ПОКАЈАЊЕ И ИСПОВЕСТ - Св.Јован Кронштатски

Браћо и сестре који постите! Побојмо се окамењеног неосјећања грехова наших. Побојмо се гордости своје срдачне која говори: мени није потребан опроштај грехова, ја нисам крив, нисам грешан; или, моји су греси лаки, људски (као да треба да буду демонски); или, није ми лоше да живим у греховима мојим. То је сатанска гордост, и сам сатана у нашем срцу упорно понавља те исте речи. Осетимо дубоко, дубоко, свим срцем сва безакоња своја, уздишимо због њих из дубине душе, пролимо због њих сузе скрушености и умилостивићемо разгњевљеног Владику. Немојмо себе нимало оправдавати, као фарисеји, лицемјери, јер се, речено је, неће оправдати пред Богом нико жив (Пс.142,2), већ само искреним покајањем због грехова можемо умилостивити Бога. Оставимо равнодушност и хладноћу, пламтећим духом служимо Господу.
У свом садашњем стању, човек је у потпуности прожет гордошћу, лукавством, маловерјем, сумњом, безверјем, непослушношћу, лакомисленошћу, злобом, развратом, завишћу, користољубљем, тврдичлуком, лењошћу а понекад и малодушношћу, чамотињом, лоповлуком, лажима, хулом. Какав велики труд очекује сваког човека хришћанина  да се очисти од нечистоте и трулежи страсти!
Покајање мора бити искрено и потпуно слободно, а никако изнуђено временом, обичајем или од стране онога који исповеда. Кајати се – значи осјећати у срцу лаж, безумље и кривицу својих гријехова, значи постати свестан да смо њима ражалостили Створитеља, Господа, Оца и Доброчинитеља, бескрајно светог и Онога који се бескрајно гнуша греха – то значи свом душом пожељети њихово поправљање и искупљење.
Грех одваја од Бога, који је наш вечни живот. Кроз честу исповест грех губи своју моћ, заводљивост и пријатност. Кад би се људи често и искрено кајали, брзо би се истопиле њихове страсти, а њихови греси изгубили своју снагу. Треба бити строг према себи, нештедимице себе осуђивати, енергично се борити против својих похота и лоших навика, и свом снагом тежити ка своме преобраћењу кроз искрено покајање, уздржљивост, дела љубави, а пре свега кроз молитву срца. Осјећати дубок бол због греха јесте Божији дар. То је пуно покајање, самоосуђивање са чврстом намером да се остави дотадашњи огреховљени живот, да се постане нови човек, да се измири са Богом и сопственом савјешћу. То је, такође, и чврсто поверење у Божије свепраштајућу доброту. Само онај ко се свјесно и искрено каје добија опроштај. Непокајанима, пак, слиједи пропаст.