњатија у целини показују православни хришћански подвиг у његовом поретку и постепености, учећи како треба полагати поуздан темељ за вршење јеванђелских заповести, покајање и покајни плач.
Преосвећени Игњатије је за своје упокојење почео да се припрема дуго времена унапред. У августу 1864. свом брату Петру Александровичу рекао је: «Када будем умирао, молим вас да и не помишљате на слање по доктора – немојте да правите гужву и дајте ми да умрем као хришћанин». Наступила је 1866. година. Владика је тако ослабио, да је сваки посетилац био поражен његовим изгледом. Али током свих тих година болести они су се изгледа навикли да га увек виде уздржаног и бодрог. Без обзира на различите болести за које би владика понекад рекао онима који су га окруживали, нико га никада није чуо да јадикује. Не једном је говорио како је, приморавајући се да не јадикује због болести, научио да трпи све што га снађе. По обичају светогорских подвижника светитељ Игњатије није скидао своју монашку одећу ни дању ни ноћу, па је тако од околине скрио како тешко здравствено стање у коме се налазио тако и близину свог упокојења.
На дан светлог Христовог Васкрсења, 16. априла 1867. године, служећи литургију преосвећени се толико исцрпио да су га једва довели до келије. Тога дана објавио је својим ближњима да после вечерња никога неће примати, јер мора да се спрема за смрт. Следећег дана, 17. априла, преосвећени је током литургије стајао у олтару и одслужио благодарни молебан, при чему је завршну благодарну молитву читао са тако снажним и дубоко благодатним изразом, да је то привукло пажњу свих присутних. Ово је била последња служба светитеља Игњатија. Више није излазио из келије и снага га је брзо напуштала. Последњих дана живота владика се према свима односио са посебном топлином, уз благу примесу туге. Ова топлина на лицу болесника сијала заједно са неземаљском радошћу. Испуњен благодатним смирењем владика се праштао са својим келејницима и тражио од њих опроштај клањајући им се земним поклонима.
Тридесетог априла 1867. године, на Недељу Жена-мироносица, у време касније литургије око 8 сати ујутро преосвећени Игњатије је мирно отишао Господу.
Шестога дана после смрти преосвећени Јонатан, епископ Кинешемски одслужио је опело по пасхалном чину уз присуство огромног броја верних. Сви су се чудили мекоћи руку и уопште спокојном положају покојниковог тела. Опело је више личило на славље него на погреб. Ковчег са телом светитеља обнели су у круг око цркве и уз певање «Христос воскресе» спуштен је у земљу код леве певнице у малој болничкој цркви посвећеној преподобном Сергију Радоњешком и светом Јовану Златоусту.
Светитељ Игњатије ужива велико поштовање код верног народа не само у Русији, него свуда где су православни, а интересовање његова дела непрестано расте. У наше жалосно и метежно време светитељ Игњатије представља најпоузданијег духовног руководиоца и најбољи пример како да човек у вртлогу савременог живота сачува верност Христу.
Светитељ Игњатије, у свету Димитрије Александрович Брјанчанинов, рођен је 5. фебруара 1807. године у селу Покровском, у Вологодској губернији.
Отац светитеља, Александар Семјонович, припадао је старој племићкој породици Брјанчанинових. Њен родоначелник био је бољар Михаил Бренко, штитоноша Великог кнеза Димитрија Ивановича Донског. Летописи саопштавају да је управо Михаил Бренко био онај војник који је у одећи Великог кнеза и под кнежевским стегом херојски погинуо у бици против Татара на Куликовом пољу.
Родитељи преосвећеног рано су ступили у брак, и у почетку добили су двоје деце. Ипак, радост родитеља није дуго трајала. Оба детета умрла су у првим данима живота. Дубоко тужни због тога што немају деце, Александар Семјонович и Софија Атанасјевна обратили су се јединој правој помоћи – Небеској. Пошли су на поклоничка путовања по околним светим местима, усрдно молећи Господа и Његове свете да им дарују чедо. Испрошен молитвама, дечак је добио име Димитрије, у част једнога од првих вологодских чудотвораца – преподобног Димитрија Прилуцког.
Мали Димитрије се од раног детињства одликовао нарочитом склоношћу ка свему свештеном и истински лепом. Богато обдарен од Бога, рано је научио да чита. Нарочито му је омиљена била књига: «Школа побожности». Ова књига, која простим и јасним језиком приповеда о животу и делима древних подвижника, остварила је велик утицај на осетљиву душу будућег монаха. Млади Димитрије Брјанчанинов је веома рано заволео усредсређену молитву у самоћи. У њој је налазио радост и утеху. Његова молитва није личила на декламовање научене лекције, које се често изводи ужурбано и аутоматски, што је тако уобичајено код деце. Он се учио пажљивој молитви и толико је у њој узнапредовао, да се још у детињству наслађивао њеним благодатним плодовима. Јеванђеље је увек читао са умиљењем, размишљајући о ономе што је прочитао.
Димитрије Александрович је био вишеструко талентован: поред школских обавеза, са великим успехом се бавио калиграфијом, цртањем и музиком. До петнаесте године дечак је добио одлично домаће образовање и био је спреман да настави са школовањем на вишим образовним установама.
Крајем лета 1822. године, када је Димитрије Александрович већ ушао у шеснаесту годину живота, отац га је одвео у Санкт Петербург ради уписа на главну Војну инжињеријску академију. На путу за престоницу, Димитрије је по први пут отворено изразио жељу да прими монаштво, али отац на то није обратио потребну пажњу. У Петербургу је млади Брјанчанинов тако сјајно положио пријемне испите за Војну инжињеријску академију, да су га одмах уписали у други разред. Достојанствено држање и одлична припремљеност младог Брјанчанинова привукли су посебну пажњу будућег Руског императора Николаја Павловича, који је у то време био генерал-инспектор инжињерије.
Током школовања Димитрије Брјанчанинов је био најбољи ђак, одликовао се ретком скромношћу и искреном побожношћу, па је био омиљен како међу ученицима, тако и међу наставницима. Свет је примамљиво ширио руке, позивајући Димитрија у свој загрљај. Био је радо виђен гост многих кућа које су уживале велик друштвени углед. Родбинске везе довеле су га у дом председника Академије уметности и члана Државног савета А. Н. Ољењина, где је на литерарним вечерима Брјанчанинов привлачио пажњу својим читањем и рецитовањем, а својим поетским огледима привукао је благонаклону пажњу А. С. Пушкина, И. А. Крилова, К. Н. Баћушкова, Н. И. Гњедича. Али младић није марио за светско друштво, него је изнад свега био посвећен молитви, посећивању храмова Божијих и изучавању наука.
Више од две године провео је усрдно изучавајући хемију, физику, философију, географију, геодезију, историју, филологију, књижевност и друге науке, па је тако себи поставио питање: шта заправо науке дају човеку? «Човек је вечан и оно што му припада треба да буде вечно – говорио је, – покажите ми то вечно имање које бих могао да понесем са собом иза гроба!» Но, «науке су ћутале».
У то време трагалац за истином упознао је монахе Валаамског подворја и Лавре Александра Невског. Управо они су му помогли да пронађе то чесму је стремила његова душа. Под руководством духовних наставника, ученика преподобног Пајсија Величковског, монаха Арона, Харитона, Јоаникија и духовника лавре оца Атанасије, Димитрије Александрович је почео да чита дела светих Отаца. Ово благочестиво занимање Димитрија Александровича послужило му је као припрема за онај одлучујући преврат који је требало да изведе како би остварио своју давнашњу жељу да постане монах. Али да би коначно раскинуо са светом, почетнику је потребан руководитељ – духовни отац. Таквог човека за Димитрија Александровича представљао је јеромонах Леонид (Наголкин, у схими Лав), будући зачетник старчества у Оптинској пустињи.
Старац Леонид се одликовао духовном мудрошћу, светошћу живота, опитношћу у монашком подвигу. Млади Брјанчанинов је много о њему слушао од монаха из Лавре. Коначно, пружила му се прилика да га упозна. Отац Леонид је послом дошао у Петербург, где се сместио у Александро-Невској Лаври. О утисцима из првог разговора са старцем, Димитрије Александрович је свом другу Михаилу Чихачову испричао следеће: «Срце ми је ишчупао отац Леонид. Сада је решено: затражићу отпуст из службе и поћи ћу за старцем; њему ћу се предати свом душом и тражићу једино спасење душе у усамљености». У јуну 1826. Димитрије Брјанчанинов је добио тромесечно боловање како би се опоравио након тешке плућне болести коју је имао у пролеће те године. Пошао је кући, код својих родитеља, како би затражио благослов за одлазак из света, остављање службе и примање монаштва, али наишао је на очево одлучно одбијање. Са дубоком тугом вратио се у престоницу, где је требало да положи завршни испит на инжињеријској академији. Пошто је положио са изванредним успехом и добио чин поручника, одмах је поднео захтев за отпуштање из службе. Али ту је дошао у сукоб са светским властима које су одбиле да га отпусте из службе – против тога је био и сам император Николај Први. По одлуци претпостављених, поручник Димитрије Брјанчанинов је морао да отпутује у место своје службе – Динабуршку тврђаву.
Али када се у животној борби покаже да су сопствени напори подвижника слаби и бесплодни, њему у помоћ долази Сам Господ и Својим премудрим Промислом све уређује на добро. Димитрије се у Динабургу брзо разболео. У јесен 1827. власти су се увериле да његово здравствено стање није добро, па је добио одобрење да напусти службу. Његово напуштање службе догодило се без знања родитеља, па је овим кораком навукао на себе њихов гнев. У потпуности су му ускратили материјалну помоћ, па су чак и преписку са њим прекинули. Тако је ступање у манастир било праћено крајњим материјалним сиромаштвом младог искушеника.
