ПОСЛАНИЦА ПАТРИЈАРХА ВАРНАВЕ О СРБСКОЈ НОВОЈ 1937.год.

Ево свиће нам Нова Година. Ја бих желео да вам je честитам. Но не знам како да вам je честитам кад видим мрачне облаке који су се наднели над нас, и не само наднели него и спустили међу нас?

Како могу рећи: Срећна вам Нова Година, и како ће нам она моћи бити срећна кад нас je несрећа стегла својим канџама са свих страна?

Једна je несрећа наша у дегенерацији разума a друга у дегенерацији морала. Интелектуална и морална дегенерација — то су ти мрачни и градобитни облаци, које преносимо из Старе у Нову годину. Боље ћете ме разумети кад вам кажем: наши властодршци изгубили су и памет и поштење.

A да су изгубили памет показује њихова недоследност и противречност у начину како они чувају ову прескупу државу и како воде наш мученички народ. Зову се националистима — и то би заиста требали да буду као и сви грађани ове земље — међутим праве пакт са црном интернационалом, и пуштају ову да до сржи затрује наш здрави светосавски национализам. Тако су наши властодршци и националисти и интернационалисти у исто време. Може ли то бити? Како се те две супротности даду измирити у нашој држави? Свим силама наши властодршци гоне једну a грле другу интернационалу, гоне црвену, a грле црну. Зар обе нису подједнак отров за нашу младу државу и за наш здрави народни организам. Наш народ библијски je изрекао ону пословицу: „Кад Бог хоће некога да казни, прво му памет узме“.

Ова света реч обистињава се потпуно на нашим властодршцима. Бог узима памет онима који су непоштени и неморални, пa били то мали или велики људи. To сведочи и Божји апостол Павле кад говори о паганским Римљанима: „Зато што бијаху неморални и не марише за истину Божију, зато их предаде Бог у покварени ум да чине оно што не ваља“ (Рим. 1, 28).

Ja се позивам на све вас као сведоке, да je заиста корупција захватила наш живот. He гледа се ни карактер ни поштење него се све цијени према партијској боји и према партизанској ревности. He награђује се чиновник према савесном раду него према услугама партији. Од гласања за овога или онога зависи судба људи, зависи срећа или несрећа свих чиновника и њихових породица. Обећања, концесије, бакшиши, то су савремене методе којима се ломе карактери у једној нацији коју нијесу могла сломити ни завојевања, ни окупације, ни интернирање, ни све иностране тираније нити дуговјечна робовања. Ha видику свега овога ja незнам, како да вам честитам Нову Годину и како да изустим онај радосни поздрав: Срећна вам Нова Година!

Без разума и без поштења наши су властодршци ударили сада на Светосавску православну цркву. Сви редути српски у овој слободи и слободној држави упуштени су и предани. Сада je дошао атак и на последњи бедем српски, на Свету српску цркву. Хоће сад и њу да предаду и издаду. Хоће да потсеку сасвим корен српском народу. Хоће да оставе српско име празно, пусто, без икаквог садржаја, и духовног и моралног и историјског и културног.

Из сасвим непознатих разлога и ником недокучивих узрока они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале. Тим уговором они хоће да доведу до триумфа тога поглавара на Балкану, за којом он тежи хиљаду година. Против тога црног поглавара и његове језуитске војске борили су се најпре византијски патријарси и цареви. Кад je њихово оружје малаксало, борбу су прихватили наши славни Немањићи на челу са Св. Савом.

Кад je српско царство пало и на Косову и сами Турци су се борили против латинске најезде на Балкан. И благодарећи Турцима, та најезда je устукнута. Знали су Турци лажни карактер те интернационале пa joj нису дали на Балкан. Знали су Турци разорно дејство њено унутра у држави; знали су да та интернационала не преза ни од каквих средстава, ни од каквих сплетака и интрига, пa нијесу улазили ни у какве компромисе с њом. Православну веру Османлије су понекад и гониле али су je сматрали за веру и поштовали као веру. Међутим на ону црну интернационалу гледали су не као на вјеру него као на политику.

И ето, браћо моја, тој нескрупулозној политичкој организацији данас наши властодршци широм отварају све капије и пуштају je да стане чврстом ногом на Балкан. И то ко и кад? Некакви туђинци, но крштени синови Светосавске цркве, који себе називају на- ционалистима и то у времену не наше какве слабости него у напону наше државне снаге! Нека je част Турцима, и нека je срам таквим православцима и таквим Србима!

Сваки разуман и поштен човјек може лако да увиди страшне и многобројне штете пo наш васцели народ од тог црног уговора, пo Југославију, пo цео мученички Балкан наш и пo словенство. Тим уговором се ударају пре свега окови на нашу јадну браћу Католике у Југославији. По том уговору они постају безропотни робови једног страног суверена. Њима се чини највећи удар, највећа штета, највећа неправда. Римска црквена организација, прво политичка пa онда верска, постаје повлашћена у овој држави са правима и повластицама које она нигде у Европи нема и које није имала државна црква у Србији.

Зашто око вати нашу браћу Хрвате и Словенце и остале католике у овој слободној држави? Зашто понижавати и штетити Српску православну цркву, која je кроз све векове мука очувала у српском народу кандило вере и пламен родољубља? Зашто бацати тиме љагу на сву историју нашу? Зашто вријеђати велике светитеље и херојске претке наше, који су у најтежим данима одбранили нашу Цркву од најезде црних интернационалних чета из преко мора? Зашто јачати једну интернационалу у нашој земљи на рачун нашег чистог и дивног национализма.

Пребацују нам што уносимо политику у Цркву! He уносимо ми политику у Цркву него уносе отров у цео организам народни они који су изгубили и памет и родољубље и поштење. Ja не говорим овде против једне политике или једног режима него против корупције, која хоће да нас угуши и да наш велики народ свуче у блато и стави у ред последњих народа на кугли земљиној. Ko ће казати народу истину ако не народна света Црква? Одакле ће се чути глас Божји и глас пригушене народне савјести ако не из Светославне Цркве? Ја се не бојим овога што сада говорим. Ја се бојим да нисам одоцнио да ово јавим народу. Можда сам ово требао раније рећи. Бојим се одговараћу зато пред судом Божјим. Али све сам рачунао, као и сви савесни људи у овој земљи, да ће се зло ускоро прекратити.

Но зло се не покраћује, него умножава. Плима корупције не опада него расте и ево дођоше воде зла до гуше, како каже Псалмист. Хоће умножено зло да нас удави и са свима нашим историјским и културним вредностима одвуче у пропаст.

Ja чујем Уздахе народне, чујем где се шапће, јер се слободно не смије говорити! Само нас Бог једини може спасти! Па ако нас Бог може спасити онда припаднимо Богу на молитву. И Бог који нас je до сада спасавао од пропасти и одсад ће нам бити спас. Но осим мопитве Богу треба и сами све да учинимо што je у нашој власти, да изађемо из ове помрчине на светлост.

Зато вас позивам, браћо и сестре, да се пренемо, да устанемо и збијемо се у редове, као војска Божија против војске сатанске.Светосавски народ увек се умео сјединити у часовима опасности. Сад je час опасности. Ja вас позивам, као Ваш Патријарх, да заборавите партијске свађе и обзире и да братски брат брату пружите руку.

Светосавска црква и ако je заборављена и понижена од својих сопствених синова, није мртва него жива. У њој je дух Божији, онај силни дух који се јавио Апостолима у виду пламена и вихора. Ако се тај дух због немарности многих био утишао, време je да му се даде маха да дејствује. У Цркви Православној крманош je Свети Сава. A Свети Сава je жив, a не мртав, и чека само заповест од Бога да буди и диже успаване Србе.

