УМИШЉЕНА ХРИШЋАНСКА ЉУБАВ И СВЕПРАШТАЊЕ

Св.Aрхиеп. АВЕРКИЈЕ

Разобличавање није осуђивање. Разобличавање је скидање маске са грешника, не осуђујући га… Руски човек под хитно треба да научи да прави разлику између осуде и борбе са непријатељима Христовим, Русије и Цркве… Из овога следи да се не забрањује процењивање поступака ближњега и осуђивање његових злих дела само по себи, већ се забрањује злоба у души према ближњем од стране онога који суди и који, такође, можда греши и више, а ни не помишља на сопствено исправљање. Не забрањује се објективно расуђивање о ближњем, нити непристрасна осуда његовог лошег понашања, већ зла оговарања, клевете, које настају, као што је чест случај, због неких себичних и нечистих побуда – због гордости и сујете, зависти или увређености…

Једнa од најбитнијих и најважнијих последица великог дела искупљења човечанства, које је учинио тродневно васкрсли из гроба Христос Животодавац, била је управо опроштај или отпуштање грехова.
Ето зашто је, јавивши се својим ученицима, који су били скупа, првог дана после Свог васкрсења, Васкрсли Господ, дајући им мир свој, дунуо и рекао:
’’Примите Дух Свети! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су.’’(Јн. 20:22-23)
А даље, из књиге Дела апостолских, видимо да су св. Апостоли, проповедајући о Христу Распетом и Васкрслом из мртвих, одмах после реченог позивали своје слушаоце на покајање и примање светога крштења ради опроштаја грехова. ’’Покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење гријехова; и примићете дар Светога Духа.’’ тако је вапио св. Апостол Петар хиљадама људи који су га слушали на дан Педесетнице (Дап. 2:38).

„Покајте се, дакле, и обратите се да се очистите од гријехова својих,“, позивао је људе окупљене око њега и св. Апостол Јован после чудесног излечења човека хромога од рођења (Дап 3:19). „Сад заповиједа свима људима свуда да се покају; Јер је установио дан у који ће судити васељени по правди“ (Д.Ап 17: 30-31).

Ово „опраштање’’или „отпуштење грехова“ није нам дато безусловно, већ условно – управо под условом покајања (наравно, искреног). Зато Господ, дајући својим ученицима власт да Духом Светим опраштају грехе, истовремено им је, као што видимо, дао и моћ да не опраштају грехе – очигледно онима који се искрено не кају: „коме оставите, на томе ће и остати“- дакле, неће им се опростити.

Како је то очигледно и логично, и потпуно супротно од јасног и прецизног, чистог еванђелског учења – сада тако модерно заговарање некакве умишљене хришћанске љубави и безусловног свепраштања, превише свеобухватног, које се простире чак и на непријатеље Христове вере, па и на оне који се боре против Свете Цркве и вере у Бога, који су несумњиво слуге долазећег антихриста!

Такви лажни проповедници модерног, умишљеног „хришћанства“, ради утврђивања својих климавих ставова веома воле да злоупотребљавају познату Господњу изреку: „Не судите, да вам се не суди“(Мт. 7:1) – посебно омиљену им фразу, која их, међутим, ни најмање не спречава да најоштрије осуде све оне који се не слажу са њиховим лажним учењем, а која је веома лукаво искривљено јеванђелско учење – фалсификат, којом скрећу са исправног пута и смућују многе.

Да бисмо правилно разумели ову Господњу изреку, морамо се сетити да је тај исти Господ Исус Христос, рекавши: „Не судите, да вам се не суди“, непосредно после овога, учио и: „Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас.’’ (Мт. 7:6)

Ко су у ствари ти ’’пси’’ и те ’’свиње?
Под овим „псима“и „свињама“ Господ је подразумевао морално изопачене људе, неспособне да прихвате јеванђелску Истину, људе којима је све свето и духовно – туђе и чак одвратно, јер не могу да разумеју његову вредност. То су људи морално пали, нечастиви и зли, који се често само ругају Јеванђелској истини, газе је и могу се јаросно обрушити на њене проповеднике, узрокујући им разне невоље, па чак и смрт.

Зар из овога није јасно, да речима: „Не судите, да вам се не суди“, Господ уопште не забрањује давање моралне оцене људима – тврђење разлике између добрих и злих људи? И не само да не забрањује већ, као што ћемо даље видети, чак и прописује да се то чини. Дакле, Господ директно заповеда да се разобличи брат који је сагрешио: „Ако ли ти згрјеши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата својега.“(Мт. 18:15).

И не само то! При таквом разборитом и хришћанском суду над грешним братом не само да је дозвољено, већ је чак наложено и укључивање друге браће: „Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три свједока остане свака ријеч.“(Мт. 18:16).

Али ни то није све. Ако брат и даље истрајава у злу које чини, онда је о томе потребно „рећи“ Цркви, односно црквеној власти, која је од самог Господа добила благодаћу испуњено право да „веже и раздрешава“: „Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник.“ (Мт. 18:17).Ове последње речи су најстрашније и потпуно неприхватљиве за изопачену псеудохришћанску идеологију савремених проповедника либералног, помодног ново-хришћанства, јер су потпуно супротне са њиховим основним ставовима. Свиђају ли се оне или не свиђају било коме, њих је из Јеванђеља немогуће избацити: уосталом, ово су речи самог Господа нашега Исуса Христа. Како је могуће не слагати се са њима?

Али савремени новохришћани, међу којима су сада и учени богослови и многи високопостављени јерарси, уопште се не слажу са истинским Христовим Јеванђељем, већ произвољно измишљају своје сопствено „јеванђеље“, као што је то у своје време учинио и њихов идејни претходник, мрачног спомена, Лав Толстој.

Авај! За многе савремене „хришћане“ који су врло неутврђени у истинској хришћанској вери, ово је велико искушење, саблазан која их у потпуности одводи са правог пута. „Не судите да вам се не суди!“ Колико се то чини привлачним у новохришћанском, погрешном тумачењу: „Нећу ти сметати да грешиш; и стога ни ти мени не сметај да грешим!“ Ето, у каквом застрашујућем, изопаченом, преступном тумачењу нам се представља овај свети текст у наше време!

А ми смо, у ствари, обавезни да знамо и памтимо да се осуде разликују међусобно: да постоје различите врсте осуде. Једна осуда је грешна, док друга, као што смо већ видели, не само да није грешна, већ је прописана самим Јеванђељем. И то је сасвим разумљиво: јер ако никада никога не осуђујемо, ни под којим условима, ускоро ћемо изгубити сваку способност разликовања добра и зла и сами лако можемо скренути на пут зла.

Највећи од оних рођених од жена, чију је светост и беспрекорну моралну висину засведочио сам Христос Спаситељ, свети Претеча Господњи Јован, видевши како му долазе фарисеји и садукеји, рекао им је: „Породи аспидини, ко вам каза да бјежите од гњева који иде?“ (Мт. 3:7). Шта је то, грешно осуђивање?

Сам Господ наш Исус Христос, који је позвао своје следбенике да следе Његов пример, говорећи: „Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем“ (Мт. 11:29), ипак је више пута, за грешнике укорењене у злу, који нису желели да послушају Његово Божанско учење, користио исти израз: „Породи аспидини!“ и често се обраћао људима око себе, посебно њижевницима и фарисејима, са врло оштрим и осуђујућим речима: „Род зли и прељуботворни“. (Мт. 12:39), „O роде невјерни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпјети? „(Мт. 17:17).

Књижевнике и фарисеје стално је називао: „лицемјерима“, „безумницима и слепима“, „змијама“ (Мт. 15:7; 23:17; 16:6-12; цела 23. глава), цара Ирода је једном приликом назвао „лисицом“(Лк. 13:32) И не само то! Из Јеванђеља знамо да је кротки и смерни Господ, који се касније молио за оне који су га распели: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине!“ (Лк. 23:34), не само употребљавао оштре речи осуде, већ је понекад прибегавао врло снажним и одлучним мерама физичког деловања: тако је Он два пута – на самом почетку свог јавног служења – и опет – на самом његовом крају, недуго пре његовог страдања на Крсту, истерао трговце из храма.

Свети јеванђелисти нам живо и сликовито говоре о тим догађајима. Не могавши да поднесе безочну трговину, коју су организовали Јудеји у Јерусалимском храму под покровитељством самих свештеника, па чак и уз учешће првосвештеника, који су имали велики приход од продаје голубова, Господ Исус Христос „начинивши бич од узица, изагна све из храма, и овце и говеда: а мјењачима просу новац и столове испретура. И рече онима што продају голубове: Носите то одавде! Не правите од дома Оца мога, дом трговине.“ (Јн. 2:14-17). И после Његовог свечаног уласка у Јерусалим пре страдања, Он поново ушавши у храм, „изгна све који продаваху и куповаху по храму, и испремета столове оних што мијењаху новце, и клупе оних што продаваху голубове. И рече им: написано је: Дом мој – дом молитве нека се зове; а ви начинисте од њега пећину разбојничку.“ (Мт. 21:12-13); Мк. 11:15-17; Лк. 19:45-46).

Шта је то?
А колико је то далеко од оне псеудохришћанске „љубави“ и свеопштег „праштања“ које проповедају модерни либерали – „новохришћани“! И неће ли они, преиспуњени љубављу већом од Господње, такве речи и поступке Безгрешног Господа прогласити грешним и неприхватљивим, противуречним Његовом учењу: неће ли их обележити својим тако омиљеним изразима „мрачњаштво“, „црностотинаштво“, „мрачно средњевековље“, „ретрограданост“, „инквизиција“ и слично?

Али можемо ли ми да помислимо да би наш Господ – Оваплоћени Јединородни Син Божији, који је дошао на земљу ради спасења нас људи, и да би нас поучио Божанској Истини и животу у складу с њом – противречио Самоме Себи у било чему – поступао супротно Његовом властитом учењу?

По узору на самог Господа, Његови Свети ученици и апостоли нису се плашили да, када је то потребно, „осуде“ људе који су се тврдоглаво противили Јеванђељској истини коју су они проповедали, а понекад и прибегну најодлучнијим мерема како би сузбили и пресекли зло. Морамо добро да знамо и запамтимо да је потпуно туђе истинскоме хришћанству учење Лава Толстоја о „несупротстављању злу„ (успут да кажемо, које је уништило нашу несрећну мајчицу-Русију и гурнуло је у страшне крваве страхоте бољшевизма!): Сваки прави хришћанин је непомирљив са злом, ма где и ма у коме би га срео.

Примеру самог Господа Исуса Христа и Његових светих апостола потом су кроз историју Цркве следовали сви истински хришћани, који су увек осуђивали зло и борили се против њега, чак и ако их је то коштало свих врста тешких лишавања, па чак и самог живота. Тако су се свети мученици борили против зла мрачног паганства и идолопоклонства, не само пасивно умирући за Име Христово, већ и врло одлучно осуђујући, понекад врло оштрим речима и изразима, па чак и поступцима, заблуде и безбожност идолопоклоника.

Свети Оци Цркве су се одлучно и бескомпромисноборили против јеретичких учитеља, нипошто их не сматрајући „инакомислећима“ (као што је у наше време постало модерно да их називају!), према којима треба показати „толеранцију“, којима треба „приступити са разумевањем“ већ су их третирали као „љуте вукове који не штеде стада“, како их је назвало Слово Божије, и најоштрије их осуђивали на Васељенским и Помесним саборима, непрестано упозоравајући правоверне да их се клоне и анатемишући их.

Шта је то? Греховно осуђивање или одсуство љубави? Не! Ово није ништа друго до потпуно легитимна примена у животу. Ми не треба да верујемо да је нама, за постизање савршенства срца и чистоте тела, довољан само пост који се састоји у уздржању од видљивих јела. Не, њему треба придодати још и пост душе. Јер, и она има своја штетна јела... Свака похота и блуђење непостојаног срца јесте нека паша душе на својеврсном пасишту које је храни штетним јелима, и која је чине непричесном небесног хлеба и тврде хране. Уздржавајући се од свега тога у нашем светом пошћењу, сразмерно својим силама, учинићемо сврсисходним и доброплодним и држање телесног поста. Јер, напрезање тела које је сједињено са скрушеношћу духа представља најпријатнију жртву Богу: оно ће у чистим и лепо украшеним скривницама срца изградити обиталиште достојно Његове светости. Међутим, ако ми, постећи телесно, будемо ухваћени у мрежу најпогубнијих душевних страсти, изнуравање тела нам веће донети никакве користи.

„Какву заједницу има свјетлост с тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав удео има вјерни с невјерником? „(2. Кор. 6:14-15). А наши свети оци и мајке – хришћански подвижници и подвижнице осуђивали су овај свет, који у злу лежи, самом чињеницом свог одласка из њега.

И сада, у страшно време циничног и отвореног љутог безбожја, које сада проживљавамо, ми као хришћани, верни Христу Спаситељу и Његовој Истинитој Цркви, не можемо а да не осудимо свом одлучношћу атеисте и хулитеље, жестоке богоборце, који стреме да по целом свету искорене веру Христову и разруше Свету Цркву – оне који су оскрнавили нашу Отаџбину и који су изругивали руглу наше Светиње. Не можемо а да не осудимо све оне који са њима сарађују, који их подржавају и помажу у јачању њихове власти, помажући им тако у њиховим пакленим намерама.

Ми осуђујемо слуге долазећег Антихриста и самог Антихриста. Да ли је све ово грешно осуђивање забрањено Јеванђељем, у шта покушавају да нас убеде паметњаковићи – новохришћани, испуњени неком необичном „надљубављу“ и свеобухватним „свеопраштањем“?

