У једном од својих писама св. Василије пише једном епископу о потреби борбе и подвига за Цркву и истиниту православну веру:
„Треба да знаш да ако и ми не прихватимо борбу за заштиту Цркве, у какву су непријатељи здравог учења ступили против Цркве, еда би је уништили и разорили, онда ничега нема што ће спречити да истина, нападнута од непријатеља, сасвим пропадне, а ми ћемо бити подвргнути осуди Божјој што нисмо ревносно и сложно по Богу учинили оно што треба за сједињење свих помесних Цркава“ (Писмо 65).
Свети Григорије Богослов - Лава се не треба бојати. И леопард је блага животиња. Чак ће се и змија од нас уплашити и побећи (ако је случајно не нагазимо). Али има нешто чега се треба много бојати, а то је лоших епископа! Не треба се плашити достојанства њиховог трона. Сви имају достојанство, али немају сви благодат.
Када су се Свети Оци
суочавали са клириком – јерархом, који не управља правилно речју истине,
односно који је био јеретик, нису се молили заједно са њим и престајали
су да произносе његово име на свештеним службама (прекидање помињања)
ако је био њихов архипастир.
1. Одлуком Антиохијског Сабора 379. г. био је послат у константинопољ,
због охрабрења Православних који су били тамо, Свети Григорије Богослов.
Када је стигао у Царски град св. Григорије није помињао Патријарха
Димофила, с обзиром да је био аријанац. Када се након две године састао
II Васељенски Сабор (381), Григоријe Богослов (Нанзијанзин) није био
кажњен, већ је био изабран за председавајућег на Сабору.
2. Када
је 428. г. постао Патријарх Константинопољски јеретик Несторије,
Православни клирици су један за другим престајали да га помињу на
свештеним службама, док је народ (лаос) излазио из цркава где се
помињало његово име вичући: “Цара имамо, епископа немамо”.
Тада је Патријарх Александријски св. Кирил, у посланицама упућеним клиру и
народу Константинопоља бодрио на борбу и прекидање Несторијевог
помињања. Треба нагласити да је све то било приближно 3 године пре него
што се састао III Васељенски Сабор (431), који је осудио Несторија и
оправдао држање Православних, који су већ били прекинули свако општење
са њим.
3. Седми век, Константинопољ.
У овом периоду се
појављује јерес монотелитизма, а то је учење да Христос има само
човечанску природу, а не и Божанску. Сви Патријарси су прихватили ову
јерес. Барјак праве вере држали су двојица монаха: св. Максим Исповедник
и Софроније, касније Патријарх Јерусалимски. Св. Максим је прекинуо
помињање јеретичких Константинопољских Патријараха, због чега је био
љуто гоњен. Анатемисали су га, одсекли му десну руку, одсекли језик и
послали у прогонство на Кавказ у 80. години живота. Све се то десило
двадесетак година раније пре него што се састао VI Васељенски Сабор
(680), осамнаест година након смрти св. Максима (662), који (Сабор) је
оправдао борбу св. Максима и осудио Патријархе.
4. Први период иконоборства (754-787).
Тада се са ревношћу бори велики Отац и учитељ Цркве св. Јован Дамаскин
(680-754). Њему су одсекли десну руку, која је на чудан начин била
исцељена, топлом молитвом пред иконом пресвете Богородице, док га је
иконоборачки сабор из 754. г. анатемисао.
VII Васељенски сабор
(787), који је био 33 године након смрти св. Јована Дамаскина (754),
свечано га је оправдао, а одаслао страшне анатеме против иконобораца и
свих јеретика, као што је написано у Синодику у Недељу Православља.
5. Други период иконоборства (813-843).
Св. Теодор Студит (759-826), тај непоколебљиви борац, три пута је
прекидао помињање Константинопољског Патријарха. Два пута од ова три
због безаконог брака. Био је жестоко злостављан, свргнут, анатемисан и
послат у прогонство од стране иконобораца. И све то након два
иконоборачка сабора 754. и 815. г, док је један део борби св. Теодора
био пре VII Васељенског Сабора (787). Упокојио се 826. г, тј. 17 година
пре поновног васпостављања светих икона и тријумфа Православља (843).
6. Патријарх Константинопољски св. Герман (1222-1240), у посланици
кипарским клирицима (1229), који су помињали латинске епископе, након
неиздрживе присиле (Латинократија), забрањује сваку икономију
(снисхођење) по овом питању, по било коју цену. Тада су наравно многи
били гоњени и доживели мученички крај. У овој својој посланици Патријарх
помиње између осталог: “Ви који сте истинска чеда Католичанске Цркве,
бежите колико вас ноге носе од потчињења Латинима, и не узимајте од
њихових руку никакав благослов. Јер боље се у кући насамо молити
него да идете заједно у цркве са латиномислећима”.
7. Лионски Сабор - Лионска Унија (1274).
Овај „сабор“ познат под називом Лионска унија, који је донео одлуку о
сједињењу православних са римокатолицима. Клир и народ су се жестоко
успротивили. Светогорски Оци су послали Императору Михаилу VIII
Палеологу, познату Исповедничку посланицу и у наставку прекинули
помињање латиносмислећег Патријарха Јована Века. Године 1280. стижу са
војском на Свету Гору Император Михаило и Патријарх Јован Век, решени да
наметну помињање на силу. Они Оци који су остали чврсти, мученички су
пострадали, и прослављају се од стране Цркве као Преподобномученици.