Димитрије Брјанчанинов је отишао у Александро-Свирски манастир у Олоњецкој губернији код свога старца јеромонаха Леонида и ступио међу послушнике. Послушник Брјанчанинов се у манастиру одликовао беспоговорним послушањем и дубоким смирењем. Радио је у кухињи, где је био потчињен бившем кмету свога оца, као и на риболову. У контакту са братијом трудио се да скрива своје порекло и образовање, и радовао се кад су га они који га нису познавали сматрали за несвршеног богослова.
Међутим јеромонах Леонид је ускоро био приморан да се пресели у Плошанску пустињу у Орловској губернији. За њим је са другим ученицима пошао и послушник Димитрије Брјанчанинов. У Плошанској пустињи Димитрије је срео свог пријатеља и школског колегу Михаила Чихачова. Старац им је благословио да живе заједно, одвојени од других ученика. Млади послушници су се у потпуности посветили подвижничком животу, све њихове силе биле су усмерене ка богомислију и молитви. Тако су провели зиму 1829. године.
У мају исте године околности су принудиле послушнике Брјанчанинова и Чихачова да, следећи свог духовног оца, пређу у Оптину пустињу. Задржали су раније установљени поредак живота. Но, и ту су претрпели доста невоља: настојатељ је на њих гледао неблагонаклоно, а братство се према њима односило са неповерењем. И сама манастирска храна, припремљена на неквалитетном уљу, штетно је утицала на исцрпљени и болесни организам Димитрија Александровича. Решили су да храну припремају сами. Уз доста труда набављали су крупицу или кромпир и кували чорбу у својој келији. Као нож служила им је секира. Последица је, и за једнога и за другога, била крајња исцрпљеност телесних сила и тешка грозница. У то време тешко се разболела Димитријева мајка – Софија Атанасјевна. Желећи да се пред смрт опрости са својим старијим сином она је тражила да отац пошаље људе по њега у Оптину пустињу. Александар Семјонович је веома ожалошћен стањем своје жене попустио, па је написао сину да се неће противити његовој намери, а истовремено са писмом послао је по њега кочије. Отац је био толико пажљив да није заборавио да позове и Димитријевог болесног друга Михаила Чихачова. Младићи су прихватили да пођу, намеравајући да под кровом грађанске куће продуже са монашким подвизима. Ипак, стварност није била ни мало налик обећањима из очевог позива. Здравствено стање Димитријеве мајке се поправило, па је изненадна очева помирљивост брзо ишчезла. Он се свим силама трудио да наговори сина на ступање у државну службу. Боравак у свету постао је мучан за младе људе.
У фебруару 1930. младићи су пошли у Кирило-Новојезерски манастир. У тој обитељи је живео стари архимандрит Теофан, познат по светости свога живота, а настојатељ је био његов ученик Аркадије. Видевши да двојица почетника трагају за истинским монашким животом, игуман их је са љубављу примио у манастир. Строги Устав манастира одговарао је послушнику Димитрију, али сурова, влажна клима тог краја негативно је утицала на његово здравље. Три месеца је трпео тешке нападе грознице, и то без икакве медицинске помоћи. На крају су ноге почеле толико да му отичу, да више није могао устајати из кревета. Тако је Димитрије Александрович био приморан да се врати онамо, одакле је хтео да се спасе бекством – у Вологду код своје породице. Пошто је мало ојачао, са благословом Вологодског епископа Стефана живео је у Семигородској пустињи, где је написао свој «Плач монаха». А затим је премештен у забаченији Дионисијево-Глушицки манастир.
Међутим, Димитријев отац је упорно настављао да ради на томе да његов син напусти манастир и ступи у државну службу. Тада је млади послушник стао да моли архијереја да се смилује на њега и да га замонаши. Видећи пламену ревност послушника епископ Вологодски Стефан је решио да испуни жељу његовог срца. Затраживши дозволу Светог Синода, он је позвао Димитрија Александровича из Глушицког манастира у Вологду и рекао му је да се припреми за монашки постриг, наредивши му да то чува у тајности од свих. Ово је било крајње сложено: искушеник коме је предстојао монашки постриг, био је приморан да одседне у гостионици и да се окружен светском сујетом припрема за велику Тајну. Двадесет осмог јуна 1831. године преосвећени Стефан је у саборној Васкресенској цркви замонашио Димитрија и дао му име Игњатије, у част свештеномученика Игњатија Богоносца, чији спомен Црква празнује 20. децембра и 29. јануара.
Четвртог јула исте године епископ Стефан је монаха Игњатија рукоположио у чин јерођакона, а 25. јула у чин јеромонаха, поставивши га привремено да служи у владичанском двору. Но, окружен вревом света која доноси расејаност, јеромонах Игњатије је убрзо почео да моли свога покровитеља да га пошаље натраг у Глушицки манастир. Међутим, преосвећени је већ имао план да га пошаље на друго место.
Крајем 1831. године упокојио се јеромонах Јосиф, настојатељ Пељшемског Лопотовог манастира. Јеромонаху Игњатију поверено је да обави опело и погреб, а у јануару 1832. постављен је на место покојног оца Јосифа са звањем настојатеља, и награђен је набедреником.
Манастир који је поверен јеромонаху Игњатију налазио се готово у рушевинама. Црква и друга здања били су трошни, осећала се оскудица у свему, братство је било врло мало. За релативно кратко време док је био настојатељ овог манастира (око две године) отац Игњатије је успео да препороди обитељ и у духовном и у материјалном погледу. За кратко време братство је нарасло на тридесет људи.
У Лопотовом манастиру Игњатије се поново срео са својим другом и сабеседником Чихачовим, који је постао активни помоћник настојатеља у уређењу обитељи. Због усрдног труда на обнављању манастира јеромонах Игњатије је 28. јануара 1833. био узведен у чин игумана.
Млади игуман се према братству свога манастира односио са очинском строгошћу, праћеном дирљивом љубављу. Осећајући ту љубав, манастирско братство му се покоравало без обзира на то што је био тако млад. И срца његових родитеља су се смекшала када су видели свог сина у чину који се обично добија тек у зрелим годинама. Игњатијева мајка била је одушевљена духовним беседама свога сина и њена схватања су се променила. Више није туговала, него је благодарила Богу што ју је удостојио да има сина који служи Њему. Припремљена примањем Светих Тајни и молитвама свога сина Софија Атанасијевна се мирно упокојила 1832. године.
Крајем 1833. године делатност игумана Игњатија постала је позната и у Петербургу, па је позван у престоницу у посету Господару императору Николају Првом, који није заборавио свог стипендисту, него је пратио његову судбину. У престоници игуман Игњатије је узведен у чин архимандрита. Поверено му је управљање Тројице-Сергијевом пустињом, са највишом заповешћу «да од ње направи манастир који би био узор у очима престонице».
Тројице-Сергијева пустиња налазила се на обали Финског залива у близини Петербурга. У време када је тамо стигао архимандрит Игњатије, она је била прилично запуштена. Када је започела рестаурација цркве, испоставило се да су употребљиви једино зидови. Конак је био тако пропао да је стајао затворен, а целокупно братство састојало се од тринаест људи: осам монаха и пет искушеника. Двадесет седмогодишњи архимандрит морао је изнова да подиже храмове и конак, да уређује манастирско газдинство, да успоставља богослужбени поредак и оснива нови хор.
Од 1836. до 1841. године познати црквени композитор протојереј П. И. Турчањинов живео је у Стрељни близу Сергијеве пустиње. Дубоко уважавајући оца Игњатија, одазвао се на његову молбу и преузео је на себе посао око обучавања манастирског хора. Нека од својих најбољих музичких дела отац Петар Турчањинов написао је специјално за овај хор.
Велики руски композитор М. И. Глинка такође је био дубоки поштовалац архимандрита Игњатија; на његову молбу он се бавио изучавањем древне руске духовне музике и помагао је хору у његовом манастиру. Живо учешће у организацији хора Сергијеве пустиње узимао је и директор дворске капеле А. Ф. Љвов.
Архимандрит Игњатије је обављао многе одговорне и тешко спојиве дужности: за братију манастира био је одличан настојатељ, а у исто време духовник и администратор. Са 27 година већ је имао дар примања помисли својих духовних чеда и руковођења њиховим духовним животом. Према личном признању оца Игњатија, проповед Јеванђеља представљала је његово основно занимање, коме је посвећивао све своје силе. Подвиг служења ближњима речју поуке била је за њега извор радости и утехе на попришту овог мукотрпног живота. У Сергијевој пустињи он је, без обзира на крајњу заузетост, написао већину својих дела.
Године 1836. указом Најсветијег Синода Сергијева пустиња је добила статус манастира првог реда, са одговарајућим средствима за издржавање и положајем. До 1837. године у манастиру је већ живело братство од 42 члана.
Од 1838. године круг делатности архимандрита Игњатија значајно се проширио: постављен је за надзорника свих манастира Петербуршке епархије. Он је потпомогао процвату духовног живота у древном Валаамском манастиру, залажући се да за настојатеља тамо буде постављен игуман Дамаскин, веома опитан у духовном животу.
У Сергијеву пустињу оцу Игњатију непрестано су долазили посетиоци из свих друштвених слојева. Са сваким је требало поразговарати, свакоме посветити време. Веома често морао је да путује у Петербург и посећује домове великих добротвора манастира. Без обзира на такав, споља посматрано расејан начин живота, архимандрит Игњатије је у души остајао аскета-пустињак. У било каквим спољашњим животним околностима он је успевао да сачува унутрашњу усредсређеност, непрестано обављајући молитву Исусову. У својој келији у манастиру отац Игњатије је проводио бесане ноћи у молитви и сузама покајања. Али као истински слуга Божији, руководећи се духом смирења, скривао је своје подвиге од људских погледа.
Зиму 1846. године архимандрит Игњатије је, због тешке болести, провео без излажења из келије, а у пролеће 1847. предао је молбу да буде ослобођен дужности настојатеља и умировљен у Николо-Бабајевском манастиру Костромске епархије. Уместо тога добио је дугачак одмор и пошао у тај манастир на лечење.
