ТРОЖЕСТВО ПРАВОСЛАВЉА

Kaда је Господ наш, Исус Христос, на Тајној Вечери беседио са Својим ученицима, Он је, упозоривши их на крају те беседе речима: ''В мире скорбни будете'' (У свету ћете имати невоље), завршио речима: "Но дерзайте, ибо Я победил мир" (Али не бојте се јер ја победих свет). И као продужујући речи свог божанственог Учитеља, један од оних који су слушали те Његове речи на Тајној Вечери, апостол и јеванђелист Јован Богослов, у својој посланици пише: ''сия есть победа, победившая мир — вера наша" (Ово је победа која победи свет – вера наша). И ево, Црква Православна у прву недељу Великог Поста празнује Торжество Православља, празнује своју победу, победу вере православне над свим заблудама, над свим искушењима и гоњењима којих је она тако много доживљавала на свом светлом али и скорбном путу.

Од самог почетка, на младу ранохришћанску цркву, обрушили су се са својом мржњом и злобом Јудеји и, иако они нису имали самосталну власт, ипак су Цркви нанели немало тешкоћа и мука. Одмах за њима обрушила се на Цркву са својим гоњењима већ силна римска власт, при чему су последњи гонитељи улагали све своје силе да би сасвим уништили хришћанство, али су претрпели потпуни неуспех јер се пагански свет, на крају крајева, после свих тих гоњења поклонио подножју хришћанског крста.

Али, још су сами апостоли, нарочито св. ап. Павле, упозоравали хришћане да ће се међу њима појавити људи који погрешно мисле и уче, и то се и десило. Одмах после апостола, чак још у њихово време, почели су да се појављују први јеретици са својим погрешним мишљењем и лажним учењима; у прво време, у првим вековима, јереси нису нарочито узнемиравале Цркву, али када се завршила епоха гоњења, почела је епоха јереси. Јереси су биле за Цркву опасније од гоњења. Гоњење – то је притисак споља и верни се не боје гоњења; Црква се у епохи гоњења само украшава мученичком крвљу. А јереси разрушавају Цркву изнутра.

Прва од великих и опасних јереси, Аријева јерес, узнемирава је Цркву више од сто година – узнемиравала је и онда када је сам јересеначалник Арије већ умро, уподобивши се срамном смрћу издајнику Јуди. Било је и других јереси, од којих је последња, која је дуго потресала Цркву, била јерес иконобораца. Она је била нарочито тешка за Цркву зато што су се појавили цареви-иконоборци, који су устајали против поштовања св. икона и сурово су прогањали заштитинике иконопоштовања.

Али, све је то прошло, и на последњем Васељенском сабору, који је утврдио истину поштовања светих икона, било је установљено Торжество Православља, славље победе наше вере над свим њеним непријатељима, над свим заблудама, над свим гоњењима.

Данашњи дан нам више од сваког другог напомиње то да сви ми треба да проверимо своју православност. Јеси ли православан у свему? Ако се називаш православним и убеђен си да си православан, онда је Торжество православља и твоје торжество. У сваком случају, треба се потрудити да назив ''православан'' у твом случају одговара стварности.

Основе наше вере су тачно, кратко, сажето и исцрпно изложене у нашем Символу Вере, који ће се сутра, за време чина Православља, торжествено возглашавати са oвог светог места. У Символу Вере су изложене све основне тачке нашег вероучења и човеку је корисно не само сада, већ уопште чешће, да се проверава по тим тачкама и да памти да ако неку од тачака Символа Вере не прихвата са пуном вером и побожношћу, онда његова православност, како се каже, не може издржати критику. А у нашој вери има много тога у шта сумњају људи који себе сматрају православнима.

Раније сам овде наводио пример како је неки богати трговац у Москви држао прекрасно неугасиво кандило пред иконом Иверске Мајке Божије. Када су га другови хвалили зато што је био тако благочестив и усрдан, он је одговорио: ''Да, да, наравно, може се десити, може бити да тамо заиста нечега и има''. И то ми је неки православац! Он уопште није убеђен да за гробом постоји неки други, духовни свет, већ ''за сваки случај'' држи то кандило.

Постоје људи који сумњају у друге тачке вере. Има таквих, на пример, који не само да нарушавају постове, то још може бити по немоћи, већ просто не сматрају да су обавезни да их држе, а то већ - није православно. Преподобни Серафим Саровски се у своје време није устручавао да тврди да човек који постове не држи – уопште није хришћанин. Тако је преподобни и казао: ''Ма како православним да такав човек себе сматра, ако он постове не држи, Цркви се не повинује, онда он није хришћанин''. Јер сам Господ је рекао да је човек који не слуша Цркву и не повинује јој се  - исто што и незнабожац и цариник.

Тако да треба да проверавамо своју православност. И ако заиста осећаш по савести, да сав богати и прекрасни садржај наше вере примаш са побожношћу, као светињу, као са Неба донешено учење о истини, онда си ти заиста православан и онда ће Торжество православља бити и твој празник и твоје славље. Амин.

Торжество Православља, (Проповед на бденију)

Израз Торжество означава на црквенословенском неколико појмова: победу, славље, славу, весеље, празник, прославу... На жалост, као и у случају многих других речи, у савременом србском језику, најчешће се користи само са једним значењем - победа.

 

Торжество Православља

(Проповед на Литургији)

Јуче смо на свеноћном бдењу говорили о томе кроз какве је тешкоће пролазила Православна црква на свом путу, у древна времена – када је била у почетку епоха гоњења, и после ње – епоха јереси. Али то је било и прошло, и то је од нас већ далеко.

Погледајмо сада око себе, у каквим се сада условима налази Црква и истинито Православље? У давнини је било јереси, али није било онога чега је тако много данас: духовних подела, духовне лажи, саблазни да се истинито Православље и истинита Црква замене лажи-црквом или, у сваком случају, лажи-православљем, извраћеним Православљем.

Ви и сами знате како се данас посвуда разлива зараза такозваног екуменизма, који радо заступају сви који имају меку кичму и меку савест. Удобно је то становиште! Они говоре: ''Ми хоћемо све да ујединимо. Ми признајемо да свака Црква, свако исповедање има један део истине, и ето – све те делове истине ми хоћемо да ујединимо да бисмо добили једно цело – нову истиниту Цркву.'' То значи, као што сам ја раније и говорио, да и наша Руска православна црква треба да се сагласи са тиме да она не поседује пуноту истине Христове, већ само један њен делић, а све остало је – лаж и заблуда. Шта би рекли на то св. Серафим Саровски или св. прав. Јован Кронштатски, када бисмо им рекли тако нешто?

Наша Православна црква поседује истину и у истини тврдо стоји, и никада од истине неће одступити. Ми смо сви слаби људи – и служитељи Цркве и Њена обична чеда, свако од нас греши и спотиче се, али налазећи се у Цркви – ми имамо истину по великој милости Божијој и никада се нећемо сагласити са тим да то није цела истина, већ само један њен део.

Из те саблазни израста друга саблазан; неверност у принципима увек повлачи за собом и неверност у пракси. Узмите сада нпр. такозвани модернизам, који се у наше дане такође одасвуд увлачи у црквени живот. Зар ми не видимо како се мења и пустоши до непрепознатљивости само наше богослужење и, уопште, сав садржај нашег црквеног живота? Када они свештене традиције, како древне – светоотачке, тако и наше руске православне, називају нечим превазиђеним, нечим на шта не треба ни обраћати пажњу.

Ви и сами добро памтите колико је било смућења и саблазни, када су они који су се овде у Америци, некада раније одвојили од Заграничне цркве, и за које смо се ми надали да ће се некада остварити њихов жељени повратак и поновно сједињење, када су они објавили своју такозвану ''аутокефалију''. Нису без разлога отишле од њих неке парохије са својим духовним руководиоцима, а у последње време је отишао из те аутокефалије и један од архипастира, који се данас већ моли и служи овде - преосвећени архиепископ Амвросије. Он је увидео у шта се претвара та црвена аутокефалија и својим преласком ка нама је засведочио да се архипастирска савест руског православног архијереја никада неће помирити са тим преступним подухватом.

