О АНТИХРИСТУ СЕ РАДИ, СВЕТИ ОЦИ

Од БРПАБ: Текст Михаила Тошовића објављен 1941. у Нашој борби био је критика упућена тадашњем епископату Српске Православне Цркве које је упорно одбијало да осуди комунизам као исконско зло погубно по веру и српство. Ђенерал Милан Недић је у самом почетку тражио од Синода СПЦ да у име Цркве одлучно осуде комунисте. Синод је на апел ђенерала Недића одговорио да је "Црква изнад свих партија, Д. Михаиловића, Љотића па и комуниста". Такав млак став, међутим, вероватно није био само последица неразумевања суштине зла и богоборства комунизма, јер су архијереји СПЦ имали из прве руке информације о комунистичком злу од архијереја Руске Заграничне Цркве који су још двадесет година пре почетка рата егзистирали у Србији са центром у Сремским Карловцима. Последица таквих позиција било је изразито анти-немачко расположење и насупрот томе изразито англофилство међу српским архијерејима. Критике на рачун оваквог неразумног и крајње опасног става Цркве према комунизму упућивали су још Димитрије Љотић ("Ни врући, ни хладни", 1942.) и Мирослав Спалајковић ("Црвене владике", 1943.). БРПАБ у наставку доноси критику Михаила Тошовића каснијег јеромонаха Руске Заграничне Цркве, Арсенија, који је у Џорданвилском светотројичком манастиру издавао чувени часопис "Српски мисионар" и који се залагао, заједно са владиком Николајем Велимировићем за стварање Српске заграничне цркве у дијаспори и Српске катакомбне цркве у отачаству по узору на русе.

Како се разликовао став Патријарха Тихона који је анатемисао комунисте и све који са њима сарађују и став Митрополита Антонија Храповицког који је поред осуде позвао руски народ на оружану борбу против комунизма, од попустљивог става српских архијереја.

Данас се ради о антихристу. Ради се о оном бићу одрицања кога је Христос претсказао да ће доћи на крају века да изокрене и порекне све вредности људске и божанске. Ради се о оној звери у Откровењу, о којој се данас много и тајанствено прича. Ради се данас о комунизму, о оном сатанском покрету који је главом баш сами проречени антихрист. Сви знаци говоре за то да није још дошао крај века. Према томе ни време антихриста. Још није човечанство окушало све могућности у стварању своје среће. Даће му се за то још прилика. Али, свеједно што крај века није још ту, антихрист је ипак ту. Јер је комунизам ту. Антихрист може бити само комунизам. Као што ни комунизам не може бити ништа друго до антихрист. Да зло живи и еволуира још сто хиљада година не може оно поставити веће захтеве него што их је већ поставио комунизам. Комунизам је врхунац зла, те, према томе и антихрист. И онда кад дође крај века и с њим право време антихриста, антихрист ће бити само комунизам, повампирени комунизам. Комунизам ће сада бити уништен, али ће се на крају века повампирити. Да ли ће му тада бити име Савез Совјетских Социјалистичких Република или Савез сатанских светских република — то не знамо. Име није ни важно. Главно је дух, наука, идеологија. Страдалници хришћански из Нероновог гоњења видели су у лицу овог цара самог антихриста. Мислили су да је већ тада дошао крај века и антихрист. Колика наивност и колика доброта првих хришћана! Колико су они мало злим и малим замишљали то страшно и силно биће антихрист! Силом последњег двадесетпетогодишњег искуства о Совјетској Унији ми смо у много повољнијој ситуацији да појмимо какав ће управо изгледати тај прави антихрист. У тој перспективи Нерон је само рђави шегрт мајстора, правог антихриста. Нерон не може бити ни слика правог антихриста већ по томе што није био јеврејин. Затим, он је био сам. Имао је и сарадника, али ти сарадници помагали су га највише зато што су били рђаво обавештени о хришћанима. Прави антихрист може бити само у множини, у многовитости. Антихрист је легион или легион легиона: кусих и репатих, све гори од горег. Антихрист је колективно биће: скуп и савез народа. Он је савез свесавезних савеза. Антихрист је Савез Совјетских Социјалистичких Република. И треће, најважније, Нерон не може бити слика ни прилика антихриста, јер је он убијао само тело људи. Срчан дух ту је триумфовао над немоћним телом. Обратно, прави и аутентични антихрист обраћа пажњу само на душу. Да; антихрист је ту, оци свети! Дуго је он већ ту — код нас и у Европи. За то време мењао је он, комунизам-антихрист, разна лица и видове, руководећи се увек само тим да што више заведе и саблазни. Но пре четири месеца почела је борба против њега — овдe и на страни. Четири већ пуна месеца хара антихрист по земљи Србији. Али није сва трагедија у томе што је антихрист дошао. Антихрист мора доћи, хтели ми то или не. Управо, колико ми хоћемо да он не дође, толико и више хоће други да он дође. А њих је више. Хтети да антихрист не дође никако, значило би противити се Божјем промислу. Није све зло ни у томе што антихрист жари и пали, у земљи Србији. То му је посао. Али, то ће бити и проћи. Јер антихрист мора бити побеђен. Трагедија је и мука љута у томе што је антихрист дошао, а мало ко зна и види да је дошао. И мало то што не виде да је дошао, него баш у њему, у антихрист- комунизму, виде ослободиоца, спаситеља и Христа. Јесте, оци свети, у највећем тиранину Срби гледају ослободиоца, у безданој пропасти — спас, у антихристу — Христа. Оно мало одабраних који га одмах познадоше по лицу, речи и делу и повикаше заблуделој браћи својој: „антихрист је ово, чувајте се људи!“ прогласише слуге његове: издајницима, плаћеницима и вражјим синовима. Све бива то по Еванђељу, свети оци. Трагедија наша је љута. Али највећа трагедија српскога народа овога времена била је и јесте у томе, свети оци, што он није имао у званичној цркви своју мајку, већ маћеху. Оно што је кроз историју било главни, некад и једини, путовођ и спасилац Срба у несрећи, сада је затајило. Понављамо: Срби у својој највећој несрећи нису имали мајку цркву. Имали су некакву маћеху, али мајку нису имали. Читава та дуга и крвава четири месеца борбе Христа и антихриста — званичне цркве није било. Црква је ћутала и нема била. Као да се заборавило на Учитељеве речи: „Ко није са мном, против мене је.“ И не само за то кобно време од четири последња месеца што Црква није била мајка. Није она то била ни пре почетка несреће, у време највећег и најтежег искушења српског и југословенског. Ту се је, можда, могла избећи и цела несрећа. Но тадашње њено држање можемо некако још и разумети. Јер тада се још није видело потпуно лице антихристово. Али садашње држање у току ова четири месеца, када се антихрист сам показао у свој грозоти својој, не може се разумети. Или се ту радило о томе да се буде доследан себи. То је онда доследност у ономе што није добро. Велики је пропуст ваш, свети оци! и велика одговорност и дуг пред Богом и народом. Онда кад је требало да загрмите против антихрист-комунизма и да са кровова проповедате и уразумите смућени народ, ви сте муком ћутали. Узаман вам је Бог дао једна уста Јеремијине снаге — ви их нисте употребили. Вама се као чинило да се ради о политичком дуелу Недић—Симовић, а ни слутили нисте да се ради о апокалиптичној борби Христа са антихристом. Но добро је да сте се, макар и у дванаестом часу, опоменули и пренули. Богу и на томе хвала и слава!

Михаило Тошовић, „Наша борба“,

23. новембар 1941.