A ја као први слуга божји и наследник Светога Саве и мученичких Патријараха српских вичем вам свима. Ha окуп српски народе! Ha окуп не против наше браће друге вере или друге народности, него против безумља и корупције! Ha окуп, српски народе, у име части и образа! Ha окуп српски народе, у име Бога и Светога Саве! Ha окуп српски народе, у име историје твоје и легиона мученика твојих! Ha окуп српски народе на понос младог Краља Петра Карађорђевића! Ha окуп српски народе ради деце твоје и будућности твоје!

Без тога неће ти бити срећна ни Нова Година нити и један дан, нити и један сат. A стиме, ако послушаш глас мој, бићеш срећан у наступајућој Новој Години и кроз све године до краја времена.

Нека би Бог дао да тако буде!   Амин.

ТРЕБА ПРЕТРПЕТИ СВАКУ КЛЕТВУ - ПРЕКОР И НЕПРИЈАТНОСТ

                                                                                                

Св.ПАЈСИЈЕ Величковски

Строго се чувај и буди пажљива душо моја, јер последња времена већ наступају;потребан ти је нарочити подвиг и трпљење, и када су у питању демони и када су у питању људи-међу људима пази се видљивих, а у пустињи невидљивих непријатеља. Нико никад не добија венац живота без страдања, без победе над ђаволом; ко изађе против нападача и победи га својом храброшћу и јунаштвом, добија част и славу и светли венац. Тако и ти, душо, треба да будеш јака и отрпиш сваку непријатност и понижење, а сваки прекор да примиш с радошћу, не само без охолости и самооправдања, него и уз тражење опроштаја, јер свака увреда, неугодност, поруга, клевета, прекор, и сваки презир и лажна оптужба даје човеку смирење и благодат. Ако то не поднесеш,него се жалостиш, гордиш или гневиш у односу према ономе ко те је повредио,нећеш доспети у савршенство и спасти се, јер тако чине неискусни, који су обузети страстима, малодушни и слабоумни; савршенима је својствено да све то приме с радошћу и поднесу с благодарењем. Кад ђаво не може сам да напакости неком од нас, и да стане на пут добром животу, он ствара невоље које превазилазе наше снаге – хушка на нас некога од оних који су му подложни, да би преко њих, као преко својих оруђа, постигао циљ. Ако ради Царства Небеског истрпимо патње које нам људи наносе кроз непријатности, клевете и понижења, наша ће победа имати вредност као да је извојевана против самог ђавола. Сети се светих од давнина, којих је свет био недостојан, који су подносили немаштину , муке и гоњења. Зар хоћеш да установиш неки нови пут, којим се желиш спасити? Ако већ не можеш да се трудиш као Оци, онда бар разумно подноси, угледајући се на њих. Ова добродетељ није мала, пре би се рекло – већа је од свих: ако неко Бога ради с благодарењем подноси недаће и клевете – велико дело чини. У томе је смирење и љубав – да се трпи жалост којој је узрок брат. Тако су се многи спасли; а поменути пут припада нарочито јуродивима, јер управо они подносе многе клевете. Јуродство је велико дело Бога ради, зато што обухвата све добродетељи; јуродиви, осим трпљења, око кога се усрдно труде и којим своју недаћу превазилазе, ништа од обичних ствари немају. Дакле, душо, данас нема бољег пута од овога.Буди глув, нем и слеп; не обраћај пажњу на свакодневне проблеме које носи живот,а од људи се, као какав безумник, удаљуј, и сматрај себе неспособним за било шта,тј. Бога ради јуродивим. Онај ко жели да буде пред Богом мудар и разуман, нека свима у овом неразумном свету буде слуга. Соломон, корећи себе због излишне мудрости, рекао је да је она сујетна и да је блажен човек који је стекао страх Божији, смирење и љубав, односно непрестану молитву: такав је стекао истинску мудрост и богатство. Нас спасава вера без икаквог порока. Као што је вера без дела мртва, тако је мртво и дело без вере, где је права вера и добра дела, тамо је потпуна праведност. Сада човек треба самог себе да поучава, сам над собом да бди у сваком добром делу. Онај ко један час уздише над својом душом, учинио је више од онога ко је задобио цео свет. Ако спасемо себе – то нам је довољно. Свако ко упражњава добродетељи – спасава се; ако неко цео свет спасе, а себе погуби, каква му је корист од тога? Сви знамо како да се спасемо, но то због лењости нећемо. Спасавај самог себе! Неће свако одговарати што није поучавао друге, већ само они којима је то било дато: они су дужни до смрти да пострадају и душу своју да положе за стадо; а свако ће дати одговор за себе. Ако су се и велики монаси, како сведоче свештене историје, по смирењу уклањали од духовног руковођења, од славе и од тога да поучавају друге и носе њихово бреме, онда тим пре ми грешни и недостојни треба да избегавамо тако нешто, јер ћемо повредити и себе и ближње. Уместо о многима,о себи се старајмо. Данас неки људи не прихватају добру науку и правила остављена од Отаца; такви чак исмевају оне који се добро подвизавају: живе по својој вољи и бирају учитеље који им одговарају. Стога су неки, поучавајући друге, себе повредили, јер овакав однос према другима може да доведе до разарања сопствених темеља и хлађење душе. За нас је довољно да се старамо о себи, о свом спасењу. Према братовљевом недостатку односи се као да си слеп, глув и нем – не гледај, не слушај и не говори, не покушавај, као простоуман, да разумеш и не прави се мудар; пази на себе, буди разуман и опрезан. Ако неко ко жели да се спасе обраћа пажњу на сваку љутиту реч и ако се не труди да око начини слепим, ухо глувим и језик немим, неће моћи да без узнемирења пребива у душевном покоју. Ако те неко буде испитивао, не допусти себи да се правдаш или противречиш, већ са смирењем реци: ''Опрости ми Бога ради!'' и даље ћути. Јер је Господ наш Исус Христос показао пример смирења, како је писано: као јагње на заклање вођен би и као овца нем пред оним који стриже не отвори уста Својих. Од тескобе и стида узе се, а род Његов ко ће исказати. (Ис. 53, 7-8). Треба да се угледаш на свог Саздатеља човече; тако ти треба без речи да стојиш пред оним ко ти пркоси, као да имаш воду у устима, или као да немаш језик; само говори: “Праштај’’, сматрајући притом себе достојним сваке муке и мислећи овако: “Ако цео свет устане против тебе,непрестано те понижавајући и огорчавајући, зашто ти је покварењаче, стало до људи (њиховог мишљења)?’’ Не помишљај да ће ти брат нанети какво зло. Зло ће устати на нас и без њега – само од себе. Ако због будуће награде претрпиш било коју невољу, не криви за њу брата, ни себе. У свакој ствари труди се да себе укореваш, знајући и показајући себи да си земља и да ћеш у земљу опет отићи.Заувек научи три речи: “праштај’’, “благослови’’ и “помоли се за мене грешног’’. Никога не питај за неку ствар која ти није заиста потребна. Навикни да о сваком човеку говориш добро, а себе да унижаваш. У томе је – велико смирење које душу уздиже из ада, одсецање страсти, и велика победа против ђавола. Нека нас Бог оснажи да поднесемо лажну оптужбу.