Нека не лажу против Господа и Његовог Светог Јеванђеља! Нека у својој фарисејској гордости и самозаваравању себи не приписују љубав већу од оне коју је имала сама Оваплоћена Љубав – Господ и Спаситељ наш!

А како треба правилно разумети Господње речи: „Не судите, да вам се не суди“- то савршено објашњава велики Отац Цркве, св. Јован Златоусти: „Овде Спаситељ не заповеда да се уопште осуђују сви греси и не забрањује се свима без изузетка да то чине, већ само онима који су испуњени безбројним гресима, а осуђују друге за некакве неважне ситнице. Христос овде указује на Јевреје, који су, будући зли тужиоци својих ближњих за неке неважне и безначајне поступке, сами бесрамно чинили велике грехе“.

Из овога следи да се не забрањује процењивање поступака ближњега и осуђивање његових злих дела само по себи, већ се забрањује злоба у души према ближњем од стране онога који суди и који, такође, можда греши и више, а ни не помишља на сопствено исправљање.

Не забрањује се објективно расуђивање о ближњем, нити непристрасна осуда његовог лошег понашања, већ зла оговарања, клевете, које настају, као што је чест случај, због неких себичних и нечистих побуда – због гордости и сујете, зависти или увређености.

Другим речима, забрањена је свака злоба на личној основи, и злурадост према ближњему који греши, а никако не праведна, чисто идејна, принципијелна, непристрасна оцена његових поступака и понашања, која не само да није у супротности са Јеванђељем, нити се забрањује, већ напротив – чак је и неопходна, како ми, на крају крајева, не бисмо почели да се односимо истоветно према добру и злу, и како зло због тога не би завладало светом.

Стога велики злочин чине они савремени пастири, које би било боље назвати лажним пастирима, који под наизглед добрим изговором умишљене хришћанске „љубави“ и „свепраштања“, свесно или несвесно, своје стадо уче толстојевском „не супротстављању злу “.

Каква је ово ужасна, прикривена лукавост! Какво је то право фарисејско лицемерје!

„Не осуђивати никога и ни за шта“ – такво настројење у савременом хришћанском друштву само и желе да наметну слуге долазећег Антихриста, због тога да би лако и без препрека могли да делују, припремајући повољне услове за скоро зацарење њиховог владара.

Да ли заиста може у наше време, да сваком искреном и савесном хришћанину, још увек не буде јасно да је безусловно „свепраштање“ потребно само Христовом непријатељу – Антихристу, тако да људи коначно изгубе осећај да разликују добро од зла, помире се са злом, добровољно га прихвате, а потом – и самог Антихриста, не помишљајући на борбу против њега?

Одлучно се борећи против свих па и најмањих манифестација зла и греха у сопственој души, немојмо се бојати разоткривања и разобличавања зла свуда где се оно у савременом животу пројављује – не због гордости и самољубља, већ искључиво из љубави према Истини.

Наш главни задатак у овом лукавом времену лажљиве бестидности је да одржимо потпуну верност и преданост истинској Јеванђелској истини и Владару нашег спасења – Васкрсломе после три дана Христу Животодавцу, Победнику пакла и смрти.

И нека не мисле да ја тврдим да сваки мир треба брижљиво чувати. Јер ја знам да постоји прекрасно неслагање и најразорније једномислије. А ми морамо имати добар мир, са добрим циљем, који нас сједињује са Богом.

Акт Св.-Троицкой Духовной Семинарии 7–20 июня 1965 года в неделю 1-ю по Пятидесятнице – Всех Святых. Из книги: Истинное православие и современный мир

ИСТИНСКО КРШТЕЊЕ

Истинито крштење у Светој Саборној и Апостолској Цркви 

Преподобни НИКОДИМ Светогорац

46.канон: „Епископ или презвитер, који је прихватио крштење или причест од јеретикâ, заповедамо да се рашчини; јер, какво је слагање Христа са Велијаром? Или, шта заједничко има верник са безбожником?’’
(47. Апост. Јер би се за тако нешто по 47. Канону Св. Апостола дотични свештеник требао свргнути. Навешћу опширан цитат из његовог тумачења на 46, 47. и 50. Апостолски канон у Крмчији. 68 кан. 68. кан. 2. Вас. саб. 7. кан. 6. Вас. саб. 5. кан. Карт. саб. 1. Цар. кан. 2. посл. Кор. 6, 15.)
Слуга Исуса Христа Никодим
Тумачење:
Православни хришћани треба да презиру јеретике, као и јеретичка свештенослужења. Штавише, јеретици, треба да буду прекоревани и саветовани од стране епископâ и презвитерâ, како би се опаметили и одвратили од своје заблуде. Због тога, овај канон одређује следеће:
Наређујемо да се рашчини онај епископ или презвитер, који би прихватио, као исправно и истинско, јеретичко крштење (1), или који би прихватио причест коју они припреме.
(1) Због тога су и свештеномученик Кипријан, који је тада био епископ Картагене, као и цео његов Синод, састављен од осамдесет четири епископа, саставши се у Картагени, издали канон којим одбацују крштење јеретикâ и расколникâ заједно. При томе, они су се придржавали горе наведеног Апостолског канона, који једноставно одбацује јеретичко крштење, али и 68. Апостолског канона, који каже да они које су крстили или рукоположили јеретици не могу бити ни хришћани ни клирици. Они су то доказали и помоћу многих других писаних одредби, а понајвише помоћу ове апостол­ске: „Један је Бог, једна вера, једно крштење (Еф. 4)’’
„Јер, каже се, ако је једна Саборна Црква, и једно истинско крштење, како може да буде истинско крштење од стране јеретикâ и расколникâ, у време када они нису унутар Саборне Цркве, већ су се од ње отцепили због јереси?’ А ако је истинско крштење од стране јеретикâ и расколникâ, а истинско и оно од стране православне и Саборне Цркве, следи да нема једног крштења, како тврди Павле, већ да их има два, ’што је потпуно бесмислено’. Они додају и то, како мишљење да не прихвате јеретичко крштење није ново, позно и искључиво њихово, већ како је оно древно, и како су га одобравали и њихови претходници.
Канон овог Сабора потврдио је и Свети 6. Васељенски Сабор (2. канон). Од тада је тај канон, који је испрва био само канон Помесног Сабора, постао канон који је потврдио Васељенски Сабор. Усклађено са Светим Кипријаном и његовим Сабором, и Фирмилијан, који је тада био егзарх Сабора у Иконији, а кога Василије Велики, у свом 1. канону, назива блиским у својству епископа кесаријског, поништава и одбацује јеретичко крштење. Наиме, пишући Светом Кипријану, Фирмилијан каже следеће:
Прочитај цело то писмо, које се налази у документима о јерусалимским патријарсима (књ. 1, погл. 16, § 4), будући да је оно нужно за ово питање. Са овим мишљењем се слаже и Василије Велики, чије је каноне такође потврдио 6. Вас. Сабор (2. кан.). Наиме, намеравајући да, у свом 1. канону, каже која су крштења прихватљива, а која нису, он их дели на две групе: ’крштење јеретикâ, то јест оних који су се потпуно одвојили од Цркве; као и оних који се од православних разликују у погледу саме вере, а та разлика се тиче управо вере у Бога, тако да се старима учинило логичним да се такво крштење потпуно поништи.
И сабору који је одржан под Кипријаном, као и оном који је одржан под нашим Фирмилијаном, изгледало је логично да се ово расколничко крштење поништи, пошто су се они расколници, који се називају катари, енкратити, сакофори, хидропарастати и други, у почетку одвојили од Цркве и, тако одвојени, нису имали више благодат Светог Духа у свом делању, јер се његово преношење (прејемство-рукополагање) прекинуло. Стога, поставши попут лаикâ, нити су имали духовну благодат, нити су имали овлашћење да крштавају или да рукополажу, тако да је, следствено томе, заповеђено да се они које су они крстили крсте истинским крштењем саборне Цркве, будући да су крштени од стране лаикâ.’ Али, пошто се неколиким Оцима у Азији учинило логичним да је јеретичко крштење прихватљиво, из неког разлога, они су одредили да се оно прихвати. Треба приметити да он расколничко крштење, које у свом првом канону прихвата, у 48. канону поништава, говорећи да ’ми, једном речи, све катаре, енкратите и сакофоре крштавамо’. ’Иако је код вас забрањено поновно крштење, из неких разлога, као што је то и код Римљана, ипак нека би наша реч имала моћ да поништи такво крштење.’ Стога, ако Василије Велики поништва расколничко крштење, тиме што им је недостајала освећујућа благодат, сувишно је да неко пита да ли ми треба да крштавамо јеретике. У свом 20. канону он одлучно говори да Црква не прихвата јеретике, а да их претходно не крсти. Исто мишљење има и Атанасије Велики, чије је речи, такође, потврдио Шести Сабор. Он, наиме, у трећој беседи против аријанаца каже: ’Аријанци греше и по питању саме пуноће тајне, а ту мислим на крштење. Јер, ако се испуњење преноси преко крштења у име Оца и Сина, аријанци не називају Оца истинским, па самим тим одричу једнакост суштине која из њега проистиче, одричу се и истинског Сина, и другог (Сина) стварају у својој машти, кога граде из онога што не постоји, па то називају Сином. Како онда да крштење које се код њих даје не буде потпуно бескорисно и узалудно? По лажном уверењу, изгледа да је то крштење, али уистину оно нема никакву потпору у вери и побожности. Онај који каже само Господе, не даје и исправно крштење, већ то чини онај ко врши призивање тог имена, али има и правилну веру. Због тога, дакле, и Спаситељ није наложио апостолима само да једноставно крштавају, већ им је прво рекао да подуче следбенике да крштавају и да то раде тако у име Оца и Сина и Светога Духа како би се правилна вера овим учењем преносила и како би се испуњење крштења допуњавало правилном вером. Због тога и многе друге јереси изговарају само имена Свете Тројице, али пошто у том погледу не размишљају правилно, немају ни чисту веру, и крштење које се код њих даје је бескорисно, тиме што је лишено побо­жности. (тј. освећујуће благодати)
Из тога следи да се онај, кога они покропе, пре укаља безбожношћу него што се очисти од ње.’ (Ово све се управо односи на чланове тзв. „Помесних Цркава” светског „Православља” укључујући и СПЦ.)
(…) И божански Златоусти каже (Беседа о ’У почетку беше реч’”):
’Нека те не преваре, слушаоче, јеретички методи; наиме, они имају крштење, али немају просветљење, они се крштавају по телу, а у души се не просветљују.’
И Лав Свети, у посланици Никити, каже:
’Ниједан јеретик не пружа светост у својим тајнама’.
А Амвросије, у беседи о катихуменима, каже:
’Крштење безбожника не освештава’.
Пошто је све ово речено, неко би се, с правом, запитао зашто Свети 2. Васељенски Сабор, у свом 7. канону, али и 6. Васељенски Сабор, у свом 45. канону, нису одбацили крштење свих јеретика, према овим апостолским канонима, и према Сабору Светог Кипријана и према свим осталим великим и богомудрим Оцима, који су претходно поменути, а чије је списе сам тај 6. Васељенски Сабор, као што смо рекли, у свом 2. канону, потврдио; па ипак, овај Сабор је прихватио крштење једних јеретика, а неких других не. Како би се решење овог питања лакше схватило, потребно је да се зна да се у Цркви Христовој чувају два вида управљања и исправљања. Један вид назива се тачност (акривија), а други устројство (икономија, снисхођење) и послушност, помоћу којих спасењем душа управљају слуге Духа (епископи и свештеници), користећи се час једним, час другим видом.
Дакле, Свети Апостоли, у својим прет­ходно поменутим канонима, као и сви поменути Светитељи, употребљавали су тачност (акривију) и њоме одбацивали у потпуности јеретичко крштење; а два Васељенска Сабора су употребила устројство (икономију), па су и аријанско и македонијанско крштење, као и нека друга, прихватили; док су евномијанско, и још нека друга, одбацили. Свакако, у време Другог Сабора, аријанци и македонијанци су били у пуном замаху, и не само да су били многобројни, него су имали велику снагу и код царева и код конзула и код сената. Стога, с једне стране, како би их привукли Православљу и како би их лакше исправили, а са друге, како се не би десило да их још више подјаре против Цркве и хришћана и како не би настало веће зло, тако су спровели у дело одлуке богоносних Отаца, па су изволели да прихвате њихово крштење (Псалм 41, 5). Да ово не говоримо непоткрепљено и празним речима, сведоци су два велика Оца, а то су Василије и Григорије.
Наиме, Василије Велики, плашећи се царских и конзулских моћи духобораца, и уплашен да они не нападну Цркву у Кесарији, која је тада била једнородни феникс Православља, употребио је устројство (икономију) и, доста дуго, није јавно називао Богом Светог Духа.
А Григорије Велики, желећи да обзнани моћи и дивљаштво аријанаца и македонијанаца, у оној програмској беседи, коју је изговорио пред 950 епископа, на истом 2. Васељенском Са­бору, о овоме каже следеће: ’И заиста, попут страшних звери, они су се устремили на Цркву, коју нису поштедели због наше помирљивости, те су дрско стекли предност у времену.’ Он ту појашњава да, мада је и сам цар био православан, и мада је Православље преовладало, па је Сабор тиме постао Васељенски, ипак су они, моћни и дивљи, још били против Пра­вославља, и то моћнији од хришћана. А Василије Велики је, видели смо малочас, рекао да је крштење катарâ, илити новатијана (а које је прихватио и 2. и 6. Сабор), прихваћено снисхођењем, по жељи већине. Јер, да није постојао разлог да се примени ово снисхођење, како то да 6. Сабор не би дошао у супротност са самим собом и са 2. Васељенским Сабором, будући да је, с једне стране, прихватио крштење неколиких јеретика, а са друге, потврдио Василијеве каноне? Овај, наиме, у 1. и 47. канону сасвим осуђује крштење јеретика. Зар он, наводно, није признао Василијеве каноне? Или, зашто да не направи изузетак, да каже како потврђује све остале његове каноне, осим једино 1. и 47? Очигледно је, дакле, да је он оставио нама да мислимо да Василије Велики користи тачност, а да су он, као и 2. Ва­сељенски Сабор, користили снисхођење и да се тако не види никаква противуречност нити супротност међу њима. Управо је разлог за снисхођење тај који је први и најглавнији због којег су ти Сабори прихватили крштење једних јеретика, а других не. Поред разлога за снисхођење, постојао је и други разлог због кога су тако поступили. То је зато што су они јеретици, чије је крштење прихваћено, чували непромењеним и изглед и садржину крштења православних, и крштавали су по узору на Саборну Цркву.