Али тужно је то што реакција на црвену аутокефалију ни издалека није таква каква би требало да буде. Рекло би се – и парохије и православни руски људи би требало масовно да оду од те заразе. Али ми то још увек не видимо. Отишао је само један безначајан део. То и указује на то како је тешко данас штитити Православље и како је тежак пут Заграниче цркве, која је као свој свештени задатак поставила чување свих светоотачких предања и добрих православних традиција наше Руске православне цркве.

Наравно, ми добро знамо да где је истина – ту је и Бог, и да, ако се трудимо да чувамо верност правди и истини, онда нас Господ неће заборавити нити ће нас оставити.

Али ја бих хтео сада да поновим оно што сам већ неколико пута раније говорио, али морам да говорим поново, јер прво - то се заборавља, а друго – зато што многи то нису слушали раније и постављају питања: на који то начин Православна црква у Недељу Православља, проклиње оне који су заблудели и отишли од Православља и од Цркве и зашто их она проклиње? То је исувише сурово, исувише тешко!

Нека свако зна да Црква никада и никога не проклиње. Реч ''проклетство'' је страшна реч. И у Јеванђељу ми знамо само једно указање када ће та страшна реч бити произнешена од Онога Који једини може да је произнесе – када на Страшном Суду, страшни Судија онима који су Му били неверни, каже: "Идите от Меня, проклятые, в огонь вечный, уготованный дьяволу и ангелам его" (Идите од мене, проклети, у огањ вечни, уготован ђаволу и анђелима његовим).

Само Он једини то може да каже, а ми никога не проклињемо. Анатема коју Црква возглашава никако није проклетство, није призивање на главу човека, казне и гнева Божијег, већ само одлучење од Цркве, одлучење од Ње онога ко је фактички већ престао да буде њен део. У Цркви стоји и Њен је члан само онај  - ко јој је веран.

Јуче смо наводили речи Спаситеља: ''Ко Цркву не слуша, тај је исто што и незнабожац и цариник'' т.ј. тај је већ престао да буде хришћанин. О таквима Црквама и објављује да су они себе одсекли од општења са Црквом, престали су да слушају Њен мајчински глас. И то није само ради сведочења другима, да би они то знали, већ и ради користи самих одлучених. Црква се нада да ће то страшно упозорење деловати на њих – да ће се они пренути, слушајући каквом их је суду Црква подвргла за њихове заблуде, и да ће се предомислити.

Некада је апостој Павле писао Галатијским хришћанима о томе да су се после њега увукли лажи – учитељи, који су се трудили да их заведу, проповедајући им друго од онога што им је он проповедао. Указујући Галатима на то, апостол Павле им говори: ''Ако вам не само ми, него и анђели са неба да вам благовесте другачије од оног што сте примили од нас раније, анатема да буде!'' Тако је апостол рекао и после тога је поновио: ''Анатема да буде!''. Ето зато Црква и возглашава анатему.

Али памтите да се возглашавање анатема у Торжеству православља сједињује са умилним молитвама Господу, за то да би Господ Сам уразумио заблуделе. Црква је принуђена да за њих каже да су они – анатема, т.ј. одступници, и одлучују се од Цркве. Али она тугује и моли се за њих, да би им Господ помогао да се уразуме и врате у крило Мајке Цркве. Амин.

ЧИН ТОРЖЕСТВА ПРАВОСЛАВЉА

Драга браћо и сестре, имамо задовољство да можемо да вам представимо текст Чина Торжества Православља, који се чита у саборним храмовима епархија на дан Торжества (Победе) Православља, прве недеље Часног поста, издатог 1904. у Царској Русији, у Петрограду. У наставку су и 7 анатема које је додала Руска Загранична Црква, у току свог историјског хода. Врло је корисно читати ове анатеме, јер се из њих види истинско учење Цркве, које је крвљу њених истинских чада запечаћено.

Тако се нпр. види (у издању из 1904. из Царске Русије), да је учење о смртности душе, како уче неки наши епископи - анатемисано. На жалост, нема га у србском преводу, као ни анатеме против оних који уче да је помазивање одређеног цара на престо случајност а не Божији промисао, и који одричу божанску благодат коју он прима у чину помазања на царство.

Из анатема Руске Заграничне Цркве, сазнајемо да су анатемисани и: теозофи, масони, окултисти, спиритисти, врачари, Лењин заједно са убицама Цара, сви гонитељи Цркве Христове, екуменисти, содомисти, као и сви они који учествују у абортусима! Они су, такође, додали овом чину и анатеме Цариградског, Александријског и Јерусалимског патријарха са сабора у Цариграду 1583.год. под против Григоријанског (Новог) календара.

Овде смо издвојили и превели текст анатема које је проглашавала Руска Загранична Црква, предвођена митр. Вилатијем (Устиновим), ради знања побожног народа Божијег:

Отрицающымъ бытіе Божіе и утверждающымъ, яко міръ сей есть самобытенъ и вся въ немъ безъ промысла Божія и по случаю бываютъ, Анаѳема! (трижды)

Онима који одричу постојање Божије, и тврде да је свет самопостојећи, и да су све ствари у њему настале случајем, без Промисла Божијег, анатема! (трипут)

Глаголющымъ Бога не быти духъ, но плоть; или не быти Его праведна, милосерда, премудра, всевѣдуща, и подобная хуленія произносящымъ, Анаѳема! (трижды).

Онима који говоре да Бог није Дух, него тело, или да Он није праведан, милостив, премудар, свезнајући, и друге такве хуле, анатема! (трипут)

Дерзающымъ глаголати, яко Сынъ Божій не единосущный и не равночестный Отцу, такожде и Духъ Святый, и исповѣдающымъ Отца, и Сына, и Святаго Духа не единаго быти Бога, Анаѳема! (трижды).

Онима који се усуђују да говоре да Син Божији, а исто тако, и Свети Дух, да нису једносуштни и исте части са Оцем, и који исповедају да Отац и Син и Свети Дух нису Један Бог, анатема! (трипут)

Безумнѣ глаголющымъ, яко не нужно быти ко спасенію нашему и ко очищенію грѣховъ пришествіе въ міръ Сына Божія во плоти, и Его вольное страданіе, смерть и воскресеніе, Анаѳема! (трижды).

Онима који безумно говоре да долазак у овај свет Сина Божијег у телу и Његово вољно страдање, смрт и Васкрсење нису били потребни за наше спасење и искупљење од греха, анатема! (трипут)

Непріемлющымъ благодати искупленія Евангеліемъ проповѣданнаго, яко единственнаго нашего ко оправданію предъ Богомъ средства, Анаѳема! (трижды).

Онима који одбацују благодати искупљења проповедане Јеванђељем, као једина средства нашег оправдања пред Богом, анатема! (трипут)

Дерзающымъ глаголати, яко Пречистая Дѣва Марія не бысть прежде рождества, въ рождествѣ и по рождествѣ Дѣва, Анаѳема! (трижды).

Онима који се усуђују да говоре да Пречиста Дјева Марија није била Дјева пре рађања, при рађању и после рађања, анатема! (трипут)

Невѣрующымъ, яко Духъ Святый умудри пророковъ и апостоловъ и чрезъ нихъ возвѣсти намъ истинный путь къ вѣчному спасенію, и утверди сіе чудесами, и нынѣ въ сердцахъ вѣрныхъ и истинныхъ христіанъ обитаетъ и наставляетъ ихъ на всякую истину, Анаѳема! (трижды).

Онима који не верују да је Дух Свети надахњивао Пророке и Апостоле, а преко њих упућује и нас на истински пут вечног спасења и потврђује исто чудесима, и сада обитава у срцима свих верних и истинских хришћана, и води их ка свакој истини, анатема! (трипут)

Отмещущымъ безсмертіе души, кончину вѣка, судъ будущій и воздаяніе вѣчное за добродѣтели на небесѣхъ, а за грѣхи осужденіе, Анаѳема! (трижды).

Онима који одбацују бесмртност душе, крај света, будући суд и вечну награду за врлине на небесима, а за грехе осуду, анатема! (трипут)

Отмещущымъ вся таинства святая, Церковію Христовою содержимая, Анаѳема! (трижды).

Онима који одбацују све Свете Тајне Цркве Христове, анатема. (трипут)

Отвергающымъ соборы святыхъ Отецъ и ихъ преданія, Божественному Откровенію согласная, и Православно-Каѳолическою Церковію благочестно хранимая, Анаѳема! (трижды).