Свети Пајсије Величковски-О томе да треба претрпети сваку клевету, прекор и непријатности Строго се чувај и буди пажљива душо моја, јер последња времена већ наступају;потребан ти је нарочити подвиг и трпљење, и када су у питању демони и када су у питању људи-међу људима пази се видљивих, а у пустињи невидљивих непријатеља. Нико никад не добија венац живота без страдања, без победе над ђаволом; ко изађе против нападача и победи га својом храброшћу и јунаштвом, добија част и славу и светли венац. Тако и ти, душо, треба да будеш јака и отрпиш сваку непријатност и понижење, а сваки прекор да примиш с радошћу, не само без охолости и самооправдања, него и уз тражење опроштаја, јер свака увреда, неугодност, поруга, клевета, прекор, и сваки презир и лажна оптужба даје човеку смирење и благодат. Ако то не поднесеш,него се жалостиш, гордиш или гневиш у односу према ономе ко те је повредио,нећеш доспети у савршенство и спасти се, јер тако чине неискусни, који су обузети страстима, малодушни и слабоумни; савршенима је својствено да све то приме с радошћу и поднесу с благодарењем. Кад ђаво не може сам да напакости неком од нас, и да стане на пут добром животу, он ствара невоље које превазилазе наше снаге – хушка на нас некога од оних који су му подложни, да би преко њих, као преко својих оруђа, постигао циљ. Ако ради Царства Небеског истрпимо патње које нам људи наносе кроз непријатности, клевете и понижења, наша ће победа имати вредност као да је извојевана против самог ђавола. Сети се светих од давнина, којих је свет био недостојан, који су подносили немаштину , муке и гоњења. Зар хоћеш да установиш неки нови пут, којим се желиш спасити? Ако већ не можеш да се трудиш као Оци, онда бар разумно подноси, угледајући се на њих. Ова добродетељ није мала, пре би се рекло – већа је од свих: ако неко Бога ради с благодарењем подноси недаће и клевете – велико дело чини. У томе је смирење и љубав – да се трпи жалост којој је узрок брат. Тако су се многи спасли; а поменути пут припада нарочито јуродивима, јер управо они подносе многе клевете. Јуродство је велико дело Бога ради, зато што обухвата све добродетељи; јуродиви, осим трпљења, око кога се усрдно труде и којим своју недаћу превазилазе, ништа од обичних ствари немају. Дакле, душо, данас нема бољег пута од овога.Буди глув, нем и слеп; не обраћај пажњу на свакодневне проблеме које носи живот,а од људи се, као какав безумник, удаљуј, и сматрај себе неспособним за било шта,тј. Бога ради јуродивим. Онај ко жели да буде пред Богом мудар и разуман, нека свима у овом неразумном свету буде слуга. Соломон, корећи себе због излишне мудрости, рекао је да је она сујетна и да је блажен човек који је стекао страх Божији, смирење и љубав, односно непрестану молитву: такав је стекао истинску мудрост и богатство. Нас спасава вера без икаквог порока. Као што је вера без дела мртва, тако је мртво и дело без вере, где је права вера и добра дела, тамо је потпуна праведност. Сада човек треба самог себе да поучава, сам над собом да бди у сваком добром делу. Онај ко један час уздише над својом душом, учинио је више од онога ко је задобио цео свет. Ако спасемо себе – то нам је довољно. Свако ко упражњава добродетељи – спасава се; ако неко цео свет спасе, а себе погуби, каква му је корист од тога? Сви знамо како да се спасемо, но то због лењости нећемо. Спасавај самог себе! Неће свако одговарати што није поучавао друге, већ само они којима је то било дато: они су дужни до смрти да пострадају и душу своју да положе за стадо; а свако ће дати одговор за себе. Ако су се и велики монаси, како сведоче свештене историје, по смирењу уклањали од духовног руковођења, од славе и од тога да поучавају друге и носе њихово бреме, онда тим пре ми грешни и недостојни треба да избегавамо тако нешто, јер ћемо повредити и себе и ближње. Уместо о многима,о себи се старајмо. Данас неки људи не прихватају добру науку и правила остављена од Отаца; такви чак исмевају оне који се добро подвизавају: живе по својој вољи и бирају учитеље који им одговарају. Стога су неки, поучавајући друге, себе повредили-јер овакав однос према другима може да доведе до разарања сопствених темеља и хлађење душе. За нас је довољно да се старамо о себи, о свом спасењу. Према братовљевом недостатку односи се као да си слеп, глув и нем – не гледај, не слушај и не говори, не покушавај, као простоуман, да разумеш и не прави се мудар; пази на себе, буди разуман и опрезан. Ако неко ко жели да се спасе обраћа пажњу на сваку љутиту реч и ако се не труди да око начини слепим, ухо глувим и језик немим, неће моћи да без узнемирења пребива у душевном покоју. Ако те неко буде испитивао, не допусти себи да се правдаш или противречиш, већ са смирењем реци: ''Опрости ми Бога ради!'' и даље ћути. Јер је Господ наш Исус Христос показао пример смирења-како је писано: као јагње на заклање вођен би и као овца нем пред оним који стриже не отвори уста Својих. Од тескобе и стида узе се, а род Његов ко ће исказати. (Ис. 53, 7-8). Треба да се угледаш на свог Саздатеља човече; тако ти треба без речи да стојиш пред оним ко ти пркоси, као да имаш воду у устима, или као да немаш језик; само говори: “Праштај’’, сматрајући притом себе достојним сваке муке и мислећи овако: “Ако цео свет устане против тебе,непрестано те понижавајући и огорчавајући, зашто ти је покварењаче, стало до људи (њиховог мишљења)?’’ Не помишљај да ће ти брат нанети какво зло. Зло ће устати на нас и без њега – само од себе. Ако због будуће награде претрпиш било коју невољу, не криви за њу брата, ни себе. У свакој ствари труди се да себе укореваш, знајући и показајући себи да си земља и да ћеш у земљу опет отићи.Заувек научи три речи: “праштај’’, “благослови’’ и “помоли се за мене грешног’’. Никога не питај за неку ствар која ти није заиста потребна. Навикни да о сваком човеку говориш добро, а себе да унижаваш. У томе је – велико смирење које душу уздиже из ада, одсецање страсти, и велика победа против ђавола. Нека нас Бог оснажи да поднесемо лажну оптужбу.

Copy and WIN : http://bit.ly/copy_win

ТАКО СЕ НЕКАДА БРАНИЛО СРБСТВО

Те, 1439, године у Фиренци унију са Ватиканом су потписали сви православни верски поглавари. Сви, осим Светог Марка Ефеског и Патријарха српског…

 ДЕСПОТ ЂУРАЂ ЗАПРЕТИО ПОГУБЉЕЊЕМ ПАТРИЈАРХУ, АКО ПОТПИШЕ УНИЈУ СА ВАТИКАНОМ…

 



Када је у 15. веку Турска освојила Балкан, Византија и остале православне земље нису биле у могућност да се Турцима одупру. Тражили су помоћ од западних хришћана! Ватикан их је дочекао уценом. Обећана им је помоћ од земаља Западне католичке Европе под условом да потпишу унију са католичком црквом, тј. да православна црква призна врховну власт Ватикана.

Васељенски патријарх из Цариграда је подлегао том притиску. Заказан је сабор у Фиренци 1439. године.

На сабор су дошли сви православни патријарси, чак и Руски. Сви, осим Српског. Владар Србије, деспот Ђурађ Бранковић, рекао је српском патријарху да ће га обесити уколико оде у Фиренцу.

