БЕСЕДА НА БЛАГОВЕСТИ И УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

+

Много празника у част Мајке Божије има Православна црква. Пре свега дванаест Великих празника, а затим мноштво празника у част чудотворних икона. Празника има много али нарочито се својим значењем и својом торжественошћу истичу два из дванаест Великих празника: један је радосни, светли пролећни празник Благовести Мајке Божије, а други је празник с краја лета и почетка јесени – Успење Мајке Божије.

Празник Благовести је оштро поделио земни живот Преблагословене Дјеве на два периода: до тог догађаја Она је била скоро потпуно непозната, живела је просто, као благочестива јудејска девојка. Али када је пред њу стао архангел Гаврил, тада је Њена будућа слава заблистала пред Њом, када је он почео да Јој говори да ће се Њен Син назвати Сином Вишњега и Његовом царству неће бити краја. И ето, Она, подстакнута тиме, жури ка праведној Јелисавети и слуша од ње почетак будуће хвале: '' Откуда мне сие: да придет Матерь Господа Моего ко мне?! (Откуда мени ово да дође мати Господа мога мени)''. Она слуша то о себи и открива Јој се Њена будућа слава и Сама говори: "Отныне ублажат Мя вси роди" (Од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји).

Па ипак, Она и даље живи својим животом у коме је изабрала пут најдубљег смирења. У Јеванђељу се Она релативно мало спомиње, о Њој се много више говори у књизи Дела апостолских. Она се само једанпут спомиње у Јеванђељу, а у Делима апостолским много пута.

Ми знамо из историје Цркве да је Она била центар духовног живота за православне хришћане почевши од светих апостола. Али, несумњиво по њеној жељи, а може бити, у ствари, по њеном наређењу, апостоли ништа о Њој нису написали. Тако је скроман био Њен земни удео! Она је живела и ничим се није издвајала, као и Њен божанствени Син, када је живео на земљи. Он је живео као да није ништа посебно, као да се ничим није издвајао од других осим, наравно, по Његовом изузетном учењу. Тако је и Она смирена била.

Један црквени писац спомиње предање које се сачувало у црквеној историји, како Јој је некада писао писмо свети Игњатије, који се као дете удостојио тога да га Сам Господ Исус Христос постави пред апостоле и каже ''Ако не будете као ово дете, нећете ући у Царство небеско''. Када је писао ово писмо он је био већ младић који је примио хришћанство. Слушавши много о Дјеви Марији и Њеном Божанском Сину од апостола Јована Богослова, он пише Дјеви Марији то писмо. Православни, али још млади Игњатије Јој пише: ''Ја сам много слушао о Твом божанском Сину од апостола Јована''. Он пита да ли може да Је види и пише: ''Било би лепо кад би ме Ти удостојила да се сретнемо и лично се упознам са Тобом''. И ето, онај који све ово пише, говори: зар није дирљиво помислити да је Дјева Марија, добивши то писмо, села за сто, можда наместивши своју одећу да јој не би сметала, узела перо и почела да пише одговор. Одговор Игњатију, који је Она почела са: ''Смирена послушница Исуса Христа''. Тако је Она одговорила на његово писмо. Како је Она само смирена била!

Али ето, ускоро Јој се јавља архангел Гаврило и благовести нову радост о томе да ће се ускоро преселити ка своме Сину. Она је то чула и почела да се спрема за Свој исход. Наравно, сви су плакали, сами апостоли су плакали јер кад добар човек умире сви који су га познавали плачу али, истовремено, њихова кончина је и прелазак у њихово ново постојање у божанственој слави. Тако је било и са Њом! Проводили су је апостоли, торжествено су је сахранили.

Апостоли су имали благочестив обичај. Они су, после вазнесења Господњег, када су се сабирали заједно за трпезу, памтећи речи божанственог Учитеља : ''Ја сам с вама у све дане до свршетка века'', и тврдо верујући Његовим божанским речима, када су седали за сто, за трпезу, то главно место остављали празно нимало не сумњајући у то да Он невидљиво пребива са њима. Тако је било и сада.

Када су апостоли, обраћајући се Спаситељу Који невидљиво присуствује са: ''Господе Исусе Христе помози нам!'', хтели да то ураде на крају своје трпезе, одједном их је обасјала чудесна светлост. У тој светлости, они су видели у слави, окружену анђелима и архангелима и свим силама небеским како Јој благочестиво припадају – Дјеву Марију, али не у оном смиреном виду, у ком је раније била – већ као Царицу неба и земље, сијајући у божанској слави. Она им је предала мир, мир Сина Свога и рекла: ''Ја сам с вама до свршетка века''. И од тада су они, после уобичајеног призивања Господа, говорили: ''Пресвета Богородице, помажи нам!''

И ето, тај возглас Црква памти. То што је Она рекла њима, то је кроз њих рекла свима нама. Није без разлога Њен божански Син на крсту, кроз апостола Јована, усиновио Њој сав људски род. Она је заиста љубећа мајка, која се брине о свакој људској души. А ми знамо да добра мајка воли сву своју децу – и добру и лошу, и послушну и непослушну, а за лошу је још више боли њено мајчинско срце. Тако и сваки од нас може смело да се обрати Њеној материнској љубави.

Али, треба памтити и оно очему сам већ говорио. Недавно се једном човеку јавила Дјева Марија у слави, окружена сјајном светлошћу, али он је видео да је Њен пречисти лик измучен, да је пун туге и муке и да по Њеном лицу теку сузе. Она му је рекла: ''Врати се на земљу и питај људе када ће ме напокон пожалити? Они ме муче својим гресима! Ја се за њих молим све време пред Сином Својим, али њихови греси не дају Мојој молитви да прође до престола Мога Сина. Намучила сам се – нека се сажале на Мене''.

Памтимо то, љубљени, да је наш живот у греху измучио Њу нашом исквареношћу у гресима, и зато исправимо своје срце да бисмо живели пуним хришћанским животом, у покајању и добрим делима. Амин.