Св. ТЕОФАН Затворник

Људско срце - По природи људско срце је чисто, меко, топло; али када страсти (грешне навике) продру унутра, оно постаје хладније, тврђе и тамније. Као млеко када се укисели те постаје, гушће, мање течно, лажи (преваре) отврдњавају срце, његов нормални проток смирења је оштећен поквареношћу и злобом.

Са грехом унутар себе и лажама (преварама) око себе, верник је још више убеђен у држање Божијих заповести, јер у њима он налази подршку против његових сопствених грехова и одмор од напада злих људи.

Нема мањег греха од осуде, али нема ни опаснијег.

Брига и рад - Многобрижност је болест палог човека који покушава да искључиво сам одреди и оформи своју судбину па зато непрестано планира и жури, лево-десно, да то оствари… Избегавај бригу. Ради свој посао ревносно, посвети Богу цео свој труд и предај се Његовом руководству. Неумерен рад замагљује ум, хлади срце, а то удаљује од Бога, извора сваког добра. 

Св. Владика НИКОЛАЈ Жички

Вера је једини благословени темељ живота личног и живота друштвеног и уређења државног.

Ако ћемо да се хвалимо претцима својим, не смемо бити мањи од њих у молитви и љубави – у молитви, да би нам Бог био савезник, помоћник и заштитник; у љубави, да би нам живот био радост и снага и светлост.

Божури и трње - Ни на Косову нису расли само божури него и трње. Али се у Грачаницу уносе само божури.

Вера и знање - Ко знањем подржава своју веру, вером допуњује своје знање, тај је решио проблем вере и знања.

Ко чисто платно даје се слобода људима; када је људи упрљају, морају је прати сузама и крвљу. Јер слобода или је чиста или никаква. Или Златна Слобода, нераздвојна од Часног Крста, или никаква. 

Борећи се (данас) за Крст Часни ти се бориш за једини прави пут живота, за једну живу истину, и за једини истинити живот (…) А ко год се за то бори, ако и умре живеће, ако и погине победиће.

Св. ИГЊАТИЈЕ Брјанчанинов

Ако удовољиш својим сујетним и грешним жељама, оне ће те обавезно завести; занос води у поробљавање које умртвљује све духовно. Они који су допустили себи да крену за својим жељама и телесним мудровањем, који су заведени и поробљени њима, они су заборавили Бога и вечност, узалуд су протраћили земаљски живот и умрли вечном смрћу.

Незгоде је неопходно прихватати као драгоцена исцељења против наше таштине и мудровања.

Па шта је земаљски живот ?

Пут ка вечности, који треба искористити, али на коме не ваља гледати у страну.

Овај пут ваља усавршавати умом и срцем, не бројем дана и година.

Ум, озарујући се учењем истине, може да сачува срце у миру, кротости, благости, трпљењу, укратко, у својствима Новог човека...

За то су и пустиња, и безмолвије, и манастири, за то је и душепоучни разговор, и духовни савет, за то је читање Светих отаца, за то су и молитве.

Сви хришћани су дужни тако да живе, мада тако живе крајње ретки

Ако не можете тако да живите у потпуности, живите тако донекле, недостаци се могу исцељивати самоосуђивањем и покајањем.

Св.ЈОВАН Златоусти

Безосећајност : Када душа бива рањена и пада она не лежи без свести као тело, него се овде мучи грижом зле савести, а када оде одавде баца се у вечно мучење. Ако неко не осећа бол од рана које наноси ђаво, тај својом безосећајношћу самом себи припрема још већу невољу. Јер ко није осетио прву рану тај ће ускоро задобити и другу а после друге трећу. Нечастиви видећи да је људска душа безбрижна и да не обраћа пажњу на задобијене ране, не престаје да је рањава све до последњег издисаја.

Није убог онај који нема ништа, него онај који много жели; исто није тако богат онај који много има, него онај који ништа не треба

Направи твој дом Црквом, јер ти ћеш одговарати за душе твоје деце и свих оних који обитавају у њему.