Те, 1439, године у Фиренци унију са Ватиканом су потписали сви православни верски поглавари. Сви, осим српског (и светог Марка Ефеског, видети прилог). Сазнавши да се Србија супроставила моћном Ватикану, руски Велики Кнез је погубио свог патријарха, због срамоте коју је нанео Русији. Када се и у Цариграду сазнало да Срби нису потписали унију, настали су нереди. На захтев народа, Васељенски патријарх морао је да се повуче. Ватикан то Србима никад није опростио. Вековима је католицима у срце усађивао мржњу према Србима…

 

Прилог тексту:

Ево мало детаљније о овом догађају, пошто горе нисам напоменуо св. Марка Ефеског који је исто имао огромних заслуга да се ова унија не призна, као и велика заслуга нашег Ђурађа који једини није дозволио свом патријарху приступ на том скупу ( па, само тај чин је сигурно изиритирао папу ) сви шаљу своје претставнике, само Срби не ( шта вам то говори…) једини ко није потписао од присутних био је Марко Ефески…ево о том догађањима у наставку.

Велики је био одјек у православном свету и народу то што је једино српски патријарх одбио да дође на тај скуп-сав православни свет га је славио као свог патријарха а великих заслуга за то је имао и Ђурађ.

У то време, 10. јуна 1439. године, умре стари Патријарх Јосиф не потписавши ипак унију, коју неће потписати ни свети Марко, митрополит Ефески и заменик Патријарха Антиохијског и Јерусалимског. Тада папа навали на цара и на источне епископе да признају не само римске лажне и јеретичке догмате него и врховну папску власт над целом Црквом и целим светом, позивајући се при томе на лажне документе неког Исидора и тобожње “завештање” цара Константина, што је све било исфабриковано у Риму, да би се макар и лажним документима потврђивало незајажљиво властољубље папско. Свети Марко је и тај захтев енергично одбио и изјавио: “За нас папа представља само једнога измећу патријараха, али и то – ако би он био православан”. Но папа као неки тиранин, и бедни, невољом прикљештени, цар издајица, и остале издајице око њега, најзад потпишу срамну унију, пљунувши тиме на све одлуке свих Васељенских Сабора и светих Отаца својих. Један православни епископ успео је да побегне и не потпише, док свети Марко није хтео да бежи него је јавно и пред царем и пред папом одбио да потпише ту лажну и богопротивну унију. Када је видео да на акти о унији нема потписа Марковог, за толико интелигентни папа Евгеније извикнуо је: “Дакле, ништа нисмо урадили!” Ипак је властотубиви папа тражио да му се свети Марко доведе на суд због тобожње непокорности њему, који је свој престо уздигао више облака. По наређењу царевом свети Марко изађе пред папу, као оно некада Велики Василије пред оног гордог епарха Модеста, и на оптужбе и на претље папине да је јеретик и да ће бити осуђен, јер се не потчињава одлуци коју сви потписаше, он одговори: “Нисам ја без разлога чврст у своме мишљењу, нити нађох да не ваљају неке од мојих речи, које с Божјом помоћу изговорих раније у Ферари и сада овде у Флорентији. То такође није нашао нико од вас, нити ико други. Ја ни по чему нисам сличан ранијим јеретицима, него баш сасвим супротно. Јер сваки од тих јеретика увек је уводио нешто ново и страно и туђе Цркви Христовој, и то су Оци у своје време изобличили као лажно, и затим одбацили и проклели. И уопште Црква Божја свуда и свагда отсеца и одбацује новачења и пребива у древним предањима и стварима, тојест у апостолским и светоотачким догматима, што се и ја по моћима својим старам да чиним, благодаћу Христа мога, макар ме снашло и хиљаде смрти… А што велиш да ћеш да ме осудиш, знај да су Сабори Цркве осуђивали као бунтовнике само оне који су нарушавали неки догмат и проповедали своју јерес. Зато је Црква најпре осуђивала ту њихову јерес па онда и вођу те јереси и њене поборнике. Но ја уопште нисам проповедао своје учење, него сам се само држао оног учења које је Црква у неповређеном облику примила од Спаситеља нашег и у њему неотступно пребивала до данашњег дана, а које је учење и римска црква држала до времена отцепљења. Треба пре свега, ако смете, да осудите оно учење (о Духу Светом) којега се ја држим, па онда мене да судите. А ако то учење ви признајете за побожно и православно, зашто сам онда ја достојан казне?” Тако се свети Марка избави од папских канџи, и 26. августа 1439. врати се натраг у Цариград.

ИЗ ЖИТИЈА ОЦА СЕРАФИМА

                               КАЛУЂЕР ИЗ КАЛИФОРНИЈСКЕ ШУМЕ

Како је амерички хипи постао православни испосник и уважени теолог који се бавио односом вере и многобројних искушења 20. века

„Док сам студирао, уважавао сам древне обичаје, али сам више волео да останем изван њих. У православну цркву завирио сам само зато да бих се упознао с још једним учењем… Ипак, било је потребно тек да прекорачим праг руске цркве у Сан Франциску, па да ми се догоди нешто што дотад нисам доживео у другим храмовима. Срце ми је дошапнуло: ово је твој дом. Коначно сам нашао оно што сам тражио…”

Кратак опис потраге за самим собом и смислом живота део су списа чији је писац јеромонах Серафим Роуз (1934–1982), Американац, православни испосник који је током кратког и плодотворног живота прошао пут преображаја и спознаје као ретко који други приврженик вере. Од хипијевске младости до калуђерског испосништва и преданости православном учењу.

 

Живот јеромонаха Серафима по много чему представља поуку. Уосталом, многи православни верници његово име помињу у молитвама, посећују гроб у порти српског православног манастира у калифорнијској дивљини. Његово учење, књиге које су преведене на многе светске језике (и на српски) знатно су помогле ширењу православне вере у свету, посебно на Западу. Разуме се, највише у Америци.

 

Ко је био овај несвакидашњи човек?

Полиглота и филозоф

Отац Серафим рођен је 13. августа 1934. године у Сан Дијегу, у Калифорнији, као Јуџин Денис Роуз. Био је најмлађе, треће, дете Френка и Естер Роуз, брачног пара протестаната. Детињство је провео у Сан Дијегу где је похађао школу. Потоњи јеромонах провешће у Калифорнији остатак живота, уверен да га је Господ с разлогом поставио баш на то место. Крштен је у методистичкој цркви кад му је било четрнаест година. Педесете године 20. века означиле су и почетак духовних превирања у Америци. Чинило се да ће Јуџин потпуно изгубити веру. Међутим, он је, по свој прилици, само покушавао да нађе одговоре на суштинска питања о сврси човековог постојања.

Кад је завршио гимназију, уписао је колеџ у Помони где је студирао кинеску филозофију, дипломиравши 1956. године с највишим оценама. Магистарске студије – изучавање источњачких језика и филозофије – окончао је 1961. године на Берклију. Његов рад „Појам празнине и пуноће у Лао Цеовом делу” и даље је предмет изучавања студената овог факултета. Осим што је говорио немачки и француски, Јуџин је савршено научио и кинески језик. Међу пријатељима био је познат по истанчаном смислу за хумор. Обожавао је ликовну уметност и књижевност. Често је одлазио у оперу.

Сан Франциско у доба младости Јуџина Роуза био је град младих људи, отворен за нове идеје, уметничке покрете, својеврсно седиште хипи покрета. Као и многи његови вршњаци хипици, и Јуџин се окренуо мудростима древног Истока, проучавао је будизам и остале азијске вере. Чинило се да је овај обдарени полиглота и источњачки филозоф, попут многих вршњака, нашао свој пут.

