СВЕТИ ОЦИ О ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКОМ ЈЕЗИКУ

Један богомољац упита владику Николаја после вечерње у Саборној цркви у Београду: “Преосвећени, нас ово интересује: Зашто наша црква не преведе богослужбене књиге са црквенословенског језика на србски па да све лепо разумемо шта се чита?”

На то ће Владика рећи: 
“Многи су ме питали за то. Црквенословенски језик везује све словенске народе тим језиком. И Руси и Бугари и ми Срби свима су исте богослужбене књиге и то нас везује. Затим, ако би се богослужбене књиге преводиле, а наш језик говорни мењао се и реформисао, то значи: требало би сваких сто година па да се поново преводе богослужбене књиге. Тако би се удаљили од оргиналног црквенословенског текста који је тако богат и савршен, да се не може превести свака реч на србски језик који је много сиромашнији од њега. Затим, ми на нашем језику слушамо обичне разговоре, псовки и клетву, па се свађамо и грдимо на том нашем језику. Зато је словенски језик свет и он мора остати за разговор са Богом. И ко воли цркву и Богу се моли долазећи често у цркву, он ће све на богослужењу брзо свићи и све разумети. Црквенословенски језик је мост који повезује све словенске народе”.  Св Владика Николај Србски

Вршећи богослужење по чину који потиче из древног доба и којег се држи цела Православна Црква, ми имамо јединство с Црквом свих времена и живимо животом целе Цркве… У таквом односу… мора да буде непромењено велико и спасоносно јединство црквених основа и предања...Антонин Грановски је причао како је 1924. године предлагао верницима да се заложе код власти да се отвори један храм, али под условом: да се прихвати руски језик и отвори олтар. Верници су се обратили за савет патријарху Тихону. 
Његова светост Тихон је одговорио: „Боље је да се црква сруши, али под тим условима не пристајте."
"Ђаво мрзи црквенословенски језик", - писао је Јован Вишенски, атонски подвижник, који је живео на прелазу XVI-XVII века, разобличитељ латинства и ревносни заговорник поновног уједињења Западне и Источне Русије...
…Сви разговори о неразумљивости богослужења на црквенословенском језику нису ништа друго до звучна завеса иза које савремени обновљенци покушавају да сакрију своје праве циљеве. Ево шта је на тзв. "II Преображењском Сабору" у Москви рекао познати обновљенац свештеник Георгиј Кочетков: "За чланове Цркве богослужење је умногоме неразумљиво. Не ради се само о недовољно разумљивом богослужбеном језику... Богослужење се до данашњег дана развијало на такав начин да ће, чак и ако га преведемо на руски језик, не на свакодневни, већ на књижевни језик, ипак остати неразумљиво и, што је најважније, неће имати готово никакво дејство" 
…Овде, у извештају који је прочитао пред својим следбеницима, о. Георгиј је изрекао нешто о чему други обновљенци више воле да ћуте. Модернисти уопште не нападају православно богослужење због црквенословенског језика и његове наводне неразумљивости, већ га нападају због његовог православног садржаја. Ради се о томе што заједно са одлукама Васељенских и Помесних Сабора, делима светих Отаца и Учитеља Цркве, догматске основе богослужбених текстова чине догматски извор наше православне вере и представљају неодвојиви део Светог Предања Православне Цркве. У богослужбеним текстовима Црква исповеда своју веру, веру православну. Али како заједно са целом Црквом у црквеним песмама исповедати праву веру јеретику, том истом о. Кочеткову, који хули на Христа и Божију Мајку, богохулно тврдећи да се Христос родио од благочестивог супружништва праведног Јосифа Обручника и Дјеве Марије? Осим тога, пошто су наше богослужење развијали православни а не јеретици, у њему се, природно, славе православни Оци Цркве док се јеретици осуђују. Како ли је обновљенцима и екуменистима-модернистима неугодно да слушају проклетства Цркве упућена јеретицима! - с обзиром да су "православни" екуменисти већ открили "православље" код многих древних јеретика осуђених на Васељенским Саборима. У богослужбеним текстовима ти јеретици се осуђују и проклињу заједно са својим нечастивим делима. Према томе, наши екуменисти – модернисти не могу а да се не смућују богослужбеним текстовима које слушају у храмовима, не могу а да не траже њихову ревизију и промену. Очигледно је да сва њихова прича о неразумљивости богослужбеног језика има улогу тројанског коња, који треба да послужи за рушење православног карактера богослужења Цркве. Црквенословенски језик нашег богослужења, његова комплексност – само је погодан изговор модернистима да захтевају ревизију православног вероучења. Прави разлог њиховог незадовољства састоји се у томе што православно богослужење присаједињује верујуће, међу њима и оне који су по први пут ушли у храм, Православљу - које их упућује да се гнушају јеретика и њихових нечастивих дела, које васпитава неодступање од вере по цену проливања крви. И ту своју функцију наше богослужење савршено испуњава, управо зато што је разумљиво онима који се моле, као што је то једном признао извесни протојереј Гакељ.
Св.Тихон пат.Московски

Људи уче језике, а неће да науче словенски, језик своје Мајке Цркве,а довољно им је само двеста речи да би све разумели, ако то желе.
Свети Јован Кронштатски

Богослужење се не сме мешати са проповеди или богословљем. Проповед нам говори о духовном свету, а молитва нас укључује у тај свет. Богословље показује пут, а молитва води по том путу.

КРАТКИ ИСТОРИЈА

Црквенословенски језик је литургијски језик у словенским православним црквама. Црквенословенски се почео употребљавати након мисија Ћирила и Методија и све до модерног доба је био најважнији словенски књижевни језик. Језик у оном облику у којем је створен за време Ћирила и Методија назива се канонски црквенословенски језик. Данас је у свим словенским православним црквама у употреби руска редакција црквенословенског језика. Због недостатка штампарија и турске окупације балкански народи увозе руске богослужбене књиге које су и данас у употреби.До краја 18. века руске књиге су замениле „србуљске“. Изговор руске редакције црквенословенског варира, те се у СПЦ чита са србским акценатским системом, у Македонији се јат изговара као е итд.

Заједнички црквени језик и заједничка азбука у Македонаца, Бугара, Срба и Руса омогућили су лако прелажење књижевних и учених дела из једне средине у другу, тако да се у знатној мери може  говорити о заједничкој књижевности. Током времена језици тих народа развијали су се дивергентно, али је језик богослужења и књижевности остајао у основи исти. Додуше, појавиле су се и у њему извесне разлике и у изговору, као у средњовековном латинском у западноевропским земљама, али су се код Словена те разлике одразиле и у писању. Замена извесних вокала другима у живом говору била је праћена одговарајућом заменом словних знакова. Будући да саме гласовне промене нису биле свуда једнаке то је створило неколико тзв. редакција црквенословенског (сада више не старословенског) језика - македонску, руску, бугарску, србску. Тим интервенцијама малог домета није оштећена узајамна разумљивост текстова нити је умањена огромна предност пространог културног тржишта.

Заједнички књижевни језик Срба, Бугара и Руса учвршћивао је припадност свих тих народа православном културном кругу, увек отвореном према грчком утицају. С грчког се преводило много, а једном настали преводи, исто као и оригинална дела словенских аутора, циркулисали су по целом православном словенском свету. Међу главним преводилачким радионицама налазили су се словенски манастири на Светој гори од којих је србски, Хиландар, био задужбина Стефана Немање, родоначелника најзначајније србске средњевековне династије. То је превођење обогаћивало србскословенски књижевни језик, у који су улазили неологизми сковани по моделу грчких речи, махом оних апстрактног значења. Словенски аутори и сами су развили, и широко практиковали, умеће да стварају такве речи. Изражајни потенцијал црквенословенског језика стално је растао и достигао је веома висок ниво у области религијских и апстрактних тема. Био је изванредно оспособљен за свечано изражавање, за реторске фигуре и стилске арабеске, у складу са тадашњом византијском поетиком. Позајмљеница је у том језику било врло мало. Преводиоци и аутори, очигледно поштујући идеал чистоте језика, по правилу нису преузимали грчке речи него су их замењивали преведеницама.