А они јеретици, чије крштење није прихваћено, фалсификовали су вршење крштења и искривили или његов изглед, то ће рећи призивања, или употребу садржине, то ће рећи, потапања и израњања. Да је ово био повод, веродостојни сведоци су пре свега саме речи 7. канона 2. Сабора. Наиме, из ког другог разлога крштење евномијана и савелијана не би било прихваћено, а оно аријанаца и македонијана би било прихваћено, у време када су и евномијани и аријанци и македонијани били веома задрти јеретици? (…) Очигледно је да су аријанци и македонијани крштавали без одступања, као и православни, са три потапања и израњања, као и са три призивања Свете Тројице, а да при томе не мењају нити форму призивања, нити садржину воде. (Зато је, ипак, и аријанац Валенс поставио закон да се крштење обавља са једним потапањем, како каже Доситеј, на стр. 86. Дванаестокњижја, али овај закон није прихваћен и није потврђен, већ је изашао из употребе код аријанаца. То је зато што га уопште не помињу канони у којима се наводи аријанско крштење, па то не помињу ни Зонара, ни Валсамон, ни Аристин, ни непознати тумач канона. Ипак су аријанци променили и призивања приликом крштења, према Кедрину, и према самом Доситеју, говорећи: ’У име Оца већега и Сина мањега и Светог Духа слабијега’. Али, они нису учинили ту промену пре 2. Сабора, већ касније, као што каже сам Доситеј). А евномијани, изменивши садржину крштења, крштавали су се само једним потапањем, као што дословно кажу саме речи канона: ’Јер, каже да се евномијани крштавају једним потапањем, итд.’; савелијани су изменили форму крштења, то ће рећи три призивања, и учили су да је Отац и Син и Дух једно лице. Да су ови јеретици, чије је крштење Сабор прихватио, крштавали у складу са црквеним крштењем, сведок је и тумач канонâ Зонара. Развијајући, наиме, 7. канон 2. Сабора, он дословно каже: ’Они се, дакле, не крштавају поново, јер се, у погледу светог крштења, ни у чему не разликују од нас, већ се крштавају као и православни.’ А да се, напротив, они јеретици, чије крштење није прихваћено, нису крштавали у складу са црквеним крштењем, поново је сведок исти Зонара, који каже: ’Свети оци су наредили да се они и сви остали јеретици крсте. Наиме, они или нису имали божанско крштење, или ако су га имали, нису то обављали правилно, у складу са обрасцем православне Цркве.’ Дакле, пошто су ови јеретици чували образац апостолског крштења, канони ова два Сабора су их прихватили као крштене, али не само због тога, већ и због снисхођења (икономије), као што смо претходно рекли. Да ту није примењено снисхођење, свакако би били противни апостолским канонима, који одређују супротно, тј. да не прихватамо јеретичко крштење. Сва ова теорија, коју смо до сада овде излагали, није сувишна, штавише, она је веома потребна, и то у свакој прилици, а понајвише данас, када се покреће велика расправа и полемика око латинског крштења, не само између нас и Латина, него и између нас и латинофила (у нашем случају екумениста – п.п.). Дакле, следећи оно што је до сада речено, пошто то захтева образац апостолског канона, ми кажемо да је латинско крштење лажно крштење и да, као такво, не може бити при­хваћено ни са становишта тачности, ни са становишта снисхођења.

Са ста­новишта тачности оно није прихватљиво:

1) зато што су они јеретици. А да су Латини јеретици нема никакве потребе да у овој књизи наводимо икакав доказ. Само то што толику мржњу и толику аверзију, већ толико векова, имамо према њима, јесте очигледан доказ. Дакле, ми их одбацујемо као јеретике, исто као и аријанце или савелијане или духоборце македонијане. Али, ако неко можда воли да научи из књига њихове јереси, све ће их наћи у књигама Пресветог патријарха јерусалимског господина Доситеја, прекоритеља папе, са својим веома мудрим побијањима. Осим тога, довољно информација може да добије из књижице мудрог Мињатија, која се зове Камен спотицања; довољно је оно што о томе говори Свети Марко Ефески у Фиренци (на 25. заседању), отворено рекавши овако: ’Ми се ни због чега другог нисмо отцепили од Латина, него зато што су они не само расколници, него и јеретици’. Стога не треба уопште ни да се уједињујемо с њима. Велики еклисијарх Силвестар (погл. 9, § 5) рекао је: ’Разлика Латина јесте јерес, и тако су је сматрали наши претходници’. Дакле, опште је прихваћено да су Латини прастари јеретици, и то пре свега да су некрштени, према Василију Великом и према Светитељима пре њега, Кипријану и Фирмилијану; зато што, поставши лаици, пошто су се отцепили од Православне Цркве, више немају на себи благодат Светог Духа, којом православни свештеници врше Тајне. То је аргумент који је толико чврст и необорив, колико су чврсти и необориви канони Василија Великог и свештеномученика Кипријана, будући да су свакако примљени и имају потврду од стране светог 6. Васељенског Сабора.

2) Латини су некрштени, јер не чувају три потапања онога који се крсти, као што је православна Црква примила од Светих Апостола. Ранији Латини, први пут изменивши апостолско крштење, користили су кропљење, илити поливање са нешто мало воде на врх главе детета, а то се и до дана данашњег врши на неким местима; а већина њих, четкицом од свињске длаке, три пута бацају неколико капи воде на чело детета. На неким другим местима, као што нас је неко ко се оданде враћао обавестио, они умоче нешто мало памука (свако зна колико воде може да упије памук), и њиме кропе дете и крсте га. Дакле, Латини (и екуменисти) су некрштени зато што не чине три потапања и израњања, према апостолском предању. О томе, колико су неопходна и нужна, приликом вршења крштења ова три потапања, овде не говоримо. Онај ко то жели нека прочита, и то нека прочита обавезно, приручник веома ученог и мудрог Евстратија Аргента. Али и ми, код 50. апостолског канона, рећи ћемо онолико колико је то потребно. Ако би неко од ових Латина, или латинофила, навео три призивања Свете Тројице, не треба да се претвара да је заборавио оно што је чуо малочас од Светог Фирмилијана и од Атанасија Великог; тј. да су закаснела и неделотворна она божанска имена, која изговарају уста јеретика. Да није тако, свакако треба да сматрамо да и врачаре чине чуда тиме што запевају божанска име­на. Када, дакле, Латини (и екуменисти), као јеретици, не могу да изврше крштење, јер су изгубили освећујућу благодат, а и поред тога још су и одбацили апостолско крштење са три потапања, нека, дакле, они који прихватају латинско (и екуменистичко) кропљење, размисле шта имају да одговоре ауторитету овога апостолског канона, као и следећег 47. Знам шта наводе неплаћени браниоци латинског (и екуменистичког) лажног крштења. Наиме, они наводе да је наша Црква уобичајила да оне, који се враћају од Латина, прихвата миропомазањем, и стиче се одређени утисак да се наводи нешто слично како бисмо их прихватили. На то, једноставно и праведно, одговарамо следеће: Довољно је ако ви признајете то да их је Црква прихватила миропомазањем. Дакле, они су јеретици. Зашто би их уопште и миропомазивали, ако нису јеретици? Дакле, пошто су они признати јеретици, није вероватно да је православна и апостолска Црква желела намерно да поништи те апостолске каноне и оне синодалне, које смо претходно означили. Али, како се чини и као што треба да сматрамо, Црква је желела да за Латине употреби одређено значајно снисхођење, јер је, у том свом циљу, имала пример у оном великом и Светом 2. Васељенском Сабору. Наиме, 2. Сабор је, као што смо рекли, устројио и прихватио крштење аријанаца и македонијана са циљем и надом да ће се они вратити и призвати памети, као и зато да не постану још више дивље звери против Цркве него што су то били, као и веома бројни и моћни у материјалном погледу. И постигавши тај циљ испунила им се та нада. Таквим снисхођењем постали су питомији према православнима, и толико су се вратили побожности да су, током мало година, или потпуно нестали, или их је веома мало остало. И наши претходници су, дакле, слично устројили и прихватили крштење Латина, и то на други начин, зато што је тада папизам цветао и имао у својим рукама све силе тадашњих краљевина у Европи, док је наша била на издисају. Стога је постојала бојазан, да није било тог снисхођења, да папа подстакне латинска племена против источњака, како би их заробљавали, убијали и чинили им многе друге страхоте. Али сада, када не могу да нам чине таква зла, тиме што нам је божанско провиђење поставило таквог чувара (тј. Турке), који је и њима самима сломио осионост, дакле сада, када бес папизма није у стању да учини ништа против нас, чему више служи ово снисхођење? Снисхођење (икономија), наиме, има мере и границе, и није вечно и безгранично. Стога, и Теофилакт Бугарски каже:
’Онај ко нешто чини по снисхођењу, не чини само добро, већ и корисно за одређену прилику (тумачење на посл. Галатима 5, 11)’.
’Устројмо (икономишимо) добро’, каже Григорије Богослов у похвали упућеној Атанасију, ’тако да не узмемо оно што је туђе, оно што је страно, а да оно што је наше уништимо, што је заиста својствено лошим устројитељима.’ Тако кажем и ја (тј. Никодим Светогорац).
Наравно, лоше снисхођење је то када тиме ни Ла­тине не можемо да придобијемо, а и ми кршимо тачност светих канона и прихватамо лажно крштење јеретикâ.
’Треба снисходити тамо, где се не крши закон’, каже божански Златоусти.
Да је ова формулација настала снисхођењем, види се по томе што су, до тада, источњаци крштавали западњаке који су се одвајали (од паписта), као и што то исто сведочи помесни римски сабор у Латерану, одржан 1215. године од рођења Христо­вог. Он, наиме, у свом 4. канону, каже да источњаци не би служили тамо где је раније служио западњак, уколико не би прво освештали то место, ради чишћења. И опет каже да су сами источњаци поново крштавали и оне који су прилазили источној Цркви, (наш додатак: на тај начин је крштен и свети Симеон Мироточиви пошто је претходно био окропљен од стране Латина) тј. као оне који нису имали свето и апостолско крштење. (Види Досит. стр. 8, 24, Дванаестокњижја). Дакле, пошто су их до тада, по сведочењу самих Латина, источњаци крштавали, очевидно је да су, по снисхођењу, касније употребљавали миро…
Тако да, пошто је време за снисхођење прошло, тачност и апостолски канони треба да заузму своје место.
Какво слагање има Христос са ђаволом? Или, какве везе има верник са неверником? Они који прихватају учење јеретикâ, или и сами имају исте мисли као и они, или немају жељу да се ослободе од њихове јереси. Наиме, они који се слажу са њиховим обредима, како могу да их прекоре и наведу их да се одрекну своје зле заблуде и јереси?”
(Колико тачна мисао Светог Никодима, и колико актуелна за наш зилотски спор о том питању са екуменистима)

Али ко је тај ко може, макар доспео до врхунског савршенства у мудрости, да устврди или да поверује у то да је сâмо призивање трију имена Свете Тројице довољно за опроштај грехова и за освештаност крштења, уколико, дакле, онај ко крштава и сам није православан?’

47. КАНОН:
Епископ или презвитер, који поново крсти онога ко има истинско крштење, или уколико не крсти поново онога који је укаљан (оскврњен) од нечастивих безбожника, нека буде рашчињен, јер се наругао Крсту и смрти Господњој и није разликовао праве свештенике од лажних. (46. апост. кан., 68. кан. 2. Вас. сабора, 7. кан. 6. Вас. саб., 84. кан. саб. у Картагени, 1. кан. саб. у Картаг., 35, 57. и 80. кан. Васил. Вел., 1, 20. и 47. Посл. Ефеш. 4, 4.)