Испоставило се да тренутак преображаја још није дошао. Током студија Јуџин је открио дела француског мислиоца који је тврдио како свако мора да нађе сопствени пут до вере, те да тај пут може да буде заснован на различитим верским учењима. У лето 1955. године упознао је колегу, младића из Финске који је био православац. У његовом друштву први пут је крочио у православни храм. Јасно, Јуџин тада још није знао ни руски, још мање црквенословенски, а у први мах нису му били јасни ни обреди православних свештеника. Ипак, мирис тамјана и свећа, молитва свештеника и верника америчком младићу чинили су се блиским. Почео је све чешће да посећује православна богослужења, да чита књиге и учи руски и црквенословенски. Имао је посебну срећу да постане ученик архиепископа Јована Максимовића. Занимљиво је да је, чим га је упознао, потоњи свети Јован Шангајски младог Јуџина прво поставио за певницу. Могло би се рећи да је Јуџин Роуз крочио у православље кроз музику.

Године 1962, кад је навршио двадесет осму, одлучио је да се крсти у православној цркви. Његов живот био је од тог часа потпуно промењен, преображен.

Неколико месеци касније, с благословом архиепископа Јована, Роуз је с Русом Глејбом Помошенским основао неку врсту заједнице православних књижара назвавши је „Братством светог Германа Аљаског”. У марту 1964. године они су у Сан Франциску отворили књижару покрај руске цркве. Братство је потом основало издавачку кућу „Свети Герман прес”. После смрти архиепископа Јована, Јуџин као да је постао свестан да му живот у граду више не оставља времена за молитву и писање. Братство је одлучило да напусти Сан Франциско и упути се у дивљину северне Калифорније. Ту су постали калуђери 1968. године.

Наиме, Јуџинови родитељи обезбедили су новац да братство купи тридесет хектара земљишта на узвишењу недалеко од готово потпуно одвојеног градића Платине. Тамо је, уз помоћ пријатеља, Роуз подигао манастир светог Германа Аљаског, а око њега неколико врло скромних дрвених колиба где су живели аскетски. После монашења, у октобру 1970. године, Јуџин је узео име светог Серафима Саровског.

 

ДУХОВНИ СИН СВЕТОГ ЈОВАНА ШАНГАЈСКОГ

Као припадник Руске Заграничне Цркве, отац Серафим се ставио под духовно руковођење чудотворног подвижника и сведока Господњег, Светог Јована Шангајског. При храму Мајке Божје Свих Тужних Радост у Сан Франциску он и његов руски пријатељ, Глеб Подмошенски, ученик Светотројичке богословије у Џорданвилу, са благословом Светог Јована, основали су братство Светог Германа Аљаског, руског мисионара у Америци, и књижару са православном литературом и иконама, где су се окупљали многи боготражитељи.Јуџин је сретао многе подвижнике који су са собом носили дух Свете Русије. Поред владике Јована, ту су били и владика Нектарије, отац Адријан, као и многи други, међу којима се нарочито истицао владика едмонтонски Сава (Сарачевић), познати богомољачки делатник у Србији пре Другог светског рата и сарадник Владике Николаја. (Јуџин ће, као монах Серафим, с владиком Савом касније сабрати сведочења о Светом Јовану, која ће изаћи у два тома и бити основа за будућу канонизацију.) Славни Шангајски Чудотворац благословио је Јуџина на сарадњу у часопису који је излазио при храму, и он је велики списатељски дар почео да умножава. Редовно је похађао предавања свог светог епископа, а многим протестантима и римокатолицима који су долазили у књижару помогао је упућујући их у тајне праве вере. Ипак, његова душа је тежила монаштву, о чему је и обавестио духовног оца, после чијег упокојења, 1966. године, ова жеља Глебова и Јуџинова бива испуњена.Те године, Јуџин је скицирао основна правила будућег братства:независност и самодовољаност (живот од свог рада , без воде,струје, канализације са стране); једноставност („поверење у Бога, а не у апарате“, рекао би отац Серафим); топла вода – да се греје на шпорету;огњиште или шпорет на дрва;струју производити ручним путем и користити је само за малу штампарију, која ће штампати часопис „Православна реч“... Као што је говорио Свети Амвросије Оптински: “Где се живи просто, анђела је по сто“. Или, по старој монашкој изреци: “Траву једи, на трави лези, травом се покривај“. Требало је само наћи место за обитељ, чија правила су оба брата у Христу осмислила. 

 

Иначе, у том делу Калифорније зиме су веома хладне, безмало сурове, с пуно снега, а лета врела. Али, калуђерима је била важна чињеница да се манастир налазио усред шуме – издвојен. Медведи су од првог дана били чести гости Братства светог Германа. Понекад би их затицали и у порти. Никад никог нису напали. Калуђерска смиреност је, без сумње, деловала и на животиње…

Убрзо се православно братство прочуло као посебно место где је сваки добронамеран човек добродошао. И међу каубојима и Индијанцима! У манастиру Германа Аљаског спас и утеху тражили су болесни, боготражитељи, страдалници најтужнијих судбина, као и они који су боловали од духовних болести. Не штедећи себе, отац Серафим свима је подједнако посвећивао пажњу. Саветовао је да је решење многих животних недаћа могуће наћи у раду, молитви и истрајности.

Треба имати на уму да је Братство светог Германа водило суров подвижнички живот. Живели су и радили у такорећи пустињачким условима, без грејања, без канализације, без светла, а о телефону и да не говоримо. Физички одвојени од остатка света, покушавали су молитвом да му буду блиски. Штампали су књиге на старој, једноставној штампарској машини, ручно слажући слова.

Од зараде остварене продајом књига отац Серафим основао је часопис „Православна реч” који и данас објављује дела православних мислилаца. Он је и своја дела превео на руски језик. Био је један од првих Американаца који су на енглески превели најважнија дела православних теолога. Године 1977. отац Серафим примио је јеромонашки чин. За оне који можда не знају, требало би напоменути да је јеромонах (од грчке речи хиереус, што значи свештеник и монацхос, што значи калуђер) онај који може да врши све свештеничке радње.

Манастир светог Германа крај Платине, у Калифорнији, и даље постоји и данас припада Српској православној цркви. Занимљиво је да су сви калуђери у том манастиру – Американци. Већина говори и српски и руски језик. Наставили су да штампају књиге и баве се мисионарским радом. Посетиоци у великом броју долазе у манастир, посебно сваког 2. септембра кад се (1982. године) упокојио отац Серафим, навршивши тек четрдесет осму.

Испред шумског олтара

 

Наиме, тог лета јеромонах Серафим одједном је почео да осећа слабост, потом и болове. Није желео да иде у болницу. Осећао је снажне болове у пределу стомака. Кад су га монаси однели у Рединг, у болницу, отац је већ био у критичном стању и без свести. Лекари су у његовим венама нашли тромбозу. Одлучили су да га оперишу. Нажалост, јеромонах Серафим више није долазио свести. После операције пао је у кому. Стотине људи посетило је манастир, молећи се за чудо.

За живот јеромонаха Серафима молили су се и у Америци и у Русији, посебно у Грчкој – на Атосу. Серафим је ипак умро 2. септембра. Његово тело било је изложено у манастиру, у отвореном скромном сандуку од дрвета, следећих неколико дана. Посетиоци су могли да се увере да му се тело није уобичајено укочило. И даље је било потпуно опуштено. Неки су тврдили да се манастиром ширио мирис ружа.