Разумљивост

За разлику од латинског, црквенословенски језик није био сасвим неразумљив онима који га нису посебно учили. Одступања србског, руског и бугарског народног језика од црквенословенског расла су током времена али су у средњем веку само у ограниченој мери смањивала разумљивост. Та чињеница није била само предност. Она је допринела да закасни појава књижевности на домаћем језику, која је знатно раније и с неодољивом снагом пробила себи пут у земљама где је сакрални језик био латински. Позајмљенице из овог језика називају се црквенословенизми.

Народни језик

У многим повељама, нарочито у даровницама манастирима, налазимо уводне одељке исписане црквеним језиком, у којима се бираним речима излаже и мотивише ктиторова интенција да учини богоугодно дело. О Богу сте могли говорити, и Богу сте се смели обраћати, само посвећеним црквеним језиком. Профани језик био је прихватљив само када је реч о профаним темама. У ствари употреба оба језика у истом тексту показује да се они нису сматрали различитим језицима, већ функционалним варијантама истог језика. Често се догађало и да се реч или облик из црквеног језика унесе у контекст народног језика.

Око 1400. године правописна норма у србским књигама знатно је измењена у тежњи да се архаизира и приближи грчким узорима. Иза тог наговештаја хуманизма ипак није дошло до ширег усвајања тог покрета; путеве к њему ускоро је пресекла турска инвазија.

Појава народне књижевности

Све до 15. века једини друштвени слој са ширим образовањем било је свештенство. У његовим рукама налазила се не само религијска књижевност него и ерудиција, Чланови клира су се у свакодневној богослужбеној пракси служили црквеним језиком и били су једини који су потпуно и неусиљено владали тим језиком. То је учвршћивало њихову надмоћ на пољу културе и њихов снажан утицај у друштву уопште. Кад је реч о књижевном језику, основну оријентацију код Срба у средњем веку давала је црква .

Па ипак, у том раздобљу се јавила и књижевност на народном језику. То су били преводи витешких романа, намењени забави феудалаца. Таква је лектира била привлачнија

за своје читаоце ако је изложена на језику који ће они разумети без напора. Од 15. века романима се придружују и летописи, историјски списи лаичке садржине. Најзад, народни језик је без сумње био изражајни медиј усмене књижевности, за коју имамо доказа да је у средњем веку цветала иако не располажемо записаним текстовима.

Турска владавина

Османлијска инвазија није изменила затечене односе у књижевном језику. Сачувале су се и напоредност црквеног и народног језика, и претежна улога црквеног. Карактеристично је да је у србским штампаним књигама из 15, 16. и 17. века заступљен једино црквенословенски језички израз. У ствари, турска владавина је конзервирала средњовековно стање. Уколико је и било промена, оне су ишле у корист црквеног језика, што одговара приликама у србском друштву. Пошто је уништено политичко вођство србског народа, црквени поглавари остали су једини његови вођи. Промена је настала у другој четвртини 18. века, и то прво међу Србима на земљишту Хабзбуршког царства, које је крајем 17. и почетком 18. века преотело до Турске највећи део подручја средњовековне Угарске, и затекло ту и бројно србско становништво, укључујући и управо приспеле избеглице из земаља које су остале под Турском.

Ипак, постоји домен у којем је народни језик био широко заступљен и у средњовековној писмености у србским земљама. То су повеље владара и магната и други световни правни документи, такви као законици. Сврха тих списа захтевала је да они буду савршено јасни свакоме, како би се избегли несигурност и спорови око тумачења. Уз то су ти текстови били пуни појединости из животне свакидашњице које се нису могле добро исказати црквеним језиком, сиромашним управо у тој значењској области. Правни текстови откривају изненађујуће разуђену терминологију правног, друштвеног и привредног живота. Области у којима су доминирале речи домаћег порекла и оне у којима су преовлађивале позајмљенице биле су јасно разграничене. Правни изрази, укључујући терминологију феудалног друштвеног устројства, били су по правилу словенски, наслеђени из давнина или настали на српском тлу. Позајмљенице из грчког господариле су у терминологији црквеног живота, контрастирајући тако с терминологијом саме религије, доследно словенском. У привредном домену било је, осим грчких речи, и доста романских, нарочито међу називима мера и монетарних јединица. Изразит је и контраст између трговине, чији је интернационални карактер видљив и у терминологији, и пољопривреде, у којој осим домаћих готово и није било других речи. У рударству, којим су се у оно време бавили насељени Немци, тзв. Саси, преовлађивали су немачки изрази.

Св.архиеп. АВЕРКИЈА

У заиста апокалиптично доба које преживљавамо,више него икада главна дужност истинског пастира је да посведочи колико се савремени живот удаљава од узвишеног идеала на који нам је Реч Божија указала и да призива своју паству да следи закон Божији, јеванђелске заповести и учење Свете Цркве.

Света дужност пастира је да што јасније и верније показује људима колико се савремени живот са оним чему нас учи Реч Божија и да све призива на покајање и исправљање живота.Реч Божија треба да буде као огледало за све нас, да бисмо према њој могли чешће да проверавамо сами себе - дали је све код нас исправно и дали осећамо потребу за брижљивим преиспитивањем и побољшавањем свег нашег живота и свег нашег настројења.

Вештаствени храмови Божиј помажу да и мисами постанемо невешаствени Храмови Божији, у чему је и наше предодређење.

Храм је земаљско небо, место најприснијег сједињења са Богом, училиште небеско које васпитава хришћање за небеско грађанство,које их учи небеском начину живљења и обитавања на небо, предворје неба, место заједничке молитве,благодарење и славословље Тројединог Бога,Творца и Чувара свега,јединство са анђелима.

У храму, не само за време богослужења него и после његовог завршетка,не треба међусобно разговарати о било чему неприличном.

* О приређивању било каквих световних забава  и весеља у црквеном здању не вреди ни говорити,јер то је право богохулство и оскврњење светиње храма.

Покајање није ништа друго до савршена,потпуна и коренита промена свога унутарњег ,,ја*од горег на боље,од зла на добро,а томе највише смета окамењена неосетљивост.

Већина савремених људи,презревши разборитост и изгубивши здрав разум,чини безумље и постаје неспособна за исправну оцену свега што се догађа,судећи о свему пристрасно,под углом своје сопствене тачке гледишта,у потпуној зависности од свог духовно нездравог настројења.

Све што није сазидано на једино чврстом,поузданом и сигурном темељу - на тврдом камену који је Христос Господ, раније или касније ће пасти.Тако је и са васпитањем наше омладине.

Само Хтиста ради и у име Христа чињено добро јесте право,истинско добро, јер има добра само привидног, чињено ради неке користи или добити.

Пријатељство према свету непријатељство је према Богу (Јак 4,4) Ако си слуга Божији тада си, Бога ради, дужан да будеш у стању да презреш све земаљско, ако си пријатељ овоме свету који у злу лежи и чији је кнез ђаво - истога си непријатељ Богу.

Када човек усрдн служи овоме свету који у злу лежи, овај свет га сасвим обузима у свој чврсти загрљај  и одвлачи га од служења Богу.

Истинског хришћанина не мучи брига о сутрашњем дану јер непоколебиво верује у промисао Божији и зна да нас Господ Бог, који нас љуби и брине о нама више него најнежнија мајка о свом вољеном детету (Ис 49,19) никада неће да остави без свега што је неопходно за овај времени живот.

Ако служење Богу и Његовој правди поставимо као главни циљ свог живота, Бог нам обећава да ће нам дати све што нам је потребно у овоме привременом земаљском животу - сва вештаствена добра,без којих ми, као телесни и смртни,не можемо.