У Николо-Бабајевском манастиру архимандрит Игњатије је провео једанаест месеци и вратио се у Сергијеву пустињу. Опет су наступили напорни дани: руковођење духовним животом братства, примање посетилаца, одласци у Петербург, подизање цркава. Према успоменама његовог духовног сина, архимандрита Игњатија (Малишева), свети Игњатије се према посетиоцима односио на веома различит начин. Он је поседовао нарочиту способност – да види духовно стање других људи. Са хладнима је био ћутљив. Са лукавима се понекад понашао јуродиво. Али са онима који су тражили спасење био је отворен и разговарао је дуго, богатећи душу сабеседника спасоносним речима Светог Писма, светоотачким поукама и саветима провереним сопственим животом. Круг познаника настојатеља Сергијеве пустиње био је веома широк. Име архимандрита Игњатија знали су у свим слојевима друштва. Он се дописивао са многим духовним и светским лицима. Данас је познато укупно више од 800 писама епископа Игњатија. У писмима се јасно виде необичне особине његове душе: духовно расуђивање, необична благост, дубоко смирење, трезвено схватање њему савременог живота. На пример, значајно је његово писмо великом руском уметнику К. П. Брјулову.
Пролазиле су године. Телесне силе архимандрита Игњатија, који се никада није одликовао посебно јаким здрављем, постепено су слабиле. Све чешће му се враћала мисао о одласку у мировину, како би крај живота провео у усамљеном безмолвију. Године 1856. кренуо је на пут у Оптину пустињу, желећи да се тамо и сасвим пресели, али ова намера му се није остварила, јер је Господу било угодно да Његов изабраник Цркви послужи још и у епископском чину.
Године 1857, на предлог Петербуршког митрополита Григорија, архимандрит Игњатије је био посвећен за епископа Кавкаског и Црноморског. Хиротонију је 27. октобра 1857. године у Казанској цркви у Петербургу обавио митрополит Григорије са збором других јерараха.
Након непуне двадесет четири године проведене у Сергијевој пустињи, епископ Игњатије ју је оставио у блиставом стању. За његове управе манастир се украсио са три нова велелепна храма. Од духовних васпитаника архимандрита Игњатија Сергијева пустиња је касније дала шеснаест настојатеља разних манастира. Сам пак новопостављени епископ Игњатије, током тако дугог времена проведеног на месту настојатеља, не само није стекао никакву имовину, него чак није имао сопствених средстава за далеки пут на своју катедру па је био принуђен да затражи помоћ.
Четвртог јануара 1858. године епископ Игњатије је допутовао у град Ставропољ и преузео управљање епархијом. Недавно формирана Кавкаска епархија била је потпуно неуређена. Становништво се одликовало немирним, ратоборним карактером, зато су прве речи светитеља Игњатија упућене његовој новој пастви биле речи мира и љубави: «Мир граду овоме!..»
Прва брига епископа Игњатија у вези са управљањем паством била је да уреди богослужење према прописаном црквеном поретку и да успостави добре односе између свештенства и народа, како у градовима тако и у селима. Преосвећени Игњатије није дуго управљао Кавкаском епархијом – мање од четири године. За то време посетио је многе парохије, чак и веома удаљене, довео је у ред органе епархијске управе, побољшао је услове рада епархијског свештенства, улепшао је богослужења, организовао је одличан архијерејски хор, подигао је владичански двор, преселио богословију у нову, лепшу зграду и пажљиво пратио њен унутрашњи живот. У односу према свештенству и парохијанима владика Игњатије је био истински миротворац: према себи је био строг, али је истовремено имао разумевања за немоћи ближњих.
Али тешка болест није остављала епископа Игњатија ни на Кавказу, па је у лето 1861. поднео молбу за за одлазак у мировину због лошег здравственог стања. Неколико месеци касније на његову молбу је одговорено позитивно, и он је заједно са неколицином преданих ученика прешао у Николо-Бабајевски манастир. Приликом одласка из Ставропоља, баш као и приликом раније из Петербурга, преосвећени није имао сопственог новца, па је опет морао да потражи помоћ са стране како би вратио неке дугове и покрио путне трошкове.
За време свог боравка на Кавказу преосвећени није остављао духовно-литерарне подухвате. Осим усмено изговорених проповеди ту је написао готово читаву књигу «Принос (или: Дар) савременом монаштву».
За заслуге пред Отаџбином преосвећени је удостојен царске награде – ордена Свете Ане првог реда. У Николо-Бабајевски манастир допутовао је 13. октобра 1861. године. Пратила су га духовна чеда, као једна духовна породица. Њихово сложно деловање брзо је остварило утицај на целокупно унутрашње и спољашње уређење манастира. У време доласка владике Игњатија, Николо-Бабајевска обитељ се налазила у прилично лошем стању. Чак ни хране није било довољно, а манастир је био оптерећен великим дуговима. Многа здања, посебно саборни храм, била су оронула. Но, захваљујући природној мудрости, практичности и дугогодишњем опиту владике Игњатија, материјални положај обитељи брзо се поправио, изведене су велике оправке манастирских здања, чак је подигнут и нови храм у част Иверске Мајке Божије. Недуго по доласку владике Игњатија у Бабајевски манастир посетио га је стари пријатељ М. Чихачов и то је био њихов последњи сусрет у овом животу. Обојица су закључили како М. Чихачов не треба да напушта Сергијеву пустињу, којој се потпуно посветио и где је уживао свеопште поштовање братства.
Живећи у мировини у Бабајевској обитељи, слободан од епископских дужности, владика Игњатије је слободно време проводио прегледајући и допуњавајући своја аскетска дела. Овде је написао «Отачник» и завршио «Принос савременом монаштву». Много владикиних поучних писама потиче управо из овог периода.
Своја дела сам светитељ поделио је на следеће целине: Прва два тома чинили су «Аскетски огледи», који су садржали чланке у основи написане у Сергијевој пустињи. Трећи том – «Аскетске проповеди», где су ушле проповеди које држао на Кавказу. Четврти том – «Принос савременом монаштву». Пети том – «Отачник», објављен је тек после смрти епископа Игњатија (Данашња издања Дела светитеља Игњатија као шести том садрже његова писма). «Отачник» садржи поуке древних подвижника и примере из њиховог живота. Сва дела светитеља Игњатија у целини показују православни хришћански подвиг у његовом поретку и постепености, учећи како треба полагати поуздан темељ за вршење јеванђелских заповести, покајање и покајни плач.
Преосвећени Игњатије је за своје упокојење почео да се припрема дуго времена унапред. У августу 1864. свом брату Петру Александровичу рекао је: «Када будем умирао, молим вас да и не помишљате на слање по доктора – немојте да правите гужву и дајте ми да умрем као хришћанин». Наступила је 1866. година. Владика је тако ослабио, да је сваки посетилац био поражен његовим изгледом. Али током свих тих година болести они су се изгледа навикли да га увек виде уздржаног и бодрог. Без обзира на различите болести за које би владика понекад рекао онима који су га окруживали, нико га никада није чуо да јадикује. Не једном је говорио како је, приморавајући се да не јадикује због болести, научио да трпи све што га снађе. По обичају светогорских подвижника светитељ Игњатије није скидао своју монашку одећу ни дању ни ноћу, па је тако од околине скрио како тешко здравствено стање у коме се налазио тако и близину свог упокојења.
На дан светлог Христовог Васкрсења, 16. априла 1867. године, служећи литургију преосвећени се толико исцрпио да су га једва довели до келије. Тога дана објавио је својим ближњима да после вечерња никога неће примати, јер мора да се спрема за смрт. Следећег дана, 17. априла, преосвећени је током литургије стајао у олтару и одслужио благодарни молебан, при чему је завршну благодарну молитву читао са тако снажним и дубоко благодатним изразом, да је то привукло пажњу свих присутних. Ово је била последња служба светитеља Игњатија. Више није излазио из келије и снага га је брзо напуштала. Последњих дана живота владика се према свима односио са посебном топлином, уз благу примесу туге. Ова топлина на лицу болесника сијала заједно са неземаљском радошћу. Испуњен благодатним смирењем владика се праштао са својим келејницима и тражио од њих опроштај клањајући им се земним поклонима.
Тридесетог априла 1867. године, на Недељу Жена-мироносица, у време касније литургије око 8 сати ујутро преосвећени Игњатије је мирно отишао Господу.
Шестога дана после смрти преосвећени Јонатан, епископ Кинешемски одслужио је опело по пасхалном чину уз присуство огромног броја верних. Сви су се чудили мекоћи руку и уопште спокојном положају покојниковог тела. Опело је више личило на славље него на погреб. Ковчег са телом светитеља обнели су у круг око цркве и уз певање «Христос воскресе» спуштен је у земљу код леве певнице у малој болничкој цркви посвећеној преподобном Сергију Радоњешком и светом Јовану Златоусту.
Светитељ Игњатије ужива велико поштовање код верног народа не само у Русији, него свуда где су православни, а интересовање његова дела непрестано расте. У наше жалосно и метежно време светитељ Игњатије представља најпоузданијег духовног руководиоца и најбољи пример како да човек у вртлогу савременог живота сачува верност Христу.
субота, 1. април 2017.
ПЕТА НЕДЕЉА ВЛИКОГ ПОСТА
Свети Григорије Палама
Ово је, дакле, почетак истинског и богоугодног поста; његов крај и циљ ради којега је он узакоњен и ради којега је тако почаствован код хришћана јесте очишћење душе. Каква је корист човеку ако се уздржава од телесне хране, а у исто време се предаје телесним помислима и страстима? И какав је добитак уздржавати се од вина, а у исто време бити мучен жеђу и опијати се, премда не од вина, већ, како се казује у Светом Писму: „тешко пијанима што се од вина не опише“, од тога што је душа растрзана гневом и завишћу? Каква је корист уздржавати се од раскошних гозби, а немати у исто време душу скрушену, и, телом изнемогавши од поста (Пс. 108; 24), не смирити душу у посту, како је себе смиривао Давид? Какав је добитак ослободити се од магле испарења, усковитлане од преобилних јестива, али бригама и испразним мислима ум учинити неприкладним, тако да и молитве Богу буду бескорисне?