Мир је мера свих добара и претпоставка сваке радости.

Шта може бити болније од Пакла? Ништа није вредније него страх од пакла, јер ће нам страх од пакла донети круну спасенија… Где страх постоји, тамо је ревност у давању милостиње, и снага молитве, и сузе топле и честе, и тешки уздисаји испуњени скрушеношћу. Јер ништа тако не изједа грех и чини врлине да се умножавају и цветају као стално стање страховања. Тако да је немогуће ономе ко не живи у страху да чини правилно, а са друге стране немогуће је да човек који живи у страху може отићи у погрешно.

На основу овдашње среће не судите о томе ко је пријатељ а ко непријатељ Божији него,када видиш да неко живи праведно,да подноси неку болест и да гледа на оно што је благочестиво, назови га блаженим и сматрај га достојним надметања,макар био окружен бозбројним оковима,макар непрестано живео у тамници,макар био слуга недостојних,макар био сиромашан,макар радио у рудницима,макар подносио неку другу невољу. Блажен је такав човек,чак и ако би му ископали очи.

Ако пак видиш да други живе раскалашно и порочно и чине најгора злодела, али да и поред тога ужива велику част, да усходи и на сам царски престо, да носи царску круну и царски пурпур, и да влада васељеном, плачи за таквим и назови га несрећним.

Уистину, не постоји ништа горе од тако настројене душе,макар јој била настројена цела васељена.Каква јој је корист што поседује изобиље богадства када је у врлини (оваква душа ) сиромашнија од свих.

Људима који брину о сопственом благородству није својствено да животну срећу одређују на основу раскоши,богадства и садашњих ствари,него је то постало својствено људима који су постали коњи и магарци.

Немогуће је заиста,да човек који придаје значај судбини достигне небеса, или боље речено, немогуће је да такав избегне пакао и казне,будући да судбина свима заповеда да верују противно Божијем учењу.

Није толико страшно сагрешити, као што је страшно ако човек после греха нема никаквог стида и оптужи Бога због сопствених порока. То је страшније од свакога греха.

Када неко клевета човека који није починио никакво зло,бива кажњен због своје дрскости.

Ниједно учење није толико рђаво и преиспуњено неизлечивом трулежношћу, као што је учење о судбини и усуду.

Ако постоји судбина, онда нема суда; ако постоји судбина,онда нема вере; ако постоји судбина,онда нема Бога; ако постоји судбина, онда нема врлина. Ако постоји судбина,све је узалуд,све чинимо и трпимо без користи: нема похвале,нема покуде,нема савести, нема срамоте,нема казне, нема судова.

Боље је добро незнање,него лоше знање: у првом случају нема кривице, док у другом нема милости.

Св. НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ

Циљ нашег живота је да постанемо савршени и свети. Да се покажемо деца Божија и наследници Царства Небескога. Пазимо да не бисмо, можда, зарад овога живота били лишени будућег.

Пост, бдење, и молитва саме од себе не доносе жељене плодове, зато што нису циљ нашег живота; представљају само средства за постизање циља.

Борите се да одбаците страсти душе. Очистите срце ваше од сваке нечистоте и држите га чисто, да би дошао и уселио се у вас Господ; да би вас испунио Свети Дух својим божанским даровима.

Тражите свакодневно Господа; али унутра, у срцу вашем, а не негде изван њега. И кад Га нађете, станите са страхом и трепетом као Херувими и Серафими, јер је срце ваше постало престо Божији. Али да бисте пронашли Господа, смирите себе до праха, јер се Господ гнуша гордих, док љуби и посјећује смирене срцем.

Бори се у доброј борби и Бог ће те оснажити. У борби сусрећемо слабости, недостатке и грешке наше. Борба је огледало нашег духовног стања. Ко се није борио, није упознао себе самог.