Нема ничега опаснијег и погубнијег од тежења ка раскошном животу.

Све што се догађа у свету уопште не покрећу социјални, економски и политички узроци, како обично мисле  људи духовно непросвећени, прожети свакојаким лажним научним идејама, него узроци чистог духовног својства и природе.  - Коренит, битан узрок,основни покретач свега што се дешава у свету, то је жестока борба кнеза овога света, ђавола,са Богом, која се никада, ни једнога тренутка не прекида. То је стремљење ђавола,као Божијег противника, да уништи дела Божија у свету и да погуби човека као венац Божије творевине.

Све што се сада догађа у свету није ништа друго до брижљива припрема царства Антихриста, у којој најактивније учествују како они који се отворено одрекли Христа,тако и они који још увек споља носе име ,,хришћанина**

Православље је истинито учење Христово о вери и благочешћу, чисто и неповређено ма каквим извртањима лукавога човечијег ума.

Да би се неко удубио у истину и чистоту Христовог учења којег се држи наша света Православна црква, он треба да се пажњиво, озбиљно,и што је најважније,непристрасно удуби у изучавању историје Цркве,а не да суди о свему површно и непромишљено.

Овај страшни процес одпадништва у последње време се тако јавно и очигледно показује у свим странама живота да само слепац може да невиди чему он води: Све што се сада догађа у свету није ништа друго до брижљива припрема царства Антихриста,у којој најактивније учествују како они који су се отворено одрекли Христа, тако и они који још увек носе име,,хришћана**

Људи који су навикли да служе својим страстима чини се да је здраво учење православља тежак јарам и они се лако заносе заводљивим ветром разних секташких измишљотина које тим страстима повлађују.

Неке секте које и даље настављају да називају себе ,,хришћанским´´толико су се удаљили од истинског хришћанства да одбацују најважније догмате догмате хришћанске вере.А главна ствар које све оне проповедају је - лакоћа спасења без икаквих подвига, управо оно што и привлачи к њима срце свих малодушних,који се боје подвижништва на које је сам Господ Исус Христос  позвао све оне који желе да буду његови следбеници,рекавши: Ко хоће замном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и замном иде.(Ма 8,34)

Свако ко жели самим својим животом да исповеда Христа сада је доведен у најнеповољније животне услове за то,а у њима су само малобројна лица изузетног духовног јунаштва у стању да буду истински хришћани.

Истинска верска трпељивост искрено љуби и са свештеним трепетом поштује своју једину свету веру (православну) ревнује за њену чистоту и славу и радује се њеном узвишавању; не зато што их сматрамо равночасним и спасоносним, него из снисхођења ка немоћима заблуделих.Она не угњетава,не прогања, не протерује;али,истовремено,не пропушта прилику да са љубављу указује на заблуде и предлаже слободном убеђењу и савести избор бољега. Свако друго схватање верске трпељивости је,разуме се,већ издаја (неверност) а у извесној мери чак и противљење божанској истини коју нам је на земљи донео сам оваплоћени Син Божији.

За истинског хришћанина само једно може бити пожељно - јединство у Христовој истини, неисквареној, неизопаченој, чистој истини, без икакве примесе ђаволске лажи, незатвореној било каквим компромисом са њом.

Ако желимо да сачувамо своју верност Христу Спаситељу, не можемо да се потчињавамо црквеној власти коју су поставили богоборци и која је послушно оруђе остваривања њихових паклених планова у свету.

Ми треба да знамо и да памтимо да ће се, по претсказању читавог низа светих отаца који су писали о последњим временима, Антихрист јавити у лику највећег добротвора и доброчинитеља човечанства.

Будно стражећи над собом да и сами не би били заведени овом силовитом бујицом одступништва, савремени хришћани су дужни да се чврсто држе Цркве која није окаљала своје ризе ма каквим општењем са слугама долазећег Антихриста.

Морамо настојати да будемо живи,а не мртви чланови Цркве. Зато је потребно да ,,уцрквенимо**свој лични и породични живот: треба усрдно и неизоставно да испуњавамо сва црквена правила,уставе, обичаје и предања, треба на све начине да чувамо наш исконски православни начин живљења и да не дозвољавамо себи стапање са окполном иноверном средином,падајући под њен утицај.

Сада је време исповедништва - непоколебиве борбе, ако затреба чак и до смрти, за своју православну веру,која је свуда подвргнута јавним и тајним нападима, насиљу и угњетавању од стране слугу долазећег Антихриста. А у нашој вери нема ничега неважног, у њој све, па и привидна ситница, има свој смисао, свој значај и своју вредност. И зато не треба ништа занемарити нити чинити било какве уступке и компромисе. Свеки уступак или компромис у питању вере и црквених правила воде све већем нарушавању вековних основа нашег светог православља, постепеном одпадању од њега и прелазак у табор долазећег Антихриста.

Ништа тако не доприноси погубној духовној слепоћи као саблажњавање земаљским добрима, похлепна трка за њима, погружавање у њима и наслађивање у њима.

Да би се сачувала сопствена слобода и потпуна независност, боље је живети скромно,па чак у немашти и тескоби.

Сасвим је недопустива појава која се код нас, нажалост распрострањује приређивање свакаквих весеља и забава баш у навечерје недељних и празничних дана.

Људи који искрено хоће да живе побожно у Христу Исусу неугодни су савременом свету, који се дубоко заглибио у блато сатанског зла, иако тога нису сви сасвим свесни.Такви људи нису пожељни јер се не саображавају духу времена и сметају злим да чине своја зла дела.

Бог истину види,али не јавља је брзо**а за оне који теже да угоде Богу и да спасу своју душу трпљење искушења од злих људи може бити духовно корисно, очишћујући их као злато у пећи.

Тамо где се разглашава ма каква лаж - више нема цркве.

Када види пред собом човека несрећника и страдалника, истински хришћанин не сме да разматра колико је он њему близак или далек, него је дужан да сам постане њему ближњи пружањем неопходне помоћи. Дакле,не пролази поред човека ако видиш да се налази у невољи а ти можеш да му помогнеш - можеш да га избавиш од пропасти.

Хришћанска Љубав је свеобухватна, она не зна ни за какве границе и међе, обузима све  страдајуће човечанство, и зато није хришћанин онај ко пре пружања помоћи несрећнику прво испитује дали му је он ,,свој*или му,,није свој*. Ми не треба да питамо ,,ко је наш ближњи?,него треба у име хришћанске љубљви сами да постанемо,,ближњи* сваком човеку.

Сам назив,,ђаво* значи,,клеветник*:он, ђаво,и шири ове кварне клице клевете, са једним циљем да морално изопачи човечанство.

Веровати  клеветама које зли људи разглашавају и сами их ширите даље већ значи,како уче свети оци,,служити ђаволу*

Којегде и може да буде лукавства, али у делима вере и Цркви никако не би требало да га буде, него сама чиста искреност, сама истина, без икакве, чак и најмање примесе лажи.

Дело спасења човека није неко чисто формално, аутоматско дејство благодати Божије које спасава човека без његове воље или чак упркос њој, него да сам човек треба да учествује у делу свог спасења сопственим напорима, трудом и подвизима, који, сведочећи о доброј управљености његове воље, и привлаче ту спасоносну благодат Божију. Молећи Бога за своје спасење, човек треба и сам да има искрену жељу и тежњу да се спаси,услед чега и нисходи на њега благодат Божија, која и врши дело његовог спасења. 

Треба знати да је светско зло толико завладало светом и стекло толику моћ да неће ником допустити да се уздигне и заузме иоле истакнуто место, неку одговорну дужност или утицајни положај осим ако и сам није потчињен том злу,а утолико пре неће ономе ко показује намеру да се против њега бори.

