О ПОКУШАЈУ ПАПЕ ДА ЗАВЛАДА ХРИШЋАНИМА

Закључење Уније:

Додатна непогодност са којом се сусрела Православна делегација у Фиренци је била и смрт Патријарха Цариграда. Патријарх је пронађен мртав у његовој соби.

На столу је (наводно) био његов „тестамент“, насловљен са Extrema Sententia, у коме се у потпуности прихвата све што је проповедала римска црква. И напослетку, писало је: „На исти начин, ја прихватам светог оца међу оцима, врховног понтифа и викара нашег Господа Исуса Христа, папу древног Рима. На исти начин, прихватам и чистилиште. У потврду овога, прилажем свој потпис.“

Нема сумње да ли је, или није, Патријарх Јосиф написао тај документ. Немачки научник Фроман, који је детаљно истражио наводни „тестамент“ Патријарха Јосифа, каже: „Тај документ је толико латинизован и садржава толико мало мишљења које је Патријарх изрекао неколико дана раније, да је лажност очигледна.“ „Тестамент“ се међу историјским документима Сабора у Фиренци појављује доста касно; савременици Сабора нису знали за њега.

И тако је грчка делегација изгубила Патријарха. Иако Патријарх није био кључна личност Православља, и иако га многи оптужују, ипак се може рећи да је свом својом душом радио за Православље и никада није дозволио ни себи а ни другима да вређају Св. Марка. Будући да је већ био у касним годинама, недостајало му је енергичности у брањењу Цркве на чијем челу је био, али историја га не може оптужити за издају Цркве. Смрт га је спасила од многих понижавања које су тек уследиле и које су Православни морали да поднесу. Са друге стране, недостатак његовог потписа на Одлуци о Уједињењу, касније је искориштен од стране бранилаца Православља у порицању претензија Сабора у Фиренци да задобије Васељенски карактер, јер сваки документ Васељенског Сабора мора прво да потпишу сви Патријарси.

Након смрти Патријарха, како пише Сиропулос, император Јован Палеолог је узео кормило Цркве у своје властите руке. Оваква неканонска ситуација, иако се дешавала у историји Византије, како у позитивном тако и негативном смислу, била је јасно осуђена од Св. Марка у једној од његових посланица, где он каже: „Нека нико не доминира нашом вером: ни император, ни јерарх, ни лажни сабор, нити ико други, сем јединог Бога, коју је лично и кроз своје ученике пренео до наших дана.“

Споменимо укратко историјат преговора између Православних и Латина, или, да будемо искренији, историјат капитулације Православних. Православни су морали прихватити учење Латина познато као „филиокве“ о исхођењу Светог Духа и Његовом исхођењу од друге две ипостаси. А онда су морали да изјаве како је филиокве, као додатак унутар Символа Вере, одувек био канонски и благословен. Само овиме, поништени су сви приговори Грка још од времена Патријарха Фотија, као и сви радови Св. Марка Ефеског, и све одлуке о немењању Символа Вере који су били донешени на Трећем и Четвртом Васељенском Сабору. Треба да нагласимо да нису све римске папе одобравале филиокве, а неколицина је то увођење додатка у Символ Вере сматрала потпуно неканонским. Али, тада је све то пало у заборав. Све је то жртвовано захтевима папе Евгенија и његових кардинала.

Надаље, захтевано је од Православних да прихвате латинско учење у вези освећења Светих Дарова и да одбаце своје властито, изображено самим током извођења Свете Литургије Источне Цркве. Поред тога, латински став је био изражен и у њиховим изјавама у вези литургијске праксе Источне Цркве.

И на крају, Православни су морали да потпишу и прихвате изјаву о папизму, формулисану овако: „Ми изјављујемо да света апостолска столица и римски понтиф имају примат на целој земљи, и да је римски понтиф наследник благословеног Петра, предводника Апостола, и да је истиснки викар Христов, глава целе Цркве, пастир и учитељ свих Хришћана; и да му је наш Господ Исус Христос у лику Св. Петра дао пуни ауторитет да чува, усмерава и управља целом Црквом, као што је и изречено у одлукама Васељенских Сабора и у светим канонима.“ Православни су на исти начин натерани да прихвате и чистилиште.

И тако је Православље требало да престане да постоји. Још болнија је била чињеница да је Православље било продано, а не само издано. Када је већина Православних делегата сазнала за потпуно неприхватљиве захтеве Ватикана, неки од поромотера Уније су затражили од папе да их отворено обавести које предности ће Византија имати од Уније. Папа је изашао са „пословном“ страном и понудио следеће:

Ватикан ће изнаћи и обезбедити начин да пошаље Грчке делегате назад у Константинопољ.