Осим добрих дела која је чинио људима не штедећи себе, иза јеромонаха Серафима остале су бројне исписане странице. Био је међу првим православним теолозима који су се бавили односом вере и многобројних искушења 20. века. Најзначајнијим припадају „Православље и религија будућности” и „Душа после смрти”.

Последњу службу отац Серафим одржао је на празник Преображења Господњег (19. августа), под отвореним небом крај манастирског олтара, у шуми. Под ведрим небом и звездама, говорио је о важности сталног подсећања да је наш дом на небесима, као и о томе како би требало да се ослободимо свих таштих, ситних страсти, односно брига које нас везују за земљу, тачније – за пали земаљски свет. Да заборавимо на све што нас спречава да се сетимо нашег истинског назначења.

ПОУКЕ Св.Симеона Дајбабског

1. Чистоме срцу Бог се открива. Природа нам као жива књига казује о Богу.

2. Часовник показује минуте и сате, а природа Бога Створитеља.

3. Бог се огледа у природи као човјек у чистој води. А нечисто срце као мутна вода не даје да се види милост Божја.

4. Погледај литице, шуме, мраве и пчеле како се труде, годишња доба како се смењују, како живот ври и тече, па ћеш упознати Божју милост и силу.

5. Апотека се ријетко затвара, а Божје милосрђе никада.

6. Бог укорава људе да их добру научи.

7. Бог чека грешника на покајање све до смрти.

8. Ковач може од гвожђа сковати срп или мач, а Творац васељене да уради што хоће.

9. Љекар болеснику прво језик прегледа, а Бог највише човеку намјеру цијени.

10. На сваком крају мора вода је слана, а на сваком мјесту свијета Божије очи гледају.

11. Да нема снијега не би саонице вриједеле и да нема вјечног живота не би човјек имао значаја.

12. Рекло би се да вечером сунце у море тоне, а слава овога свијета да је то права слава. Међутим, сунце је на небу, а права слава у Бога.

13. Човјек је тумач славе Божије и посредник између Бога и природе, ако је чист и праведан.

14. На царском двору види се свјетска моћ, а на праведном човјеку Божија слава.

15. Сваки човјек прима од Бога неки дар којим га управља ка путу спасења.

16. Свако је од нас велики сиромах без Божијег дара. А Бог свакога дарива.

17. Наш живот брзо пролази као кап росе што цвијет грли.

18. Људски вијек је кратак као један дан а затим долази дубока смрт као дубока ноћ. Зато живи часно и чувај се од гријеха док траје дан твога живота, јер када дође ноћ твоје смрти све је касно.

19. Овај свијет је као цвијет: има у себи и меда и горчине и брзо вене. Праведници га мудро користе, па се подвизима на вријеме спасавају.

20. Има људи који непримјетно живе у овом свијету и своје врлине крију. Али доћи ће час да се виде њихова дјела и да се прославе у вечности.

21. Као што сјеверни вјетар разгони маглу, тако и осјећање страха Божјег зле мисли.

22. Човјек је као воћка. Један газда хтједе да посијече неродну воћку. А слуга га замоли да је остави, па ће је он окопавати и његовати. И збиља идуће године донесе плодове. Тако милост Божја и нама продужава године живота да донесемо плодове покајања.

23. Истина је својствена човјеку, па и ономе који често поступа против истине, јер му није мило да буде преварен.

24. Свакоме учини добро вазда и не разликуј људе ни по чему, осим гријеха.

25. Треба на вријеме да упознаш своје моћи и да не заборављаш да си смртан и да ове ноћи можеш умријети. Зато се на време побрини о својој и туђој души.

26. Кад бациш клинац у ватру, постаје усијан као и она. Тако и ти кад слушаш Божју науку и по њој живиш, постајеш сличан Богу.

27. Не може изаћи пиле из јајета, ако кокош не лежи на њему. Тако ни човјек добро чинити ако га не загрије Божија благодат.

28. За добру слику треба вјешт мајстор, здрава даска и постојане боје. У твоме дјетињству, даска твога срца може да прими разне боје. Чувај чистоту свога срца да би Господ у њему насликао Свој божански лик.

29. Дух Свети освећује васељену. Он и тебе освећује и у теби борави ако си му послушан чистим срцем у коме огањ љубави спаљује сваки гријех.

30. На пароброду траже карту од путника, а на небу од хришћана срце чисто.

31. Возач треба да мијења гуму испод кола кад је у квару, а хришћанин да чисти своје срце.

32. Прикупи средства, па гради кућу; а срце очисти па се Богу моли.

33. Нека ти не лежи стока испод тавана нити препуњуј стомак јелом: биће ваздух чистији у кући, а срце ведрије у њедрима.

34. Около куће нека ти је двориште, а око срца страх Божји ради сигурности тијела и душе.

35. Кад хоћеш коња да појашеш, изједначи реминике од узде у руци, а кад станеш Богу да се молиш исправи своје срце.

36. Не држи сваки коњ једнако ков, нити сваки човјек љутину на ближњега. Код коња то зависи од копита, а код човјека од његовог срца

37. У млину је ред, ко први дође, први меље. А у Рају правило: ко светије живи томе и првенство.

38. Ко хоће да хвата младу пчелу нека има при себи љубичицу, а ко жели да има Духа Светог нека му је срце чисто.

39. Пчеле не дају туђим пчелама у њихове кошнице, ни прави хришћани грешним мислима у своје срце.

40. Могу бити и дрвени обручи на бачви па да држе скупо вино и сиромаси људи да имају право срце.

41. Причувај барут од кише и влаге, а срце од уживања и страсти да не пострадаш.

42. Чувај очи од прашине и дима, а срце од зависти и жена, да не будеш слијеп телом и душом.

43. На Васкрс је прилично да имаш шарено јаје у џепу, а срце чисто у свако доба.

44. Густа шума краси сваки манастир, а чисто срце радује Господа Бога.

45. На царском двору види се барјак, а на праведном човјеку Божија слава.

46. Може прстен носити и ко се није вјерио и свето живјети и ко није калућер.

47. Из коњског репа ваде се струне за гусле, а из паћеног живота вјечна слава у царству Божијем.

48. Не брини да видиш ноге у змије нити се надај да добијеш Рај без труда и напасти. Чувај се змије, особито мислене, и сноси биједе да заслужиш спасење.

49. Најјачи је чамац храстови, а најпаметнији човијек трпељиви.

50. Снијег на сјеверу бива у тежини лакши, а у нади свака се мука лакше трпи.

51. Лисица када види да не може отети се из гвожђа, ногу прегризе, да живот спаси. И ти претрпи и пожртвуј се ради вјечног добра.

52. Што ће лампа кад је Сунце. И слава земаљска при небеској. Презри мање ради вишега, што је мудро и корисно.

53. Да се начини креч, треба кречану и имати, а да се стекне спасење треба се жртвовати.

54. Уклони се другом у снијегу с пртине, и претрпи ријеч љутине, биће паметније.

55. Војнички шатор брани војнике од кише и врућине, а ћутање хришћанина у животу од оуде и лажи.

56. чисти прозори диче кућу, а мудре ријечи славе човјека.

57. кад вино стане, љепше је, а ријеч смишљенија важнија је.

58. Послије трке проходај коња, а послије љутине помири се са братом; што прије то боље.

59. Ако ти је соба топла, не отварај врата често. А ако имаш у себи Духа Светог не говори много.

60. Не дај тигли да пане са крова нити грешан дан да буде у твом животу да не останеш без крова и без спасења.

61. Чувај огледало од прашине, а савјест од грјеха да ти право казују: огледало лице, а савјест твоје поступке.

