Св.архиеп. АВЕРКИЈА

У заиста апокалиптично доба које преживљавамо,више него икада главна дужност истинског пастира је да посведочи колико се савремени живот удаљава од узвишеног идеала на који нам је Реч Божија указала и да призива своју паству да следи закон Божији, јеванђелске заповести и учење Свете Цркве.

Православље је истинито учење Христово о вери и благочешћу, чисто и неповређено ма каквим извртањима лукавога човечијег ума.

Да би се неко удубио у истину и чистоту Христовог учења којег се држи наша света Православна црква, он треба да се пажњиво, озбиљно,и што је најважније,непристрасно удуби у изучавању историје Цркве,а не да суди о свему површно и непромишљено.

Истинска верска трпељивост искрено љуби и са свештеним трепетом поштује своју једину свету веру (православну) ревнује за њену чистоту и славу и радује се њеном узвишавању; не зато што их сматрамо равночасним и спасоносним, него из снисхођења ка немоћима заблуделих.Она не угњетава,не прогања, не протерује;али,истовремено,не пропушта прилику да са љубављу указује на заблуде и предлаже слободном убеђењу и савести избор бољега. Свако друго схватање верске трпељивости је,разуме се,већ издаја (неверност) а у извесној мери чак и противљење божанској истини коју нам је на земљи донео сам оваплоћени Син Божији.

За истинског хришћанина само једно може бити пожељно - јединство у Христовој истини, неисквареној, неизопаченој, чистој истини, без икакве примесе ђаволске лажи, незатвореној било каквим компромисом са њом.

Ако желимо да сачувамо своју верност Христу Спаситељу, не можемо да се потчињавамо црквеној власти коју су поставили богоборци и која је послушно оруђе остваривања њихових паклених планова у свету.
Ми треба да знамо и да памтимо да ће се, по претсказању читавог низа светих отаца који су писали о последњим временима, Антихрист јавити у лику највећег добротвора и доброчинитеља човечанства.

Будно стражећи над собом да и сами не би били заведени овом силовитом бујицом одступништва, савремени хришћани су дужни да се чврсто држе Цркве која није окаљала своје ризе ма каквим општењем са слугама долазећег Антихриста.

Морамо настојати да будемо живи,а не мртви чланови Цркве. Зато је потребно да ,,уцрквенимо**свој лични и породични живот: треба усрдно и неизоставно да испуњавамо сва црквена правила,уставе, обичаје и предања, треба на све начине да чувамо наш исконски православни начин живљења и да не дозвољавамо себи стапање са окполном иноверном средином,падајући под њен утицај.

Сада је време исповедништва - непоколебиве борбе, ако затреба чак и до смрти, за своју православну веру,која је свуда подвргнута јавним и тајним нападима, насиљу и угњетавању од стране слугу долазећег Антихриста. А у нашој вери нема ничега неважног, у њој све, па и привидна ситница, има свој смисао, свој значај и своју вредност. И зато не треба ништа занемарити нити чинити било какве уступке и компромисе. Свеки уступак или компромис у питању вере и црквених правила воде све већем нарушавању вековних основа нашег светог православља, постепеном одпадању од њега и прелазак у табор долазећег Антихриста.

Ништа тако не доприноси погубној духовној слепоћи као саблажњавање земаљским добрима, похлепна трка за њима, погружавање у њима и наслађивање у њима.

Да би се сачувала сопствена слобода и потпуна независност, боље је живети скромно,па чак у немашти и тескоби.

Сасвим је недопустива појава која се код нас, нажалост распрострањује приређивање свакаквих весеља и забава баш у навечерје недељних и празничних дана.

Људи који искрено хоће да живе побожно у Христу Исусу неугодни су савременом свету, који се дубоко заглибио у блато сатанског зла, иако тога нису сви сасвим свесни.Такви људи нису пожељни јер се не саображавају духу времена и сметају злим да чине своја зла дела.