Тумачење:
Једно крштење је предато нама православним хришћанима, како од нашег Господа, тако и од божанских Апостола и Светих Отаца, пошто је један Крст и једна смрт Господа, по чијем обрасцу се врши крштење. Због тога овај апостолски канон одређује да епископ или презвитер који би крстио други пут, поново и испочетка, и то онога који као да је потпуно некрштен, а у ствари је истински крштен по заповести Господњој, Апостола и Светих Отаца, тј. онако као што се неизмењено крштавају православни хришћани – да се, дакле, такав рашчини, пошто тим другим, поновним, крштењем, он поново разапиње и лажно призива Сина Божијег, што Павле каже да је немогуће; он и понавља смрт Господа (Јевр. 6, 4), над којим смрт више не влада, према том истом Павлу (Рим. 6, 5). (1)

(1) Дакле, Валсамон, у тумачењу 19. канона 1. Васељенског Сабора, као и други који се можда слажу са Валсамоном, не говоре правилно да треба да се крштавају по други пут они који су, будући раније крштени на православни начин, касније постали јеретици и који се, после тога, поново враћају православној вери. Наводећи као сведочанство овај апостолски канон и 19. кан. 1. Сабора, који каже да павликијани, када буду прибегли Саборној Цркви, треба да буду поново крштени; дакле, они не говоре правилно из три разлога:
1) Зато што, тим поновним крштењем које они захтевају, уводе два крштења у Саборној Цркви, која, у Символу Вере, исповеда једно крштење, узимајући за порекло таквог исповедања Павла, који каже: Један Господ, једна вера, једно крштење. (Ефес. 4, 4). Према томе, они поновним крштењем поново разапињу Сина Божијег, а његов Крст и смрт понављају, што је веома безбожно. ’Наиме, иако ми свесно грешимо, још није одсутно служење за опроштај грехова, то јест крст и образац крста – крштење’, према божанском Златоусту (беседа 20. на посл. Јевр.). ’Јер једним приносом’, каже, ’савршио је ва век оне који бивају освећени’ (Јевр. 10), и немогуће је оне који су једном просветљени ’а потом пали (дакле, у јудаизам или једноставно у јерес, према Златоусту) поново покајањем (крштењем) препородити, будући да они поново разапињу Сина Божијег’ (Јевр. 6)

2) Овај апостолски канон, који они наводе у прилог свом мишљењу, не говори о православнима који су раније крштени, већ о онима који су јеретици од рођења и који су од њих укаљани, а потом пришли Православљу. Стога он не каже да их ми поново крстимо, као оне који су крштени раније, ВЕЋ ДА КРШТАВАМО као оне који никада нису били крштени НА ПРАВОСЛАВНИ НАЧИН.
А 19. канон . Првог. Сабора, говорећи да се поново крштавају павликијани, павликијанима назива оне који су од рођења у Павловој јереси, а не оне који су касније постали такви (иако реч павликијанство изгледа да има и тако неко значење). Пошто је Шести. Васељенски Сабор, у свом 45. канону, сећајући се тог истог канона Првог. Васељенског. Сабора, променио реч ’павликијанаца’ у реч ’павлијаниста’, дакле, слично са ’донатисти’ и ’монтанисти’, а ова имена одсликавају више јерес од рођења, него ону касније стечену. Како и сам Валсамон, тако и Зонара, у овом смислу тумачи канон. Мада је овај канон употребио реч ’поново крштавам’, која означава крштавање по други пут, ипак ју је употребио не буквално, већ преувеличано: наиме, наводећи наше сопствено крштење, у супротности са крштењем јеретика Павла.
И Василије Велики, у 47. канону, употребио је исту реч ’поновно крштење’, у том смислу да то није било истинско крштење, већ онако како су га употребљавали они јеретици. И Апостол Павле је боговима и господима називао јелинске богове, не зато што су били истински богови, већ зато што су их они тако звали (1. посл. Коринћ., 8)

3) Ако је било дозвољено да се они хришћани, који би постали јеретици или би се одрекли вере, поново крсте, зашто сам први Сабор, у свом 11. и 12. канону, одређује да они, који се одрекну вере у доба прогона, треба толико година да буду покајници другог степена (ακροωµενοι = они који слушају), и исто толико година покајници трећег степена (υποπιπτοντεζ = они који клече), у доба када је било могуће да се крсте други пут, и тако да се очисте од одрицања и да се оно искупи толиким напорима и трудом за њихово душевно побољшање? Из тих разлога, дакле, није дозвољено да се онај, ко је истински крштен, поново крсти, према 47. апостолском канону и према 57. кан. Сабора у Картагени, чак иако је укаљан од стране јеретика, пошто остаје на снази прво крштење, јер су дарови Божији непоновљиви код оних који имају ИСТИНСКО АПОСТОЛСКО КРШЕЊЕ ТРОКРАТНИМ ПОГРУЖЕЊЕМ.
Стога и 35. канон Сабора у Картагени не допушта да се поново крштавају клирици који су рашчињени због преступа, и да тако поново буду унапређени на степен свештенства. Особа се чисти од прљавштине јереси проклињањем исте јереси, веродостојним покајањем, читањем покајних молитава патријарха Методија, које Црква чита онима који су се одрекли, и напослетку печаћењем Светим миром. А после обавезне епитимије треба прочитати канон одређен од стране духовног оца, и причестити се Телом и Крвљу Господњом:
’Крв Исуса Христа, Сина Његова, очишћава нас од сваког греха’ (1. посл. Јованова 1).

Деца Агарјана, која се крштавају нашим крштењем не са побожним циљем, већ да њихова тела не би постала болесна или гњила, синодално је одлучено, за патријарховања господина Луке, да се други пут крштавају, како би можда пришли нашој вери, пошто приликом нашег крштења није била сагласна вера њихових безбожних родитеља. Слично томе, треба да се крштавају и они који су били крштени од стране некога ко се лажно представља као свештеник. Осим тога, они који су били крштени од стране лаика у доба опасности, уколико не умру, већ поживе после тога, према 47. апостолском канону, дозвољено је једино епископима и презвитерима да крштавају, а не лаицима, према 1. кан. Василија Вел., који каже: Крштавамо оне које су крстили лаици. Крштење које је извршено у време опасности и у складу са околностима, није закон у Цркви, према 17. кан. 1. и 2. Сабора. Исто кажу и Валсамон и Властар. Треба да додамо и ту напомену у овом тексту да, према 80. кан. Картагенског Сабора и 84. кан. 6. Сабора, треба да се крштавају она деца која нити сама знају да ли су крштена због малолетства, нити се налазе други сведоци који ће потврдити да су крштена. Види и напомену 24. кан. Јована Посника, о детету које је у опасности крштено од стране несвештеног лица, тј. да уколико оно поживи, крштава га свештеник. И Дионисије Александријски је некога Јеврејина, кога је крстио лаик у доба болести која је претила смрћу, крстио поново, пошто је овај још поживео, како се приповеда у 11. тому стр. 188 Византије (наш додатак: то је онај познати случај када је дотични Јеврејин био крштен у пустињи песком, јер није било воде. И без обзира што се при таквом крштењу десило и чудо исцељења Јеврејина, Свети Дионисије је решио да га крсти у води троструким погружењем). Овде додајемо и то да, уколико лаик у доба опасности може да их крсти, сходно томе може и да их миропомаже, и да их причести (види напомену уз 58. кан. 6. саб.). Нечије мишљење је да деца, коју су крстили лаици у доба опасности, треба да се помињу међу православнима уколико умру, јер имају наду да ће добити божанску милост. Она која нису крштена у нужди од стране лаика, и човека који се претварао да је свештеник а није, уколико умру не помињу се, јер нису крштена.

Свети Никодим: ТРЕБА ПРИМЕТИТИ ДА НЕ КАЖЕМО КАКО ЛАТИНЕ ПОНОВО КРШТАВАМО, ВЕЋ КАКО ИХ КРШТАВАМО, ПОШТО ЊИХОВО КРШТЕЊЕ ИМА ЛАЖНО ИМЕ, И УОПШТЕ НИЈЕ КРШТЕЊЕ, ВЕЋ САМО ГОЛО КРОПЉЕЊЕ.(ми додајемо И ЕКУМЕНИСТЕ СПЦ и осталих помесних Цркава)


Слично томе, онај епископ или презвитер, који не би крстио крштењем саборне Цркве онога који је укаљан, илити онога који је крштен од стране безбожника, тј. јеретика, нека се рашчини, пошто исмева Крст и смрт Господњу, зло и погрешно сматрајући да је укаљано и упрљано крштење јеретика одраз Крста и смрти Господње, што ово НИЈЕ, и стога га прихвата и сматра равним са крштењем православних. Нека се рашчини такав епископ или презвитер, будући да не разликује истинске свештенике православних од лажних свештеника јеретика, већ подједнако прихвата и једне и друге као истинске. Наиме, нити зло крштење јеретика не чини истинским хришћанима оне који су њиме крштени, нити њихово рукополагање чини истинским свештеницима оне који су њиме рукоположени, а према 68. апостолском канону треба напоменути да, као што смо рекли, свето крштење се врши као одраз Крста и смрти Господње. Јер ми који смо се – каже Павле – крстили у Христу, крстили смо се Његовом смрћу. (Рим. 6, 9; Мат. 20, 22–23; Лука, 12, 50.) Каже још: Погребосмо се с Њим кроз крштење у смрт, и: постали смо сродни по образу Његове смрти. Али и Крст је Господ назвао крштењем, према Златоустом: ’Крштењем којим се ја крштавам ви ћете се крштавати’, ’И имам да крштавам крштењем и бићу доследан док се оно не изврши.’”

крштење Господа Исуса Христа. фреска 12. век


50. КАНОН:
„Ако неки епископ или свештеник не изврши ТРИ ПОТАПАЊА прили­ком једног крштења, већ једно потапање, оно које се даје за смрт Го­сподњу, нека се рашчини. (Мат. 28, 19)
’Идите дакле и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа.’
Тумачење (св. Никодим):
Три ствари су, наиме, у сваком случају, НЕОПХОДНЕ у Тајни светог Крштења: освештана вода; ТРОСТРУКО ПОТАПАЊЕ И ИЗРАЊАЊЕ ИЗ ВОДЕ, и призивање Трију Пресветих Божанских Лица. У горе наведеном, 49. канону, Свети Апостоли су заповедили и подучили, у вези са тим трима призивањима, која имена да изговарамо и којим редом. А у овом, 50. канону, тако о ТРИМА ПОТАПАЊИМА и ИЗРАЊАЊИМА заповедају; ово је, као што смо рекли, НЕОПХОДНО (1) и упутно за ИСТИНСКО И ПРАВОСЛАВНО КРШТЕЊЕ.