300 војника о папином трошку у Константинопољу за одбрану града од Турака.

Два брода у заливу Босфор за одбрану града.

Крсташи ће пролазити кроз Константинопољ.

Папа ће окупити западне владаре да помогну Византији.

Задња два обећања су била само теоретска. Међутим, када су преговори дошли у ћорсокак, и када је сам император био спреман да прекине даље преговоре, читава ствар је била разрешена од стране четири Митрополита, промотера Уније; и све је завршено са прославом коју је приредио Папа; теолошка неслагања у погледу привилегија римске столице разрешена су уз помоћ чаша вина.

И коначно је дошао и крај Сабора. Написана је Одлука о Унији у којој су Православни одбацили Православље, и прихватили све латинске формулације и иновације које су се недавно појавиле код њих, попут учења о чистилишту. Такође је прихваћен екстремни облик папизма, и на тај начин је одбачена основна еклисиологија Православне Цркве. Сви Православни делегати су прихватили и потписали Унију, било у своје име, или у име Источних Патријарха, које су представљали. Потписивање 5. јула 1439. године је било попраћено тријумфалном службом, и после званичне објаве Уније, прочитане на латинском и грчком језику, грчки делегати су пољубили Папино колено.

Са административног гледишта, цела Православна Црква је потписала: император Јован, митрополити и представници Источних Патријарха, Митрополит Кијева Исидор и руски Епископ Аврам. САМО ЈЕДАН ЈЕРАРХ НИЈЕ ПОТПИСАО. Нема ни потребе да напомињемо о коме је реч: СВ. МАРКО ЕФЕСКИ. Али, нико ни најмање није обраћао пажњу на њега. Шта је био један човек, посрамљен и смртно болестан у поређењу са моћним Ватиканом, предвођеним Папом Евгенијем IV? Шта је био тај један Грк у поређењу са мноштвом грчких уваженика предвођени императором Јованом и грчким митрополитима? Постоји руска пословица: „Један човек сам не чини војску.“ Међутим, тај једини човек је представљао свеколику Православну Цркву. Тај један човек је у себи представљао пуноћу Правосалвне Цркве. Био је див над дивовима, носећи у себи сву светост Православља и сву њену силу! И зато је Папа, када му је показана Одлука о Унији, потписана од стране свих Грчких делегата, након што на њој није видео потпис Св. Марка, рекао: „И тако, нисмо постигли ништа.“ Сав успех Ватикана био је илузоран и кратког века. Папа је покушао на све начине да убеди Св. Марка да потпише Унију, чињеница која је потврђена и од стране Андреја са Родоса као и Сиропулоса. Онда је Папа тражио да се Св. Марко расчини након што је овај одбио да потпише Одлуку о Унији. Али, император Јован није дозволио да га дирају, јер је у дубини свог срца имао поштовање за Св. Марка.

Сиропулос пише о задњем састанку Св. Марка са папом: „Папа је тражио од императора да Св. Марко изађе пред њега. Император га је онда убеђивао говорећи: 'Када је Папа тражио већ два или три пута да изађеш пред њега, онда мораш да идеш; али не бој се, јер сам ја већ говорио са њим и обезбедио да не смеју да те нападају или повреде. Зато иди и послушај све што ти буде говорио, и одговори му слободно на начин на који нађеш да је најбољи.'“ И тако је Св. Марко отишао пред Папу, и нашавши га у неформалном разговору у његовим одајама са кардиналима и бискупима, није био сигуран на који начин да покаже поштовање. Видевши да сви око Папе седе, рекао је: „Патим од болесних бубрега и упале зглобова и немам снаге да стојим.“, и продужио је да седне. Папа је дуго причао са Марком; његова намера је била да га убеди да следи одлуку Сабора и потврди Унију, и ако одлучи да одбије, да ће бити третиран исто као и они који су одбијали одлуке ранијих Васељенских Сабора, са ускраћеним приступом Цркви и избачени као јеретици. На Папине речи, Марко је одговорио дугим и одлучним речима. Поводом Папиних претњи рекао је: „Сабори Цркве су осуђивали као отпаднике оне који су преступили неки догмат проповедајући и борећи се за то, и због тога су проглашавани за јеретике; зато је Црква прво анатемисала јереси, а онда и вође јереси и њихове поборнике. А ја немам намеру да проповердам моје властито учење, нити сам унео ишта ново у Цркву, нити сам бранио неку непознату и погрешну доктрину; него сам само држао учење које је Црква примила у чистом облику од нашег Спаситеља, и у коме је чврсто остала до данашњег дана; учење које је света римска Црква, пре раскола са нама држала као и Источна Црква; учење које, будући да је свето, у прошлости сте поштовали, и неколико пута на овом Сабору спомињали са поштовањем и чашћу, и које нико не може оповргнути или порећи. И ако га ја држим и не могу дозволити себи да га напустим, који Сабор ће ме одлучити као јеретика? Који здрави и побожни ум ће то урадити мени? Јер, прво морате проклети учење које ја држим; а ако сте га признали као побожно и Православно, зашто сам онда заслужио казну?“ Рекавши то и још у истом маниру, и саслушавши Папу, вратио се у своју одају.