Бог истину види,али не јавља је брзо**а за оне који теже да угоде Богу и да спасу своју душу трпљење искушења од злих људи може бити духовно корисно, очишћујући их као злато у пећи.

Тамо где се разглашава ма каква лаж - више нема цркве.

Када види пред собом човека несрећника и страдалника, истински хришћанин не сме да разматра колико је он њему близак или далек, него је дужан да сам постане њему ближњи пружањем неопходне помоћи. Дакле,не пролази поред човека ако видиш да се налази у невољи а ти можеш да му помогнеш - можеш да га избавиш од пропасти.
Хришћанска Љубав је свеобухватна, она не зна ни за какве границе и међе, обузима све  страдајуће човечанство, и зато није хришћанин онај ко пре пружања помоћи несрећнику прво испитује дали му је он ,,свој*или му,,није свој*. Ми не треба да питамо ,,ко је наш ближњи?,него треба у име хришћанске љубљви сами да постанемо,,ближњи* сваком човеку.

Сам назив,,ђаво* значи,,клеветник*:он, ђаво,и шири ове кварне клице клевете, са једним циљем да морално изопачи човечанство.
Веровати  клеветама које зли људи разглашавају и сами их ширите даље већ значи,како уче свети оци,,служити ђаволу*
Којегде и може да буде лукавства, али у делима вере и Цркви никако не би требало да га буде, него сама чиста искреност, сама истина, без икакве, чак и најмање примесе лажи.

Дело спасења човека није неко чисто формално, аутоматско дејство благодати Божије које спасава човека без његове воље или чак упркос њој, него да сам човек треба да учествује у делу свог спасења сопственим напорима, трудом и подвизима, који, сведочећи о доброј управљености његове воље, и привлаче ту спасоносну благодат Божију. Молећи Бога за своје спасење, човек треба и сам да има искрену жељу и тежњу да се спаси,услед чега и нисходи на њега благодат Божија, која и врши дело његовог спасења. 

Треба знати да је светско зло толико завладало светом и стекло толику моћ да неће ником допустити да се уздигне и заузме иоле истакнуто место, неку одговорну дужност или утицајни положај осим ако и сам није потчињен том злу,а утолико пре неће ономе ко показује намеру да се против њега бори.

Сви истински подвижници свагда су се трудили да крију своје подвиге и своја добра дела од људи, избегавајући похвале, јер су добро памтили Христову заповест о томе да свако добро дело треба чинити тајно, јер иначе губи своју вредност.

Сила истинског покајања је таква да она брише све наше грехе и неправде, ма колико они били тешки, и, убељујући одећу човечије душе, и највећег грешника може да покаже на суду као безгрешног праведника.

Модернизам је религија неограниченог компромиса, за које је све могуће, све дозвољено.

За оне који желе да иду поузданим и незаблудним путем вечног спасења неопходно је да сасвим одбаце чак и сваку трунку модернизма, да одлучно окрену леђа свим савременим самозваним лажним учитељима и лажним богословима, који с висине и надмено критикују исконско учење наше свете Цркве и проповедају некакво ,,неохришћанство.

Где царује егоизам и користољубље, ту не може бити љубав према ближњима, него само лукаве прорачунатости и тражења своје користи, ничег више.

Хришћанство је Љубав. Где нема љубави, где владају страсти злобе и мржње, тамо нема ни помена од хришћанства, мада може бити његове маске, како то кадкад бива у животу, особито у савременом, испуњеном свакаквим лажима, противношћу и лицимерјем.