Монаси манастира Ивирон били су потопљени у море а њихов спомен се врши
13. маја. Монаси манастира Зограф били су спаљени у манастирском пиргу и
празнују се 22. септембра. Монаси манастира Ватопед скончали су на
вешалима и поштују се 4. јануара. У Кареји су скончали једни на
вешалима, а други мачем посечени и славе се 5. децембра. Све се ово
збило шест година након лажног сабора у Лиону (1274) и четири године пре
константинопољског Сабора (1284), на коме је одбачена унија у Лиону и
свргнут Патријарх Јован Век. Ово велико страдање било је цена Уније!?
8. Исихастички спорови 14.века.
Папски монах Ваарлам Калабријски, долази на Исток, претвара се да је
Православни ревнитељ и шири труле догмате папизма, изазивајући смутњу и
ругајући се Православнима. Био је осуђен на Сабору 1341. г. и отишао на
Запад. Међутим, његова прелешћена мишљења пригрлили су учени и познати
византијци (Акиндин, Григора и други), епископи и сам Патријарх Јован
Калека. Стуб Православља св.Григорије Палама, прекинуо је помињање
Патријарха, због чега је и био анатемисан и утамничен у дворској тамници
око четири године (1343-1347). Православни Сабори који су следили 1341,
1347, 1351. и који се од стране многих сматрају као Васељенски,
оправдали су борбу св. Григорија Паламе, и изабрали га за Архиепископа
Солунског (1347).
Ево како је гласила анатема против првоборца за Православље, св. Григорија Паламе:
“Палами и његовим истомишљеницима, који су се дрзнули да неканонски и
без суда прекину моје помињање, од живоначалне Тројице подвргавамо
оковима, и анатеми предајемо... Јован, милошћу Божијом Архиепископ
Константинопоља, Новога Рима и Васељенски Патријарх”.
9. Лажни Сабор у Фиренци- Флорентинска Унија(1438-1439).
Овај сабор који је по узору на сабор у Лиону, имао за циљ уједињење
православних са римокатолицима, донео је одлуку о сједињењу. Била је то
нова, како се звала Флорентинска унија. Једини који није потписао унију,
био је епископ Ефески св. Марко Евгеник (1392-1444), који је прекинуо
помињање Константинопољског Патријарха и никад више није саслуживао ни
са једним од оних епископа који су потписали унију. Чак шта више,
оставио је посмртно завештање да не буду примљени Патријарх и епископи
који су потписали, ни након смрти, ни на сахрану, ни на његове
парастосе.”Бежите на сваки начин од општења са њим (са Патријархом) и
нити саслужујте са њим, нити га помињите, ни онога архијереја, већ га
сматрајте као вука и најамника.
Све се ово збило након лажног
сабора у Ферари – Фиренци, а пре Православног Константинопољског Сабора
1445.г. који је оправдао борбу св. Марка Ефеског...
10. Након
навођења ових догађаја из историје Цркве, право и дужност прекидања
помињања Патријарха који уводи новотарије у питањима вере утврђују и
свештени канони 31. Св. Апостола и 15. I-II (Прво-Другог)
Константинопољског у време Патријарха Фотија Великог (861). Овај веома
значајан канон одређује да:
„Они клирици који прекидају помињање
Патријарха пре саборске одлуке када проповеда догмате различите од оних
који су прописани, не само да не чине раскол (дакле, нису расколници),
већ су достојни части од стране Православних“.
То се десило у горе
споменутим догађајима, где су корифеји Оци прекинули помињање својих
“архипастира“ пре сваке Саборске одлуке.
Закључак:
Из свега
овога што смо навели можемо да кажемо да свети Оци никада нису помињали
злославне (какодоксе) Патријархе и Архијереје. Када су се појављивале
такве околности прекидали су њихово помињање и свако општење са њима. У
томе имамо и сагласност св. Отаца (consensus partum).
Према томе, прекидање општења у тим околностима је чврст и непомичан став.
Поштовани Оци, љубљена у Христу браћо.
Неопходан услов за спасење је чист живот и права Вера. А екуменизам је
све друго осим праве Вере. Он је “свејерес” (о. Јустин Поповић); “гори
је од свејереси” (проф. Анреас Теодору); “смртна опасност за
Православље” (Спиридон Балалис); “он је ново Вавилонско ропство” (о.
Георгије Металинос); “он је највећа прелест наше епохе, и највеће и
најјаче искушење” (Навпактски Јеротеј); “екуменизам је јерес”
(Архиепископ Христодул).
Аријанство, монофизитство, монотелитство,
иконоборство, и са њима папизам, познате су јереси у другим епохама, а
екуменизам је јерес ове наше епохе.
Светски центри моћи,
градитељи и творци глобализације, који управљају судбином планете, имају
амбиције да од екуменизма направе Религију будућности, односно једну
врсту федерације свих религија, са духовним управитељем планете, Папом
римским. Они са сатанском лукавошћу све чине и све покрећу у том правцу.
Једини излаз из ове замке смрти, у коју су се уплеле скоро све
Православне Цркве је један: прекидање помињања и општења.
Истина
је да се у последњим годинама много пише о овом карциному Цркве –
екуменизму. На другој страни, врло мали број говори о прекидању општења
са овом великом свејереси наше епохе. Оци и браћо, они личе на оне
хирурге који дају одличне дијагнозе, али не дају никакав лек за излечење
и не секу трули уд болесника који болује од гангрене.
Једини лек је у датом случају; прекидање помињања и општења.
Нема коментара:
Постави коментар