Сви истински подвижници свагда су се трудили да крију своје подвиге и своја добра дела од људи, избегавајући похвале, јер су добро памтили Христову заповест о томе да свако добро дело треба чинити тајно, јер иначе губи своју вредност.

Сила истинског покајања је таква да она брише све наше грехе и неправде, ма колико они били тешки, и, убељујући одећу човечије душе, и највећег грешника може да покаже на суду као безгрешног праведника.

Модернизам је религија неограниченог компромиса, за које је све могуће, све дозвољено.

За оне који желе да иду поузданим и незаблудним путем вечног спасења неопходно је да сасвим одбаце чак и сваку трунку модернизма, да одлучно окрену леђа свим савременим самозваним лажним учитељима и лажним богословима, који с висине и надмено критикују исконско учење наше свете Цркве и проповедају некакво ,,неохришћанство.

Где царује егоизам и користољубље, ту не може бити љубав према ближњима, него само лукаве прорачунатости и тражења своје користи, ничег више.

Хришћанство је Љубав. Где нема љубави, где владају страсти злобе и мржње, тамо нема ни помена од хришћанства, мада може бити његове маске, како то кадкад бива у животу, особито у савременом, испуњеном свакаквим лажима, противношћу и лицимерјем.

Благодат Божија испуњава све наше недостатке, исправља наше недостатке, исправља наше пропусте, доводи у потребан ред наше снаге и способности и даје нам неопходну енергију и ревност за чињење јеванђељског добра - остварењем у нашем животу двеју главних заповести: о љубави према Богу и љубави према ближњима.

За онога ко искрено љуби Бога највећа радост, највећа наслада је молитва, а нарочито молитвено пребиваље у храму Божијем, јер се у храму најживље осећа присуство Божије.

Ко не показује дужну послушност свим својим пастирима и не пројављује љубав и поштовање према њима, него постаје њихов немилосрдни судија, прогања их оговарањем и клеветом, преувеличавајући или чак измишљајући њихове кривице или недостатке, томе је туђе истинска вера и љубав према Богу, и тај је, по речима апостола лажа и варалица.

Ко се, уместо братске љубави према својој сабраћи у Христу и њиховог уважавања, бави ширењем свакаквих измишљотина и клевета које их срамоте, интригама и потказивањем, ко одише злобом и осветом, у њему уопште нема истинске вере и љубави према Богу, тај је лажа и варалица.

Истинска хришћанска љубав је свеобухватна и свеопраштајућа, а уједно праведна и строга, и не зна за снисхођење и попустљивост тамо где види потпуну окорелост у злу, упорно противљење истини и вољи Божијој, огрезлост у греху и тврдоглаву непокајаност.

Човекова љубав према Богу и ближњима разумна је и истинита када за свој једини циљ поставља спасење своје душе и душа ближњих. Без овога циља свака,,љубав**друге врсте биће у суштинисамо угаћање себи и својим страстима, и она нема никакву вредност.

Мржња према свету, који у злу лежи, главни је знак да смо на правом путу, да смо истински следбеници Господа нашега Исуса Христа, и обрнуто; пријатељство према свету,непријатељство је према Богу.

Моли се Богу у духу онај ко произноси речи молитве не само устима него и умом и срцем; ко, ограђујући се знамењем крста, духом гледа самога распетога Господа на крсту; ко, чинећи велику метанију, свега себе полаже у руке Божије у најдубљем смирењу и скрушености срца, са потпуном преданошћу вољи Божијој. 

Ко се расејано и немарно моли, ко се претерано и распуштено понаша у храму Божијем, тај вређа благодат Духа Светога који обитава у храму, а то је тежак грех који се неће опростити ни у овоме ни у будућем веку.

Истинито хришћанство , или православље, јесте подвиг самоодрицања и самопрегора ради достизања непропадљивог венца.

Тамо где нема подвига уздржања, подвига самоодрицања и самопожртвовања, смирења и подчињавања свога тела духу, нема ни истинског хришћанства и не може бити говора о истински хришћанском животу.

Православље гледа на хришћанство као на вечни темељ истинског живота и тражи од сваког да мења себе и свој живот дотле док не постигне ту норму, а,,инославље**гледа на основе савременог културног живота као на непоколебљиву чињеницу, а само у области његове постојеће индивидуале разноликости указује на оне који су најповољнији са хришћанске тачке гледишта.

Свагда треба  имати на уму да је служење Цркве богоборној власти или антихришћанском екуменизму - свеједно! - њено одрицање од Христовог оружја, крста Господњег, и да је то духовна капитулација, предаја у робство непријатељу Божијем и непријатњљу човечијег спасења - ђаволу.Пуки спољашњи привид Цркве,иако веома раскошан и споља привлачан, још увек није истинита Црква, каква и једино треба да буде.

УТЕШИТЕЉЕВО: САВИНДАН НА УТЕШИТЕЉЕВУ 2016.

УТЕШИТЕЉЕВО: САВИНДАН НА УТЕШИТЕЉЕВУ 2016.: Савиндан на Утешитељеву је и ове године прослављен торжествено. На светој архијерејској литургији саслуживали су епископи наше отачастве...

БОГОЈАВЉЕЊЕ - Св.ФИЛАРЕТ Вознесенски

 - ВРЕМЕ ДА СЕ СЕТИМО СВОИХ ЗАВЕТА БОГУ

На дан празника Богојављења – Крштења Господњег, сваки православни хришћанин могао би да се подсети једног другог крштења, крштења које је било савршено над сваким од нас, православних хришћана – крштења у коме је свако од нас дао устима својих кумова обећање Богу, да ће се он увек одрицати од сатане и свих дела његових и да ће се увек сједињавати, ''сочетаваться'' са Христом.

То, понављам, нарочито приличи данашњем дану. Ево сада ће се савршавати торжествени чин Великог освећења воде. Његов центар, његов главни део, може се рећи, чини величанствена молитва у којој се прославља Господ и призива се благодат Светога Духа на освештану воду. Та молитва почиње прекрасним речима: ''Велик еси, Господи, и чудна дела Твоя и ни едино убо слово достойно есть к пению чудес Твоих.'' (Велики си Господе и чудесна су дела Твоја, и нема речи која би могла опевати чуда Твоја!)

Они који су присуствовали вршењу Таинства крштења и који су пажљиво пратили, знају да молитва за освећење воде у којој ће се човек крстити почиње истим тим речима и први део те молитве је потпуно исти, како при Великом освећењу воде, тако и при вршењу св. тајне крштења. И само у последњем делу се молитва при крштењу мења, у складу са тим таинством, када ће се крстити нова душа човечја.

Тако да не би било на одмет да се сетимо тих завета које смо дали при крштењу свакога од нас. Када се човек крсти као одрастао, као што то и сада некада бива, а нарочито је било често у прошлости, онда он даје завете у своје име, а ако се крсти као младенац, онда за њега те завете даје кум или кума – ''восприемники'' (пријемници), како их назива Црква. И ето, ти завети којима је хришћанин обећао Богу да ће се одрицати сатане и свих дела његових и сјединити се са Христом, те завете не само да заборављају људи већ многи уопште и не знају за њих и за то да су ти завети за њих дати и да би они требало да размисле о томе како да те завете испуне.

А шта ако се у последњи дан историје људског рода на земљи – у дан Страшног суда покаже да је човек завете дао (или су за њега дали кумови), а он ни не зна који су то завети и шта је било обећано? Шта ће бити са таквим човеком? Размислите, браћо, о томе шта значи одрећи се од сатане и свих дела његових и сјединити се са Христом.

Сада је такво време, да је човечанством овладала богопротивна сујета у којој царствује непријатељ рода људског и он, како су говорили у давнини, приморава све људе да ''играју како он свира''. Сва та сујета из које се састоји наш садашњи живот, је богопротивна сујета у којој нема Бога и којом газдује и управља Божији непријатељ. Ако смо ми дали завет одрицања од сатане и свих дела његових, онда смо дужни да се, испуњујући га, трудимо да не гушимо душу том сујетом, већ да, одбацујући је, памтимо оно што је, како Црква говори, ''једино на потребу''. Само је једно потребно – памтити да се треба сједињавати са Христом т.ј. не само испуњавати Његове заповести, већ се и трудити сједињавати се са Њим.