Због тога је ваљан онај пост који се држи у циљу гашења страсти, довођења душе у стање смирења, омрзнућа гордости, уништења гнева, одстрањења злопамћења, очишћења ума и творења молитве.. Ако живиш у благостању, нека ти сувишак хране послужи за помоћ невољнима. Будеш ли се на овај начин придржавао поста, не само да ћеш постати заједничар Мука и Смрти Господње, већ ћеш са Њим и саваскрснути, сазацаривши се са Христом у бесконачне векове. Уподобивши се кроз овакав пост Његовој смрти, бићеш и заједничар Васкрсења и наследник живота у Њему. Онај који пости, и ако буде подвргнут искушењу, побеђује онога што га куша; а ако не носи искушења, чува мир душевни и телесни, изнурујући и покоравајући (духу) тело, по примеру Павловом, који се плашио да оно не постане сувишним (тј. погубним за душу). А ако се овога плашио сам Павле, колико би онда ми требало да страхујемо?! Дакле, онај што пости надвладава тело и чини душу опитном; онај пак што тело своје, које ће ускоро иструнути, гоји, што се не храни толико да би живео него живи да би јео, попут животиња које људи узгајају да би их доцније одвели на заклање, онај што неопходном придодаје сувишак како би плот своју угојио или је навео на скверне страсти, или уопште (тако поступа) ради телесног сластољубља, не чини ништа друго него готови обилнију храну црвима. Стога Пророк Давид лепо казује: Каква је корист у крви мојој, када сиђем у пропаст (Пс. 29; 10).
Следствено томе, постећи и хранећи се са уздржањем, немој сувишак остављати за сутра, већ, као што је Господ, осиромашивши, нас обогатио, тако и ти, добровољно гладујући, нахрани онога што глад трпи из нужде, и нека пост твој буде налик на голубицу што носи маслинову гранчицу и јавља ти радосну вест о ослобођењу од Потопа. Ако избациш између себе јарам и престанеш пружати прст и творити зло, говори велики Исаија, и ако отвориш душу своју гладноме, и наситиш душу невољну; тада ће засјати у мраку видјело твоје и тама ће твоја бити као подне (Ис. 58,9-10). Уколико не желиш да пружиш од својега, онда се макар уздржи од туђега и не задржавај код себе оно што ти не припада; чувај се да се не богатиш нечасно отетом имовином сиромаха, да не би какогод по правди зачуо глас истога Пророка који говори: Такав ли је пост који изабрах… да (човек) савија главу своју као сита… то ли ћеш звати пост и дан угодан Господу! (ст. 5), … да развежеш свезе безбожности, да раздријешиш ремење од бремена… и да изломите сваки јарам (ст. 6). Тада ће синути видјело твоје као зора, и здравље ће твоје брзо процвасти, и пред тобом ће ићи правда твоја, слава Господња биће ти задња стража (Ис. 58; 5, 6, 8)
Не пружаш ли убогоме од својега, и то – од сувишка, макар се немој богатити на његов рачун, премда Владар над свима, Христос, одгонећи у огањ оне што су Му с леве стране и проклињући их, изриче осуду не зато што су такви били крадљивци, већ зато што нису уделили убогима. Крадљивци и лопови неће васкрснути да положе рачуне о делима својим и да изађу на суд, већ их одмах чека казна и осуда, пошто се и овде, очигледно, они својом душом нису приближавали Богу. Једу народ Мој као што једу хлеб, а Господа не призивају, казује се у Псалмима (Пс. 13; 5). Богаташ којем је добро родила њива и онај што се облачи у пурпур и свилу праведно ће бити осуђени – не као крадљивци нечије имовине, већ као немилостиви, пошто од онога што су стекли нису делили убогима.
Она блага, којима је извор заједничка ризница Божијих добара, припадају свима. Није ли зато крадљивац и онај ко себи присваја заједничку имовину, премда није наочиглед свију пљачкао туђе? Зато ће један, као зли слуга (који је злоупотребио заједничку имовину), бити страшно расечен (Мт. 24, 51), док ће други (тј. пљачкаш туђе имовине) упасти у још теже и ужасније стање, и ни први ни други никада неће моћи да избегну овакав удео, изузев уколико не буду (сада, у овоме веку) показали милосрђе према сиромасима: први – тако што ће на најбољи начин почети да управља имовином повереном му од Бога, а други – што ће на најбољи начин раздати оно што је неправедно стекао.
Велики Павле у Посланици Солуњанима, прецима свију нас, казује о братољубљу овако: А о братољубљу не треба да вам се пише, јер сте сами од Бога научени да се љубите међу собом (1. Сол. 4; 9).
Пошто је Господ некима казивао: Да сте дјеца Авраамова, чинили бисте дјела Авраамова (Јн. 8; 39), и ми смо дужни да се устрашимо ових речи, које нисмо у то доба зачули, већ их – не дао Бог! – можемо зачути у онај страшни дан када се, управо према нашим поступцима, буде одређивало наше сродство: када сви што заволеше сиромаштво у Христу или макар узљубише сиромахе, када сви што презреше славу људску и пригрлише уздржање, када сви који не само што слушаху Еванђелску благу вест већ је и испуњаваху на делу, када сви такви, дакле, сагласно молитви заједничког по благодати Оца, природно постану једно; јер Он казује: Да буду једно као што смо ми једно (Јн. 17,22); када, дакле, правосудни мач Духа наочиглед свију растави човека од оца његовог, и кћер од матере њезине, и разлучи оне који нису били сродници међу собом по начину како су проживели свој земни век; јер ако и овде тако бива, како ли је тек тамо, где Онај који све зна обзнањује свакоме који му не одговара врлинама својим: Не познајем вас. Очигледно је, наиме, да такви не носе у себи лик Оца Небескога: нису били милостиви, какав је Отац свију; заједничка добра нису чинили доступним и за убоге, како је Он свакога чинио причасником добара које је даривао свету; нису били добронамерни према ближњима; нису доброчинствима приближили себи оне што су им били далеко. Пошто немају овакво сродство са Њим, Свеблаги Господ такве не познаје и не уводи их у Свој дом. Ако пак Он тако поступа, онда ће и они што су овде живели по Његовом примеру, а којима је тамо уготовљено сазацарење са Њим, вероватно исто то рећи ближњима, сродницима својим по крви, који им, међутим, нису били блиски и сродни по врлини.
Рекне ли когод: „Ја сам твоје дете“, или: „Био сам ти отац“, или „Брат ти бејах“ – авај, ваистину ће зачути речи: Човјек неће никако брата ослободити (49,7); неки ће ушима својим чути: „Нико није отац, осим Јединога Бога“, други пак: „Да си био моје чедо, на мене би се угледао; а сада си син онога оца чију си вољу творио; иди к њему, да би са њим пребивао вавек, јер ја те не познајем: све оно што је Божије јесте и моје, но ти ниси Божији; па и самом појму „мога“ и „твога“ овде нема места, и ради оваквога будућег живота ми омрзнусмо имовину (на земљи), поставши зато наследници овога Царства.“ Тамо где је на лицу утиснут печат те хладне речи („моје“), нема савеза љубави и Христос је прогнан, уче Свети Оци; онима којима је овладала оваква страст (стицања имовине) постају својствени самољубље, среброљубље, мржња према брату и сваки облик зла, који их и сада (у овом, привременом животу) срамоти.
Нека се сви ми удостојимо да га примимо у Самоме Христу Богу нашему, Коме приличи свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и Пресветим и Благим и Живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
У морским дубинама постоје и места која пружају уточиште и храну големим зверима – китовима. Стога морепловци, отиснувши се у такве пределе, о своје лађе каче звонца, како би се китови разбежали када зачују њихов звук. И море нашег живота пружа уточиште и потхрањује многе, кудикамо опасније зверове – имам у виду рђаве страсти и њихове покровитеље, злобне демоне; а кроз то море, као својеврстан брод, плови Света Црква, и од ње се, као звоно, разлеже глас духовних учитеља, чије свештено учење нагоне духовне звери у бекство. Тако је као образ (слика, символ) свега овога, и Аронова одежда била искићена милозвучним звонцима обешеним о њу. Било је веома свечано слушати њихов звук док је овај свештенодејствовао.
Ми пак, на чудесан начин претварајући слово у дух, „звонићемо“ вам, сходно томе, у духовном смислу, особито у ово доба поста, када видљиве и невидљиве звери нарочито устају на нас. Видљиве су: стомакоугађање, пијанство и томе слично, док друге невидљиво вребају у заседи: сујета, гордост, преузношење и лицемерје. А ова „звоњава“, с једне стране, такве зверове нагони на бекство, а с друге чува и штити оне што се држе поста.
Пост и неуздржање су, дакле, толико међу собом супротни, колико је живот далеко од смрти. А заповест о посту једнако је стара, као и живот и природа људска, и дата је од Бога Адаму ради очувања богодарованог му живота и благодати Божије. Неуздржање пак представља одлуку која доводи до смрти тела и душе, а дата је од ђавола на подмукао начин Адаму преко Еве са циљем да обоје отпадну од живота и постану туђи оној благодати која исходи од Бога. Бог, наиме, није створио смрт, нити се радује пропасти живих. Дакле, ко је такав човек да жуди за животом и жели да стекне благодат што је у Богу и што је Бог дарује? – Нека се такав клони смртоносног неуздржања и нека прибегне посту и уздржању који човека обожују, како би се у радости вазнео у рај.