После Сабора

Св. Марко се вратио у Константинопољ заједно са императором Јованом, 1. фебруара 1440. године. Како је то болан повратак био! Чим је ступио на тло, императора су информисали о смрти његове вољене супруге; након чега император опхрван болом није напуштао своје одаје цела три месеца. Нико од јерарха није хтео да прихвати столицу Патријарха Константинопоља, знајући да би то значило и обавезу провођења Уније. Људи који су их сусрели, као што Грчки историчар Дукас сведочи, питали су Православне делегате који су потписали Унију: „Како је прошао Сабор? Јесмо ли победили?“ На шта су јерарси одговорили: „Не! Продали смо своју веру, трампили смо побожност за безбожништво (Православне доктрине за јереси) и постали азимити (назив који су Грци дали Латинима који су користили бесквасне хлебове у Евхаристији).“ Онда су људи питали: „Зашто сте потписали?“ Делегати: „Из страха од Латина.“ Народ: „Да ли су вас Латини тукли или бацили у тамницу?“ Делегати: „Не. Али наша десна рука је потписала: одсецимо је! Наш језик је исповедио: нека буде исчупан!“

Болна тишина је настала. Иако је био Часни Пост, време испуњено молитвама, цркве су биле празне и није било служби: нико није хтео да саслужује са онима који су потписали Унију. У Константинопољу бунт је сазревао. Св. Марко је био чистог срца и није имао ништа на својој савести. Али и он је несамерљиво патио. Око њега су се окупили сви ревноватељи Православља, посебно монаси Свете Горе (Атоса) и обични сеоски свештеници. Цео епископат, сва врхушка – све је било у рукама Унијата, у потпуности потчињених представницма Ватикана, који су често долазили да провере како је Унија провођена међу народом. Црква је била у великој опасности; као што је Св. Марко писао: „Унијатска ноћ поклопила је Цркву.“

Св. Марко је постао слаб телом, али је духом горео, и због тога је, као што је Јован Евгениос писао: „Божјом промисли избегао опасност, и светли се светлећи вратио очуван, у отаџбину где је дочекан са општим поверењем и поштовањем.“ Византијски народ није прихватио Унију: док су сви говори промотера Уније игнорисани, ватрене проповеди Св. Марка су имале велики одзив, као што и проф. Острогорски примећује. Савременици ових догађаја, заговорници Унијата, пишу са љутњом о активностима Св. Марка које су подривале Унију. Тако Јосиф, Епископ Метонеје пише: „Вративши се у Константинопољ, Ефески је узнемирио и збунио Источну Цркву својим писањем и директним обраћањем против Сабора у Фиренци.“ Андрија са Родоса назива писма Св. Марка, која је слао како би оснажио Православље – „веома увредљивим“ и „заводљивим“. Црквени историчари наших дана, и Православни и Латински, слажу се да је распад Фирентинске уније дошао услед писања и активности Св. Марка.

Св. Марко није остао дуго у Константинопољу, него је убрзо, не обавештавајући императора, отишао за Ефес, своју област, коју није ни посетио, јер је одмах након свог устоличења у Константинопољу, отишао на Сабор у Италију. Изгледа да су постојала два разлога који су натерали Св. Марка да напусти Константинопољ и оде у Ефес: пастирска брига за свој народ, који се нашао под Турцима у најјаднијим околностима; и жеља да око себе духовно уједини оне који су остали верни Православљу, јер је у Константинопољу заправо био у некој врсти кућног притвора. Изгледа да је директно из Ефеса Св. Марко слао своја писма, своје исповедање вере.