Размисли о томе, душо хришћанска, на тај дан светлог и великог празника, размисли и помоли се да би ти Господ дао тврду веру и решеност да те завете испуниш, а не да те прогута светска сујета и да изгубиш везу са Господом, са Којим си обећала да ћеш увек бити сједињена.

Данашњи празник се назива празник Крштења Господњег, другачије – празником Богојављења. Али они који добро познају црквени Устав (Типик), знају и то да се он у том уставу назива и ''праздником святых Богоявлений'' (празником светих Богојављења) – у множини.

A зашто? Ево због чега: наравно, суштину помињања данашњег празничног дана чини оно о чему су певали појци – '' Бог Слово явися плотию роду человеческому.'' (Бог Слово јави се у телу роду људскоме). Оваплоћени Син Божији о чијем рођењу су знали само мало њих, ''явися роду человеческому''' јер је Његово Крштење као неко торжествено иступање на Своје служење, које је Он после тога и савршавао до Своје смрти и Васксрсења.

Истовремено, данашњи празник се одликује и тиме што се, како се пева у његовом тропару, баш на тај празник ''тройческое явися поклонение''. Сва три лица Свете Тројице, први пут су се јавила одвојено, зато се тај празник и назива, понављам, ''праздником святых Богоявлений''. Људи су чули глас Бога Оца: ''Сей есть Сын Мой возлюбленный, в Котором Мое благоволение'' (Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи). Син Божији је примио крштење од Јована (причему ми знамо из Јеванђеља да се Јован Крститељ као смутио када је к њему дошао Спаситељ света, и пробао да Га одврати), а Дух Свети у виду голуба, од Оца је сишао на Сина. На такав начин се по први пут ''тройческое явися поклонение'', зато Црква тако и пева у тропару, зато се и назива тај празник ''праздник святых Богоявлений''.

Христос Спаситељ се јавио да би почео Своје спасоносно служење. Не тако давно, када је био други велики празник - Рождества Христовог, овде смо говорили о томе да је Господ Својим рођењем у убогој пештери, када је благоизволео да легне у животињске јасле, тиме као да је наглашено одбацио сваку земну раскош, сваки земни сјај и великољепије, јер није благоизволео да се јави у царским одајама или богатим палатама већ баш у тим, убогим и скромним условима. И тиме је одмах показао да је Он донео на земљу ново начело, начело смирења.

Погледајте како је Он, такорећи, веран Самом Себи, како Он и сада, на данашњи велики празник, то исто начело смирења спроводи јавно и несумњиво за нас. Јер где је Он дошао? На Јордан? Зашто? Да га крсти Јован. Али Јовану су долазили грешници, исповедали му своје грехе и крштавали се. А Он је био без греха ''неприкосновенен греху'' (нетакнут од греха), апсолутно од њега слободан и чист и опет је смирено стао у ред са другим грешницима, као да и Њему треба то очишћујуће омивање водом. Али ми знамо да није вода очистила Њега, најсветијега и безгрешног, већ је Он осветио воду тиме што је благоизволео да се омије њоме, као што се и певало данас за време освећења воде: ''днесь вод освящается естество'' (данас се освештава природа вода). Тако је Исус Христос донео на земљу начело смирења и био му веран целог Свог живота. И не само то. Он је и нама оставио завет: ''Придите и научитеся от Мене, яко кроток есмь и смирен сердцем, и обрящете покой душам вашим''. (Дођите и научите се од мене јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим).

Сетимо се још једног светлог, радосног пролећног празника – празника Благовештења.

Преблагословена Дјева Марија је чула од Арханђела благовест о томе шта ће се кроз Њу савршити - о ваплоћењу Бога. Шта је говорила Њена најсветија, најчистија и непорочна душа када је дошла код своје рођаке Јелисавете, да би поделила са њом своју радост? Она је само рекла: ''Величит душа Моя Господа, и возрадовался дух Мой о Боге, Спасителе Моем.'' (Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу, Спаситељу моме). То смирење је и било красота Њеног духа. Из саме повести о Благовестима, ми знамо да се Архангел јавио Њој у оном тренутку када Она, прочитавши пророштво Исаијино о ваплоћењу Бога од дјеве, није ни помислила да примени то на себе већ је само помислила у дубини свога смирења: ''Како бих ја волела да будем последња слушкиња тој благословеној дјеви''. И тада је пред њу стао архангел Гаврил са својом благовешћу. На Њено смирење погледао је Господ, најкроткији и најсмиренији.

Он је и нама заповедио смирење, насупрот начела гордости и самољубља, којима се хвали данашње човечанство.

Погледајте, зашто је међу нама толико неслоге, и у огради црквеној и у парохијама? Зато што се посвуда сударају усијана људска самољубља, а ако бисмо ми имали то смирење коме нас Господ призива, ничега од свега тога не би ни било.

Научимо се, братије, од нашег Спаситеља, Који је као последњи грешник дошао Јовану, да се крсти од њега, научимо се од Њега тој богоугодној и благоуханој добродетељи (врлини), без које, како су говорили Свети Оци, ниједне друге врлине уопште не може ни бити. Амин.

Св .АНТОНИЈЕ Велики и Екуменизам

 

„Децо моја, најбоље би било да умрем пре него што својим очима видим оно што ће се десити, а што сам видео у својој визији. Гнев Господњи ће се обрушити на Цркву, и она ће бити предата људима који су безумне звери. Видео сам Свети Олтар цркве у главном скиту, окружен са свих страна мазгама, које су се ритале, скакале горе доле, као што је и природно за те приглупе животиње. Видели сте и схватили да сам уздисао. То је зато што сам чуо глас како говори: Мојолтар ће се оскрнавити.“

                                                                                                                                          

Два пута је прекидао своје дуго одсуствовање из света, како би се борио и допринео спасењу Православља, које је и сада, као и ономад, у опасности како од вањских, тако и од унутрашњих непријатеља. Хришћанство није никада било у разговорима и преговорима са другим религијама „на бази једнакости“ (безбожништво изјављено од стране данашњих такозваних хришћанских вођа на међу-религијским састанцима антихриста), него на бази једине истините, спасоносне, истинске светлости, која није заменила слабија светла, него таму пропасти и непознавања Бога:„Народ који сједи у тами видје свјетлост велику, и онима који сједе у области и сјени смрти, свјетлост засија“ (Мт 4,16). Христос није рекао „Ја сам један пут, једна истина, једно светло од многих путева, многих истина, многих светала, него Ја сам једини пут, једина истина и једино светло – Ја сам пут и истина и живот; нико не долази Оцу осим кроз мене“ (Јн 14,6). „Ја сам свјетлост свијету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати свјетлост живота.“(Јн 8,12)

Учитељи пасивности и лицемерја: 

Свезнајући и понизни

Пре Константина Великог, у време прогона Хришћана Александрије од стране Максимијана 311. године, Антоније Велики који је тада имао 61 годину, напушта за неко време пустињу, свој аскетизам и милитве, долази неустрашиво у Александрију, са намером да сведочи веру и охрабри оне који су ишли ка мучеништву. Упорно је игнорисао судске наредбе да монаси морају напустити град и да не смеју бити присутни у судницама. Изашао је пред вођу који је имао запажено место у судници, показујући тиме спремност Хришћана да се боре и сведоче своју веру: „Стајао је неустрашиво, свима показујући Хришћанску ревност; и сам прижељкујући мучеништво као што смо раније споменули“. Бог га је сачувао и није мученички пострадао, јер је више доприносио жив, али се он није затворио у своју пустињску келију, него је „помагао исповедницима у њиховим напорима“. Када је Православна вера у опасности, први духовни задатак је да се брани напорима и подршком свих оних који се боре са спремношћу да и крв пролију, па чак и погину; све друге духовне дужности су мање важне. Они који раде или саветују против таквог приступа, траже покриће за своје изговоре, неспремност и кукавичлук, поставши учитељима и професорима пасивности и лицемерја.
 Светитељ није знао све ово што ми знамо, није поседовао белосветско знање, али је познавао Библију и учења Светитеља, а пре свега био је научен од Бога и инспирисан од Бога.
Вера није питање великих знања и учења, него понизног покоравања, не неком знању које је актуелно, него истини Цркве, која је ванвременска и вечна.