Онима који одбацују Саборе Светих Отаца и њихо Предање, које је у сагласности са Божанским Откровењем, и које је побожно чувано од стране Православне Саборне Цркве, анатема. (трипут)

Помышляющымъ, яко православніи Государи возводятся на престолы не по особливому о нихъ Божію благоволенію и при помазаніи на царство дарованія Духа Святаго къ прохожденію великаго сего званія на нихъ не изливаются: и тако дерзающымъ противу ихъ на бунтъ и измѣну, Анаѳема! (трижды).

Онима који помишљају да се православни Владари не узводе на престоле по нарочитом благовољењу Божијем о њима и да се при помазивању на царство на њих не изливају дарови Духа Светог ради прохођења овог великог звања, и који тако позивају против њих на побуну и издају, анатема! (трипут)

Ругающымъ и хулящымъ святыя иконы, ихже Святая Церковь къ воспоминанію дѣлъ Божіихъ и угодниковъ Его, ради возбужденія взирающихъ на оныя ко благочестію, и ко оныхъ подражанію пріемлетъ, и глаголющымъ оныя быти идолы, Анаѳема! (трижды).

Онима који вређају и хуле на свете иконе, које Света Црква прима у спомен дела Божијих и његових угодника, да би оне који их гледају надахнуле побожношћу и подстакле их да их подражавају, и онима који кажу су оне идоли, анатема. (трипут)

(Ове анатеме се налазе у Чину Недеље Православља издатог 1904. у Петрограду ).

(Следе анатеме које је додала РПЦЗ):

Теософомъ и прочымъ еретикомъ, дерзающымъ глаголати и пребезумнѣ учити, яко Господь нашъ Іисусъ Христосъ не единожды на землю сниде и воплотися, но множицею воплощашеся, такождѣ и отрицающымъ, яко истинная премудрость Отчая есть Сынъ Его единородный и вопреки Божественному Писанію и ученію святыхъ Отецъ ищущымъ иныя премудрости, Анаѳема! (трижды).

Теозофима и другим јеретицима, који се усуђују да говоре и пребезумно уче како Господ наш Исус Христос није једанпут на земљу сишао и оваплотио се, већ се многоструко оваплоћује, такође и онима који одричу да је истинита премудрост Очева, Син Његов јединородни, и онима који траже другу премудрост упркос Божественом Писму и учењу Светих Отаца, анатема! (трипут)

Масономъ, оккультистомъ, спиритомъ, чародѣемъ и всѣмъ, иже не Единому Богу вѣруютъ, но бѣсовъ почитаютъ, и не Богу смиренно жизнь свою предаютъ, но чародѣйнымъ бѣсовь призываніемъ грядущее вѣдѣти тщатся, Анаѳема! (трижды).

Масонима, окултистима, спиритистима, врачарима и свима, који не верују у Једнога Бога, већ поштују бесове и не предају смирено свој живот Богу, већ се труде да сазнају будућност гатарским призивањем бесова, анатема. (трипут)

Отступающымъ отъ Православныя вѣры и пріемлющымъ иныя исповѣданія на соблазнъ братіямъ нашимъ и отпадающымъ въ расколы, Анаѳема! (трижды).

Онима који одступају од Православне вере и примају друге вере на саблазан нашој браћи, и онима који отпадају у расколе, анатема! (трипут)

Богопротивнымъ человѣкомъ злымъ, дерзнувшымъ даже и на убіеніе Помазанника Божія святаго Царя-мученика, Анаѳема! (трижды).

Злим богопротивним људима, који су се чак дрзнули да убију Помазаника Божијег, Цара-мученика, анатема! (трипут)

Гонителемъ Христовыя Церкви, нечестивымъ отступникомъ, подъявшимъ руки на священнослужителей Божіихъ, попираюшымъ святыни, разрушающымъ храмы Божіи, истязующымъ братію нашу и осквернившымъ Отечество наше, Анаѳема! (трижды).

Гонитељима Цркве Христове, нечастивим одступницима, који подижу руке на свештенослужитеље Божије, газе светиње, руше храмове Божије, који муче нашу браћу и који су осквернили наше Отачаство, анатема! (трипут)

Нападающымъ на Церковь Христову и учащымъ, яко Оная раздѣлися на вѣтви, яже разнятся своимъ ученіемъ и жизнію, и утверждающымъ Церковь не сущу видимо быти, но отъ вѣтвей, расколовъ и иновѣрій соединитися имать во едино тѣло; и онемъ, иже не различаютъ истиннаго священства и таинствъ Церкви отъ еретическихъ, но учатъ, яко крещеніе и евхаристіа еретиковъ довлѣютъ ко спасенію; и онемъ, иже имутъ общеніе съ сими еретики или пособствуютъ имъ, или защищаютъ ихъ новую ересь икуменизма, мняще ю братскую любовь и единеніе разрозненныхъ христіанъ быти, Анаѳема! (трижды).

Онима који нападају Цркву Христову и уче да се она поделила на гране, које се разликују по учењу и животу, и који тврде да Црква не постоји видљиво, већ ће настати када се све гране, расколи и иноверја сједине у једно тело; и онима који не разликују истинито свештенство и Свете Тајне Цркве од јеретичких, него уче да су крштење и причешће јеретика довољни за спасење, и онима који имају општење са овим јеретицима или им помажу или заступају и бране њихову нову јерес екуменизма у име братске љубави и уједињења раздељених хришћана, анатема. (трипут)

Соблазнителемъ и ругателемъ рода человѣческаго и Богозданныя природы извратителемъ, сѣющимъ развратъ и надъ дѣторожденіемъ глумящымся, соблазняющымъ сестеръ нашихъ дѣтоубійство во утробахъ матернихъ творити и безвозрастныхъ младенцевъ, яко бездушныхъ извергати, еще же изъ ихъ тѣлесъ и крови скверную прибыль имати, Анаѳема! (трижды) [3].

Саблазнитељима и онима који се ругају људском роду и који извраћују Богоздану природу, који сеју разврат и изругују се рођењу деце, који саблажњавају наше сестре да чине детеубиство у утробама мајчиним и да избацују нерођене младенце као бездушне и који још из њихових тела и крви имају скверну зараду, анатема! (трипут)

  анатема Патријарашког Сабора 1583 г.

Не слѣдующымъ обычаемъ Церкве, иже уставлены быша на Седми Вселенскихъ Соборѣхъ, такождѣ и Святѣй Пасцѣ и мѣсяцеслову, иже они правильно уставиша и предаша намъ на послѣдованіе, но желающымъ послѣдовать новоявленной пасхаліи и новому мѣсяцеслову безбожныхъ папскихъ астрономовъ; и, противясь онымъ обычаемъ [Церкви], желающымъ ниспровергнуть и развѣять догматы и обычаи Церкве, ихже мы отъ Отецъ пріяхомъ, Анаѳема!

Мы призываемъ всѣхъ благочестивыхъ и православныхъ христіанъ: стойте твердо въ томъ, еже вы пріясте, въ онемъ же вы рождени бысте и на онемъ же вы вскормлени бысте, а егда время и обстояніе призовутъ къ тому, излейте самую кровь вашу, дабы сохранить и Вѣру, преданную намъ отъ Отецъ нашихъ и сохранить ваше исповѣданіе. Остерегайтесь таковыхъ людей и бдите, дабы Господь нашъ Іисусъ Христосъ споборалъ вамъ. Да будетъ благословеніе нашего смиренія на всѣхъ васъ. Аминь.

Онима који не следе обичаје Цркве који су установљени на Седам Васељенских Сабора, као и о Светој Пасхи и месецослову (календару), који су их за нас добро установили и предали нам да их следимо, него желе да прате новојављену пасхалију и нови месецослов безбожних папских астронома, и противећи се обичајима Цркве, желећи да низвргну и развеју догмате и обичаје Цркве, које смо од Отаца примили, анатема!

Ми призивамо све благочестиве и православне хришћане: стојте тврдо у ономе што сте примили, у чему сте се родили и у чему сте васпитавани, а када време и прилике позову, и крв своју пролијте да бисте сачували и веру, предану нам од Отаца наших и сачували ваше исповедање. Чувајте се таквих људи и бдите, да би вам помогао Господ наш Исус Христос. Нека благослов наше Смерности буде са свима вама. Амин.