Тако је Мојсеј, држећи на гори четрдесетодневни пост, узлетео на висину боговиђења и задобио таблице закона; за то време се јеврејски народ, налазећи се доле, у свом пијанству сурвао у бешчашће и излио кумира – божанство налик на египатског теоца Асписа. И да Мојсеј није стао пред Бога да заступи свој народ, претходно Га умилостививши беспоштедним истребљењем криваца за народно безакоње, Бог Израиљу ово никако не би опростио. Стога се и ми, ако већ уживамо у милости Божијој, немојмо опијати вином нити отежавати од преједања, у чему је разврат и бешчашће. И Илија је био боговидац, али тек пошто се претходно очистио постом. И Данило се удостојио боговиђења и виђења једнога од Архангела који му је подарио прозрење будућности, али је претходно читавих двадесет дана уздржавао од хране. А другог пророка је, насупрот њему, усмртио лав, зато што је окусио од јестива не обазирући се на заповест Божију. Наравно, чули сте и за Исава, сина Исааковог, који је због стомакоугађања изгубио очев благослов, будући лишен и других предности које припадају најстаријем сину. Стога се заплашимо да и ми, пошто смо се предали стомакоугађању, не будемо лишени онога обећаног благослова и наследства Оца Небескога! Није вам непознато ни како су три младића, приљежна у посту, својом обућом и телима које није сажегао огањ надвладали ужарену вавилонску пећ, која је због њиховог погубљења седам пута потпаљивана.
И ми ћемо, будемо ли се држали истинскога поста, надвладати и угасити овдашњи огањ свога тела, као што ћемо неоштећени проћи и кроз ону будућу пећ, када ће, према речима апостола Павла, огањ испитати свачија дела. А шта бисмо ли тек били кадри казати о Господу над Пророцима, Који је, примивши наше тело и нас ради поставши човек, показавши нам начин како да побеђујемо ђавола, успео да га надвлада, премда је овај на Њега наводио мноштво искушења, и Који је за немог и глувог демона Својим ученицима изрекао овакве речи: Овај се род изгони само молитвом и постом.
А сада, браћо, дозволите да вам покажемо у чему се састоји богоугодни и истински пост: морате, наиме, знати да ми не хвалимо телесни пост сам по себи, него као средство које помаже другом, души кориснијем делању; јер, како и свети Павле говори, телесно делање (само по себи) доноси мало користи. Из овог разлога богоносни Оци, који говоре на основу духовног искуства, не одобравају вишедневно неузимање хране, већ сматрају да је боље узимати храну једном дневно, и то не до насићења, називајући такав пост прикладним и разумним. То казује и Свето Писмо, упозоравајући нас да се не прелашћујемо насићењем желуца и наслађивањем грла, него (само) да задовољавамо природну потребу за храном, док њена каквоћа и количина морају бити у сразмери са снагом и укупним стањем тела, како би и оно и његово здравље били сачувани колико је то могуће. Ако пак, због своје слабости, немоћан човек узима од датих му јестива, али не додајући ономе што је неопходно било шта сувишно и непотребно, и ако осећа потребу за пићем, но не жуди за опијањем, и има жељу за умереним узимањем (хране и пића), не тежећи, међутим, неумерености, неуздржљивости и злоупотреби – он се, због неопходности да узима већу количину или бољу каквоћу хране, неће лишити светиње поста.
Стога вас молим , браћо, да се устрашимо свега овога, јер је то заиста ужасно! Управљајмо својом имовином онако како је угодно Богу; опростимо, да би и нама било опроштено; учинимо милосрђе, да би и нама на многе начине била учињена милост; јер Онај што нас ради осиромаши, примајући милостињу као да је Њему Самоме пружена, умножава награду са Своје преизобилне штедрости. Нека зато човек буде сиромашан угледајући се на Њега да би живео заједно са Њим, а нека заједничарима свога иметка начини сиромахе, на Њега се угледајући, ради чега ће се и сам спасти. Саградимо милосрдно срце; пружимо доказ да имамо љубав према брату и да смо привољени Оцу Владару свију. Повољнији час за овакво прегнуће од ових дана поста нико неће наћи. Онај ко посту дометне и милостињу спраће са себе сваки грех, те ће се са смелошћу поклонити Спасоносним Мукама, сазрадовати у Васкрсењу Христовом и задобити вечно Искупљење.
Беседа изговорена у пету недељу Великог постa
Преузето из књиге „Господе, просвети таму моју“,
Ава Јустин Ћелијски
Беседа у пету Недељу Великога поста
Данашња Света Недеља, пета Недеља Великог Поста, слави чудну и чудесну подвижницу, Преподобну матер Марију Египћанку. Њоме нам је Господ казао ко је велики човек. Данашње Свето Еванђеље открива нам дивну и чудесну Благовест, Благовест која чини човека (великим). Кад је човек велики? Како човек постаје велики пред Богом? Служећи другима. Тако објављује Благи Господ кроз данашње Свето Еванђеље: "Ко хоће да буде велики међу вама, нека вам служи". Ето правила, небеског правила за земљу.И још, данашње Свето Еванђеље открива и казује Благовест о првенству у овоме свету. Како се постаје први, како се стиче првенство у овоме свету? Опет служећи другима. Благи Господ вели: "Ко хоће да буде први међу вама, нека свима буде слуга". Нека свима буде слуга! Ето пута ка првенству. Како то постићи? Како постати велики пред Богом? Угледајући се на Господа Христа. Ето примера, ето свепримера. Јер Он, Син Божији, Бог, сишао је с Неба, постао човек - ради чега? Да служи људима. Зато се вели у данашњем Светом Еванђељу: "Син човечији није дошао да му служе, него да служи, и да душу своју да у откуп за многе".И заиста, Господ (Христос) непрекидно служи људима, непрекидно служи човеку. Ради чега је дошао у овај свет? Какву то услугу Он чини нама, услугу коју нам нико учинити не може? Он служи нама непрекидно да нас спасе - од кога? Од греха! Да нас спасе од смрти, да нас спасе од ђавола, да нас спасе до пакла - то је Његова служба нама. А ко нас осим Њега може спасти тога? Ко? Нико! И Он, беспримеран пример смирења, и понижења, и служења ближњима, служења људима - сва Његова служба човеку и роду људском није ништа друго него вађење и вођење човека из блата до престола Божанског.Какве нас је затекао Господ поставши човек на земљи? Затекао нас је као робове смрти, као смрад и гној? Шта је на земљи Он нашао? Човека иструлелог у гресима, човека иструлелог у својим залима, човека иструлелог у страстима, човека иструлелог у пороцима. И таквог човека Он је постепено оживео из мртвих, спасао га греха, васкрсењем спасао га од смрти, исчупао из страшних канџи и загрљаја ђавољег и узнео тело човечије на Небо, изнад свих небеса, и упрестолио га, устоличио га на Престолу Оца Небеског. Ето какву је службу, какав подвиг Господ учинио за нас! Из смрада, из трулежи, из пролазности, ето начинио је човека бесмртним бићем, бићем које побеђује смрт, бићем које Он узноси изнад Херувима и Серафима, и посађује на Престо Оца Небеског.Како служити људима? То што Господ каже кроз данашње Еванђеље, како остварити? Ближњем да се служи, људима да се служи служећи њиховом спасењу. То је једини добар пут и једина служба, права служба коју можемо учинити један другоме. Служити спасењу ближњег, а то значи - шта? То значи брата свог, сестру своју, увек им помоћи да савладају свој грех, своју страст, своје зло, свог ђавола. Трудити се и служити своме брату и својој сестри, и браћи и сестрама да искорене свако зло, да ишчупају из себе грех, да ишчупају из себе оно што је смртно, да ишчупају из себе и избаце из себе оно што је од ђавола, и засаде у душу ближњих својих оно што је од Бога. Ми служимо ближњем свом само онда када му помажемо да он развије у себи оно што је божанско и добро. Служиш брату свом и сестри својој кад их учиш правој вери, правој љубави еванђелској кроз доброту, сваким добрим делом. То је служење браћи. Ако ми мислимо да служимо брату и сестри када подупиремо њихов грех и њихову страст, напротив, ми негујемо заједно са њим убицу његовог. Јер грех када порасте у човеку, он убија душу човекову; страст када се развије у човеку, разара све боголико, све христолико у њему. Служимо ли греху брата свог, служимо његовој смрти, служимо његовом највећем непријатељу, ономе који убија душу његову.Родитељи, шта ће са својом децом? Њима је Бог дао децу да их спреме за Живот Вечни, да од њих учини Божје слуге. Често родитељи децу своју убијају сами, напуштајући их или запуштајући. Уместо да их уче добру, упућују их да чине свако зло. И често праве изговор: ма деца су, па дете је, па млад је! Уствари, ви родитељи гајите грех у својој деци, убиство васпитавате у својој деци, ђавола њиховог браните. Читамо у данашњим новинама страшне ствари о силеџијама, о деци, и о ђацима од дванаест, петнаест, осамнаест година. Чуда праве, убијају милицајце, напаствују. Сва зла и нечувена дела чине. Ко то ради? Школа без Бога, школа која учи децу да су људи постали од мајмуна, од животиње. И тако све редом, и биоскопи, и позоришта, све то чему данас несрећни човек и несрећни Србин хрли и трчи. Ето, убија се омладина, убија се сваки човек који тим путем иде.А Господ објављује човеку да се ослободи греха, да се ослободи ђавола, да се ослободи смрти. Зато је Господ дошао у овај свет! То нам Он Једини даје, нико нам више не може дати. А ми, у шта смо претворили свој живот? Деца наша, омладина, људи наши, несретни Срби издадоше све то што Еванђеље Христово тражи од нас. Безброј мртваца и лешева око нас. А ми хришћани треба да знамо свој пут. Господ нам указује да само служећи ближњем свом, помажући му да свој грех уништи у себи, да се ослободи греха, да се ослободи од свега греховног што има, само тако радећи, ми заиста постепено и сами постајемо велики пред Богом и служимо оно што је велико пред Богом.