(1) Беспоговорна догма наше православне вере јесте да је смрт Исуса Христа била беспоговорно средство за спасење целог људског рода, као и за помирење са Богом. Јер, без ње није било могуће да се човек икада помири с Богом, већ је морао да остане до вечности његов непомирљиви непријатељ. Павле је сведочио то, говорећи:
Јер када смо се као непријатељи помирили са Богом кроз смрт Сина његова, много ћемо се пре, већ помирени, спасити животом Његовим. (Рим. 5, 10).
Стога, и да би вазда сећање на то неизрециво доброчинство Божије према човеку било делотворно, као и да би спасење људи, које из те смрти следи, било увек делотворно убудуће, заповедио је, с једне стране, Сам онај ко је ту смрт поднео у телу, тј. Вожд нашег спасења – Господ, а са друге, Његови божански ученици и сви богоносни Оци, да се у свакој Тајни, сваком свештенодејству и освештавању у нашој Цркви, обавезно и неопходно одражава образац и лик те смрти.
На изузетан начин, образац смрти Господње испољава се у Тајни крштења преко три потапања која се врше том приликом. Рекох на изузетан начин, пошто се у свим осталим Тај­нама, у којима човек не учествује, одражава образац смрти Господње. Приликом светог Крштења, човек сам по себи одражава смрт Господњу; то јест, онај који се крштава симболично умире и сахрањује се са Христом у води крштења. Сведок томе јесте апостол Павле, који каже: „Сви који се крстисмо у Христа, у смрт Његову крстисмо се. Тако се с Њим погребосмо кроз крштење у смрт.’’ (Рим. 6, 3–4). Дакле, како бисмо се уподобили смрти Христовој, као и Његовом тродневном погребењу, НУЖНА СУ ТРИ ПОТАПАЊА; друкчије је то немогуће постићи. Па почуј колико је у сагласју, са Светим Писмом и са апостолским канонима, отачко Предање, а у вези са нужношћу потапања. Ево како ово образлаже, својим уобичајено велелепним изразом, апостолски савременик и мистичар свети Дионисије (Ареопагит):
’Символично учење упућује, онога који се на свештени начин крштава, како да се, трима потапањима у воду, уподоби богоначалној, тродневној и троноћној, смрти Исуса животодавца.’
И још:
’На погодан начин се потпуно прекривање водом претаче у слику смрти и невидљивог погребења.’
А на другом месту опет:
’Трипут га (тј. катихумена) свештеник крштава, вршећи три урањања и израњања, призивајући троструку личност божанског блаженства.’
Кирил Јерусалимски, у својим списима о веронауци, на символичан начин тумачи тродневно погребење Христово:
’Јер, као што је Спаситељ наш провео три дана и три ноћи у утроби земљиној, тако се и ми, при првом израњању, уподобљавамо дану на земљи, а приликом потапања – ноћи. И опет, као што је Исус, преузевши васељенске грехе, умро како би те, усмртивши грех, на правди васкрсао, тако и ти, заронивши у воду, и на неки начин будући погребен, као и он у гробу, устајеш и идеш препорођен. И опет, биваш доведен до свете крстионице божанског Крштења, као што је Христос однет до оближњег гроба. И још, као што је Христос, окупавши се у реци Јордану и преневши тим водама део светости Богојављења, изашао оданде, а суштаствени силазак Светог Духа се извршио над њим, поверивши тако слично сличноме, тако се и нама, који изађемо из крстионице са светом водом, даје помазање слично ономе којим је био помазан Христос.’
Многонапаћени Атанасије, тумачећи онај апостолски канон, каже да смо ми преко сличности постали сродници са смрћу његовом. ’Постали смо сродници’, односно учесници, јер, као што је тело Господње, погребено у земљу, посејало спасење свету, тако је и наше тело, погребено у крштењу, посејало правду нама самима. А овако се објашњава сличност: Као што је Христос умро и у трећи дан васкрсао, тако и ми, умирући приликом крштења, васкрсавамо. Наиме, троструко потапање и израњање детета у крстионици означава тродневну смрт и васкрсење Христово.
Па и Василије Велики каже да се у три потапања, и исто толико призивања, врши Тајна крштења, и то како би се одсликао и образац смрти, као и то како би душе нас, који се крштавамо, биле просветљене богоспознајним предањем. На другом месту каже да ми знамо за једно, спасоносно крштење, будући да се десила једна смрт за човечанство и једно васкрсење из мртвих, а чији је образац крштење. И још:
’Како, дакле, успевамо да се приближимо силаску у Ад? Тако што се уподобљавамо погребењу Христовом. Наиме, као да се тела, оних који се крштавају, сахрањују у води.’
Мало даље, он каже да вода пружа слику смрти, а да Дух удахњује животворну силу.
Григорије Ниски, у својој књизи са веронауком, каже:
’Потапање у воду, као и то што се човек нађе у њој три пута, садржи у себи друкчију тајну…’
И још:
’Бог наш и Спаситељ, испуњавајући устројство на нашу добробит, ушао је у четврти елемент – земљу, а ми, примајући крштење по узору на Господа, као нашег учитеља и предводника, не сахрањујемо се у земљи, већ улазимо у, земљи сродан, елемент – воду, њоме се прекривамо управо као Спаситељ земљом, и чинећи то три пута сами изображавамо тродневну благодат васкрсења.’
Свети Јован Златоусти у 24. беседи на Јеванђеље по Јовану каже:
’Који је значај крштења? У њему се врше божански симболи: погребење, смрт, васкрсење и живот; и све се то заједно догађа одједном. Јер, као што се, када главе потапамо у воду, стари човек сахрањује као у неком гробу, и цео одједном потопивши се остаје скривен, тако исто потом, будући да се тада препорађамо, поново израња као нов човек.’
И још (Бес. 40. на 1. посл. Коринћ.):
’То што се приликом крштења потапамо, и то поновљено, јесте симбол силаска у ад и изласка одатле. Стога Павле крштење назива и погребењем, говорећи: ’Јер са њиме смо погребени крштењем’. И још: ’Оно што је материца плоду, то је вернику вода; јер, у води се обликује и образује.’
Свети Јован Дамаскин:
’Трима потапањима крштење означава три дана погребења Господњег.’
Али, зашто као сведочанство за неопходност потапања при крштењу наводим старе и нове Оце? Ко жели, нека прочита код мудрог човека и латинског богослова Кордерија, па ће видети, у његовој књизи о крштењу, како он оповргава изопачено мишљење Томе Аквинског (наш додатак: треба да напоменем и то да је данашњи „поглавар СПЦ” „Павле пре 15-так година благословио штампање књиге „духовних поука” дотичног јеретика Томе Аквинског), који сматра да је небитна ствар то да се крштење врши или не врши са три потапања; видеће и како се изјашњава за то да се неизмењенима одржавају та три потапања и израњања, у складу са начином крштења у нашој Источној Цркви. Па и само име ’крстионица’ (купалиште), у којима су се људи крштавали и потапали, може само по себи да прикаже нужност ових потапања, без многих других доказа. Наиме, у Апостолским Установама (Књ. 7, погл. 45) пише да се катихумен спушта под воду. И још: Заиста се крштење врши по обрасцу смрти Господње; вода је уместо погребења; уље, уместо Духа Светога. Печаћење, уместо Крста. Помазање, као потврда исповедања… Потапање, као заједничко умирање. Израњање, као заједничко васкрсење. (Књ. 3, погл. 17). Стога је био, и до данас остао, обичај да се, у ноћи Велике суботе, катихумени крштавају, као што то показују саме Апостолске Установе у књ. 5, погл. 19, као и 45. кан. Сабора у Лаодикеји. А разлог за то је, према Валсамону и Зонари, што је ноћ те Велике суботе управо она када је извршено погребење и васкрсење Господње, по чијем се обрасцу врше потапања и израњања при крштењу. Другим речима, катихумен не само да се заједно сахрањује и васкрсава са Христом, у потапањима и израњањима приликом крштења, него се то врши и у исто време.
А у речнику Франциска Пивата записано је да је и Свети Отон крштавао са три потапања (наш додатак: није нам познато име Светог Отона којега Свети Никодим овде наводи, али се вероватно ради о неком западном Светитељу који је живео у време до отпада Латина 1054. године. Можда се ради и о неком познијем Светитељу који је живео на западу у време после раскола, пошто је познато да је и цела јужна Италија била у јединству са православном Црквом у току неколико векова после отпада латина у јерес). Каже се и то да је овај, из страха да ће Латини, поништивши Апостолске каноне у вези са крштењем, овима нанети неку штету, наредио да се начине крстионице од мермера и да се уграде унутар цркава, изнад пода у висини колена, како би у њима са лакоћом могла да се потапају деца. Стога се и у цркви Светог Марка у Венецији до дана данашњег налази таква крстионица, на срамоту паписта.
Па и папа Пелагије, у складу с тим, изјављује да су три потапања приликом крштења нужно потребна. Из свега овога, дакле, што је досада речено, какав закључак следи? То да су три потапања и израњања на крштењу неопходна како би се изобразила тродневна и троноћна смрт, погребење и васкрсење Спаситељево, а тиме се од Бога човеку дарује спасење, опроштај и спокој.
Али латинско (СПЦ екуменистичко) шкропљење, које је лишено потапања и израњања, следствено томе, лишено је и обрасца тродневне и троноћне смрти, погребења и васкрсења Господњег. Из тога је очигледно и јасно да је оно ЛИШЕНО И СВАКЕ БЛАГОДАТИ И СВЕТОСТИ, КАО И ОТПУШТАЊА ГРЕХОВА (дакле крштење не важи и безблагодатно је уколико није извршено по светом Апостолском Предању).
Иако се Латини (ми додајемо и екуменисти) опиру да њихово кропљење пружа светост и благодат путем призивања Свете Тројице, ипак нека знају да се крштење не врши само путем самих призивања Тројице, већ и да му је неопходан и образац смрти, погребења и васкрсења Господњег. Наиме, ни сама вера у Тројицу не спасава катихумена, већ је, уз њу, неопходна и вера у смрт Месијину, па се тако он, помоћу обе те вере, смешта унутар спасења и блаженства.
’У три потапања (добро је, наиме, поновити речи Василија Великог) и исто толико призивања, врши се тајна крштења, и то како би се одсликао и образац смрти, као и то како би душе нас, који се крштавамо, биле просветљене богоспознајним предањем.’
Међутим, имај на уму да, исто онако како говоримо да је латинско крштење јеретичко и неприхватљиво, из раније поменутих разлога, и ми православни треба добро да пазимо да се наше сопствено крштење НЕ СМЕ ВРШИТИ у некаквим посудама и коритима, у којима се потапа само мали део ногу деце која се крштавају. Нећу рећи то да се често преврћу и таква корита и да се света вода пролива. Јер, ако прекоревамо Ла­тине да су поништили апостолско крштење, ми треба, насупрот томе, да наше одржавамо чистим и беспрекорним. За то, као и за све друго, брига и дужност леже на пастирима душа. Ми ипак вршимо нашу дужност и позивамо информишући, а они нека се постарају да своје дужности изврше и оправдају поверење. Томе додајемо још и оно што каже велики Григорије Солунски:
„Ако нам је Господ унапред показао силазак у ад и повратак оданде, то је учи­нио како би верници вршили крштење у њему, које се потом врши на спасење.’’ (Бес. 2. о крштењу). Православно крштење није само образац погребења тела Господњег, као што је рекао Апостол и остали Оци, већ и силаска у ад душе Његове, као што су претходно рекли Василије и Златоусти; наиме, према истом овом Григорију, преко обрасца погребења Христовог обожује се тело онога који се крштава, а преко обрасца силаска у ад, обожује се његова душа.
Дакле, као код семена и биљака, уколико се не посаде дубоко у земљу, већ остану горе на површини, не могу да проклијају, него или се суше, или бивају згажене, или их разграбе птице, исто то се дешава и несрећним Латинима (и екуменистима), пошто не постају сродници Божији, према Апостолу, то јест не срастају са Христом, попут биљака, на крштењу. Ово ’сродници’, према Василију, значи следеће: Погребени заједно са Христом, ми не примамо трошност смрти, већ погребење, и као да се уподобљавамо некаквом сејању. И опет, посејани заједно под видом смрти, свакако и заједно поново ничемо. Јер, таква је последица која проистиче из тог сејања. (Бес. 1. о крштењу, стр. 636 у 2. тому). И заиста, и Господ је упоредио себе са семеном жита, а своје погребење са сејањем жита, рекавши: Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре (односно буде посејано и са­храњено), онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси (Јов. 12, 24). Ја кажем (св.Никодим), пошто Латини (ми додајемо и екуменисти) не сеју Христовим двогубим зрном у води крштења, ни њихово тело се не обожује, а ни њихова душа, и једностано речено, не могу да изникну ка спасењу, већ се суше и пропадају (њихово крштење не важи-безблагодатно је). Наиме, Господ својим апостолима није рекао, када их је слао да проповедају:
’Крштавајте у смрти мојој’ – не! Већ им је рекао: Идите и подучите све народе, крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа. Другим речима, крштавајте их трима потапањима и израњањима, и при сваком потапању призивајте по једно име Свете Тројице. Јер, са једним потапањем и израњањем, нити се смрт Спаситељева од три дана и три ноћи не представља верно, нити се потпуно обзнањује тајна и богоспознаја Свете Тројице. Стога је и такво крштење, будући лишено како богословља тако и оваплоћеног устројства, веома безбожно и јеретичко.
А са три потапања и израњања јасно се изражава вера у Свету Тројицу и исто тако се одсликава смрт од три дана и три ноћи, погребење и васкрсење Спаситељево. Сходно томе, наше крштење тиме у себи садржи две основне догме наше православне вере – мислим на богословље животворне Тројице и на оваплоћено устројство Бога Логоса.”

древна крстионица у Картагини

Војвода РАДОМИР Путник

(24.01.1847.Крагујевац

17.05.1917.Ница)

Радомир Путник је рођен у Крагујевцу 24. јануара 1847. године. Његов деда Арсеније, попут његовог имењака Арсенија Чарнојевића, дошао је негде са Косова и зауставио се код Беле Цркве у Банату. Када су га питали ко је и откуд је, одговарао је да је путник са Косова, те му то име Путник остаде. Путников отац Димитрије живео је, као велики Србин, да помогне Србији у којој је готово цео народ био неписмен, па је учитељевао у Крагујевцу. Познат је по имену Димитрије Арсенијевић Путник. 

У породици Димитрија и Марије, као четврто од петоро деце, родио се Радомир.Одрастао је у учитељској породици, научивши да чита и пише врло рано. Са непуних шест година уписао је четвороразредну основну школу у Крагујевцу. По завршетку основне школе учио је и завршио полугимназију у Крагујевцу. Ту је имао многе познате србске личности за школске другове, међу којима је био најпознатији србски социјалиста Светозар Марковић. И под утицајем родитеља и под утицајем школских другова Радомир је од ране мдадости прихватио ону латинску изреку, да не треба учити само за школу него и за живот. Родитељи су Радомира послали у Београд да учи вишу гимиазију. Становао је у познатој београдској породици Мушицки, а био је марљив и одличан ученик. По завршетку петог и шестог разреда гимназије, због материјалних прилика у породици, уписао се у Шесту класу Артиљеријске школе. Био је најмлађи питомац у класи са непуних шеснаест година. По завршетку војне академије распоређен је за командира вода Четврте пољске батерије. Ту дужност није ни примио, јер је као одличан цртач задржан да ради у Топографском одељењу Министарства војске.

У два србско-турска рата од 1876. до 1878. године Радомир је био командант Рудничке бригаде прве класе. Са том бригадом учествовао је у бојевима и биткама на Адровцу, Кревету, Шиљеговцу и Ђунису, као и у ослобођењу утврђеног града Ниша. У оквиру Моравског корпуса командовао је претходницом у борбама за ослобођење Врања.
Време од окончања србско-турских ратова 1878. до србско-бугарског рата 1885. године, Радомир Путник је искористио за учешће у реформама у србској војсци и за лично усавршавање. Као одличан официр имао је утицаја на старије другове, па чак и на врховног команданта србске војске.

У србско-бугарском рату 1885. године Радомир Путник је учествовао као начелник штаба Дунавске дивизије. После борби око Пирота и закључења мира посветио се поново јачању борбене моћи србске армије.
Свестан својих квалитета, као официр у пуној снази, горд и самоуверен, није одговарао појединим завидљивцима па је 1896.године у 50. години живота пеизионисан.
Срећом Путник је реактивиран и под вођством врховног команданта Краља Петра првог, доћи ће на највиши положај у србској војсци. Постављен је за начелника штаба Врховне команде. Добро познавајући пуковника Живојина Мишића поставио га је за свог помоћника. Путник и Мишић урадили су све планове за балканске ратове и све планове пред први светски рат. Био је искључиво војник. Није га занимало којој политичкој струји припада неки официр, па је препоручивао да се војска не бави политиком. Био је врло правичан.

За кумановску победу Радомир Путник постаје први србски војвода. У рату против Бугарске показао је да србска војска и Србија немају империјалистичке намере. После пораза Бугара на Брегалници, Радомиру Путнику је замерено што се није користио том победом да десеткује бугарску армију. Неки су му чак пребацивали да он то није ни увидео. Међутим, Путник је, када је србска војска дошла до своје границе, зауставио операције, јер његов задатак није био заузимање туђих територија, већ одбрана сопствених.

Пред почетак првог светског рата Путник се налазио на лечењу у једној бањи у Аустро-Угарској. Доживео је многа понижавања док му је дозвољено да се преко Мађарске врати у домовину. Гледајући га онако болесног аустроугарски војни стручњаци су оценили да тај старац неће бити у стању да парира маневрима њихове савремене армије. То потцењивање противника скупо су платили у Церској и Колубарској контраофанзиви.
Оно чиме се посебно одликовао стари војвода Путник је толерантност у односима са старешинама и спремност да одустане од соптсвеног мишљења ако саговорник има ваљане разлоге. Он је на пример одустао 1913. године од намере да србску војску на Брегалницн повуче на главни положај када му је његов помоћник Мишић образложио да је целисходније да се из покрета крене у напад, јер би одступање негативно утицало на морал србске војске. Он је, такође, одустао од издате наредбе команданту Прве армије генералу Мишићу да се постепено повлачи према Горњем Милановцу. Међутим, када није убеђен да треба да промени своју одлуку био је врло упоран.