(Ово су Закључне одлуке Патријарашког Сабора 1583 г. под председатељством Патријарха Константинопољског Јеремије Прославленог, против придружених јеретика (католика, који су увели нови календар и нове обичаје у Христову Цркву и одступили од Ње). Наводи се по тексту др. Александра Каломироса „Да ли је папство Црква?“, Typos, June & July, 1965. Оригинални текст Сигилиона 1583 г. налази се у грамати Кодекс 772 библиотеке Свето-Пантелејмоновог манастира на Светој Гори Атос, као и у Кодексу 285 келије „Акатистна“ светог скита «Кафсокаливја» на Светој Гори Атос.)

О ПОСТУ -- Св.Василије Велики

1. Затрубите, каже се, у новомесечје трубом, у благознаменити дан празника вашег (Пс.80,4). Ето пророчке заповести. Међутим, гласније од сваке трубе и разговетније од сваке музичке справе, нама на долазећи дан празника указује оно што читамо. Наиме, за благодат постова ми смо дознали од Исаије, који је одбацио јудејски начин поста и показао нам истински пост: Не постите у суђењима и свађи… него разрешите све окове неправде (уп.Ис.58,4; 6). И Господ каже: А кад постите] не будите суморни…Него намажи главу своју и лице своје умиј (Мт.6,1617). Владајмо се,дакле, као што смо научени. Немојмо се показивати суморни у дане [Великог поста] који долазе. Напротив, сусретнимо их светлог лица, како и доликује светима. Нико малодушан није задобио венце и нико није победио јадикујући. Немој бити суморан кад те исцељују. Неумесно је не радовати се душевном здрављу или туговати због промене исхране, показујући да смо наклоњенији наслађивању стомака, неголи бризи о души. Преједањем се једино стомак наслађује, док пост користи души. Радуј се што ти је Исцелитељ подарио лек који уништава грех. Црви који се зачињу у дечијој утроби нестају применом оштрих лекова. Исто тако и пост, који је уистину достојан да се назове [леком], ступивши у душу, умртвљује грех који се притајио у њеној дубини.

2. Намажи главу своју и лице своје умиј (Мт.6,17). Наведена изрека те позива тајинствима. Онај ко се маже, у ствари се миропомазује, а ко се умива – упражњава очишћење. Примени исти закон и на унутрашње удове и опери душу од греха. Помажи главу светим помазањем како би постао причесник Христов. На тај начин приступи посту. Немој помрачивати лице своје као лицемер. Лице се помрачује када се унутрашње расположење засењује притворном спољашњом маском, прикривајући се лажима као завесом. Лицемер [тј. глумац] је онај ко у позоришту показује туђе лице: будући слуга, он много пута показује лице господара и будући обичан грађанин – често се представља као цар. Слично је и у овом животу: многи на сцени сопственог живота глуме као у позоришту, једно носећи у срцу, а друго јавно показујући људима. Дакле, немој правити тужан израз лица. Показуј се онаквим какав си. Немој се претварати да тугујеш, ловећи себи славу, тј. показујући се уздржљивим. Нема никакве користи од доброчинства које се оглашује трубом. Нема користи ни од поста који је јаван. Оно што се показује не доноси плодове који ће се очувати до будућег века, већ пропада услед људске похвале. Дакле, радосно притекни дару поста. Пост је древни дар. Он не стари и не застарева, него се увек обнавља и бива у пуном процвату.

3. Мислиш ли да ја сматрам да његова древност потиче из времена појаве Закона? Пост је старији чак и од Закона. Ако мало сачекаш, уверићеш се у истинитост реченога. Немој мислити да дан очишћења, прописан Израиљу у десети дан седмога месеца (уп. Лев.16,29), означава почетак поста. Удуби се у историју и трагај за древношћу његовог порекла. Пост није новотарија, већ драгоценост отаца. Све што је древно достојно је поштовања. Уважавај старину поста, с обзиром да је стар колико и човечанство. Пост је озакоњен у рају. Он представља прву заповест коју је добио Адам: С дрвета познања добра и зла немојте јести (Пост.2,17). Немојте јести представља озакоњење поста и уздржања. Да је Ева постила од плода поменутог дрвета, ми данас не бисмо имали потребу за [наступајућим Великим] постом, будући да нужду за лекаром немају здрави, него болесни (уп. Мт.9,12). Ми страдамо због греха. Исцелимо се покајањем. Међутим, покајање без поста није делатно. Нека је проклета земља… Трње и чичак ће ти расти(Пост.3,17-18). Заповеђено ти је да подносиш страдања, а не да живиш у наслађивању. Постом се оправдај пред Богом. И сам начин живота у рају имађаше образ поста, не само стога што је човек био сатрапезник анђелски, уподобљавајући им се у умерености,него и стога што они који су храњени у рају уопште нису размишљали о ономе што је касније изумео људски разум: нити о пијењу вина, нити о жртвовању [тј. клању] животиња, нити о свему ономе што замагљује људски ум.

4. Ми смо избачени из раја стога што нисмо постили. Постимо, дакле, да бисмо се поново вратили у њега. Зар не видиш да је Лазар помоћу поста ушао у рај (Лк.16,20-31)? Немој подражавати Евину непослушност, немој опет за саветника прихватати змију која ти предлаже да једеш, бринући се о телу. Немој се изговарати болешћу и слабошћу тела, будући да оправдања не изговараш мени, него Свезнајућем. Кажи ми да ли можда ниси у стању да постиш. Међутим, ти можеш читавог живота да се преједаш и да бременом онога што си појео уништаваш тело. Врло добро знам да лекари болесницима не налажу разнолику храну, него избегавање јела и гладовање. Ако можеш једно, како се изговараш да не можеш друго? Шта је лакше за утробу: да проведе ноћ после умереног јела или да лежи обремењена обиљем хране (боље речено, не да лежи, него да се преврће, с обзиром да је преоптерећена и узнемирена)? Зар ћеш рећи да је кормиларима лакше да спасу лађу када је натоварена товаром, неголи када је добро опремљена и лагана? Лађу која је преоптерећена преплавиће и мали таласи. Међутим, уколико је на њој одговарајућа тежина товара, она се лако креће по таласима и ништа је не спречава да се одржи високо изнад воде. И људска тела, обремењена непрестаним преједањем, лако бивају савладана болестима. Међутим, ако се користи једноставна и лака храна, зло које се очекује од болести избегава се као подизање непогоде, док се већ присутне тегобе одбијају као налет буре. Тврдећи да болесницима више приличи наслађивање, неголи умерена храна, ти се држиш мишљења да је мировање теже од бежања и да је спокојство теже од борбе. Сила која устројава живот лако прерађује оно што је умерено и скромно, чинећи да га усваја онај ко се храни. Међутим, не будући у стању до краја свари скупоцена и разнолика јела, она их претвара у разнолике болести.

5. Нека наша беседа закорачи кроз историју и нека размотри древност поста, нека покаже да су га сви свети чували као неку врсту отачког наслеђа, које се од оца преноси на сина и задобија прејемством. На тај начин је иметак путем наслеђивања дошао и до нас. У рају није постојало нити вино, нити клање животиња, нити једење меса. Вино се појавило тек након потопа. Јер, после потопа је речено: Једите све… као биље травно (Пост.9, 3). Наслађивање је допуштено тек кад је била изгубљена свака нада у савршенство. Као доказ да је вино било непознато служи Ноје, који није знао за његову употребу. Оно тада још не беше ступило у људски живот, нити је људима било познато његово коришћење. Не видевши како дејствује на друге и не испитавши га ни на себи, Ноје се неопрезно опио вином. Ноје посади виноград и испи од његовог плода, и напи се (Пост.9,20-21) не стога што је био пијанац, него што није знао у којој мери да га пије. Тако је откриће пијења вина далеко млађе од раја. Напротив, достојанство поста је древно. Такође знамо да се и Мојсије уз пост попео на гору. Да се није наоружао оружјем поста, не би смео да се приближи врху који се димио, нити би се одважио да ступи у примрак. Након поста примио је заповест која је прстом Божијим урезана на камене таблице. На врху планине пост је био узрочник законодавства, док је у њеном подножју стомакоугађање помахнитало у идолопоклонству. Јер, људи једоше и пише, и потом усташе да играју (Изл.32,6). Једно опијање учинило је бескорисним четрдесетодневну усрдност слуге Божијег у молитви и посту. Таблице, исписане прстом Божијим, задобио је пост, а разбило их је пијанство: према пророковом расуђивању, пијани народ није био достојан Божијег законодавства. Народ, који је највећим чудима био научен богопознању, у једном тренутку стомакоугађањем беше враћен у безумље египатског идолопоклонства. Упореди једно са другим: као што пост приводи Богу, тако наслађивање изневерава спасење. Спусти се путем који води ка доле изложеном.