Пред Богом, шта је највише у овоме свету? Господ је објавио, Господ Христос, да је душа човекова највећа вредност за Бога у овоме свету. Душа људска више вреди него сви светови. Кад ти неко поклони сва сунца, душа је твоја важнија за тебе. Ето, то је вечно у теби. Ако ти је душа у гресима и у страстима, тешко теби! Вечне муке и пакао предстоје теби! Данас се помео свет, данас људи измишљају разне величине човеку. Шта смо ми прогласили за величину човека? Уствари велико је у човеку само оно што је од Бога, велико је само оно што је с Неба. То је душа. Она нам је дата за Живот Вечни, али исто тако и тело. Није нам дато тело да тоне у блату, да заврши гробом. Не, васкрсао је Господ и пропутио пут телу нашем у Живот Вечни. Васкрснуо тела наша. Зато, сав је човек од Бога, сав је човек с Неба, и тело и душа, и моја и твоја су од Бога. И са једним и са другим, и са душом и са телом, и ти и ја постајемо велики само служећи Богу. Ако не могу да служим Богу, служим ближњима.Ко су велики људи у овоме свету? На првом месту Свети Апостоли. Нико није више служио роду људском од њих. Њих Дванаесторица и њих Седамдесеторица, све је то непрекидно целог живота свог служило Господу Христу, служило људима. Они су продужили посао, посао којим се у души убија грех. Дакле, њихов посао је спасавати људе од греха, спасавати људе од смрти, спасавати људе од ђавола, спасавати их из пакла. То је посао Господа Христа. Тај посао врше Свети Апостоли, целог живота само то и раде. Спасавају свет, спасавају и данас с Неба, толико година и година, толико векова и векова. А они, они су спуштали себе у све поре свих грехова људских, спасавајући грешнике највећих падова њихових. Као што је Господ Закхеја спасао из његовог пакла, тако су они спасавали све људе, све грешнике. И Апостоли трудили су се непрекидно да људе спасавају од греха, учећи их еванђелских врлинама, еванђелској молитви, посту. "Свима сам био све да како год спасем кога" - вели Свети Апостол Павле. Свима сам био све.Нема већих људи, браћо и сестре, од Апостола. А они су радили посао Христов, продужили посао Христов. Нема већих људи од Светитеља Христових. Сви раде тај исти посао, раде Спаситељево спасавање људи од греха, од смрти, од ђавола, од пакла. То раде Светитељи: целог живота су служили Богу, цео живот им ]е богослужење. Служили Богу - како? Служећи ближњима! Служећи њиховом спасењу! Он (светитељ) и данас служи нама, служи нашем спасењу, с Неба нам помаже да се ослободимо греха, да се ослободимо ђавола, да се ослободимо свих зала. То је посао сваког Христовог следбеника. И ми, знајући шта је величина човека и да смо позвани на служење човеку, брату, знамо: само онда и јесмо велики пред Богом када служимо ближњем свом. Велики си онда пред Богом када служећи љубиш браћу своју. Први, први си само онда када сав живот свој проводиш у служењу другима.Погледајте саму природу. Све што је велико служи мањем. Сунце, највећа сила у природи видљивој, оно служи свему. Њему нико није премален и незнатан. Тако исто и међу људима: што већи човек, он више служи ближњима. Ето Господа Христа! Сав живот Његов је служба, непрекидна служба човеку и роду људском! Такав је живот не само Господа Христа, не само Светих Апостола и свих Светитеља, него и сваког правог хришћанина. Велики си онда када служиш брату своме. Први си онда, први си онда кад си свима слуга, искрени слуга, свим срцем слуга.А у свету сасвим друкчије стоје ствари. Чули сте шта је Господ рекао Апостолима, а преко њих и свим хришћанима: "Знате да владари владају народом и управљају њиме. Али међу вама да не буде тако. То јест, све то што се ради у свету често служи на погибао власти, често и на погибао и самог човека. Међу вама да пе буде тако. Ви хришћани гледајте у човеку прво душу његову, оно што је вечно у њему и то помажите у њему. Помажите да очисти душу своју од греха, од нечистоте невидљивих. Помажите му да очисти душу своју од убица својих. Сваки је грех убица у души, свака страст непокајана, неисповеђена, убица је у твојој души. Спасавајући њих од греха, спасаваш себе.Пример: Света Марија Египћанка. Шездесет и седам година она није видела створење живо у пустињи страшној, ни човека, ни звер, ни птицу. Шездесет и седам година живела је у неисказаном посту и молитвама непрекидним. Њене подвиге нико не зна осим Анђела Божјих и Самога Господа. Ми нешто, нешто знамо од тога. Гле, како је она била велика, како је служила људима, како је била с људима кад је у пустињи живела, није видела шездесет и седам година људско биће? Да, несумњиво она је баш испунила (Еванђеље) живећи у пустињи, јер молитве њене још за живота њеног, и од тада до данашњег дана, хиљаду и (четристо) шездесет седам година, њене молитве држе васељену, њене молитве помажу свакој души такорећи, свакоме који хоће да се бори против греха, против страсти, онако како се он борила на земљи и однела победу. И ето, служи, непрекидно служи молитвама својим роду људскоме до данашњега дана.Пустињаци служе више него они који су у градовима, служе роду људском, служе сваком човеку. Ево Пресвете Богомајке као Челника свих Светитеља, а за Њом и свих Светих Подвижница, каква је Марија Египћанка. Ето њих да нас помажу непрекидно и сваки дан. Тешко је Христа и Светитеље следити, тешко је бити слуга другима. Трновит је пут спасења, али зато на том путу имате безбројне помоћнике, имате Светитеље чудесне и дивне, и човекољубиве, увек готове да на сваки вапај твој притекну, слете с Неба и помогну ти. Ето чудесне и дивне Светитељке, Преподобне Мати Марије Египћанке, готове увек да помогне свакоме од нас, нарочито за време Великог Поста, када се ми хришћани свом душом боримо против свих непријатеља спасења свога. Она нам помаже, увек помаже, само треба свим срцем прићи, завапити.Славећи њу данас, ми уствари славимо свакодневну, сваконоћну Помоћницу нашу, Помоћницу која нас води путем спасења, и која нам невидљиво даје силе да победимо све што је грешно у нама, све што је страшно, све што је од демона, све што је од ђавола, и да тако осигуравамо себи непрестаним молитвама спасења у Вечном Царству Небеском, у ономе свету.Молитвама њеним, нека нас Благи Господ води кроз овај Свети Пост, и доведе до Васкрса, и преда у руке Васкрслом Господу. Да и ми, заједно са њом, славимо Њега, Чудесног Победитеља смрти и свих непријатеља нашег спасења, Васкрслог Господа Христа. Њему част и слава сада и увек и кроза све векове. Амин.
четвртак, 30. март 2017.
ОБУСТАВЉАЊЕ ЦРКВЕНОГ ОПШТЕЊА ПО СВЕТООТАЧКОМ ПРЕДАЊУ
Пре свега, неопходно је прецизирати, да наши јерарси, стално мењају смисао речи св. Игњатија Богоносца, које се односе на епископе, а управо, инсистирају на томе, да је светитељ рекао о епископима: „ … без епископа нема цркве“. Ипак, речи Светога означавају нешто друго. Свети говори: „Сви поштујте ђаконе као Исуса Христа и епископа, који је икона Оца и презвитере као сабор Божији и као сабрање апостола. Без њих нема Цркве“. Цркве нема и без ђакона и без презвитера (свештеника), а не само без епископа. Осим тога, свети Игњатије је учио: „Ма ко да говори нешто другачије него што је било заповеђено у Предању, чак ако је он достојан поверења, чак, ако је испосник, чак ако он живи целемудрено, твори чудеса, пророкује – нека буде за тебе као вук у јагњећој кожи, јер је он поборник духовне погибије…И ако такав раздаје своје имање беднима и горе премешта и ако тело своје предаје на мучење, нека буде за тебе противник, јер унижава закон и пророке чије је речи испунио Христос Својим боравком на земљи. Гледај на таквога, као на антихриста…
“ И епископи нису изузетак, ово се и на њих односи.
Православна Црква је христоцентрична, а не епископоцентрична. Када се на јутрењи чита Еванђеље, то Христос невидљиво присуствује и говори у храму и епископ скида свој омофор, показујући, по речима светог Симеона Солунског, да и он слуша и повинује се Архијереју Христу.
Свети Атанасије Велики писао је да су Оци Првог Васељенског Сабора упозоравали у својим посланицама да ми „не будемо снисходљиви према онима, који покушавају да уводе новаторства у веру.
У годинама светог Атанасија великог, у време гоњења против Православних, од стране официјелне „Цркве“, сви православни епископи и свештеници били су протерани.
Свети Атанасије је писао: „У храмовима Господњим сада седе јеретици… сарадници сатане“. Ипак, формално у храмовима тога времена били су канонски и законити свештеници и епископи; отуда следи, да у време јереси, Црква без епископа постоји, а ако не би постојала, то би свети учио следећем: Следујте за вашим епископом у свему што он говори и не остављајте га дотле док се не сазове Сабор, који ће га осудити.“ Ипак, он није проповедао такво учење. Напротив, свети Атанасије је рекао:
„Ако епископ или презвитер, који су очи Цркве, буду имали недолично понашање и саблажњавали народ, онда их треба изагнати. Боље је без њих скупљати се у дому молитве, него заједно са њима, као са Аном и Кајафом, бити бачен у огњено море.
Други случај је када свети дели епископа од пута, који води човека спасењу – то је његова реч епископима, који прете Православнима прогонством и казнама. Светитељ их карактерише као пријатеље ђавола и његових демона. Могу ли они да носе „лик Христов“ и да припадају спасоносној Цркви Христовој?
Свети Атанасије Велики, тумачећи одломак “Чувајте се лажних пророка, који долазе к вама у јагњећој кожи, а унутра су вуци грабљиви. По плодовима њиховим познаћете их“2 (Мт.7,15), пише следеће о епископима јеретицима:
„Ако видиш, брате, било кога да има изглед благопристојан, ти не гледај на то, да ли је он одевен у овчју кожу, носи ли име свештеника, епископа, ђакона или подвижника, већ пожури да сазнаш о делима – да ли је он целомудрен, гостопримљив, милостив, онај, који воли, да ли је истрајан у молитвама, да ли је трпељив. Ако му је стомак – бог, грло – ад, ако је он слаб на новац и тргује побожношћу, остави га – он није мудар пастир, већ грабљиви вук.