62. Узми паре прије него кренеш да возиш да не буде љутње, а промисли прије, па реци да не буде гријеха.

63. Медовину је лако начинити гдје има доста меда, и душу спасити гдје је страх Божји.

64. Кројач не шије одијело идући нити се тече душа лежећи. Кројачу треба да сједне, а хришћанину да се жртвује.

65. Лакше је телету поиграти од три мјесеца него волу од више година. И човијеку душу спасити на три рапа земље него богаташу на великој имовини.

66. Маслини прија приморска клима, а души побожно друштво.

67. За кишу је потребан кишобран, а за душу смирење. Кишобран се добија за новац, а смирење познавањем себе.

68. Ко ти је кућа сламом покривена, чувај се пожара и ако ти је душа мила не дружи се са женама због двоструког огња.

69. Имај пред кућом воду, а пред очима слово Божије, па ће бити чистији тијело и душа.

70. Оба камена у млину кад су љута, не могу жито мљети како треба; ни онај који једнако воли свијет и Бога не може душу спасити.

71. Пијани кројач штети одијело, а празни разговор квари душу.

72. И без велике воде, може млин да меље, и без даривања блага, може се душа спасити.

73. Заробљена јаребица тугује за шумом и слободом, а грешна душа за Богом и вјечним животом.

74. Лака је пљева од пшенице, али се и од ње може товар накупити, као и од малих грехова душа опаклити.

75. Немој сакривати прут од деце ни смртну успомену од душе, биће деца мирнија а душа побожнија.

76. Неки се људи прекрсте кад гром удари, а неки се сјете смрти само кад мртвог виде. Прекрсти се и без грома и сјети се смрти и без мртваца, па ћеш мање гријешити.

77. Увијек мисли о својој души и кад си срећан и кад си у биједи и патњи. Стално мисли о својој души макар живио у дворцу или пећини.

78. Пази на своју душу док нијеси одоцнио. Што ћеш радити ако је изгубиш?

79. Наша душа пролази кроз искушења у овом свијету као блудни син. Добро је за њу ако је таква као онај који се враћа у Очев загрљај.

80. Твоје имање на земљи је ништавило као и оног неправедног богаташа. Право богатство је у чистоти твоје душе и њеном трпљењу.

81. Као што се тијело храни и одијева да би живјело, тако и душа. А она гладни гола кад нема добрих дијела и чисте вјере. И тако немоћну лако је нападају зли дуси.

82. Душа је сестра тијелу и брине се о њему као права сестра о брату. Она тугује кад јој брат развратно живи. Али је и крива зато што се није о њему на вријеме побринула.

83. У рат се не иде без праха и олова нити се живи хришћански без вјере и добрих дјела.

84. Треба јака студен па да се ријека заледи и много прегнућа па да се вјера одржи.

85. Гдје су јаке пчеле, бјежи од њих паук и гдје је тврда вјера зли дуси теже нападају.

86. Неки људи мећу изнад пчелињака коњску главу, а неки уз вјеру држе и сујеверје.

87. Два камена чине млин за мељаву жита, а вјера и дјела спасење душе.

88. Не лете муве на врућу супу нити очајање пада на јаку вјеру.

89. Дијете плаче када га мајка умива, а маловјерни ропти на Бога кад је у биједи, која чисти душу као вода лице.

90. Скакавац је мален и нејак, али у друштву оплијени поља и усијеве. А човјек је земља и прашина, али вјером свијет побјеђује.

91. Кројачу треба конац и игла за шивење, а човјеку вјера и љубав за спасење.

92. Сапун и вода перу одјећу, а вјера и дјела спасавају душу.

93. Здраво весло чини се кривим у води, зато боље вјеруј разуму него очима.

94. Треба да је хладно пиво за госте, а врућа вјера у души, па да је обоје на своме мјесту.

95. Кажу да је болесно мјесто гдје су комарци, а слаба вјера гдје је раскош.

96. Ласта при зиду гнијездо гради, а човјек се правом вјером спасава.

97. Под високом јелом удобно је топлоту наћи, а са тврдом вјером чудеса чинити.

98. Силна киша може и кречану угасити, а тјелесна задовољства вјеру изгубити.

99. По својој вољи кречи кућу, а у свакој приливи чини добро, бићеш миран.

100. Ево и голуб се научи да писмо носи, а како да ти не навикнеш добра чинити.

101. Овце траже поља и ливаде, а паметни мир и спасење.

102. По питању у Цариград, а по дјелима у Рај.

103. Орахово лишће мирише иако није ружа и побожан постаје постаје мудар иако није високоучен.

104. Паук је врло себичан, нити купи мед за људе као пчела нити прави свилу за жене као бубица, али има врлину ћутања. И међу људима са више мана нађе се нека врлина.

105. Мирно је море кад вјетрова нема и човјекова савјест кад ради што може.

106. Сунцокрет се окреће Сунцу, а праведан човјек Богу и светињи.

107. Неки имају обичај да орахе у ђердан вежу, а неки да добро дјело на јавност износе.

108. Да се скроји сукно, требају ножице, а за добра дјела добра воља. Ножице се од гвожђа праве а добра воља се од Бога добија.

109. Кројач не прекида рад ако му се конац откине, а мудри не очајава у случају недаће.

110. Са бистром водом не вади жабу, а за доброчинство не тражи славу.

111. У огњу гвожђе као огањ бива, а човјек с Богом – слика му жива.

112. Не смета коњу боја длаке да није добар, ни хришћанину положај да није честит.

113. Ко добро не види нека узме наочаре, а ко жели знати Свето Писмо нека с вјером има и смирења.

114. Кључем се отварају врата, а милосрђем стиче вјечни живот.

115. У град се може ући са више срана, а у царство небеско са разним врлинама; ако не можеш богатством као Аврам, а ти сиромаштвом као Лазар.

116. Кад видиш звијезду Даницу, брзо ће и зора, а кад себе осудиш близу си спасења.

117. Трговац послије пазара преброји паре, а мудри по завршетку дана прегледа своју савјест.

118. Вијек је наш као и дневни пазар: ко се заговори биће празан у вече своје смрти.

119. Ко не зна преко ријеке гдје је газ нека пита газ нека пита, а ко хоће право да живи нека Божије слово чита; да га не понесе вода газећи и не занесе светска слава и сујета не читајући.

120. Не може се одједном научити пливати нити одмах навикнути побожно живјети.

121. Из малог јајета изађе крилато пиле, а из смиреног срца добро дјело.

122. За рибе су мора и ријеке, а за душу правда ис светиња.

123. Нема тога лимуна који не мирише ни доброчинства да се неће наградити. Треба лимун да зрене, а награди да дође вријеме.

124. Орући земљу не извади рибу и чинећи пакост не доживје мира.риба је у води, а мир у доброчинству. За обоје треба доста труда.

125. Ко носи ноћу зубљу свијетли себи и другима а ко чини добро спасава себе и другог.

126. мирног вола чува газда од сјекира, а праведног човјека Бог од напасти.

127. Родна воћка земљи гране савија, а кротки смирено главу држи.

128. У затвору родбина посјећује затвореника, а у напастима милост Божја човјека.

129. Кад лептир слети на цвијет не чује се, а побожни кад учини добро, не хвали се.

130. И драча-трн избаци цвијет као вишња и лицемјер се прекрсти као и побожни, али у плодовима сазнаћеш разлику.

131. Не смије кречана да буде без огња ни часа ни хришћанин један дан да проведе безбрижно, све до смрти.