6. Шта је оскрнавило Исава и учинило га слугом његовог брата? Зар он није само због хране препустио право свог првенаштва? Зар Самуила мајци није даровала молитва сједињена с постом? Шта је великог борца Сампсона учинило непобедивим? Зар не пост, након кога је зачет у мајчиној утроби? Пост га је родио, пост га је дојио, пост га је учинио јунаком, наиме пост који је анђео одредио његовој мајци: Нека не једе ништа што потиче од винове лозе. Вино и опојно пиће нека не пије (Суд. 13,14). Пост рађа пророке, крепи снажне и умудрује законодавце. Пост је чувар душе, поуздан сажитељ телу, оружје одважних, вежбалиште бораца. Он одбија искушења и помазује за побожност. Он је сажитељ трезвоумља и творац целомудрености. И биткама он извршава храбра дела и у време мира учи безмолвију. Пост освећује назореја, а јереја чини савршеним, с обзиром да се без поста нико не може одважити на свештенодејствовање, не само у садашњем тајинственом и истинском служењу, него ни у образном, које је било под Законом. Пост је учинио Илију сагледатељем великог виђења. Очистивши душу четрдесетодневним постом, он се у Хоривској пећини удостојио да по мери човека угледа Господа. Постећи, Илија је удовици вратио сина, с обзиром да се кроз пост показао јачим од смрти. Из уста испосника изашао је глас који је безаконом народу затворио небо на три године и шест месеци. Да би омекшао непокорно срце јогунастих, Илија је одлучио да и себе, заједно с њима, осуди на злопаћење. Због тога је и рекао: Тако да је жив Господ… ових година неће бити росе ни кише док ја не кажем (1.Цар.17,1). Кад је настала глад, он је позвао читав народ да пости да би се поправио од зла које је проистекло из наслађивања и разузданог живота. Какав је, пак, Јелисејев живот? Како је пророк уживао гостопримство Сунамићанке и како је сам примао пророке? Зар није указао гостопримство помоћу дивљег зеља и нешто мало брашна? Будући да су са зељем биле помешане и дивље бобице, претила је опасност да се они који га окусе отрују, да молитва посника није уништила отров (4.Цар.4,39-41). Једном речју, открићеш да је пост све свете руководио у животу по Богу. Постоји једно вештаство које називају амијант и које ватра не може да уништи. Кад се стави у пламен оно као да се угљенише. Међутим, када се извади из ватре, оно постаје још чистије и изгледа као да је опрано у води. Слична су била тела тројице младића у пећи вавилонској, која су постом задобила [својства] амијанта. У великом пламену пећи показало се да су они силнији од огња: он није могао да им нашкоди будући да им је природа била као код злата. У ствари, показало се да су силнији и од злата. Ништа се тада није могло одржати пред пламеном распаљеним нафтом, смолом и суварцима: он се разливао на четрдесет девет лаката, прождирући све унаоколо и погубивши многе Халдејце (Дан.3,4649). Па ипак, младићи су га погазили, будући да су у њега ступили након поста. У силовитом пламену, они су удисали свеж и орошен ваздух. Пламен није смео да им се дотакне ни косе, с обзиром да је израсла у посту.

7. Жељени муж, Данило три седмице не јеђаше хлеб и не пијаше воду (Дан.10,23). Стога је, сишавши у јаму, и лавове научио да посте. Лавови нису могли да зарију зубе у њега, будући да беше као од камена, бакра или неког другог чврстог вештаства. Каљење крепи гвожђе. И пост је укрепио његово тело, учинивши га нерањивим пред лавовима, који нису отварали чељуст на светитеља. Пост је угасио силу огњену и затворио уста лавовима [уп. Јев.11,33-34]. Пост уздиже молитву на небо: он за њу постаје нека врста крила док се креће горе. Пост је процват домова, мајка здравља, васпитач младости, украс стараца, добри сапутник путницима, поуздани сажитељ супружницима. Муж не сумња у брачну издају када види да се жена саживела с постом. Жену не мучи љубомора када види да је муж прихватио пост. Ко је оштетио дом свој постом? Израчунај шта је у њему сада и израчунај и након поста. Због поста неће пропасти ништа од онога што је у кући. Ниједна животиња не испушта крик смрти, нигде нема крви, нигде неумољива утроба не изриче пресуду животињама. Месарски нож мирује и трпеза се задовољава оним чему није неопходно припремање. Јеврејима је била дата субота да би се одморио и магарац [њихов] и слуга [њихов] (Пон.5,14). Нека слугама које те служе током читаве године [Велики] пост буде починак од непрестаног труда. Нека се одмори твој кувар и нека предахне трапезник. Заустави руку пехарника и нека се једном одмори и онај ко припрема разнолике посластице. Нека и кућа отпочине од хиљада пометњи, од дима и мириса паљевине, од оних који трче горе-доле служећи утроби као немилосрдној господарици. У сваком случају, и порезници понекад допуштају мало слободе онима који су у њиховим рукама. Нека та утроба (која стално захтева и никад се не зауставља, која данас добија а сутра заборавља) да предах устима и нека с њима закључи петодневно примирје. Када је напуњена, она мудрује о уздржању, а чим се испразни – заборавља [сва] правила.

8. Пост не зна за позајмљивање. Трпеза оног ко пости не одише дуговима. Сиромаштво испосниковог сина не гуше очеви дугови, који иначе обавијају као змије. С друге стране, пост служи и као повод за радост. Жеђ даје сладост пићу и претходно гладовање трпезу чини укусном. И пост наслађивање јелом чини угодним. Када се пост нађе између две насладе и пресече њихову непрекидност, узимање хране (које ти се чини далеким) поново ће ти изгледати пожељно. Према томе, ако желиш да трпезу учиниш пожељном, прихвати да буде замењена постом. Будући исувише окружен насладама, ти неприметно постајеш помрачен, сластољубљем уништавајући сладост. И најжељенију [ствар] непрекидност наслађивања чини достојном презира. Уколико је ствар ређа, утолико снажније желиш да се њоме наслађујеш. Речено је уредио наш Творац како би због разноликости у животу у нама пребивао благодатни дар који нам је дао. Зар не примећујеш да је сунце блиставије након ноћи, да је бдење угодније после сна и да нам је здравље драгоценије након што искусимо супротно? Стога је и храна угоднија након поста, како богатима чија је трпеза обилна, тако и сиромасима чија је храна на брзину припремљена.

