Живео једном један каменорезац. Он је тако много и вредно радио да га је Бог заволео толико да је хтео да испуни сваку његову жељу. Али, сам каменорезац није знао ништа о томе и наставио је да обрађује стену даноноћно. Међутим, једном је завапио: „Зар је то живот? Како желим да будем срећан!“ Изненада му се јавио Анђео и упитао га је: „А шта треба да се деси да би се осетио срећним? Реци било коју жељу и биће испуњена.“ „Желим да будем богат,“ рекао је каменорезац. „Желим да живим у великом граду, у високим палатама, у којима ће се налазити кревет с балдахином и свиленом постељином. Спавао бих на њему по читаве дане, а ноћу бих се дивио звезданом небу кроз прозор.“ „Богат си,“ рекао је Анђео, махнувши руком.И каменорезац је постао богат. Сад је живео у граду у великој палати, спавао је на кревету застртом свиленом постељином и осећао је да је најсрећнији човек на свету. Ово је потрајало док једном није зачуо буку која је допирала с улице. Бивши каменорезац је извирио кроз прозор и угледао је златне кочије којима је пролазио цар. Гомиле грађана су радосно поздрављале свог владара. И богаташ је одједном схватио да је несрећан. „Цар је најмоћнији човек на земљи,“ помислио је. „Кад бих могао да постанем цар, био бих заиста срећан.“ Поново му се јавио Анђео и рекао му је: „Од данас си цар.“ И бивши каменорезац је заиста постао цар, зато што за Бога ништа није немогуће. Међутим, једном је човек обратио пажњу на то сунце уме да ради такве ствари о којима цар чак није ни сањао. „Несрећан сам зато што је сунце моћније од свих владара света. У његовој власти је да исуши чак и набујалу реку. Ево, кад бих могао да постанем сунце, заиста бих био срећан.“И поново му се јавио Анђео и рекао му је: „Ти си сунце.“ И човек је постао сунце. Сад је у пуној мери осетио своју неземаљску силу и моћ. По свом нахођењу је могао да мења свет, да даје живот или да немилосрдно уништава све живо. Ово је трајало док човек једном није приметио облак. Он је био тако лак и ваздушаст, али је могао да се претвара у олујни облак и да као у игри поново претвара исушена поља у цветне тепихе. И човек је поново пао у чамотињу. „Толико сам несрећан,“ заплака се. „Овај облак је моћнији од мене. Кад бих могао да постанем облак сигурно бих био безгранично срећан.“ Поново му се јавио Анђео и рекао је:„Ти си облак.“ Сад је овај човек био безгранично срећан. Наслађивао се осећајући своју силу и нерањивост: јер одсад је по својој жељи могао да исправља чак и рад сунца! Међутим, наишао је на стену и био је запањен њеном снагом. Ову стену је сушило сунце, на њу је падала киша, али се чини да ништа није могло да је промени или уништи. Човек је поново осетио како је дубоко несрећан и рекао је: „Ето, кад бих био стена, стекао бих праву срећу... Поново се појавио Анђео и рекао је: „Ти си стена.“ О, колико се човек обрадовао у том тренутку! И одједном је осетио да неко куцка у његов бок. Био је то мали, али врло снажан каменорезац.
Живео једном један каменорезац. Он је тако много и вредно радио да га је Бог заволео толико да је хтео да испуни сваку његову жељу. Али, сам каменорезац није знао ништа о томе и наставио је да обрађује стену даноноћно. Међутим, једном је завапио: „Зар је то живот? Како желим да будем срећан!“ Изненада му се јавио Анђео и упитао га је: „А шта треба да се деси да би се осетио срећним? Реци било коју жељу и биће испуњена.“ „Желим да будем богат,“ рекао је каменорезац. „Желим да живим у великом граду, у високим палатама, у којима ће се налазити кревет с балдахином и свиленом постељином. Спавао бих на њему по читаве дане, а ноћу бих се дивио звезданом небу кроз прозор.“ „Богат си,“ рекао је Анђео, махнувши руком.И каменорезац је постао богат. Сад је живео у граду у великој палати, спавао је на кревету застртом свиленом постељином и осећао је да је најсрећнији човек на свету. Ово је потрајало док једном није зачуо буку која је допирала с улице. Бивши каменорезац је извирио кроз прозор и угледао је златне кочије којима је пролазио цар. Гомиле грађана су радосно поздрављале свог владара. И богаташ је одједном схватио да је несрећан. „Цар је најмоћнији човек на земљи,“ помислио је. „Кад бих могао да постанем цар, био бих заиста срећан.“ Поново му се јавио Анђео и рекао му је: „Од данас си цар.“ И бивши каменорезац је заиста постао цар, зато што за Бога ништа није немогуће. Међутим, једном је човек обратио пажњу на то сунце уме да ради такве ствари о којима цар чак није ни сањао. „Несрећан сам зато што је сунце моћније од свих владара света. У његовој власти је да исуши чак и набујалу реку. Ево, кад бих могао да постанем сунце, заиста бих био срећан.“И поново му се јавио Анђео и рекао му је: „Ти си сунце.“ И човек је постао сунце. Сад је у пуној мери осетио своју неземаљску силу и моћ. По свом нахођењу је могао да мења свет, да даје живот или да немилосрдно уништава све живо. Ово је трајало док човек једном није приметио облак. Он је био тако лак и ваздушаст, али је могао да се претвара у олујни облак и да као у игри поново претвара исушена поља у цветне тепихе. И човек је поново пао у чамотињу. „Толико сам несрећан,“ заплака се. „Овај облак је моћнији од мене. Кад бих могао да постанем облак сигурно бих био безгранично срећан.“ Поново му се јавио Анђео и рекао је:„Ти си облак.“ Сад је овај човек био безгранично срећан. Наслађивао се осећајући своју силу и нерањивост: јер одсад је по својој жељи могао да исправља чак и рад сунца! Међутим, наишао је на стену и био је запањен њеном снагом. Ову стену је сушило сунце, на њу је падала киша, али се чини да ништа није могло да је промени или уништи. Човек је поново осетио како је дубоко несрећан и рекао је: „Ето, кад бих био стена, стекао бих праву срећу... Поново се појавио Анђео и рекао је: „Ти си стена.“ О, колико се човек обрадовао у том тренутку! И одједном је осетио да неко куцка у његов бок. Био је то мали, али врло снажан каменорезац.
Нема коментара:
Постави коментар