Све србске победе од 1912. до 1916. године могу се убројати у посебне заслуге војводи Радомиру Путнику. Он је стајао на челу стручног штаба; он је војне операције, планове и друго износио и бранио пред србском Владом; он је за стручно вођење послова у србској армији био непосредно одговоран врховном команданту, он је био тај који је својом личношћу, својим чином и својим положајем био морално одговоран пред свим потчињеним старешинама за сваки свој став и сваку наредбу Врховне команде.

Војводу Радомира Путника волела је целокупна србска војска. Остарелог и изнемоглог у специјално израђеној носиљци србски војници су га пренели преко Албаније, а 1916. године послат је на опоравак у Француску. На његово место за начелника Врховне команде постављен је генерал Петар Бојовић.
Путника су Французи неговали и лечили у Ници, али и поред све неге и пажње војвода није дочекао да се врати у ослобођену земљу. Умро је 17. маја 1917. године у 70. години. Привремено је његов ковчег с његовим посмртним остацима стављен у подрум Руске цркве у Ници, у једну од ниша. Када се завршио рат, на великог војсковођу Срби су заборавили. Остао је несахрањен више од девет година. 

„Политика“ је маја 1925. објавила следеће:

,,Јуче сам, враћајући се у отаџбину, стигао у Ницу. Како остајемо овде неколико дана, пошао сам данас да обиђем Ницу и да видим има ли још трагова из оних ратних дана када је Ница дала уточиште многима од наших. Тако сам посетио и цркву у којој је био привремено смештен ковчег са мртвим телом нашег генералисимуса Путника, до преноса у отаџбину.
Запрепастио сам се кад сам, улазећи у цркву, опазио у прозору онај исти ковчег који сам пре седам и по година овде с поштовањем гледао. Велики вођа наше војске још увек лежи у црквеном прозору и отаџбина не може још увек да се сети свог великог сина коме толико много дугује.
Данас је равно, осам година од Путникове смрти а он још увек једнако лежи несахрањен у туђини. Шта ли би данас у овој осмогодишњици рекла она два француска ђенерала који су пре неколико година у нашем Посланству у Паризу рекли – Или га пренесите у своју земљу и сахраните или дајте да га ми Французи сахранимо!”

Овај текст потписан је иницијалима П. М.

Редакцијски коментар ,,Политике” уз цитирани чланак гласио је:

“На жалост и срамоту нашу, тело војводе Путника се још и данас налази несахрањено у Руској цркви у Ници. Надлежнима је дужност да се у знак признања великих заслуга што их је за војску и земљу имао војвода Путник, његово мртво тело пренесе о државном трошку у Отаџбину и сахрани на достојан начин како то доликује великим људима, који су цео свој живот посветили служби својој отаџбини и народу…”
Трговачки гласник је свој коментар закључио речима: “Срамота је ово и жалост наша“.

Резервни официри и ђаци захтевали су да се тело војводе Путника пренесе у домовину и сахрани о њиховом трошку. Од покретања иницијативе до њене реализације протекло је више од годину дана, тако да је тело војводе Путника било несахрањено дуже од девет година. Тек 6. новембра 1926. године ковчег са посмртним остацима војводе Путника и још неколико истакнутих Срба стигао је на Железничку станицу Београд. Тада је почело тећи све по протоколу. Уз највише почасти и уз огромно присуство војске, грађана, ученика, студената, дипломата, разних друштава, уз плотуне пушчане и артиљеријске, сахрањен је војвода Путник на Новом гробљу у Београду у скромној капелици. Његов ковчег са лафета су скинули делегати 19. пешадијског пука “Војвода Путник”, заједно са резервним старешинама добровољцима, четницима. Говорили су министар војске и многи други.

 

Генерал Трифуновић је поред осталог рекао: “Био си војводо велики и као човек и као војник, и као војсковођа. Био си војводо пример војничке спреме, радиности, истрајности, енергије и одлучности… Историја ће, велики војводо, најбоље рећи заслуге које си стекао за војску, и заслуге за ослобођење и уједињење. Она ће ти дати једно од најистакнутијих места и поставиће те у ред највећих војсковођа”.

Начелник врховне команде, ђенерал војвода и маршал Радомир Путник поред многобројних одличја, одликован је Карађорђевом звездом са мачевима другог, трећег и четвртог реда и Карађорђевом звездом првог и другог реда.
Србија га памти као једног од највећих хероја, а занимљиво да једна планина у Канади носи његово име.

На табли која се налази на уласку пише:

„Планина Путник названа је у знак вечног сећања на мушкарце и жене из савезничких оружаних снага у Србији и њиховог вође, војводе Радомира Путника (1847–1917). Србија је изгубила четвртину свог становништва, како припадника војске, тако и цивила за време Првог светског рата (1914–1918). Ова жртва била је део канадских и савезничких борби у Европи против три царевине у циљу заштите људских права и слободе човечанства”.

Св.ЈОВАН Лествичник

1. Пре него што паднемо у грех, демони нам говоре да је Бог човекољубив.

2. Као што вода може избрисати слова, тако и сузе могу избрисати грехе. 

3. Многоговорљивост произилази понекад од угађања стомаку, а понекад од таштине.

4. Злоба проистиче из уображености и гнева.

5. Лицемерство проистиче од   самозадовољства и својеглавости. 

6. Има болести које се добијају ради очишћења од грехова, а има и таквих које треба да сломију наш понос. 

7. Преједање је мајка блуда, а морење трбуха - виновник чистоте. 

8. Немој рећи да скупљаш благо ради сиромаха. Царство се Небеско могло купити и за само две лепте. 

9. Онај ко плаче за собом, не зна за униније.

10. Гордост је крајња беда душе која у своме помрачењу мисли да је богата. 

11. Многи од нас називају себе грешнима, а можда се одиста и сматрају таквима. Но, тек трпљење увреда показује какво је срце

12. Не скидај душевног ока са гордости: међу свим лоповима духовним нема опаснијег од ове страсти.

ПОУКЕ СВЕТИХ ОТАЦА

     

ДУХ ТУГЕ

Наша главна борба се води против демона туге, који помрачује способност душе за духовно созерцање и удаљава је од сваке добродетељи. Када овај зли демон овлада душом и потпуно је помрачи, одвраћа нас од ватрене молитве, душекорисног и истрајног читања свештених књига, благости и саосећања са ближњим. Он улива сваку врсту мржње према обавезним делима послушања, чак и према самом монаштву. Лишавајући душу сваког здравог расуђивања, раслабивши њену истрајност и постојаност, чини је безосећајном и парализованом, свезаном и окованом очајничким мислима.

Уколико нам је циљ да водимо духовну борбу и да, уз Божију помоћ, поразимо демоне зла, требало би да на сваки начин чувамо срце од демона чамотиње. Као што мољац нагриза одећу, а црв дрво, тако и туга изједа човекову душу. Она човеку помаже да избегне сваки користан сусрет, да прихвати савет од истинских пријатеља и спречава човека да љубазно и мирно говори. Обузимајући васцелу душу, туга је испуњава горчином и немарношћу. Затим јој демон туге предлаже да би требало да се одвоји од осталих људи, јер су они узрок њене узнемирености. Он не допушта души да схвати да њена болест не долази споља, већ лежи унутра, скривена, и пројављује се само онда када искушења нападају душу због њених аскетских трудова.

Човека повређују само узроци страсти које леже у њему самом. Из тог разлога Бог, Творац и Лекар наших душа, Који једини познаје све наше душевне ране, не говори нам да напустимо друштво ближњих, већ нам казује да у себи искоренимо узроке зла и признамо да се душевно здравље не постиже одвајањем од ближњих, већ властитим аскетским подвигом у друштву светих људи. Напуштајући ближње из неког, наизглед корисног разлога, ми не искорењујемо мотиве чамотиње, већ их само замењујемо неким другим. То значи да ће се болест, која је скривена у нама, поново пројавити у неком другом облику и у другим приликама.

Дакле, јасно је да се васцела борба води против сопствених страсти. Када се уз помоћ и благодат Божију, оне искорене из срца, убрзо ћемо бити спремни да живимо не само са другим људима, већ и са дивљим зверима. Трпељиви Јов то потврђује речима: и звијерје ће пољско бити у миру с тобом (Јов. 5, 23). Међутим, најпре се морамо изборити са демоном туге који душу доводи до очајања. Просто га морамо ишчупати из свога срца. Управо демон туге није Каину допустио да се покаје после братоубиства, ни Јуди после издајства свога Учитеља. Туга за нас може бити корисна само уколико доноси покајање због сопствених грехова, праћено уздањем у Бога. Зато блажени апостол и каже: Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје (2. Кор. 7, 10). Ова "жалост која је по Богу" је помешана са радошћу, јер храни душу надом, проистеклом из покајања. То значи да нас она чини послушним, брзим на свако добро дело, приступачним, скрушеним, благим, уздржљивим и трпељивим у свакој муци или потресу који Бог допушта на нас. Поседовање оваквих квалитета показује да човек носи у себи плодове Духа Светога: љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброту, веру, уздржање (Гал. 5, 22). Насупрот томе, тугом, која није по Богу, спознајемо само плодове злог духа: равнодушност, нетрпељивост, гнев, мржњу, свадљивост, очајање, лењост у молитви. Стога, треба се клонити овог облика туге, исто као и блуда, среброљубља, гнева и осталих страсти. Оне се могу исцелити молитвом, уздањем у Бога, богомислијем и животом са благочестивим људима.

св. АЛЕКСИЈЕ из испоснице светог Зосиме (+ 1928) 

  

СЛУЖЕЊЕ БЛИЖЊЕМ

Знаш ли да се Христос посебно брине о теби када ти ниспошље тугу? Мир у Господу ћеш стећи само онда када се предаш на служење ближњем. Део душе нестаје увек када осудиш ближњег и када си незадовољан својим животом. Отуда и потиче жалост.

игуманија АРСЕНИЈА ( 1901) 

ЖАЛОСТ ПРИХВАТИ КАО РАДОСТ

Док смо на земљи Господ нам шаље тешке жалости, које нас одвајају од овога света. Другим речима, Он нас тако ослобађа од привезаности за све што је земаљско. То значи да су и жалости дар Божији. Зашто их не бисмо прихватили са истом благодарношћу као и радост.

новомученик ВАЛЕНТИН Свентитски (+ 1936) 

НЕДОВОЉНА ПРЕДАНОСТ - ИЗВОР МНОГИХ ЖАЛОСТИ

Уколико човек жели да живи духовно, онда он духовном животу мора безрезервно да посвети васцело биће. Управо ова одлука застрашује многе, па се стога осећају примораним да служе два господара, што постаје извор многих жалости. Господ нас призива да Му предамо васцело, а не само део срца, васцелу душу, а не само један њен део. Он од нас не тражи да Му половично служимо, већ Господ жели васцело наше срце и душу, да Му предамо сав живот наш. Морамо достићи управо такво стање, уколико желимо да уживамо плодове обећања Господњег да ће нам дати све што тражимо. Међутим, изгледа да ми стално заборављамо на своју дужност и обавезу према Њему.

свети ГРИГОРИЈЕ Синаита (+ 1346) 

НЕУМЕРЕНОСТ И ВЕЗАНОСТ ЗА ОВОЗЕМАЉСКО

Насртаји страсти, узбуркујући и прљајући море мира и тишине, потапају душу. Такво море се може прећи само у светлом и празном броду потпуног самосавладавања и нестицања. Јер, неумереност и везаност за овај свет узбуркују страсти које преплављују срце и за собом остављају само муљ и прљавштину помисли. Тако, након смућења ума, помрачује се срце, које за собом повлачи и тело. Затим се у срцу и у души пројављују немарност, тама и смрт, те срце и душа бивају лишени, њима својствених, осећања и способности.

свети ДИЈАДОХ Фотички (+ 486) 

УМ ПОМРАЧЕН ОЧАЈАЊЕМ

Када је душа смућена, узнемирена гњевом или дубоким очајањем, ум, без обзира на труд, не може да одржи сећање на Бога. У потпуности помрачен насртајима страсти, човек губи сваки облик њему својствене перцепције. Стога и не може да се пројави непрекидно сећање на Бога, јер је та способност ума опхрвана страстима. С друге стране, када се душа ослободи ових страсти, онда чак иако је ум тренутно заборавио на објекат своје чежње, он се одмах враћа на првобитно добро дело сећања на Бога.

ава ЕВАГРИЈЕ (+ 399) 

ИСКУШЕЊА ЗА ВРЕМЕ МОЛИТВЕ

Када демони виде да истински желиш да се молиш, свашта ти предлажу: подсећају те на разне ствари, побуђују ум да их следе, а када он не успе да их пронађе, ум постаје потиштен и јадан. Док ум пребива у молитви, демони га и даље испуњавају помислима о тим стварима, како би се човек потрудио да нешто више сазна о њима и тако изгубио плодове молитве.

ДЕМОН НЕЗАДОВОЉСТВА

Ко избегава овоземаљска задовољства сличан је тврђави, недоступној демону туге. Јер, туга наступа онда када је човек лишен задовољства, било тренутног или очекиваног. Од таквог непријатеља се не можемо избавити све док смо привезани за било шта земаљско, јер Он своје мреже за побуђивање туге, шири на оно за шта види да смо највише везани. 