9. Нека те уплаши богаташев пример. Њега је живот у наслађивању предао [вечном] огњу. Он се мучио у огњеној пећи иако није био оптужен због неправедносги, него због живота у наслађивању. Према томе, да бисмо погасили наведени огањ неопходна је вода. Пост није користан само због будућег [живота]: он и телу користи. И најкрепкије здравље је подложно променама и превратима уколико природа малаксава и не може да поднесе бреме гојазности. Уколико осећаш одвратност према води, постарај се да касније не преклињеш за једну њену кап, као што се десило богаташу [уп. Лк. 16,24]. Водом се нико није опио. Никога, наиме,није болела глава стога што се оптеретио водом. Нико од оних који су се навикли да пију воду није имао неопходност за туђим ногама. Никоме од оних који су се напили воде се нису одузеле ноге, нити клонуле руке. Поремећај у варењу хране, који неминовно прати сластољупце, изазива страшне болести у телу. Оном ко пости је и боја лица достојна поштовања: оно је украшено целомудреним бледилом и неће се бесрамно заруменети. Његов поглед је кротак, корак достојанствен, а лице замишљено, [будући да избегава] унакаженост од неумереног смеха. Његове речи су одмерене, а срце чисто. Сети се светих свих векова, којих свет не беше достојан: они се потуцаше у кожусима и козјим кожама, у оскудици, у невољама, у патњама (Јев.11,3738). Подражавај њихов начин живота, уколико уистину тражиш њихов удео. Шта је Лазара упокојило у наручју Авраамовом? Зар није пост? Јованов живот беше дуготрајни пост. Он није имао ни постељу, ни сто, ни обрадиву земљу, ни вола за обрађивање, ни хлеб, ни пекара, нити било шта што прати живот. Због тога се међу рођенима од жена није појавио већи од Јована Крститеља (Мт.11,11). Павла је на треће небо, између осталог, узнео и пост, којим се он хвали помињући своја страдања. Међутим, од свега реченог важнија је [чињеница] да је и Господ наш, постом укрепивши тело које је ради нас узео (уп. Мт.4,2), постом на себе примао и нападе ђаволске како да би нас научио да се постом припремимо за подвиге у искушењима. Исто тако, Он је [само]лишавањем омогућио противнику да му приступи. Наиме, Он би по узвишености свог Божанства био неприступачан за противника, али се [само]осиромашењем спустио до људског. Узносећи се на небеса, Он је окусио храну (Лк.24,43) како би потврдио природу васкрслог тела. Ти, међутим, не престајеш да се гојиш и да се облажеш телом, нимало се не бринући што исцрпљујеш свој ум, будући да га не храниш спасоносним и животворним учењима. Зар ти није познато да у боју помоћ једном доводи до поражавања другога? И онај ко пређе на страну тела, надвладава дух, док онај ко прелази на страну духа побеђује тело. Јер, они се противе једно другоме (Гал.5,17). Према томе, уколико хоћеш да укрепиш ум, тело обуздај постом. И апостол говори да се наш спољашњи човек распада уколико се унутрашњи обнавља (2.Кор.4,16). Он још [говори]: Када сам слаб, онда сам силан (2.Кор.12,10). Зар нећеш презрети пропадљива јела? Зар нећеш пожелети трпезу у Царству коју ће, несумњиво, приготовити овдашњи пост? Или не знаш да неумереношћу у јелу припремаш себи угојеног мучитеља – црва? Ко је икада уз обиље хране и уз непрестано наслађивање задобио било какво учествовање у духовним даровима? Да би примио друго законодавство, Мојсију је било неопходно да и по други пут пости. Ниневљани не би избегли претећу пропаст да са њима нису постиле и бесловесне животиње. Чије кости остадоше у пустињи (Јев.3,17)? Оних који су желели да једу месо [уп. Бр.11,33]? Док су се задовољавали маном и водом из камена, они су побеђивали Египћане, корачали по мору и не беше у племенима њиховим болник (Пс.104,37). А када су се сетили лонаца с месом и кад су се са својим жељама вратили у Египат, они више нису угледали обећану земљу (уп. Изл.16,3). Зар те не плаши наведени пример? Зар се не бојиш да преједање и тебе не одвоји од добара којима се надаш? Ни мудри Данило не би имао виђења да своју душу није просветио постом. Из масне хране, као из неког густог облака, излазе димна испарења и преграђују пут озарењима Светог Духа, која иначе обасјавају ум. Уколико анђели имају неку храну, свакако ће се радити о хлебу, као што каже пророк: Хлеб анђелски једе човек (Пс.15,25), а не о месу, вину или ономе што воле робови утробе. Пост је оружје којим се наоружавамо против демона. Јер, тај се род не изгони осим молитвом и постом (Мт. 17,21). Колико само добара происходе из поста! Засићење је почетак велике штете. Уз наслађивање, пијанство и лакомост сваке врсте истовремено се појављују и сви видови животињског неуздржања. Чим се жалац наслађивања нађе у души, људи постају као товни коњи (Јер.5,8). Код пијанаца се чак и природа развраћује, услед чега у човеку траже жену, а у жени човека. Пост, међутим, указује на меру и у супружничким стварима, кажњавајући за неумереност чак и у ономе што је законом допуштено. Он [супружнике учи] да се по договору одвајају привремено да би се предали… молитви (1.Кор.7,5).

10. Уосталом, доброту поста немој ограничавати само на уздржавање од јела. Јер, истински пост јесте удаљавање од зла. Раздреши сваку свезу неправде (Ис.58,6). Опрости ближњем увреду и опрости му његове дугове. Немојте постити у суђењима и свађама (Ис.58,4). Ти не једеш месо, али изједаш брата. Ти се уздржаваш од вина, али се не уздржаваш од вређања. Ти дочекујеш вече да би окусио храну, али губиш дан у судницама. Тешко пијанима и без вина (уп. Ис.28,1). Раздражљивост је пијанство душе, које је избезумљује као и вино. И туговање је пијанство, с обзиром да потапа разум. И страх је пијанство, уколико се појави где не би требало, с обзиром да је речено: Од страха непријатеља избави душу моју (Пс.63,2). И уопште, пијанством се с правом може назвати свака страст од које разум бива ван себе. Замисли разјареног човека који је опијен страшћу. Он није свој господар, не зна за себе, не зна за присутне: он као у ноћној бици свакога дотиче и свакога напада, не знајући шта говори. Он је необуздан, руга се, бије, прети, проклиње, виче, кида се. Бежи од тог пијанства, али се немој привезивати ни за опијање вином. Немој да пијење вина предухитрује пијење воде. Немој да те пијанство приведе посту. У пост се не може ући путем пијанства, као што се ни путем лакомости не ступа у праведност, нити неуздржањем у целомудреност. Кратко речено, кроз порок се не [ступа] у врлину. У пост се улази кроз друга врата. Пијанство уводи у неуздржање, а уздржање у пост. Борилац се најпре загрева, а онај ко пости се најпре предуздржава. Немој се светити тим данима и немој обмањивати Законодавца: немој се препуштати разузданости пијанства пред наступањем пет дана. Иначе ћеш се узалудно трудити: исцрпљиваћеш тело, а нећеш бити утешен због лишавања. [Утроба] је непоуздана остава: вино, наиме, наливаш у пробушено буре. Вино ће истећи и брзо отићи својим путем, а грех ће остати. Слуга бежи од господара који га бије, док ти не напушташ вино које те свакодневно удара у главу. Најбоља мера за коришћење вина јесте телесна потреба (уп. 1.Тим.5,23). Уколико пређеш границе, сутрадан ће ти глава бити тешка: патићеш од зевања и вртоглавице и ширићеш задах вина. Чиниће ти се да све кружи и да се потреса. Пијанство изазива сан који је брат смрти, као и буђење које личи на сновиђење.

11. Знаш ли ко је Онај кога очекујеш да примиш? Онај ко је обећао: Ја и Отац њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14,23). Због чега најпре прибегаваш пијанству и затвараш улаз Владици? Због чега унапред допушташ непријатељу да заузме твоју тврђаву? Пијанство не дочекује Господа. Пијанство удаљује Духа Светога. Дим растерује пчеле, а неумерено пијење вина духовне дарове. Пост је приличност градова, добро устројство тржница, мир домова, спасавање имовине. Хоћеш ли да видиш његово достојанство? Упореди данашње вече са сутрашњим. Видећеш град који је из буке и пометње прешао у дубоку тишину. Желео бих да и ово вече својом честитошћу буде слично сутрашњем и да сутрашње по своме сјају нимало не заостане за данашњим. Господ нас је увео у овај временски период као своје борце, који у претходним подвизима [треба да] покажу чврстину и силу трпљења. Нека нам Он помогне да достигнемо и најзначајнији дан добијања венаца. Сада је дан за подсећање на спасоносно страдање, а у будућем веку је дан награде за оно што смо извршили пред Праведним судом самога Христа. Њему нека је слава у векове векова. Амин.

 

Пост 

 

        Трпеза за Бадњи дан – сухоједење

ПОСТ (грч: νηστεία), средство које Православном Хришћанину помаже у изградњи спасења, а које се састоји у уздржавању од извесне врсте хране, од рђавих мисли, жеља и дела, као и у умножавању молитава, доброчинства, а исто тако и у ревности упражњавања свих хришћанских врлина. Циљ поста је очишћење тела, јачање воље, уздизање душе изнад тела, а изнад свега прослављање Бога и поштовање његових светих. Постећи, Православни верни народ се непрекидно подсећа Христових страдања, које је Он благоизволео примити на Себе, за спасење човечанства.