Колико су у заблуди људи који траже срећу ван себе – у страним земљама и путовањима, богатству и слави, великој власти и насладама, задовољствима и у испразним стварима које као свој крај имају горчину! Градити здање среће ван сопственог срца исто је што и градити дом на месту које се подвргава честим земљотресима. Срећа се налази у нама самима и блажен је човек који је то разумео… Срећа је – чисто срце, јер такво срце постаје престо Божији. Господ за људе који имају чисто срце говори: „Уселићу се у њих и живјећу у њима и бићу им Бог и они ће бити Мој народ“ (2 Кор. 6:16). Шта њима још може недостајати? Ништа, заиста ништа! Јер у свом срцу имају највеће благо – Самог Бога!“

ВАСКРШЊЕ СЛОВО - Св.ЈОВАН Златоуст

Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразумни слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првога часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко закаснио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења, јер овај љубочастан будући Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога задовољава; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и вољу целива; и делање цени, и намеру хвали. Стога, уђите сви у радост Господа свога; и први и други плату примите; богати и убоги један с другим ликујте; уздржљивци и лењивци дан поштујте; ви који сте постили и ви који сте се трудили веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви се наслађујте гозбом вере; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба.
Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спасова смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. Угорча се! И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се! Угорча се, јер опусти! Угорча се! Угорча се, јер би исмејан! Угорча се! Угорча се, јер се умртви! Угорча се! Угорча се, јер би срушен! Угорча се! Угорча се, јер би окован! Угорча се! Прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос, и ти се стропошта! Васкрсе Христос! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос! Васкрсе Христос, и радују се анђели. Васкрсе Христос! Васкрсе Христос, и живот животује. Васкрсе Христос! Васкрсе Христос, и ниједнога мртвог у гробу. Васкрсе Христос! Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт у векове векова. Амин!

НЕ КАКО ТИ ХОЋЕШ, НЕГО КАКО БОГ ДА

(истинита прича)

Једном приликом возећи се у кочији, угледни господин угледа сељака где седи на плочнику и плачући говори:

" Не како ти хоћеш, него како Бог да! ".

Кочијаш прошапта: "Види, како је од раног јутра пијан". Господин му рече да заустави кочије и позва сељака да сазна шта се догодило. Он му одговори да у селу има старог оца и седморо деце. Сви су болесни од тифуса. Хране је нестало а суседи их заобилазе бојећи се заразе и једино што им је остало је коњ. Отац га је послао у град да прода коња и купи краву да с њом преживе зиму и не умру од глади. Продао је коња али краву није купио, новац су му узели разбојници. И онда је сео поред пута, плакао и као молитву понављао: "Не како ти хоћеш него како Бог да! Не како ти хоћеш него како Бог да!".

Господин је поставио сељака поред себе у кочије и рекао кочијашу да вози на пијацу. Купио је тамо два коња, добру краву, музару, таљиге (теретна кола), и напунио их до врха храном. Привезао је краву за таљиге, узде је дао сељаку и рекао му да што пре пође кући. Сељак није веровао која срећа га је снашла а господин му је рекао: "Не како ти хоћеш, него како Бог да!" Прекрстио се сељак, прославио Бога и пошао кући.

А господин се вратио своме дому. Речи сељака су га толико дирнуле у срце да је ходајући по собама ишао и наглас понављао: "Не како ти хоћеш него како Бог да! Не како ти хоћеш него како Бог да!".

Одједном, долази му његов лични берберин, који је тог дана требало да га обрија и ошиша, пада му пред ноге и кајући се виче: " Опрости господине! Немој ме погубити! Откуд знаш! Демон (бес) ме је преварио! Молим те Христом Богом смилуј се!"

И у једном даху је, збуњеном и затеченом господину, искрено без околишања, рекао да је дошао са намером да га опљачка и закоље. Видећи његово богатство, одавно је он то мрачно дело замишљао а сад је решио да га учини. Стојећи са ножем иза врата, одједном је чуо како господин говори: "Не како ти хоћеш, него како Бог да!". Обузео га је страх и схватио је да господар све зна а није му било јасно како. Тада је пао пред његове ноге и молио за опроштај.