свети ИГЊАТИЈЕ Брјанчанинов (+ 1867) 

ЛУКАВОСТ ПАЛИХ ДУХОВА

Наша патња је на први поглед толико безначајна, да ју је немогуће сматрати патњом уопште. Међутим, то је само лукавост нашег искусног непријатеља, коју је стекао кроз дугу борбу са бедним човеком. Пали дух види да окрутна, груба и директна искушења у људима побуђују ватрену ревност и постојаност. Он је то увидео, па је променио тактику. Променио је своја сурова искушења у слаба, али подмукла, чије је дејство изузетно снажно. Она у нашем срцу не побуђују ревност и борбу, већ га држе у стању колебања, а ум испуњавају сумњом. Таква искушења раслабљују и постепено исцрпљују човекове душевне силе, бацају га у тугу и лењост, и тако га, због његових слабости, уништавају и чине стаништем страсти. Наравно, Богу је у потпуности позната ова сатанина вештина и начин његове борбе против данашњих монаха. Бог данашње подвижнике награђује исто као и оне древне, иако је борба првих мање очигледна од других.

Не смемо се предавати немарности, тузи и лењости, већ, супротно томе, сву пажњу и енергију усмеримо на испуњавање јеванђелских заповести. Кроз такву послушност ћемо открити безбројне обмане непријатеља и његове лукаве замке. Тако ћемо моћи да схватимо да су, наизглед безначајни, проблеми и искушења данашњице, исто као и некадашњи велики проблеми, усмерени ка томе да удаље човека од Христа и униште истинско хришћанство на земљи, остављајући при томе само спољашњу форму, која обмањује човека. Тада ћемо познати да су мала искушења, испланирана и изведена са адском охолошћу, у сатаниним очима, успешнија од озбиљних, очигледних и директних напада.

ЧУВАЈ БЛАГОДАТ БОЖИЈУ

Када примиш небески дар трпљења, стражи над собом, да би сачувао благодат Божију, како се грех не би неопажено ушуњао у твоју душу или тело. Ако немарно и непажљиво пустиш да грех продре у тебе, и то нарочито онај грех коме је твоје слабашно тело посебно склоно, а који поробљава тело и душу, благодат ће те онда напустити, остављајући те огољеним и усамљеним. Тада ће се жалост, дата ти на спасење и заштиту, тешко надвити над тобом, сломити те тугом, потиштеношћу и очајањем, попут онога ко чува дар Божији без благодарности. Зато хитај да истинским и одлучним покајањем, чистотом и даром трпељивости, очистиш своје срце, будући да дар Духа Светога обитава само у чистоме.

свети ИСААК Сирин (+ 7. век)  

ПАТЊА РАЂА СМИРЕЊЕ

  

                                                            

Врлине су повезане са патњом, те онај ко избегава патњу несумњиво се одваја и од врлине. Зато, уколико желиш врлински живот, предај се сваком страдању, јер невоље рађају смирење. Све док не стекнемо истинско познање, смирењу се приближавамо кроз искушења. Ономе ко у врлини пребива без патње, отворена су широм врата гордости.

исповедник ИЛИАН Светогорац 

ТЕЖАК ЖИВОТ ЈЕ СПАСОНОСАН

Увек имај на уму: Ако је твој живот тежак и пун жалости, онда си на правом путу. Али, ако живиш у раскоши, богатству, почастима и телесним задовољствима, на путу си пропасти. Заиста, немогуће је задобити смирен ум без дугогодишњег подношења многих жалости и мука.

Ми не волимо жалости, упркос томе што нам оне доносе корист, а страшно нас привлаче раскош и задовољства, која нас духовно и телесно уништавају. о

свети ЈОВАН Златоусти(+407) 

            

ТУГОМОРА 

Не изазива демон униније, већ управо униније снажи демона и намеће рђаве мисли. То нам може посведочити свети Павле; ни он се није плашио некаквог демона, него превелике жалости, када је писао Коринћанима да напокон опросте грешнику његов грех како тај не би био савладан од превелике жалости (2. Кор. 2, 7).

ВРЕМЕ ЗА УНИНИЈЕ

Бог није унео униније у нашу природу ради тога да бисмо му се предавали неразумно, неправовремено и у свим околностима, нити ради тога да бисмо себе саме уништавали, него како бисмо од њега задобијали највећу корист. А на који начин можемо стећи корист од унинија? Уколико му се будемо предавали у право време; а време за униније није у оно време у коме нам се зло наноси, него оно у коме зло чинимо. Ми смо пореметили ред и помешали времена; чинећи велико зло, не скрушавамо се ни на кратко, а поднесемо ли макар мало зло од некога, клонемо духом, предајемо се безумљу, журимо да одустанемо и да се избавимо од живота. Због тога нам се такво стање унинија и чини несносним и тешким, каогод и гнев и похота, на које су се такође жалили они који их нису ваљано и на одговарајући начин користили. Овде се дешава исто оно што се збива са лековима које нам преписују лекари: када се користе за лечење болести којима нису намењени и на које не делују, него код потпуно другачијих стања, они не само што не избављају болесника од мука, него још и додатно појачавају болест. На потпуно истоветан начин делује и униније, и то је природно. 

монах ЈОВАН Вранос 

ВЕЛИКА РАДОСТ ДЕМОНА

Демон се много радује очајању, често је писао свети Варсонуфије у својим делима. Неопходно је да схватиш да је очајање сатанска сила, ђавољи дах и отровна мисао која рањава оне који су обманути. Самоубица и човек који очајава себи наносе једнако зло, јер и очајање умртвљује ревност и живот душе и баца је у смртну жалост и немарност. Ова обмана лукавога поробљава само незналице, које не познају довољно Христову Личност и Његову бескрајну доброту. Господ каже: не желим смрти грешнику, него да се обрати и жив буде.

свети ЈОВАН Дамаскин (+ 776) 

ВРСТЕ ТУГЕ

Постоје четири врсте туге: жалост, брига, завист и сажаљење. Жалост је, наиме, туга која нам одузима глас; брига је туга која нас оптерећује; завист је туга због туђег добра; а сажаљење је туга због туђе несреће.

свети ЈОВАН Кронштатск (+1908) 

СЕЋАЊЕ НА ДЕПРЕСИЈУ НАС ПАРАЛИШЕ 

Чим човек позавиди ближњему или га лиши нечег материјалног (хране или новца), његово срце одмах доживљава духовни удар, који поробљава и притиска душу. Затим, када се човек касније сети свих који су били гладни, он занеми, а његов ум бива поробљен и помрачен. Такво стање је у ствари последица одлуке његовога срца, будући да је оно извор човекових помисли. Тада крв почиње убрзано да струји и слива се у главу, те васцели човек запада у веома тешко и неприродно стање. Тако Господ шаље праведну казну због немарности према ближњем.

Свети МАКСИМ Исповедник 

Искушењем се назива и увлачење душине воље у страсти телесне; а лукавим се назива стварни узрок који побуђује ту људску тежњу к страстима телесним. Од тога, пак, праведни Судија не избавља никога осим онога који опрашта дужницима својим, а ко не опрашта, залуду се моли за опроштај грехова својих. Бог оставља таквога немилосрдног и непомирљивог човека и он бива побеђен од лукавога...

Али претпоставимо, ако хоћеш, да те демон напада, а униније је одагнато из твоје душе: каква ће штета бити од тога? Какво нам зло, велико или мало, може демон причинити сам по себи? Униније, међутим, и без њега може нанети велико зло, и већина од оних, који су себи намакли омчу око врата, или се ножем заклали, или се утопили у рекама, или се на неки други начин убили, одлучила се за такву насилну смрт вођена унинијем; ако се међу таквим људима и нађу и неки бесомучници, њихова погибија се не сме приписати демону, него утицају и снази унинија. Како је уопште могућно човеку да не искуси тугомору? Могућно је уколико, одбацивши мишљење гомиле о некој ствари, буде управљао мисли ка Вишњeм.

УСАВРШАВАЊЕ ДОЛАЗИ ОД БОРБЕ

Речено је да Бог демонима допушта да нас нападају из пет разлога. Први је да, кроз нападе и одбране, научимо да разликујемо врлину од греха. Други разлог је да бисмо врлину, коју смо задобили борбом и трудом одржали чврстом и непроменљивом. Трећи разлог је да не бисмо напредовањем у врлини мислимо високо о себи, већ да бисмо се учимо кротости. Четврти је да, искусивши сву подлост греха, савршено га замрзимо. Коначно, пети и најважнији разлог је да, ослободивши се од страсти, не заборавимо на сопствену немоћ и силу нашег Помоћника.

свети МАРКО Пустињак ( + 4.век) 

 

ОСУДА ЗБОГ ОДСУСТВА ПОКАЈАЊА

Они који сагрешише нипошто не треба да очајавају! Јер, не бивамо осуђени због мноштва зала, већ зато што нећемо да се покајемо и познамо чуда Христова, како сведочи сама Истина о Галилејцима, чију је крв Пилат помешао са њиховим жртвама, Мислите ли да су, рече Господ, ти Галилејци били грјешнији од свију Галилејаца, кад су тако пострадали? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути. Или оних осамнаест што на њих паде кула у Силоаму и поби их, мислите ли да су они кривљи били од свију људи што живе у Јерусалиму? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути (Лк. 13, 2-5). Не видиш ли да бивамо осуђени због тога што немамо покајања.

свети МАКАРИЈЕ Оптински (+1860) 

ГОРДОСТ ЈЕ КОРЕН ТУГЕ

Кажеш да те општа морална слабост, сопствена неспособност да се одупреш искушењима и одбациш страсти неописиво жалосте, што само сведочи о томе да рачунаш да се спасеш само сопственим снагама.

Међутим, саветоваћу ти следеће: Када си већ доспео у такво стање, требало би да се ослободиш сваког греха који те тишти, али само по цену уништавања корена свих грехова. Мисао о том греху те вероватно никада није жалостила, јер никада ниси ни сумњао да је он присутан. Тај грех је твоја гордост.

Али, ако смо кротки, Бог нам помаже да се боримо против греха. Ако смо горди, Он то не чини. А како можемо постати кротки ако себе не видимо онаквим каквим уистину јесмо најгори од свих грешника? Или, ако не клечимо у покајању?

НЕ ЗАБОРАВЉАЈ СМИСАО ЖИВОТА

Живот нам је дарован да би он нама служио, а не ми њему. Идолатризовањем живота, човек, пре или касније, престаје да схвата његов смисао, те запада у стање депресивне збуњености. Он, попут коња, наставља да вуче то бреме очајања, да би га на крају изненада заробила сама неосетљивост. Уколико жели да буде слободан, човек не сме да заборави смисао живота.

СТРАДАЊА СУ СРЕДСТВА У РУКАМА БОЖИЈИМ

Послушај! Сам Бог каже: и призови Ме у дан жалости, и избавићу те, и прославићеш Ме (Пс. 49, 15). Невоље нас утврђују у вери и уче да светску славу сматрамо ништавном. Чврсто веруј да нас, без Божијег допуштења, никаква патња или туга не могу посетити, нити длака са главе пасти. Иако смо склони да за своју несрећу окривљујемо зле намере или слабости ближњега, то су, у стварности, само средства у рукама Божијим, средства нашега спасења. Стога, имајмо срца и молимо се нашем Господу, Који стално бди над нашим спасењем и подређује му и оно што сматрамо срећом и оно што сматрамо несрећом.

Свети НЕКТАРИЈЕ  Егински

О ПУТУ КА СПАСЕЊУ

Циљ нашег живота је да постанемо савршени и свети. Да се покажемо дјеца Божија и наследници Царства Небескога. Пазимо да не бисмо, можда, зарад овога живота били лишени будућег. Да не би, можда, због животних брига и неспокојства занемарили циљ нашег живота.

Пост, бдење, и молитва саме од себе не доносе жељене плодове, зато што нису циљ нашег живота; представљају само средства за постизање циља.

Украсите ваше свјетиљке врлинама. Борите се да одбаците страсти душе. Очистите срце ваше од сваке нечистоте и држите га чисто, да би дошао и уселио се у вас Господ; да би вас испунио Свети Дух својим божанским даровима.Тражите свакодневно Господа; али унутра, у срцу вашем, а не негдје изван њега. И кад Га нађете, станите са страхом и трепетом као Херувими и Серафими, јер је срце ваше постало престо Божији. Али да бисте пронашли Господа, смирите себе до праха, јер се Господ гнуша гордих, док љуби и посјећује смирене срцем. Зато и говори: "Али на кога ћу погледати? На онога ко је смирена духа и ко дрхће од мојих ријечи" (Ис. 66,2).

Бори се у доброј борби и Бог ће те оснажити. У борби сусрећемо слабости, недостатке и грешке наше. 

Борба је огледало нашег духовног стања. Ко се није борио, није упознао себе самог.

КУКАВИЧЛУК

Кукавичлук је страст слабе душе коју је обузео страх. Кукавичлук је малодушност, нерешеност, недостатак ратничке храбрости, непостојаност душе сметене ужасом и стрепњом. То је малодушност у очекивању опасности, неумешност за борбу, неприсебност у опасностима, одсуство одважности, неприправност духа, недостатак моралне снаге, слабост духа, поводљивост према злу. Кукавичлук поробљава човека, чини га издајником отачаства, заводи га у беславље и бешчашће, клони га да презире законе отаџбине и покреће га на непоштовање божанског, свештеног и светог. Кукавица је немужествен, подао, недостојан, низак, јадан, ропска и ситна душа, себичњак и самољубац. Своје спасење и избављење од опасности он ставља изнад свега, те и изнад саме славе и слободе свога отачаства. Кукавица је покора за своју отаџбину.