Прву заповест о посту налазимо у Библији у причи о првобитном паду Адама и Еве, када су они прекршили Божију заповест да не једу са дрвета познања добра и зла (1 Мој 2,17). После, у Старом и Новом Завету такође се много говори ο посту, као божанској установи и одредби. У Старом Завету, Мојсије је постио 40 дана на Синају (не једући ништа), да би се удостојио да од Бога прими Декалог. Исто тако, и Нови Завет је препун примера поста. Господ Исус Христос је попут Мојсија постио 40 дана на Гори Кушања, а постили су и Св.Апостоли, као и сви прави Хришћани. Јер, у Хришћанству, први подвиг који стоји пред човеком јесте испуњење прве Божије заповести, коју је Бог дао још нашим прародитељима у Рају. Α то је заповест ο посту, тј. ο уздржању. Нарушавање заповести ο посту први је грех. Зато и први подвиг човека у ослобођењу од греха, јесте држање поста. Пост је, дакле, прва неопходност на путу нашег спасења, а Црква га сматра као врло важну и значајну установу за духовни и телесни живот.

 

Две стране поста

 

Пост има две стране: телесну и духовну. Телесни пост је уздржавање од извесних јела и алкохолних пића. Духовни пост подразумева одрицање од сваке врсте грешних и злих помисли, жеља и дела. Телесни пост је само неопходно помоћно средство за успешну духовну борбу против страсти, које се распирују кроз телесне жеље. Пошто тело заједно са душом учествује у греху, треба заједно са њом да учествује у напорима ка поновном задобијању врлина. Стварни духовни пост подразумева уздржавање од сваке похотљивости. Свети Оци су одувек истицали духовну страну поста, и писали да сам телесни пост Бог не прихвата. Чак су га називали „демонским постом“, јер и демони не једу, а не теже духовном усавршавању. Па је тиме онај који само телесно пости, а не приступа духовном подвигу, идентичан демонима. Духовна страна поста увек укључује појачане молитве, и квалитативно и квантитативно, и борбу за опште унапређење свих хришћанских врлина.

Стварни пост који обухвата и телесни и духовни аспекат, приводи човека смирењу. У смирењу човек почиње да стиче сазнање, да је спасење могуће једино у Богу, кроз Његову велику милост. Код стицања свих врлина и код испуњења свих заповести, Свети Оци придају врлини расуђивања највећу важност. Расуђивање подразумева дар разликовања онога што је корисно, од онога што је штетно.

 

   Категорије, врсте и подела поста

Сухоједење – сирова храна

По строгости, или начину уздржавања, постови се деле у пет категорија:

Потпуно уздржавање од сваке врсте јела и пића (чак и воде). На овај начин се пости у прва три дана Васкршњег поста и на Велики петак.

Сухоједење – узимање суве хране (у сировом стању), или само хлеба и воде, једанпут на дан, и то у девети час (15:00 поподне).

Пост на води – узимање јела припремљених на води, без употребе уља за кување. Познат и као „строги пост“ пред Причешће.

Пост на уљу – узимање јела припремљених на уљу, два пута дневно. Вино је дозвољено.

Пост на риби – узимање јела која могу да садржавају рибу, припремљених на уљу, два пута дневно. Вино је дозвољено. Ово је најблажи начин поста.

Дакле, и најблажи облик поста подразумева уздржавање од све хране животињског порекла. Узимање хране више од једанпут на дан, зове се ублажење поста, а када се узимају уље и вино, тада се чини разрешење поста. Врсте разрешења поста су четири:

Разрешење „на вино и уље“ – пост на уљу.

Разрешење „на рибу“ – пост на риби.

Разрешење „на јаја и млечне производе“ – бели мрс.

Разрешење „на све“ – мрс.

Треба нагласити да поред установе одређених дана и периода поста од стране Цркве, регулисање питања разрешења за сваког верника посебно се оставља расуђивању његовог духовног оца, који понекад поступа са снисхођењем, дакле према слабостима човека и према мери на корист његове душе.

Једнодневни постови

Свака среда и петак током целе календарске године, осим трапавих седмица. Пости се на води уколико није разрешено другачије. На пример, у среду Преполовљења и среду Оданија Васкрса, пости се на риби. Ако Петровдан или Велика Госпојина падну у среду или петак, тада се пост разрешава на рибу.

Усековање Св. Јована Крститеља (29. август). Једе се једном дневно, на води.

Крстовдан (14. септембар). Једе се једном дневно, на води.

Навечерје Богојављења (5. јануар). Једе се једном дневно, на води. Ако падне у суботу или недељу, пости се на уљу и вину.

Вишедневни постови

Вишедневни постови су они постови које је Црква установила пред велике празнике. Постоје четири вишедневна поста, смештена у четири годишња доба:

пролеће – Велики пост (Часни, Васкршњи, Велика четрдесетница)

лето – Петровски пост (Пост Светих Апостола)

јесен – Госпојински пост

зима – Божићни пост (Мала четрдесетница)

Лични или заветни пост

То су постови које поједини верни посте ради појачања своје побожности, или услед епитимије, или услед заветовања неком од Светих. Црква одобрава и такву врсту поста, али је у таквим случајевима пожељно посаветовати се са надлежним парохом или духовником, и поступити по њиховим саветима.

Трапаве седмице

То су седмице у којима је разрешен редовни пост средом и петком. Има их укупно пет:

Седмица која почиње Недељом ο митару и фарисеју

Сиропусна недеља – недеља пред почетак Васкршњег поста. Једе се све сем меса – бели мрс.

Светла недеља – недеља по Васкрсу

Духовска недеља – недеља по Духовима

Дани између Божића и Крстовдана (25. децембар – 5. јануар)

Васкршњи пост

Пост на води

Назива се још и Велики пост (због посебне важности, али и дужине трајања), Часни пост (зато што обухвата време страдања Христовог и Његовог разапињања на Часни крст), Велика четрдесетница (зато што је укупно трајање поста четрдесет дана). Траје од Чистог понедељка до Лазареве суботе. На крај овог поста, надовезује се пост Страсне седмице, тако да је укупно време трајања посног периода 48 дана – најдужи у току године, и завршава се празником Васкрсења.

Прва недеља поста зове се Чиста. Друга недеља је Пачиста. Трећа недеља је Крстопоклона, јер се верницима који су ступили у подвиг поста, износи Часни крст на јутрењу на поклоњење и целивање. Четврта недеља је Средопосна, јер је то време средине поста. Пета недеља поста се назива Глувна. У току те недеље се не пева, не игра и не свира, а послови се не започињу. Шеста недеља је Цветна. Тако је названа по цвећу и зеленим гранчицама које су деца и грађани бацали пред Христа при Његовом уласку у Јерусалим.

Седма, последња седмица пред празник Васкрсења је Страсна или Велика недеља. Најзначајнији дан у тој недељи је Велики петак, једини дан у години кад у Православним храмовима нема јутрења нити богослужења, већ се само поподне држи опело разапетом Исусу Христу. Том приликом, једини пут у години, износи се плаштаница у коју је старац Јосиф из Ариматеје умотао Христово тело после скидања са крста.

Начин поста

Пости се на води, осим суботом и недељом, када се дозвољава уље и вино. На Благовести (уколико не падну у Страсну седмицу) и Цвети, дозвољна је риба. Додатно разрешење на уље и вино је и на Обретење главе Св. Јована Крститеља и на Младенце. Прва три дана овог поста (понедељак, уторак и среду), до свршетка Литургије пређеосвећених дарова, ништа се не једе. Ко то не може, једе хлеб и течност (чај или компот) и то тек после вечерње службе. На Велики четвртак, једе се једном дневно и то после свршетка Свете Литургије. На Велики петак се не једе ништа. На Велику суботу, по завршетку Литургије хлеб и вода (сухоједење).

 

Историјат

 

Најстарије сведочанство ο овом посту потиче с краја II века. Св. Иринеј Лионски (202), у писму папи Виктору (189-198), поводом спорова ο времену празновања Пасхе, спомиње пасхални пост који је трајао краће него данас (три дана), а практикован је свуда. Даље податке ο овом посту даје Тертулијан (220), према пракси Римске и Африканске цркве. Он говори ο „пасхалном посту у спомен страдања Христових“, који је сам Спаситељ одредио, па се у том смислу сматра да пасхални пост потиче од наређења Господа Исуса Христа.