Господин га је саслушао, није позвао полицију и пустио га је да оде у миру. Потом је сео за сто и замислио се, ето, да није било несрећног сељака кога је срео успут и његових речи "Не како ти хоћеш, него како Бог да!" сада би лежао мртав, пререзаног врата.

Осврнуо се на свој живот. Како је почео као прости дечак продавац а касније постао власник велике трговине крзном, направио огромно богатство и постао милионер. И одлучио је да све ове милионе препише црквама и сиромашним људима, и отишао је у манастир и тамо примио монашки постриг.

Многим послушањима и молитвама достигао је духовне висине и то такве да га је Господ даровао даром прозорљивости, да би се многи кроз њега спасли и многи обратили вери. На хиљаде људи су почели да му долазе и постао је познат по целој Русији. И ми га знамо, поштујемо и љубимо, пошто и после своје блажене кончине он помаже сваком који му се са вером обраћа.

Његово име је преподобни СЕРАФИМ Вирицки, који је целог свог живота учио да се верује светој вољи Божјој у којој је човеку милост и спасење.

Свети Серафиме моли Бога за нас !

ПЕТА НЕДЕЉА ЧАСНОГ ПОСТА - Св.Илија Мињати

О ПОКАЈАЊУ

Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима,и осудиће Га на смрт. (Мк. 10,33)
Шта све не чини и не измишља богољубива ревност душе испуњене врлинама! Благочестивог и ученог монаха Методија послали су Бог и Црква да поучи православној Христовој вери Бугарског цара. Овај цар је у то време так био прешао из незнабоштва у богопознање, крстио се и са читавом својом државом постао је поданик Ромејског царства и потчинио се Константинопољском престолу. Добри и верни слуга Божији почео је да новопросвећеног поучава силом свог учења, а још више примером свога живота, показујући му какав треба да буде истински хришћанин у односу на догмате вере и јеванђелске заповести. Ипак, није се задовољио само тиме, него је веома вешто насликао и две слике: на једној други долазак Христов, а на другој – ад. На првој је представио Сина Божијег како седи на престолу високом и преуздигнутом (Ис. 6,1), са силом и славом великом; хиљаде хиљада анђела стајаху око Њега; безбројно мноштво доведених на суд чекало је одлуку страшног Судије; пред Његовим седиштем дизало се знамење Крста, а испод огњеног престола текла је огњена река. Ту су дакле детаљно биле приказане све појединости везане за будући Суд. Друга слика представљала је свепрождирући незасити ад са његовим неугасивим огњем; тамо је најцрња тама, црв који никада не спава, тамо су различите муке за осуђене грешнике и демони различитог облика који их муче. Мудри учитељ свакодневно је износио ове две страшне слике пред очи свог царског ученика, како би му показао да такав суд и такве муке очекују безбожника и грешника. Тако се он трудио да га утврди у правој вери и подстакне на богоугодни живот.
Похвалио сам ревност и вештину доброг Методија и зато сам пожелео да се угледам на њега. У претходне две поуке представио сам вам слику будућег суда и вечних мука. Ово сам учинио са циљем да вас привучем на покајање – на једини пут којим можете избећи гнев будућег суда и вечне муке. Данас ћу да говорим о покајању, данас када идемо горе у Јерусалим, данас када Син Божији иде да буде предат у руке првосвештеника и књижевника, да пострада, да пролије Своју драгоцену крв, да умре, да Свој живот преда смрти како би нас искупио од греха – да живот Свој даде у откуп за многе (Мт. 20,28). Ми не можемо да тражимо погодније време за спасење од ових светих дана када Син Божији извршава дело нашег спасења. Али авај! Ви још оклевате? Још се не кајете? Још сте упорни у свом начину размишљања, у својим страстима и гресима? Бездушни, непокајани грешници, чујте шта данас хоћу да вам кажем. Беседићу о покајању и доказиваћу да ће за онога ко се не покаје сада, док је могуће, настати време када уз сву његову жељу покајање неће бити могуће.
