НЕСРЕЋА КАО ПРИЗИВ МИЛОСТИ БОЖИЈЕ

Живео једном један човек. Доживео је бродолом и таласи су га избацили на пусто острво. Он је једини преживео и сад се непрекидно молио за то да га Бог спаси. Сваког дана је гледао у хоризонт у нади да ће угледати брод који му плови у помоћ. Изгубивши сваку снагу човек је одлучио да направи себи колибу од дасака које су избачене на обалу после бродолома. Како се другачије бранити од кише и дивљих животиња?“Али једном је, вративши се на обалу после потраге за храном видео своју колибу у пламену: дим се као стуб подизао према небу. Најстрашније је што је заједно с колибом изгорело и све његово просто покућство. Остао је празних руку. Човек више није могао да обуздава своје очајање и гнев. „Боже, како си могао са мном тако да поступиш?“ ридао је. Али, следећег јутра га је пробудила бродска сирена. Брод је пловио ка острву. Дошао је да би га спасио.„Како сте сазнали да сам овде?“ упитао је човек морнаре.„Видели смо димни сигнал,“ одговорили су. Упамти, човече: ако је изненада твоја колибица потпуно изгорела можда ће твоја несрећа бити сигнал који призива Божију милост.