Док се не ослободимо властите мудрости и властитог знања, и понизно не постанемо причасници Духа Христовог, Цркве, Светитеља и Светих Отаца, који отвара духовне хоризонте, увек ћемо лутати и сумњати у исправност вере, истовремено оптужујући друге да су свезнајући и себични, и да немају смерности. При томе, бити смеран не значи безрезервно прихватити неко владајуће мишљење, него знање о Богу и Светитељима, јер се често дешава да се многи саглашавају са лажима и онда оснажују те лажи путем своје бројности. Ако би се прихватање мишљења већине, које је у супротности са истином, узело за принцип прихватљивости, онда не само да би Библија постала неприхватљива (услед малобројности Светих Апостола), него ни Црква не би опстала у поплави безбожника и јеретика.

Однос Светог Антонија према јеретицима:
 Прототип понашања за све нас

Сада ћемо вам представити начин на који се Свети Антоније супроставио аријанској јереси, која је запретила Цркви изнутра, подржана од цара, вођа, патријараха и епископа, баш као што је то данас случај са свејересима папизма и екуменизма, које су далеко опасније, јер оне подривају скоро све догме вере и претварају божанско учење Библије у опште људско учење, уклањајући богочовека Христа, Светитеље и Оце, и замењујући их са незгрешним папом римским и палетом јереси Светског савеза такозваних цркава. Ово предавање је веома корисно чак и за оне који се претварају да не виде опасност, као и за оне „озбиљне“ духовне вође који су одвели или ставили у веома тешку позицију своју духовну децу, који мисле да виде боље од очију Светитеља, а заврше сумњајући у корисност њиховог духовног вођства. Свакако да Светитељи имају већи кредибилитет него било који старац и духовник који се не разбесни на јерес и који се не бори да је оголи и прогна.

Антоније Велики је и по други пут дошао из пустиње у Александрију. Православни Епископ и Патријарх је тада био Атанасије Велики, који је био под сталним притиском и који је већ неколико пута био у прогонству, а Православно верништво је било под јеретицима аријанцима, као што су у садашње време под старатељством екумениста и про-екумениста патријарха и епископа. Антоније Велики је, као што нас то уче житија, био „веома величанствен и поштован“. Радио је на случају Мелетијевих расколника, јер је од почетка био свестан њихове лукавости и апостасије. Исто тако и на случају Манихеја и других јеретика, са којима никада није градио пријатељства, него увек покушавајући да их врати на стазу Православља. Веровао је и мислио да је пријатељство и дружење са њима штетно и да може на крају погубити душу. Гнушао се аријанске јереси, и свима саветовао да се тим јеретицима не приближавају, нити да прихватају њихову погрешну веру. Једном приликом, након што су га неки фанатични аријанци посетили, и након разговора у коме је утврдио да су неверници, послао их је да иду далеко од горе на којој се подвизавао, рекавши им да су њихове речи отровније од змијског отрова.
Овај документ (житије Антонија Вликог) нам поставља јасна правила, истински и без преваре, како проводити дијалоге са јеретицима, и како поставити наше људске и социјалне интеракције са њима. Истовремено, он нам показује да су у наше време, све границе које су поставили Свети Оци, порушене од стране екумениста, који се поклањају и љубе са јеретицима као да су они побожни и од исте вере, и никада ни не помишљају да их удаље од себе на безбедну даљину, нити да их посаветују тако да се врате у Православље. Дијалози се проводе на „једнаком нивоу“, постављајући лажи, јереси и преваре на исти ниво са истином. Када се разговара „на једнаком нивоу“, то значи да се даје могућност лажима да превладају истином, да ниси сигуран у истину и да се за њом још увек трага. Међутим, дијалози Светитеља и Отаца је дијалог Христа са Самарјанком, Апостола са Јудејцима и незнабожцима, Отаца са јеретицима, позив и саветовање да се врате ка истини, да постану поново део Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве; где је једино истинско заједништво и мир. Сва друго су лажна зајдништва, лажни мир и лажни дијалози.
Тиме овај одломак из житија, из уста великог Светитеља, указује на пут ка истинском заједништву, и постиже циљ „да сви буду једно“, за шта се и екуменисти залажу и покушавају да постигну, али само површно и на речима. Антоније Велики показује велико поштовање и опредељење за веру, јер никада није био у комуникацији са расколницима Мелетијанима, нити је у пријатељском тону комуницирао.
Због тога је Свети Антоније био уздрман и преплашен када му је Бог дозволио да у визији види аријанце који су окруживали Свети Олтар у обличју мазги, које су се ритале и скрнавиле га. Толика је била његова узнемиреност и туга, да је почео да плаче, као што су се растужили до плача и многи верни гледајући како јеретик папа улазећи скрнави храм Светог Ђорђа у Фанару, храм оног Светитеља кога се Ватикан одрекао. Сигурни смо да би патријарси, архиепископи и епископи престали са међусобним литургијским угошћавањима и посетама, недељним заједничким молитвама и слањем делегација на годишњице прослава, да су прочитали и сазнали за визију Светог Антонија, и наставили да поштују и следе житија и учења Светитеља.
У житију Светог Антонија пише да је седећи заокупиран рукодељем, доживео визију током које је почео тешко да дише. Након неког времена, повратио се у стварност, а присутни монаси су видели да је наставио да тешко дише и да се тресе. Пао је на колена да се помоли, и остао да клечи јако дуго. Када се коначно подигао видели су да плаче. Присутни су се веома уплашили и били шокирани; тражили су да им исприча шта се десило. Он је поновно уздахнуо и рекао: „Децо моја, набоље би било да умрем пре него што својим очима видим оно што ће се десити, а што сам видео у својој визији. Гнев Господњи ће се обрушити на Цркву, и она ће бити предата људима који су безумне звери. Видео сам Свети Олтар цркве у главном скиту, окружен са свих страна мазгама, које су се ритале, скакале горе доле, као што је и природно за те приглупе животиње. Видели сте и схватили да сам уздисао. То је зато што сам чуо глас како говори – Мој олтар ће се оскрнавити.“ То је старац видео. Тачно две године после, аријанци су напали и опљачкали храмове, силом отели свете сасуде, и предали их идолопоклоницима на чување. Натерали су их да присуствују састанцима, и у њиховом присуству, радили су шта су хтели на Светом Олтару. Тада нам је свима постало јасно, пише Свети Атанасије, да је ритање мазги био знак Светом Антонију да је све оно што аријанци чине данас, чине као животиње.
Након визије, старац је осетио да мора да охрабри и утеши монахе око себе рекавши:„Не жалостите се децо моја; јер исто као што се наш Господ разгневио, тако ће Он поново да истреби сва зла. Ускоро ће Црква да поврати своју лепоту и засијаће. Видећете оне који су протерани како се враћају, побожност и вера ће се поново појавити и завладати свуда. Пазите да не будете преварени аријанском јереси, јер то није учење Апостола, него демона и њиховог оца – ђавола, безумно и бесплодно, као што су и приглупе мазге.“