Ако ти умеш да распознајеш дрвеће по њиховим плодовима – каквог су они рода, укуса, особина – тим више ћеш морати да распознајеш христопродавце по делима њиховим, јер, они, носећи маску побожности, имају ђаволску душу. Ти не скупљаш са трња грожђе ни са чичка смокве, онда зашто се надаш да можеш чути од преступника нешто добро или од издајника да сазнаш нешто корисно? И тако, уклањај се од њих као од вукова арабијских, као од трња непослушања, чичака неправедности и дрвета лукавог.“
Има, који су у зловерију, удаљите се од општења са њим. Ако обећа да ће то обуставити, сматрајте га као свога брата. А ако се противи исправљању – бежите од њега.
Свети Василије Велики говори следеће речи, које се односе на све, не искључујући ни епископе:
„Ако неко претендује на потпуно исповедање Православне вере, али општи са онима, који још противрече, ако после упозорења, не обуставе своје општење са њима, то их не треба сматрати браћом.“ У својој посланици „Свештеницима у Тарсу“, св. Василије Велики учи их, да не примају у црквено општење оне, који говоре да је Дух Свети – твар.
Понављајући то, он пише, да од оних, који желе сједињење, треба захтевати исповедање вере само у две ствари. Прво, такви морају да исповедају Никејску веру, а друго, исповедати да Дух Свети није твар. Ако они не исповедају ни једно, ни друго, то не треба ступати у црквено општење са њима, не искључујући ни епископе.
Томе истом, он учи и у својој другој посланици. Треба подвући да је то учење св. Василија Великог било написано још пре II Васељенског Сабора, који је коначно осудио духоборну јерес. Свети Василије није само удостојавао црквеног општења оне, који су прихватили јеретичко учење, него их је још предавао и анатеми, мада њихово учење још није било осуђено као јерес на Сабору. Свети Василије Велики веома се оштро изјашњавао о епископима, који предају своју веру ради власти и блага. Он их чак и не сматра епископима и саветује никопољским клирицима, да немају никакво црквено општење арианољубивим (аријанским) епископом Фронтоном. Фактички, светитељ Василије Велики призива их да се не повинују њему. Он такође обраћа њихову пажњу на ту чињеницу, да они не смеју да се обмањују тиме, што (неки епископи) праве се као да имају истиниту веру. „Ми чак и за кратко време не општимо са онима, који храмају у вери“ „Чак, ако је неко племенит и изузетно знатан, али омета да се твори оно што Господ заповеда, или побуђује да се ради оно што Господ брани, од таквога треба бежати, јер он мора бити мрзак за свакога, ко воли Господа.“
Свети Василије Велики говори: „Древна пракса била је: не примати никога, не испитавши његову веру, да ми не бисмо били окривљени за општење са непријатељима вере.“
„Ко учи другачије и не следује здравим речима Господа нашег Исуса Христа и учењу о благочешћу… удаљуј се од таквих!“
Апостол не искључује епископе или свештенике од те заповести и ни у једном тумачењу великих Светих Отаца, не говори се ништа о томе да се те речи не односе и на епископе и свештенике.
Свети Григорије Палама – у „Оповргавању посланице Игњатија Антиохијског“ – директно одриче достојанство епископа, када он не иде за Истином: „ Јер Цркви Христовој припадају само они, који прихватају истину Цркве; а они, који су непослушни тој истини, ни на који начин не могу да представљају Цркву и немају према њој никакав однос. Такви људи се баве самообманом, чак ако су свештеници, или архијереји. Прво, истинито хришћанство, карактерише се и опредељује, не личностима, већ апсолутном истином и непоколебљивом вером. „ И они, који припадају Цркви Христовој су од истине, а они, који нису од истине, они и не припадају Цркви Христовој, ма колико они говорили лажи о себи, када сами себе називаји светим пастирима и архиепископима и тако их и други називају. А ми сви знамо, да се хришћанство одређује не спољашњим изгледом већ истиношћу и исправношћу вере.
На тај начин, свети Григорије истражује праву веру и став епископа, да би одредио, да ли се у Цркви налази такав, а не решење Сабора када је патријарх Калекас одлучио од Цркве светога и његове истомишљенике, свети Јосиф је писао: „ Каква Црква нас је изгнала? Црква Апостола? Ви и ми смо Њени заштитници и сагласни са Њом… Наравно, нас није одбацила Апостолска Црква… већ новојављена Црква и чудно учење Калекаса, а затим, ти си „рукоположио“ и своје „свештенатво“… Зашто ви називате себе Црквом?… Зато што ти не разликујеш непосвећене од светих? Зато што ти дозвољаваш да улазе у светињу над светињама сви упрљани и оскврњени?…“ У вези са свим тим, свети Јосиф саветује: „Прекратимо наше општење са њима“ И он опет подсећа на то да Калекас још није био низвргнут већ постојећи патријарх.
Неопходно је посебно подвући, да по мишљењу светог Григорија Паламе, нико не може да се сматра православним, чак, ако он тврди да исповеда православну веру, ако он, у исто време служи и подчињава се неком јеретичком пастиру.
„ … Не може да се сматра благочестивим онај, који се није оделио од њега (Калекаса)…“; „онај, који се оделио од Калекаса, тај заиста улази у списак хришћана и сједињен је са Богом…“ За Светога, како описује његов сарадник Јосиф Калофет, Црква Христова и „црква“ на челу са патријархом Јованом Калекасом – су разне Цркве. И тако, када постоји јерес, то, њени следбеници: духовништво и мирјани стварају другу „цркву““ Зато онај, ко прима јерес, одступа од Апостолске Цркве, која постоји од века и постаје део „цркве“ новостворене. Говорећи о таквим случајевима, он учи: „Прекратимо наше општење са њима“ и „зато што је Калекас не једанпут отпадао од пуноће православних хришћана, не може да се сматра благочестивим онај, који се не одели од њега. Напротив, онај, који се, због тога, оделио од Калекаса, тај заиста, улази у списак хришћана и сједињен је са Богом, благочестивом вером.“ И на другом месту он говори: „Бежимо од оних, који не примају тумачење Светих Отаца и покушавају да уче супротно. И чак, ако они лицемерно изговарају те исте речи, они се одричу од њиховог благочестивог смисла. Бежимо од таквих, као да смо срели аждају.
Светитељ Герман у својој посланици мирјанима Кипра, који су потпали под власт завојевача – Латињана у 12. и 13. веку пише: „Народу Божијем, који живи на Кипру, као истинитим чедима Католичанске Цркве, наређујем да беже од свештеника, који су пали у латинску обману, да не иду у њихове цркве, да не прилазе њима за благослов. Јер, боље је молити се Богу у својој кући, него заједно са Латинима ићи у цркву, а затим, заједно са њима отићи у ад.“
Св.Григорије Низијанзин - Светило је телу око (Мт. 6, 22), но то не важи само за ово телесно око које телесно гледа и бива гледано, него то важи и за око које духовно гледа и духовно бива посматрано, то јест за епископа, који је светило Цркве. И као што бива да ако је телесно око чисто и здраво, тада и цело тело бива правилно руковоћено, ако ли је пак нечисто, он да ни тело не иде право; тако бива и са старешином Цркве: какав је он, таква ће му бити и Црква: или заједно с њим пропада, или се заједно с њим спасава.
Св. Иринеј - Једина дужност епископа јесте да и у најмањем чува Апостолску Веру и Прејемство и да их преда неизмењене и неискварене својим прејемницима.Прејемство је печат истинитости црквеног учења.Истина се чува у Цркви благодарећи прејемству епископа.Прејемство епископа је признак Тела Христова."
Свети Ипатије избрисао је име Несторија из Диптиха (престао је да га помиње), када је Патријарх Несторије, објавио своје јеретичко учење, говорећи: „То више није епископ, прекраћујем општење са њим.“
Свети Јован Златоуст пише да критеријум и знак јединства у Цркви не само општење у тајнама (под вођствомк епископа, о чему се напред говорило), већ, пре свега, општа вера. „А када ми сви исто верујемо, то и јесте јединство вере. Прво: нарушава се заједничка вера, а затим и општење у тајнама. А ово се дешава, ако се сам епископ уклања од опште вере! Свети нам то објашњава: „Не само, ако нам неки говоре многе ствари, које су противне вери и све ниподаштавају, већ чак, ако и нечем најмањем, што је противно вери – уче – нека буде анатема“.
Њега су питали:
„Шта радити са онима, који измишљају учења, која се разликују од учења апостола?
„Уклањајте се од њих – одговорио је он – и избегавајте их“.„Молим вас, уклањајте се и избегавајте њихова сабрања“. „Јер, боље је да тебе нико не води, него да те води недостојан.
Свети отац јасно излаже сваком верујућем, да је он сам одговоран за свој избор. Свети Златоуст говори: „Ако је код њега (пастира) унакажена вера, не иди за њим, чак да је то анђео“.„Ако проповеда унакажено учење, не прихватај га, чак да је то анђео.“ „Не прихватај“ употребљава се овде, не само у смислу „не примати учење“ већ и у смислу „не подчињавати се“, „не слушати га“.
Осим тога, говорећи о канонима свети Јован Златоуст учи да нема неопходности, да би епископ згрешио против свих канона истовремено, „… али, ако они буду проповедали насупрот Предању нешто најмање и чак ако они изрекну саму маленкост, нека буду анатема“.
Свети Јован Златоуст у својој Беседи „О лажним пророцима“ тврди, да се човек скрнави чак, ако он једе и пије са јеретицима; а колико је тек горе црквено општење са јеретицима у св. тајнама. И свети продужује: „Бежите далеко од њих и не додирујте се њихове нечистоте“… А када то бива? „Неко постаје саучесник греха другога, ако зна његово безакоње „ћути и не исправља га“. А ако ја не могу да га исправим? „А ако ти не можеш да га исправиш, ти не мораш да учествујеш у његовом греху путем дружења и општења са њим“.