Благодат Божија испуњава све наше недостатке, исправља наше недостатке, исправља наше пропусте, доводи у потребан ред наше снаге и способности и даје нам неопходну енергију и ревност за чињење јеванђељског добра - остварењем у нашем животу двеју главних заповести: о љубави према Богу и љубави према ближњима.
За онога ко искрено љуби Бога највећа радост, највећа наслада је молитва, а нарочито молитвено пребиваље у храму Божијем, јер се у храму најживље осећа присуство Божије.
Ко не показује дужну послушност свим својим пастирима и не пројављује љубав и поштовање према њима, него постаје њихов немилосрдни судија, прогања их оговарањем и клеветом, преувеличавајући или чак измишљајући њихове кривице или недостатке, томе је туђе истинска вера и љубав према Богу, и тај је, по речима апостола лажа и варалица.
Ко се, уместо братске љубави према својој сабраћи у Христу и њиховог уважавања, бави ширењем свакаквих измишљотина и клевета које их срамоте, интригама и потказивањем, ко одише злобом и осветом, у њему уопште нема истинске вере и љубави према Богу, тај је лажа и варалица.
Истинска хришћанска љубав је свеобухватна и свеопраштајућа, а уједно праведна и строга, и не зна за снисхођење и попустљивост тамо где види потпуну окорелост у злу, упорно противљење истини и вољи Божијој, огрезлост у греху и тврдоглаву непокајаност.
Човекова љубав према Богу и ближњима разумна је и истинита када за свој једини циљ поставља спасење своје душе и душа ближњих. Без овога циља свака,,љубав**друге врсте биће у суштинисамо угаћање себи и својим страстима, и она нема никакву вредност.
Мржња према свету, који у злу лежи, главни је знак да смо на правом путу, да смо истински следбеници Господа нашега Исуса Христа, и обрнуто; пријатељство према свету,непријатељство је према Богу.
Моли се Богу у духу онај ко произноси речи молитве не само устима него и умом и срцем; ко, ограђујући се знамењем крста, духом гледа самога распетога Господа на крсту; ко, чинећи велику метанију, свега себе полаже у руке Божије у најдубљем смирењу и скрушености срца, са потпуном преданошћу вољи Божијој. 
Ко се расејано и немарно моли, ко се претерано и распуштено понаша у храму Божијем, тај вређа благодат Духа Светога који обитава у храму, а то је тежак грех који се неће опростити ни у овоме ни у будућем веку.
Истинито хришћанство , или православље, јесте подвиг самоодрицања и самопрегора ради достизања непропадљивог венца.
Тамо где нема подвига уздржања, подвига самоодрицања и самопожртвовања, смирења и подчињавања свога тела духу, нема ни истинског хришћанства и не може бити говора о истински хришћанском животу.
Православље гледа на хришћанство као на вечни темељ истинског живота и тражи од сваког да мења себе и свој живот дотле док не постигне ту норму, а,,инославље**гледа на основе савременог културног живота као на непоколебљиву чињеницу, а само у области његове постојеће индивидуале разноликости указује на оне који су најповољнији са хришћанске тачке гледишта.
Свагда треба  имати на уму да је служење Цркве богоборној власти или антихришћанском екуменизму - свеједно! - њено одрицање од Христовог оружја, крста Господњег, и да је то духовна капитулација, предаја у робство непријатељу Божијем и непријатњљу човечијег спасења - ђаволу.Пуки спољашњи привид Цркве,иако веома раскошан и споља привлачан, још увек није истинита Црква, каква и једино треба да буде.

Света дужност пастира је да што јасније и верније показује људима колико се савремени живот са оним чему нас учи Реч Божија и да све призива на покајање и исправљање живота.Реч Божија треба да буде као огледало за све нас, да бисмо према њој могли чешће да проверавамо сами себе - дали је све код нас исправно и дали осећамо потребу за брижљивим преиспитивањем и побољшавањем свег нашег живота и свег нашег настројења.

Вештаствени храмови Божиј помажу да и мисами постанемо невешаствени Храмови Божији, у чему је и наше предодређење.

Храм је земаљско небо, место најприснијег сједињења са Богом, училиште небеско које васпитава хришћање за небеско грађанство,које их учи небеском начину живљења и обитавања на небо, предворје неба, место заједничке молитве,благодарење и славословље Тројединог Бога,Творца и Чувара свега,јединство са анђелима.

У храму, не само за време богослужења него и после његовог завршетка,не треба међусобно разговарати о било чему неприличном.