Из Сиријске дидаскалије (друга половина III века), види се да је пасхални пост трајао једну седмицу, а сигурно сведочанство ο пасхалном посту од четрдесет дана потиче из IV века, од Јевсевија Кесаријског (340), као и из Пасхалних посланица Св. Атанасија Великог (373). Данашњи облик Васкршњег поста (грч: Μεγάλη Τεσσαρακοστή – Велика четрдесетница) развио се у V веку.

 

Пост Страсне седмице

 

Иза Васкршњег поста, који се завршава у петак шесте седмице поста (пред Лазареву суботу), долази Страсна седмица, у коју се исто пости, посвећена страдању и смрти Господа Христа, а по заповести Његовој да ће доћи „…дани кад ће се отети Женик од њих, и онда ће постити у оне дане“ (Лк 5,35). У Апостолским установама о овом посту пише: „Нека се овај пост врши пре поста Пасхе (Страсне седмице), почињући од другог дана седмице (понедељка), а завршавајући се у петак: затим почињите свету седмицу Пасхе (страдања Христових), постећи са страхом и трепетом у сво њезино време, свакодневно приносећи молитве због сагрешења.“

Дакле, у Апостолским установама, Велики пост је назначен као: Велика четрдесетница на коју се наставља пост Страсне седмице. Св. Епифаније Кипарски за овај пост каже: „Четрдесетницу, до седам дана пре Пасхе, Црква обично проводи у посту. Осим тога, и шест дана Пасхе (Страсну седмицу) сав народ проводи у сухоједењу.“

 

Петровски пост

                    

 

Назива се још и Петровдански пост, Апостолски пост, Пост Светих Апостола. Други по реду вишедневни пост посвећен Св. Апостолима Петру и Павлу, односно, свим Апостолима. Почиње у понедељак после Недеље свих светих и траје до 28. јуна. Зато што се завршава у дан пре Петровдана, назива се Петровски пост. Овај пост, чији је почетак покретан (јер зависи од Васкрса), а заврштетак је непокретан, установљен је на основу успомене на Апостоле који су после Силаска Светога Духа, а пре одласка на проповед Св. Јеванђеља, постили (Дап 13,2-3). Због зависности почетка овог поста о Васкрсу, Апостолски пост најкраће може трајати једну седмицу и један дан, а најдуже шест седмица.

 

Начин поста

 

Суботом и недељом пости се на риби, уторком и четвртком на уљу, а понедељком, средом и петком на води. Ако у току овог поста у понедељак, уторак и четвртак падне Свети са великим славословљем, разрешава се пост на рибу, а ако падне у среду и петак разрешава се само на уље и једемо једанпут дневно. Ако у среду и петак падне празник Светитеља са бденијем или пак Свети чији је храм, разрешени су уље, вино и риба (Типик, глава 33).

 

Историјат

 

Прва сведочанства ο овом посту имамо код Св. Атанасија Великог (296-373). У Александрији, Антиохији и у Јерусалиму, овај пост везивао се за Духове, а не за празник Св. Апостола Петра и Павла, и трајао је једну седмицу. Касније је овај пост постао припремни пост за празник Светих Апостола и његово трајање је постало зависно од Васкрса, односно празника Силаска Светог Духа – Педесетнице. У Апостолским установама налазимо сведочанство о почетку овог поста: „После Педесетнице празнујте једну седмицу, а онда постите“ (том 5, глава 19).

О високом уважавању које је Петровски пост имао међу Хришћанима, говори цео низ светоотачких списа, међу којима су и Амвросије Милански и Теодор Кирски. Лав Велики каже да је Петровски пост „посебно важан, да би кроз подвиг очистили своје мисли и начинили се достојнима дарова Светога Духа„ (Беседа 76).

 

Госпојински пост

 

Назива се још и Великогоспојински пост. Траје од 1. до 14. августа, а по строгости долази одмах после Васкршњег поста. Увек почиње на Свете Макивије и траје 14 дана, завршавајући се закључно са Великом Госпојином.

 

Начин поста

Пост на води, осим суботом и недељом, када се дозвољава уље и вино, и на Преображење, када се разрешава на рибу.

 

Историјат

Црква је установила овај пост по примеру пресвете Богородице, која је време пре упокојења проводила у сталном посту и молитви. Први пут се спомиње у списимаТеодора Студита (826). Госпојински пост је коначно утврђен на Цариградском сабору (1166), у време Патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) и цара Манојла I Комнина (1143—1180).

 

Божићни пост

Назива се још и Мала четрдесетница, јер Црквени устав Божић сматра за другу Пасху. Траје од 15. новембра до 24. децембра. Овај пост има сврху да вернике спреми за достојно слављење рођења Господа Исуса Христа – Божић. Уочи Божића, на Бадњи дан, чак и они који не посте неће мрсити јер је Бадње вече дубоко укорењено у народној традицији. По строгости, овај пост можемо поредити са Петровским постом.

 

Начин поста

 

Најстрожији дан поста је 24. децембра (Бадњи дан), а тај дан се још зове и сочелник (реч настала од речи која је име за сочиво – кашу од сушених зрна).

Oд 15. новембра до 17. децембра – суботом и недељом разрешење на уље и рибу, уторком и четвртком разрешење на уље, пост на води понедељком, средом и петком. 

Од 18. децембра до 24. децембра – разрешење на уље и вино, пост на води понедељком, средом и петком.

Пост у Библији

пост на риби

                                                        

Насупрот празницима и светковинама, постови су се одржавали у времежалости и самоодрицања услед греха.Они могу бити и спонтани одговор појединаца, јединствени спонтани одговор народа постом на невољу, или су били законом прописани посни дани и посни периоди. Поједини људи постили су да би задобили Божију помоћ (2 Сам 12,16-23; Дан 9,3), ради кајања (1 Цар 21,27), туговања (Нем 1,4), добијања откривења (2 Мој 34,28), или изражавања духовног молитвеног расположења (Пс 35,13; Лк 18,12). Слично томе, заједница (народ) често је постила једнократно да би задобила Божију помоћ и заштиту (Суд 20,26; 1 Сам 12,14; Јл 1,14; Јест 4,3; Језд 8,21-23), да би изразила кајање (1 Сам 7,6; Јон 3,5-10) или оплакала смрт великих личности (1 Сам 31,13; 2 Сам 1,12). Једини прописани годишњи пост био је Данпомирења (3 Мој 16,29-34; 23,26-32; 4 Мој 29,7). Овај празник био је десетог дана седмог месеца, по јеврејском календару. Народ се морао очистити, што је значило, најпре, да се уздржава од хране и пића и других телесних угађања (2 Сам 12,16-20; Дан 10,2-3). После вавилонског разорења Јерусалима и храма 586. године пре Христа, постови су редовно одржавани четвртог, петог, седмог и десетог месеца, како би се оплакивала ова невоља и несрећа (Зах 7,3,5; 8,19). Свенародни пост претходио је празновању Пурима, 13. Адара (Јестира 9,31).

Господ Исус Христос је постио четрдесет дана и ноћи (Мт 4,2), као и пророк Илија у Старом Завету (1 Цар 17), или Пророк Мојсије на гори Хориву (2 Мој 34,28).Пророк Самуило је био плод поста и молитве (1 Сам 1,7). Пророк Данило је показао да се постом крепи људско тело (Дан 1,10-15). Ниневљани су пошћењем избегли катастрофу (Јона 3). Пророк Јездра је постио како би се удостојио посете Божијег Анђела и добијања откровења (2. Јездрина).

Млада Христова Црква наставила је с поштовањем прописа ο јеврејском посту, али му је придодала духовну категорију, која проистиче из свеукупног Христовог учења. Христови ученици су на првом мисионарском путовању рукополагали презвитере уз молитву и пост (Дап 14,23). Без обзира на то колико је Апостол Павле иначе изнуравао своје тело на путовањима, сам је више пута налагао пост на себе (2 Кор 6,5; 11,27). Пост као установу, Црква је очувала до данас, одредила нове посне дане у седмици, као и нова годишња доба за пост, у вези са значајним догађајима из живота Господа Христа (Божићни и Васкршњи пост), Богородице(Госпојински пост) и Апостола (Петровски пост), све у циљу духовног руковођења и изграђивања својих верних.