ОЧАЈАЊЕ

Очајање! Страшна реч, реч која означава пропаст и свакојаку несрећу. (...) Очајник живот осећа као терет и гледа да се тога бремена ослободи. Очајник који је дигао руке, више не хита лекару, јер сматра своју болест неисцељивом. (...) Очајник, премда живи, већ је умро, јер је изгубио везу са светом. Изгубио је душевно чуло кроз које је примио осећање лепоте света и уживао у радости коју он носи. Душа му не налази ништа више привлачно у овом свету који је препун милина, а који су их изобилно улиле Божанствена премудрост, доброта и свемоћ.

Сва се природа весели, а једини је он посред те опште радости потиштен. Уши му више не чују умилну музику коју верни чују. Он нигде не налази весеље, нигде не налази утеху, ништа не може да му одагна потиштеност. Крајња утученост испуњава му срце, у њему се настанио хаос (...)

Драми долази крај, а несрећни очајник који није отишао лекару и открио болест, који је одбацио лекове благочшћа, оставио је живот и отишао из света како би нашао крај мукама својим, не знајући да прелази у други, вечни живот испуњен мукама, где ће бол бити вечан. Несрећнога ли човека!  

УМЕРЕНА ТУГА МОЖЕ ДОНЕТИ КОРИСТ

Сви демони одводе душу у сластољубље. Само демон туге доноси смутњу, тако што пресеца сваку душевну сладост и суши је тугом, будући да дух жалостан суши кости (Пр. 17, 22). Међутим, умерени напади туге отшелника чине искуснијим, јер га охрабрују да презре сва добра овога света и да искорени свако задовољство. Уколико, пак, напади трају дуже, онда га они терају да се више не брине о својој души или га присиљавају да бежи на неко друго место. Чак је и Јова мучио овај демон: Кад би било могуће, сам бих себе убио, или бих замолио другог да ми то учини (Јов 30, 24).

Символ овога демона јесте аспида, чији отров у малој количини уништава друге отрове, али у већој количини убија свакога ко га прими. Том демону је свети апостол Павле предао коринтског безаконика, али је одмах затим написао: Потврдите љубав према њему, како тај не би био савладан од превелике жалости (2. Кор. 2, 7-8). Апостол је знао да демон туге, упркос томе што измучи човека, може га привести истинском покајању. Зато је свети Јован Претеча назвао "породом аспидиним" оне које је обузео овај дух и који су прибегли Богу: Ко вам каза да бјежите од гњева који иде? Родите, дакле, род достојан покајања. И не мислите и не говорите у себи: Имамо оца Авраама (Мт. 3, 7-9). Уосталом, свако ко подражава Авраама и напусти земљу и свој род (Пост. 12, 1), постаје јачи од овог демона.

Безнађе! Ти представљаш одрицање од свега, одрицање од наде, одрицање од неба, одрицање од Творца света, ти си равна безбожности. Ти одричеш Божију промисао и свемоћ и одбацујеш постојање Спаситеља и Искупитеља оних који су у невољи. Куда ти уђеш, отуда изгониш наду на којој је свет утемељен. Твоје дело је пропаст, а послање ти је уништавање. Ти и смеле природом страшиш, и врле по природи у страх натерујеш, мужаственог чиниш плахим, неустрашивог чиниш бојажљивим, храбре борце лишаваш храбрости, одважне борце за отачаство и слободу понижаваш, оне који се подвизавају за врлину и истину сламаш, оне који страдају за правду, част, доброту и знање наводиш на посустајање и кукавичлук, предјући их у ропство непријатељима. (...)Кукаван је човек који је напустио наду, котву спасења, и себе самога предао безнађу!

свети НИЛ Сорски (+ 1508)  

ВЕНАЦ ЗА ТРПЉЕЊЕ УНИНИЈА

Није мали изазов што се морамо борити са духом туге, будући да нас такво искушење може довести до очајања и чамотиње. Међутим, морамо имати на уму да нам се ништа не може десити што није у складу са Божијом вољом, те да је све што нам Бог шаље за наше добро и за спасење наше душе. Чак иако нам се то у једном тренутку не учини корисним, касније ћемо схватити да је наше истинско добро не оно што сами желимо, већ оно што Бог благоизволи.Бог нам шаље искушења из Свога милосрђа, како би смо, након што их превазиђемо, задобили венце. Јер, венац се не даје никоме без искушења.

ИСКУШЕЊА И УВРЕДЕ 

Ако је у немогућности да те изнутра заведе, ђаво почиње да те мучи споља  преко људи који су му се предали. Стога буди спреман за ово страдање и очекуј непријатности као госте.Час ти се приближују похвале, час укори, клевете и тешкоће сваке врсте. Врло је важно прозрети ко изазива буру, и све мирно подносити: непријатељство против одређених људи обраћа се у непријатељство против злога који иза њих стоји и на непријатељство подстиче. Наиђу ли ствари које те жалосте и љуте, обрати се Богу и не дозволи зломе да ти приђе. Не успеш ли у томе, онда бар ћути док се не савладаш. Тада говори мирно и љубазно са другима.Не чини им никакве замерке и не подсећај их на учињену ти неправду. Моли се само Богу да се рђави утисци у срцу изгладе што је могуће пре. Тако ћеш бити чист пред Богом, који човека води, корак по корак, преко невоља које очишћавају. Тешко је да без невоља победимо своје фарисејско самооправдање.

Снага којом подносиш искушења јесте мера твоје унутрашње зрелости. Преко ње лако можеш да познаш на којој степеници зрелости стојиш. Ако ономе који те је увредио не опрасташ целог свог живота, буди сигуран да унутрашњи пут уопште ниси ни почео. Ако си био увређен, па си увреду тек после годину дана успио да заборавиш, значи да стојиш на најнижој степеници унутрашњег труда. Уколико даље будеш напредовао у духовном труду, утолико ћеш брзе моћи да опрашташ нанесене ти увреде: после једног месеца, једне недеље или једног дана.А како се у таквим случајевима понаша онај ко је Богом просвећен? Он гледа стрелу увреде која лети према њему и покрива се именом Божијиим као оклопом. Увреда се одбија од њега и не оставља ни најмању огреботину. Ако си дотле стигао, можеш сматрати да си узнапредовао у духовном животу.Међутим, никад не губи најважније из вида: Бог допушта искушење или да би те пробао, или да би сазреле твоје духовне снаге. Стога, прими искушење мирно и поднеси га спокојно, без мржње према твојим увредиоцима. Сећај се да метал долази у топионицу да би се одвоио од шљаке. Тако се и ти претапаш да би доспео до више чистоте. Поднеси све чувајући унутрашњи мир и љубав Божију, призивајући Господа у помоћ како би кушача удаљио од себе.                    

свети ПАЈСИЈЕ  Величковски (+ 1794)

ДЕМОНИ КРИЈУ СВОЈА ДЕЛА ОД НАС

 

Без обзира на очајање у које нас демони могу бацити, они теже да сакрију његов разлог. Они вребају погодан тренутак да би изазвали бол и тескобу, само да не бисмо схватили њихов узрок, но да бисмо роптали на тешке околности, не схватајући њихову препреденост.

Од расејаних мисли долази до поспаности и дубоког, незајажљивог сна. Тама одвлачи човека у грех, а грех доводи до страшног душевног мучења. Будући да заслепљеност и помраченост ума, како смо то већ напоменули, потичу од лутања, расејаних мисли и немогућности да обуздамо чула, требало би да на сваки начин избегавамо искушења овога света, да стражимо над својим чулима и обуздавамо их исто као што уздима обуздавамо коња, те да се тако удаљавамо од злих дела.

СЕРАФИМ  Роуз (+ 1982) 

БОЖИЈЕ ПРИСУСТВО У ВРЕМЕ СТРАДАЊА

Какву све муку Бог није припремио за човека овога доба! Као да човек већ није довољно пропатио!? Па, и није, будући да кроз страдање још увек није спознао Божије присуство. Бог допушта да човек пати да би му се кроз патњу открио. Он жели да сав човек постане патња. Како је само окрутан тај Бог!? Не, управо бескрајна и неизмерна љубав Божија допушта толика страдања. Човек себе сматра довољним, па зато и мислимо да можемо само сопственим напорима побећи од сопствене судбине. Побећи! То је наша једина помисао. Само желимо да избегнемо лудост и пакао модерног живота. Али, не можемо побећи!!! Потребно је да прођемо кроз тај пакао и да га прихватимо, знајући да је његов узрок љубав Божија. Какав је само то јад! Толико патити, не знајући зашто и мислити да нема разлога за то. Разлог је љубав Божија. Не видимо ли је како сија у тами - слепи смо. Господе Исусе Христе помилуј нас грешне! Пресвета Богородице, моли Бога за нас!

У патњи се дешава нешто што помаже срцу да прими откровење Божије. 

свети СЕРАФИМ  Саровски (+1833) 

ТУГА 

Када зли дух туге обузме душу, испуњава је немиром и непријатношћу, не допушта човеку да се моли са неопходном ревношћу, омета пажљиво читање Светога Писма, лишава га благости и поштовања ближњих и ствара одбојност према свакој врсти разговора. Душа испуњена тугом, постаје као безумна и помахнитала, те не може мирно да прихвати ни добар савет, нити да смирено одговара на питања. Туга поробљава човека и истовремено га спречава да схвати да је узрок патње у њему. Туга је црв срца који нагриза мајку која га је родила.

НЕ ТРАЖИТЕ СПОЉАШЊЕ УЗРОКЕ

Понекад се ономе кога обузме туга чини да би му било лакше да дигне руку на себе, или да буде лишен сваког осећања и саме свести, него да и даље пребива у овом неописиво мучном стању ума. Из оваквог стања би требало изаћи што је могуће брже. Не заборави да дух туге рађа свако зло. Хиљаде других искушења произилазе из њега: узнемиреност, гнев, осуђивање, роптање на сопствени живот, хулне помисли, непрекидно мењање места. Душа која је у таквом стању избегава људе, верујући да су они извор те несреће, а не схвата да је узрок њене болести у њој самој. 

ПРАВЕДНИ СУДИЈА НЕ ИЗБАВЉА НИКОГА ОСИМ ОНОГА КОЈИ ОПРАШТА ДУЖНИЦИМА СВОЈИМ ...

Онај ко из душе не опрости дужницима и чије срце није чисто пред Богом од сваког незадовољства према брату своме и које не сија светлошћу помирења са ближњима, тај се лишава Божије благодати и предаје се искушењима лукавога, а да би очистио своје грехе мора научити да буде благонаклон према другима. Искушење је закон греха који је био припремљен (од лукавог) првом човјеку, а лукави је ђаво који је увео првог човјека у грехопад, тако што га је саблазнио и увукао у грех, кушајући га оним што му је Бог забранио, и човјек је тако нарушио Божију заповест. Плод свега тога је био губљење бесмртности.

свети ТЕОФАН Затворник (+ 1894) 

ИСКУШЕЊЕ ИЛИ КАЗНА

Сједињење човекове душе са Богом, што је и сама суштина унутрашњег делања, није нешто што зависи од нас. Господ посећује душу и она заједничари са Њим. Душа се пред Њим радује и Он је испуњава духовном топлином. Господ се потом повлачи, душа одједном остаје празна и сама не може ништа да учини док се Добри Посетилац људских душа поново не врати.Господ се повлачи да би искушао душу, или, пак, да би је понекад казнио. То се не дешава толико због спољашњих сагрешења, колико због неког унутрашњег зла које је душа прихватила.

ДУШЕВНА СВЕТЛОСТ И ТАМА

Колико си већ пута постајао свестан дужности коју ти налаже савест - дужности да останеш са Богом, не стављајући ништа и никога изнад Њега? Можда те свест о овој дужности никада није ни напустила. Нека она непрекидно преовладава у теби, јер је, на крају крајева, то наш истински циљ. Када смо са Господом, и Господ је са нама - тада је све светлошћу обасјано. Када се подигну завесе и сунце засија, соба се испуњава светлошћу. Ако навучеш завесу на један прозор, биће тамније, а кад их навучеш на све прозоре, у соби ће бити потпуни мрак. Тако је и са душом. Када је свим својим силама и осећањима окренута Богу, све је светло, радосно и смирено. Међутим, када пажњу и осећање усмери ка чему другом, светлост се умањује. Што је више ствари које окупирају душу, то је већа тама обузима и на крају може наступити потпуна тама. Она не наступа само од помисли, колико од осећања. С друге стране, мање је вероватно да ће таму донети тренутак у којем нас обузму осећања, у поређењу са непрекидном страственом везаношћу за неки предмет. Међутим, очигледно је да од спољашњег грехотворења наступа тама над тамама.

ЗАШТО ПОНЕКАД ТУГУЈЕМО

Зашто се после дужег разговора са неким осећаш тужним? Зато што се током разговора твоја пажња одваја од Бога. То Господ не може да прихвати и Он те опомиње тако што те чини тужним. Навикавај се да, без обзира шта чинио, непрекидно будеш са Господом. У Његово Име чини све, трудећи се да све ускладиш са Његовим заповестима. Тако никада више нећеш бити тужан, јер ћеш увек имати на уму да Богу чиниш.

Охолост долази пред погибао (Прич.16,18). Дакле, ради се о томе да треба да одбијамо зле мисли, ако не желимо да падамо. Међутим, о чему се води најмања брига ? Баш о мислима. Њима се дозвољава да се пропињу колико и како хоће. Нико не мисли да их треба укротити и усмерити ка неком корисном и разумном занимању. И тако се у тој унутрашњој гужви прикрада ђаво и полаже у срце зло, обмањује га и подстиче на рђавштину. И сам не пр

имећујући како, човек постаје спреман на зло. И њему остаје - или да испуни зло које је сковано у срцу, или да се бори. Но, тешко нама што се овог другог готово нико не лаћа, него [готово] сви, као везани, иду ка злу.  

Туга се рађа од малодушности, лењости и празнословља.