* О приређивању било каквих световних забава  и весеља у црквеном здању не вреди ни говорити,јер то је право богохулство и оскврњење светиње храма.

Покајање није ништа друго до савршена,потпуна и коренита промена свога унутарњег ,,ја*од горег на боље,од зла на добро,а томе највише смета окамењена неосетљивост.

Већина савремених људи,презревши разборитост и изгубивши здрав разум,чини безумље и постаје неспособна за исправну оцену свега што се догађа,судећи о свему пристрасно,под углом своје сопствене тачке гледишта,у потпуној зависности од свог духовно нездравог настројења.

Све што није сазидано на једино чврстом,поузданом и сигурном темељу - на тврдом камену који је Христос Господ, раније или касније ће пасти.Тако је и са васпитањем наше омладине.

Само Хтиста ради и у име Христа чињено добро јесте право,истинско добро, јер има добра само привидног, чињено ради неке користи или добити.

Пријатељство према свету непријатељство је према Богу (Јак 4,4) Ако си слуга Божији тада си, Бога ради, дужан да будеш у стању да презреш све земаљско, ако си пријатељ овоме свету који у злу лежи и чији је кнез ђаво - истога си непријатељ Богу.

Када човек усрдн служи овоме свету који у злу лежи, овај свет га сасвим обузима у свој чврсти загрљај  и одвлачи га од служења Богу.

Истинског хришћанина не мучи брига о сутрашњем дану јер непоколебиво верује у промисао Божији и зна да нас Господ Бог, који нас љуби и брине о нама више него најнежнија мајка о свом вољеном детету (Ис 49,19) никада неће да остави без свега што је неопходно за овај времени живот.

Ако служење Богу и Његовој правди поставимо као главни циљ свог живота, Бог нам обећава да ће нам дати све што нам је потребно у овоме привременом земаљском животу - сва вештаствена добра,без којих ми, као телесни и смртни,не можемо.

Нема ничега опаснијег и погубнијег од тежења ка раскошном животу.

Све што се догађа у свету уопште не покрећу социјални, економски и политички узроци, како обично мисле  људи духовно непросвећени, прожети свакојаким лажним научним идејама, него узроци чистог духовног својства и природе.  - Коренит, битан узрок,основни покретач свега што се дешава у свету, то је жестока борба кнеза овога света, ђавола,са Богом, која се никада, ни једнога тренутка не прекида. То је стремљење ђавола,као Божијег противника, да уништи дела Божија у свету и да погуби човека као венац Божије творевине.

Све што се сада догађа у свету није ништа друго до брижљива припрема царства Антихриста, у којој најактивније учествују како они који се отворено одрекли Христа,тако и они који још увек споља носе име ,,хришћанина**

Овај страшни процес одпадништва у последње време се тако јавно и очигледно показује у свим странама живота да само слепац може да невиди чему он води: Све што се сада догађа у свету није ништа друго до брижљива припрема царства Антихриста,у којој најактивније учествују како они који су се отворено одрекли Христа, тако и они који још увек носе име,,хришћана**

Људи који су навикли да служе својим страстима чини се да је здраво учење православља тежак јарам и они се лако заносе заводљивим ветром разних секташких измишљотина које тим страстима повлађују.

Неке секте које и даље настављају да називају себе ,,хришћанским´´толико су се удаљили од истинског хришћанства да одбацују најважније догмате догмате хришћанске вере.А главна ствар које све оне проповедају је - лакоћа спасења без икаквих подвига, управо оно што и привлачи к њима срце свих малодушних,који се боје подвижништва на које је сам Господ Исус Христос  позвао све оне који желе да буду његови следбеници,рекавши: Ко хоће замном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и замном иде.(Ма 8,34)

Свако ко жели самим својим животом да исповеда Христа сада је доведен у најнеповољније животне услове за то,а у њима су само малобројна лица изузетног духовног јунаштва у стању да буду истински хришћани.