Епилог

Гнев Господњи се обрушио на Цркву пре много година. Папизам и екуменизам напредују. У оно време, Атанасије Велики и други Свети Оци су разумели опасност која је била описана у визији Антонија Великог. Сведоци смо прљања храмова и Светих Олтара путем заједничких молитава и литургија са безумним јеретицима, и ми помажемо том прљању одобравајући га, придружујући се у ритању на Светињу над Светињама. Онај ко се придружи екуменистичким заједничким литургијама и молитвама, попут оног случаја у Канбери, током седмог општег окупљања такозваних цркава, на којима су учествовали и свештеници хомосексуалци, који се усуђују да држе Свети Путир, као и жене бискупице и свештенице, може видети слику која надилази визију Антонија Великог: „Једина нада за нашу Цркву да поврати своју лепоту је дата у савету Светог Антонија – чувајте се да се не опоганите о аријанце“.
Ми морамо да се пазимо да се не опоганимо кроз заједничарење са папистима и екуменистима, и про-папистички и про-екуменистички оријентисаним Православним. Због тога што то нисмо урадили динамично и одлучно, Бог већ годинама продужава Свој гнев и ропство Православља под свејереси екуменизма. Колико дуго ће још епископи, монаси и мирјани дозвољавати безумним зверима, јеретицима, да се ритају и скрнаве Светиње и Свете Православља? Онолико дуго колико останемо пасивни и будемо проналазили разне псеудо-духовне изговоре, гнусоба пустошна ће стајати на Светој земљи са Манихејцима и другим сличним јеретицима. Једино што је покушавао је да их убеди да се врате побожности, сматрајући да је било какво пријатељство и дијалог штетан и рискантан за душу. На сличан начин је презирао и аријанску јерес, и свима је наређивао да се не приближавају, како њима, тако ни њиховој злој вери. Када су неки аријанци и Манихејци дошли да га испитају, увидевши њихову безбожност, послао их је да оду, рекавши да су им речи отровније од змија.

Приглупе звери око Светог Олтара:

Заиста је ужасна визија Светог Антонија коју је имао у вези присуства јеретика у Православним храмовима. Та визија на сликовит начин показује и објашњава разлоге због којих су Свети Оци канонима забранили улазак јеретика у освећена места, њихово учешће на Литургијама, као и заједничке молитве и службе. Јеретици који не прихватају учење Цркве, Апостола и Светитеља су под утицајем демона и њиховог оца – ђавола, и раде на промовисању обмана. Због тога је њихово учење „бесплодно и апсурдно и њихово мишљење није исправно, као ни код приглупих мазги“.

О ПОКУШАЈУ ПАПЕ ДА ЗАВЛАДА ХРИШЋАНИМА

Закључење Уније:

Додатна непогодност са којом се сусрела Православна делегација у Фиренци је била и смрт Патријарха Цариграда. Патријарх је пронађен мртав у његовој соби.

На столу је (наводно) био његов „тестамент“, насловљен са Extrema Sententia, у коме се у потпуности прихвата све што је проповедала римска црква. И напослетку, писало је: „На исти начин, ја прихватам светог оца међу оцима, врховног понтифа и викара нашег Господа Исуса Христа, папу древног Рима. На исти начин, прихватам и чистилиште. У потврду овога, прилажем свој потпис.“

Нема сумње да ли је, или није, Патријарх Јосиф написао тај документ. Немачки научник Фроман, који је детаљно истражио наводни „тестамент“ Патријарха Јосифа, каже: „Тај документ је толико латинизован и садржава толико мало мишљења које је Патријарх изрекао неколико дана раније, да је лажност очигледна.“ „Тестамент“ се међу историјским документима Сабора у Фиренци појављује доста касно; савременици Сабора нису знали за њега.

И тако је грчка делегација изгубила Патријарха. Иако Патријарх није био кључна личност Православља, и иако га многи оптужују, ипак се може рећи да је свом својом душом радио за Православље и никада није дозволио ни себи а ни другима да вређају Св. Марка. Будући да је већ био у касним годинама, недостајало му је енергичности у брањењу Цркве на чијем челу је био, али историја га не може оптужити за издају Цркве. Смрт га је спасила од многих понижавања које су тек уследиле и које су Православни морали да поднесу. Са друге стране, недостатак његовог потписа на Одлуци о Уједињењу, касније је искориштен од стране бранилаца Православља у порицању претензија Сабора у Фиренци да задобије Васељенски карактер, јер сваки документ Васељенског Сабора мора прво да потпишу сви Патријарси.

Након смрти Патријарха, како пише Сиропулос, император Јован Палеолог је узео кормило Цркве у своје властите руке. Оваква неканонска ситуација, иако се дешавала у историји Византије, како у позитивном тако и негативном смислу, била је јасно осуђена од Св. Марка у једној од његових посланица, где он каже: „Нека нико не доминира нашом вером: ни император, ни јерарх, ни лажни сабор, нити ико други, сем јединог Бога, коју је лично и кроз своје ученике пренео до наших дана.“

Споменимо укратко историјат преговора између Православних и Латина, или, да будемо искренији, историјат капитулације Православних. Православни су морали прихватити учење Латина познато као „филиокве“ о исхођењу Светог Духа и Његовом исхођењу од друге две ипостаси. А онда су морали да изјаве како је филиокве, као додатак унутар Символа Вере, одувек био канонски и благословен. Само овиме, поништени су сви приговори Грка још од времена Патријарха Фотија, као и сви радови Св. Марка Ефеског, и све одлуке о немењању Символа Вере који су били донешени на Трећем и Четвртом Васељенском Сабору. Треба да нагласимо да нису све римске папе одобравале филиокве, а неколицина је то увођење додатка у Символ Вере сматрала потпуно неканонским. Али, тада је све то пало у заборав. Све је то жртвовано захтевима папе Евгенија и његових кардинала.

Надаље, захтевано је од Православних да прихвате латинско учење у вези освећења Светих Дарова и да одбаце своје властито, изображено самим током извођења Свете Литургије Источне Цркве. Поред тога, латински став је био изражен и у њиховим изјавама у вези литургијске праксе Источне Цркве.

И на крају, Православни су морали да потпишу и прихвате изјаву о папизму, формулисану овако: „Ми изјављујемо да света апостолска столица и римски понтиф имају примат на целој земљи, и да је римски понтиф наследник благословеног Петра, предводника Апостола, и да је истиснки викар Христов, глава целе Цркве, пастир и учитељ свих Хришћана; и да му је наш Господ Исус Христос у лику Св. Петра дао пуни ауторитет да чува, усмерава и управља целом Црквом, као што је и изречено у одлукама Васељенских Сабора и у светим канонима.“ Православни су на исти начин натерани да прихвате и чистилиште.

И тако је Православље требало да престане да постоји. Још болнија је била чињеница да је Православље било продано, а не само издано. Када је већина Православних делегата сазнала за потпуно неприхватљиве захтеве Ватикана, неки од поромотера Уније су затражили од папе да их отворено обавести које предности ће Византија имати од Уније. Папа је изашао са „пословном“ страном и понудио следеће:

Ватикан ће изнаћи и обезбедити начин да пошаље Грчке делегате назад у Константинопољ.

300 војника о папином трошку у Константинопољу за одбрану града од Турака.

Два брода у заливу Босфор за одбрану града.

Крсташи ће пролазити кроз Константинопољ.

Папа ће окупити западне владаре да помогну Византији.

Задња два обећања су била само теоретска. Међутим, када су преговори дошли у ћорсокак, и када је сам император био спреман да прекине даље преговоре, читава ствар је била разрешена од стране четири Митрополита, промотера Уније; и све је завршено са прославом коју је приредио Папа; теолошка неслагања у погледу привилегија римске столице разрешена су уз помоћ чаша вина.