132. Треба да је гука око кола аутомобила, а милосрђе, око срца људског.

133. Не остављај сјеме изван земље да га птице не истријебе и не објављуј доброчинства да их хвале не разнесу. Покриј сјеме земљом, а своја дјела смирењем.

134. Ловци кад хоће да ухвате лисицу ставе мамац на гвожђе, а враг да човјека наведе на гријех обећава му срећу у животу.

135. Острижене овце треба боље од града чувати, а немоћног грешника од строге осуде.

136. За бритву је гладило, а за душу Божја наука; за гладило треба уље, а за спасење треба милостиња.

137. Мило се лисици привући кокошкама, а лукавом духу до побожног човјека.

138. На снијегу су љући вукови, а на побожног зли дуси.

139. При пчелињаку паук често шири мрежу, а при доброчинству Сатана вазда ставља искушења.

140. Може да потоне и ко је добро научио да плива и да пострада и мудри, зато су потребни опрезност и смирење.

141. За гашење пожара постоји ватрогасна чета, а за смирење страсти строги постови.

142. Треба зубљу тући и превијати па да гори, а тијело патити и сустезати, па да је свето.

143. Бакалар треба тући и скувати, па онда јести, а тијело трудити и чистити, па да се спаси.

144. Неки људи стављају мрежу на прозоре због комараца, а мудри хришћани стегу на уста због грехова.

145. И моћни орао може пасти на љешину и витез човјек у ниско дјело, узрок је самољубље.

146. Честе кише печурке рађају а нечисто срце мржњу и завађу.

147. Ко шара јаја прсте ће обојити, а ко се дружи са грешницима срце ће покварити.

148. Причувај со од воде и срце од женског друштва, премда си од жене као и со од воде, како неко мудри рече.

149. Сукно треба да буде у ваљаоници, а хришћанин у искушењима; иначе сукно неће бити право, а хришћанин неће бити мудар него неук.

150. Зимска студен корисна је плодној маслини а тешка искушења побожном човјеку. Зато маслина роди уљем, а хришћанин се украси врлинама.

151. У млину треба ујам дати, а у животу искушења подносити.

152. Не продаје се кожа од лисице вазда једнако, нити човјек увијек у истом расположењу. Зато сачекај са продајом, а претрпи искушења, па ћеш једног дана бити богатији и новцем и душом.

153. Преко узбурканог мора бродови плове, а преко човјека разне напасти иду. Као што се брод отима валовима тако и човјек биједама у животу.

154. Не може свако вино издржати дуго година нити свачији карактер претрпјети тешка искушења. Зато се моли Господу да не паднеш у тешка искушења.

155. Може гром ударати и у црквени звоник и праведника напасти снаћи.

156. Пред саму бербу град може убити виноград, а пред смрћу и праведник сагријешити. Зато не хитај никоме с похвалама.

157. Не јаши коња гдје је стрмо и не хвали се у друштву да не паднеш с коња и с језика.

158. У лијевој руци држи узду кад јашеш коња и лијепо збори о човјеку гдје га није да се види да си јахач и честит човјек.

159. Гладан гавран у Августу и смокву поједе, а сиромах човјек у невољи и лаж рече. Гаврану је дато да месо једе, а човјеку да право збори.

160. У љетно доба можеш кресивом цијелу планину запалити, а у животу једном ријечју велико племе завадити.

161. Бољи су ораси са танком кором и мудри људи с мањим говором.

162. Сјеверни вјетар не даје росу на ливади нити празан разговор користи души.

163. Једна фабрика може радити и за више од сто живота, а један говор и триста душа саблазнити. Зато су скупе фабрике, а значајне ријечи.

164. Господско псето радо напада невољника – просјака, а демони гордељивог човјека, који је сиромах разумом као просјак хлебом.

165. Не сипај орахе вилама у врећу нити учи гордог мудрости да ти вријеме не пропадне и да ти се људи не чуде.

166. Обућари шију ципеле на кољенима, а зли дуси варају човјека на богатство.

167. Могу се и мирне пчелице поклати и праведник учинити нешто грешно, стога је опрезност потребна.

168. Усамљени виноград често се хара, а праведник међу грешнима немилостиво страда.

169. Гдје нема учитеља грају дјеца, а гдје нема страха Божјег владају пороци.

170. У млину и вигњу (ковачници) највише новости, стога се не хвали љубопитством.

171. Јако пиво превре низ чашу, а љути човјек претјера границу. Пиву је то знак вриједности, а човјеку доказ слабости.

172. Комарци се купе на свијећу ноћу, а безумни на женску љепоту у свако доба.

173. Нема јајета без жуманца ни човјека без мане, зато је потребно стално кајање.

174. Тијесна ципеле у путу стварају болове, а нечисте мисли човјеку у глави грехове.

175. Лисица бјежи од ловца, а грешна мисао од страха Божјега.

176. Сестре се оцрне за братом а анђели Божји за грешником.

177. И лијепа јабука може бити трула и краснорјечиви човјек варалица. Зато имај нож за јабуку и опрезност за човјека.

178. Бог кара да помилује, а добар човјек да научи.

179. Од пијаног љекара не вриједе рецепти нити наредбе од грјешне савести.

180. Радују се звијери тамној ноћи и нечастиви духови узнемиреној души.

181. Женама је мило радити око злата и свиле, а демонима око праведног и светог.

182. Љуће су змије у гори него оне у води и тежи је злотвор домаћи него извањи.

183. Циганин хвали коња да га прода, а ђаво човјека да га превари.

184. Нико не може потковати коња боље од поткивача нити ико човјека у зло гурнути тако као његова својта.

185. Пузећи црв може истријебити кошнице крилатих пчела, а лакоми стомак изгубити углед и душу.

186. Чим дијете лептира притисне крилом, више није што је био, а земаљска срећа пуна је разочарења.

187. Кад вино одстане, љепше је, а ријеч смишљена кориснија је.

188. Цвјетање воћке знак је прољећа, а умно ћутање знак је мудрости и смирења.

189. снијег се топи од вјетра југа, а срце квари од рђавог разговора.

190. Притегни колан коњу у трку и сујетни језик у љутини, што је мудро и корисно.

191. Рекоше да није добро јести одвише меда ни говорити много, макар биле речи красне као што је мед сладак.

192. Мува у млијеку и лаж у говору гаде се побожном човјеку.

193. Неки од сиромаштине сипају воду у млијеко, а неки од интереса говоре лаж као истину. Сиромахе сажаљевај, а лажљиве не примај.

194. Из дубоког бунара људи ваде воду ужетом, а из поводљивог човјека тајне ласкавим говором.

195. Не ваља брава која је за сваки кључ нити је језик који сваког хвали.

196. Ако ти је кућа висока стави громобран и ако си главар, имај смирење, да ти гром не запали кућу, а тебе гордост да не понизи.

197. Не хватај оба вола у једну руку нити заузимај мјесто које ти није дато, да ти не буду криве бразде у животу.

198. Једне исте наочаре нијесу за свачије очи нити једно признање за сваког.

199. Пчеле у кошници слушају матицу и дају пример послушности.

200. Не бој се грома при громобрану ни судије кад чиниш право.

201. Тешко је наћи дјетелину са четири листа и богаташа сасвим и до краја побожна.

202. Не размећи туђе ђубре и не пази туђе послове да не изгубиш душу и дане.

из књиге   «Преподобни старац Симеон из Дајбаба»

Литургијски спомен преподобног Симеона празнује се 19. марта по старом календару (1. априла по новом календару).