Тумачећи Посланицу Јеврејима Свети нам говори: „Ако је неко лукав у питањима вере, то бежи од њега, чак, ако је то Анђео, који је сишао са неба…“ И још: Ко се дружи са непријатељима Цара Христа, тај не може бити пријатељ Цара, већ је и самог живота недостојан и са непријатељима бива погубљен!“ И још: „Не само они, који греше, већ и оци, који их хвале, заслужују такву исту, или чак гору казну.“
Свети Кирило Јерусалимски: „Не прихватај ласкаве речи јеретика о Христу, ни њихово умишљено смирење. Јер они су змије, породи јехидини. И Јуда је говорио: радуј се, Учитељу и – издао га. Не гледај на целиве, већ се плаши ада. И да не би помислили да га ја не изобличавам непотребно, укратко ћу рећи, ко је овај Манес и чему он учи… Јер он је крадљивац туђих зала, која је присвојио… Онај, који ступа у општење са таквим људима, нека погледа са ким се повезује.“
Свети Мелетије Исповедник учи: „Не треба слушати монахе и свештенике, када су њихове речи незаконите и када су њихови савети – зли. И не само свештенике и монахе! Већ и самим епископима не уступајте, када они раде некорисно за душу и желе да погрешно убеђују… Јер, најбоље је одступити од оних, који не мисле добро и од оних, који следе за исповедницима зла, који су се оделили од Бога и њиховим истомишљеницима.
Свети Мелетије пре него што су га подвргли мучењу, писао је у својим радовима, да су Латињани јеретици, а они, који имају са њима црквена општења, наследиће вечну муку.
Свети преподобни Максим Исповедник говорио је да обавезни услов за припадање некога Цркви, јесте, не заједница са епископом, већ његово прихватање Истине. Са епископом треба свако да се сједини само онда, када овај прихвати Истину.
На истрази коју су спроводили посланици имперетора, да би убедили у супротно светог преподобног Максима, њему је епарх (епископ) поставио следеће питање: „Јеси ли ти у заједници са овом Црквом, или ниси?“ – Свети преподобни Максим је одговорио: „Нисам.“ – „Реци зашто?“ Свети преподобни Максим је рекао: „Због неприхватања Сабора.“ Тојест, он није имао црквено општење, зато што су император и патријарх презирали Саборе. Све се ово дешавало око 20 година (680.г.) пре сазива Петог и Шестог Васељенског сабора, који је осудио јерес, анатемисао све тадашње Патријархе Истока и Запада и оправдао Максима Исповедника и два његова ученика – монаха!
За светог преподобног Максима Саборна Црква – то није епископ, већ „… већ право и спасоносно исповедање вере у Христа.
Свети Марко Ефески на кога су вршили притисак да би он помињао Константинопољског патријарха Митрофана (који је одобравао латинску јерес) – рекао је: „Избегаваћемо на сваки начин општење са њим (патријархом) и нећемо ни саслуживати са њим, нити га уопште помињати, нећемо га сматрати архијерејем, већ вуком и најамником.“ И још додаје: „Избегавајте их браћо, и општења са њима. Јер они су лажни апостоли, лукави делатељи, који имају изглед апостола Христових. И није чудно: зато што сам сатана прима изглед Анђела светлог и зато није чудно ако и његови служитељи примају изглед служитеља правде; али крај њихов биће по делима њиховим. Стојте и чврсто се држите предања, које сте примали, како писана, тако и усмена, да се не би поколебали.“
„Јер потребно је да њих (који мисле као Латини) оделимо од нас“ – рекао је он. Саветуј свештеницима Божијим да на било који начин избегавају општење са њим (патријахом) и да не саслужијемо са њим и уопште да га не помињемо, да га не сматрамо архијерејем, већ вуком и најамником! И тако, бежите и ви, браћо, од општења са онима, са којима не треба бити, ни помињања оних, који нису достојни да се литургијски помињу.
Ево, ја, грешни Марко, говорим вам да онај, који помиње папу као православног архијереја, обавезан је да испуњава све латинско – до бријања браде и такав ће бити осуђен заједно са Латињанима и сматраће се нарушитељем вере.
„Треба бежати од њих, као што се бежи од аждаје, како од самих Латињана, или можда, још горих него што су они – као од христопродаваца и христокупаца. Избегавајте браћо, свако општење са њима. Јер они су лажни апостоли, лукави делатељи, који имају изглед апостола Христових.“
Важно је подвући да Свети није покретао таква питања, као неопходност саборног осуђивања, као ризик раскола или отпадања од Цркве или питање примене икономије ради мира, или ради продужења проповеди (Еванђеља). Патријарх Митрофан није био у то време осуђен или рашчињен од неког Сабора.
Свети Никифор, архиепископ Константинопољски, молио је верујуће да не ступају у општење са јеретицима, зато што су њихова учења „породи јехидне (змије).
преподобног Неофита, затворника Кипарског, „црквено општење са папистима подвргава онога који општи, анатеми сабора и води га на дно ада.“
Свети Симеон: „Сваког свештенослужитеља, чија вера, речи и поступци нису сагласни са учењима Светих Отаца, омрзнућемо га као демона, ако он чак васкрсава мртве и чини друга чудеса, нећемо примати у наше куће,већ ћемо се одвратити од њега.
Блажени Серафим Роуз"Ако је сваком Православном Хришћанину канонима ЗАПОВЕЂЕНО да се одвоји од јеретичког епископа чак и ПРЕ НЕГО ШТО он буде званично осуђен, или проглашен кривим за своју јерес, колико више морамо да се одвојимо од оних који су ГОРИ (и несрећнији) од јеретика, зато што отворено служе циљевима Антихриста."
Свети Теодор и Теофан Начертани (нацртани) говорили су:
„… Ми смо одбацили његове предлоге и рекли да смо готови да издржимо десет хиљада смрти. Такође смо рекли да се никада нећемо оскрвнити црквеним општењем или чак простом сагласношћу са онима, који нарушавају веру и исповедање Хришћана, чак ако нам ископају очи или спале на огњу наша тела…
Сагласно светоме Теодору Студиту: „Једни (јеретици) су претрпели потпун бродолом у вери; други, ако и нису потонули помислима, тим, ништа мање, сами гину кроз општење са јересима.“ Он сматра „издајом Православног исповедања“, када неко остаје у општењу са својим јеретичким епископом. Свети Теодор подсећа на заповест св. Атанасија Великог: „… никаквог општења не треба имати са јеретицима и никаквог, са онима, који опште са начаснима.“
Блажени Серафим Роуз"Ако је сваком Православном Хришћанину канонима ЗАПОВЕЂЕНО да се одвоји од јеретичког епископа чак и ПРЕ НЕГО ШТО он буде званично осуђен, или проглашен кривим за своју јерес, колико више морамо да се одвојимо од оних који су ГОРИ (и несрећнији) од јеретика, зато што отворено служе циљевима Антихриста."
И у другој посланици он учи: „Ми имамо заповест од самог Апостола Павла, да, ако нас неко учи, или убеђује да поступамо против онога, што смо примили по предању, против онога, што одређују Правила Васељенских и Помесних сабора, који су се одржавали у своје време, да не прихватамо таквога и да га не сматрамо чланом светог клира.“ „Они, који опште са јеретицима, заиста се одбацују од Цркве.“
Свети Фотије Велики писао је: „Када је пастир јеретик, тада он постаје вук и ми морамо да бежимо од њега, да нас он не би увео у заблуду и чак, ако је он миран, избегавај општење и разговор са њим, као од отрова змијског.“
Нема бољег тумачења 15–ог правила Дводелног сабора, него што је сам претседник Сабора, који га је објавио. Послушајмо шта говори свети Фотије Велики: „Ми морамо од њих да бежимо, као што бежимо од сусрета са змијом и морамо прекинути свако општење са њима и избегавати их на сваки начин, чак, ако нам они изгледају достојни поштовања и ако су кротки.“
СВЕТИ КАНОНИ
Учење Светих Отаца о удаљавању народа Божијег од пастира – јеретика било је прихваћено у многим Светим канонима. Погледајмо само неке од њих.
Правило III Васељенског Сабора захтева: „ да чланови клира ни на који начин не буду подчињени епископима, који су одступили или одступају од Православља.“
Овде се, наравно, подразумевају епископи, који нису саборно осуђени, јер би тада они били низложени и о послушању њима не би ни било говора, зато што би они били лишени чина и налазили би се иза граница административне структуре Цркве.
„Ако нешто додају или одузимају од Предања Саборне Цркве – анатема да буде. Онима, који било које Предање црквено писмено или усмено нарушавају, нека буде анатема“ – објављује Седми Васељенски Сабор и наравно, епископи нису изузеци.
Правило Дводелног Сабора и 31. Апостолско Правило сматрају достојним похвале и почасти оне, који се одељују од епископа – јеретика, зато што такви сузбијају (распростирање јереси) и штите Цркву од раскола.
„Ако неко од епископа, или презвитера, или ђакона… нађе се да је у општењу са онима, који су одлучени од општења, нека и сам буде ван општења црквеног“ (2. Правило Антиохијског Сабора). Апостолска правила у потпуности подржавају ту позицију: „Ако се неко са одлученим од црквеног општења помоли, макар то било у кући: такав да буде одлучен.“
Сагласно решењу Сабора 1351.год., који је анатемисао Варлама и Акиндина, ми морамо да прекинемо општење не само са јеретицима већ и са онима, који су са њима у општењу, који „ако су клирици, да буду избачени, а ако су мирјани, да буду одлучени.“
„Онима, који свесно опште са јеретицима–анатема.“
(Протоколи VII Васељенског Сабора).
Пријавите се на:
Постови (Atom)