И коначно је дошао и крај Сабора. Написана је Одлука о Унији у којој су Православни одбацили Православље, и прихватили све латинске формулације и иновације које су се недавно појавиле код њих, попут учења о чистилишту. Такође је прихваћен екстремни облик папизма, и на тај начин је одбачена основна еклисиологија Православне Цркве. Сви Православни делегати су прихватили и потписали Унију, било у своје име, или у име Источних Патријарха, које су представљали. Потписивање 5. јула 1439. године је било попраћено тријумфалном службом, и после званичне објаве Уније, прочитане на латинском и грчком језику, грчки делегати су пољубили Папино колено.

Са административног гледишта, цела Православна Црква је потписала: император Јован, митрополити и представници Источних Патријарха, Митрополит Кијева Исидор и руски Епископ Аврам. САМО ЈЕДАН ЈЕРАРХ НИЈЕ ПОТПИСАО. Нема ни потребе да напомињемо о коме је реч: СВ. МАРКО ЕФЕСКИ. Али, нико ни најмање није обраћао пажњу на њега. Шта је био један човек, посрамљен и смртно болестан у поређењу са моћним Ватиканом, предвођеним Папом Евгенијем IV? Шта је био тај један Грк у поређењу са мноштвом грчких уваженика предвођени императором Јованом и грчким митрополитима? Постоји руска пословица: „Један човек сам не чини војску.“ Међутим, тај једини човек је представљао свеколику Православну Цркву. Тај један човек је у себи представљао пуноћу Правосалвне Цркве. Био је див над дивовима, носећи у себи сву светост Православља и сву њену силу! И зато је Папа, када му је показана Одлука о Унији, потписана од стране свих Грчких делегата, након што на њој није видео потпис Св. Марка, рекао: „И тако, нисмо постигли ништа.“ Сав успех Ватикана био је илузоран и кратког века. Папа је покушао на све начине да убеди Св. Марка да потпише Унију, чињеница која је потврђена и од стране Андреја са Родоса као и Сиропулоса. Онда је Папа тражио да се Св. Марко расчини након што је овај одбио да потпише Одлуку о Унији. Али, император Јован није дозволио да га дирају, јер је у дубини свог срца имао поштовање за Св. Марка.

Сиропулос пише о задњем састанку Св. Марка са папом: „Папа је тражио од императора да Св. Марко изађе пред њега. Император га је онда убеђивао говорећи: 'Када је Папа тражио већ два или три пута да изађеш пред њега, онда мораш да идеш; али не бој се, јер сам ја већ говорио са њим и обезбедио да не смеју да те нападају или повреде. Зато иди и послушај све што ти буде говорио, и одговори му слободно на начин на који нађеш да је најбољи.'“ И тако је Св. Марко отишао пред Папу, и нашавши га у неформалном разговору у његовим одајама са кардиналима и бискупима, није био сигуран на који начин да покаже поштовање. Видевши да сви око Папе седе, рекао је: „Патим од болесних бубрега и упале зглобова и немам снаге да стојим.“, и продужио је да седне. Папа је дуго причао са Марком; његова намера је била да га убеди да следи одлуку Сабора и потврди Унију, и ако одлучи да одбије, да ће бити третиран исто као и они који су одбијали одлуке ранијих Васељенских Сабора, са ускраћеним приступом Цркви и избачени као јеретици. На Папине речи, Марко је одговорио дугим и одлучним речима. Поводом Папиних претњи рекао је: „Сабори Цркве су осуђивали као отпаднике оне који су преступили неки догмат проповедајући и борећи се за то, и због тога су проглашавани за јеретике; зато је Црква прво анатемисала јереси, а онда и вође јереси и њихове поборнике. А ја немам намеру да проповердам моје властито учење, нити сам унео ишта ново у Цркву, нити сам бранио неку непознату и погрешну доктрину; него сам само држао учење које је Црква примила у чистом облику од нашег Спаситеља, и у коме је чврсто остала до данашњег дана; учење које је света римска Црква, пре раскола са нама држала као и Источна Црква; учење које, будући да је свето, у прошлости сте поштовали, и неколико пута на овом Сабору спомињали са поштовањем и чашћу, и које нико не може оповргнути или порећи. И ако га ја држим и не могу дозволити себи да га напустим, који Сабор ће ме одлучити као јеретика? Који здрави и побожни ум ће то урадити мени? Јер, прво морате проклети учење које ја држим; а ако сте га признали као побожно и Православно, зашто сам онда заслужио казну?“ Рекавши то и још у истом маниру, и саслушавши Папу, вратио се у своју одају.

После Сабора

Св. Марко се вратио у Константинопољ заједно са императором Јованом, 1. фебруара 1440. године. Како је то болан повратак био! Чим је ступио на тло, императора су информисали о смрти његове вољене супруге; након чега император опхрван болом није напуштао своје одаје цела три месеца. Нико од јерарха није хтео да прихвати столицу Патријарха Константинопоља, знајући да би то значило и обавезу провођења Уније. Људи који су их сусрели, као што Грчки историчар Дукас сведочи, питали су Православне делегате који су потписали Унију: „Како је прошао Сабор? Јесмо ли победили?“ На шта су јерарси одговорили: „Не! Продали смо своју веру, трампили смо побожност за безбожништво (Православне доктрине за јереси) и постали азимити (назив који су Грци дали Латинима који су користили бесквасне хлебове у Евхаристији).“ Онда су људи питали: „Зашто сте потписали?“ Делегати: „Из страха од Латина.“ Народ: „Да ли су вас Латини тукли или бацили у тамницу?“ Делегати: „Не. Али наша десна рука је потписала: одсецимо је! Наш језик је исповедио: нека буде исчупан!“

Болна тишина је настала. Иако је био Часни Пост, време испуњено молитвама, цркве су биле празне и није било служби: нико није хтео да саслужује са онима који су потписали Унију. У Константинопољу бунт је сазревао. Св. Марко је био чистог срца и није имао ништа на својој савести. Али и он је несамерљиво патио. Око њега су се окупили сви ревноватељи Православља, посебно монаси Свете Горе (Атоса) и обични сеоски свештеници. Цео епископат, сва врхушка – све је било у рукама Унијата, у потпуности потчињених представницма Ватикана, који су често долазили да провере како је Унија провођена међу народом. Црква је била у великој опасности; као што је Св. Марко писао: „Унијатска ноћ поклопила је Цркву.“

Св. Марко је постао слаб телом, али је духом горео, и због тога је, као што је Јован Евгениос писао: „Божјом промисли избегао опасност, и светли се светлећи вратио очуван, у отаџбину где је дочекан са општим поверењем и поштовањем.“ Византијски народ није прихватио Унију: док су сви говори промотера Уније игнорисани, ватрене проповеди Св. Марка су имале велики одзив, као што и проф. Острогорски примећује. Савременици ових догађаја, заговорници Унијата, пишу са љутњом о активностима Св. Марка које су подривале Унију. Тако Јосиф, Епископ Метонеје пише: „Вративши се у Константинопољ, Ефески је узнемирио и збунио Источну Цркву својим писањем и директним обраћањем против Сабора у Фиренци.“ Андрија са Родоса назива писма Св. Марка, која је слао како би оснажио Православље – „веома увредљивим“ и „заводљивим“. Црквени историчари наших дана, и Православни и Латински, слажу се да је распад Фирентинске уније дошао услед писања и активности Св. Марка.

Св. Марко није остао дуго у Константинопољу, него је убрзо, не обавештавајући императора, отишао за Ефес, своју област, коју није ни посетио, јер је одмах након свог устоличења у Константинопољу, отишао на Сабор у Италију. Изгледа да су постојала два разлога који су натерали Св. Марка да напусти Константинопољ и оде у Ефес: пастирска брига за свој народ, који се нашао под Турцима у најјаднијим околностима; и жеља да око себе духовно уједини оне који су остали верни Православљу, јер је у Константинопољу заправо био у некој врсти кућног притвора. Изгледа да је директно из Ефеса Св. Марко слао своја писма, своје исповедање вере.