I
Од давнина па све до данас између православних и јеретика води се спор о томе чиме се оправдава и спасава човек: само благодаћу Божијом, или човековом вољом заједно са благодаћу. Пелагијанска јерес састојала се у тврдњи да је за оправдање и спасење довољна само човекова воља, без благодати Божије; јерес лутеро-калвиниста сматра да се ово савршава само благодаћу Божијом, без људске воље. Први су говорили да поред воље не треба благодат; други су тврдили да поред благодати воља није слободна. А истинско православно учење састоји се у томе да човека оправдавају и спасавају воља и благодат заједно, а не људска воља одвојено, нити благодат Божија одвојено. Благодат је увек неопходна, а воља је увек слободна. Наша света Црква у Светом Писму и преко учитеља Цркве и учених богослова поучава нас да су слобода људске воље и помоћ Божанске благодати – два крила која нас подижу на небо, у рај. Ако ко хоће за Мном ићи, нека се одрекне себе (Мт. 16,24), говори Христос. То је човекова слободна воља. Без Мене не можете чинити ништа (Јн. 15,5), каже такође Христос. То је неопходна благодат Божија. Иако је Бог створио човека без његове воље, Он ипак без његове воље не може да га спасе, вели дубокоумни Августин. "Спасење треба да потиче од нас и од Бога" – говори Григорије Богослов. А божанствени Златоуст објашњава како "благодат, иако је благодат, ипак спасава само оне који то желе". Дакле, људска воља и божанска благодат помажу једна другој у делу нашег спасења. Благодат Божија претходни, а људска воља треба да је следи. Благодат позива, а воља треба да јој се повинује. То значи: Бог све људе позива на покајање, јер хоће да се сви људи спасу (1. Тим. 2,4), али и човек треба да жели да се покаје и спасе. 
Какве се само несреће у противном догађају! Ако је човек дуго времена био без покајања, упоран у греху, та два крила – воља и благодат – временом слабе и престају да делују. Воља слаби услед дугог трпљења. Човек неће да се покаје за грехе, онако као што не може да се одрекне навике. Бог неће да му опрости грехе, јер више не може да их трпи. Од стране човека јавља је непокајаност, а од стране Бога – остављање. На тај начин, ако човек неће да се покаје док је то могуће, настаће вероватно време када ће хтети да се покаје, али неће моћи из два разлога: оставиће га, као прво, воља, а као друго – благодат. 
Почнимо од овог првог.
Људска воља је по природи више склона злу него добру. Она се тешко уздиже до добра и лако пада у зло, а када једном падне остаје тамо заувек, као да је непокретна. Када је Пентапољ горео у огњу који је сишао са неба како би уништио његов гнусни грех, Бог је пожелео да од те велике погибељи спасе праведног Лота са његовом породицом. Видиш ли оно брдо – говорио му је анђео – бежи онамо да би се спасао; иди што пре и пази да се не осврнеш за собом! Не окрећи се јер постоји опасност да погинеш, тако што ће те зло уловити кроз поглед твојих очију. Избави душу своју и не обазири се натраг... бежи на оно брдо да не погинеш (Пост. 19,17). Скриј се што пре, не губи време, и пре свега  немој се освртати. Лотова жена није слушала Божије упутство, зауставила се и окренула, па је тако и остала, скамењена, претворена у стуб од соли обазре се жена његова идући за њим, и поста слан камен (Пост. 19,26). Овај догађај, слушаоци моји, има своје значење. И Христос нам у светом Јеванђељу заповеда да се сећамо овог примера: Сећајте се жене Лотове (Лк. 17,32). Смисао његових речи је овај. Сва земља је обузета грехом и гори њиме. Његов пламен је обухвата са свих страна; он споља пече свет, али је продро и унутар Цркве Христове у сваки узраст и чин; зло влада међу световњацима и клирицима, међу мушкарцима, женама, старцима, омладином и децом. Сва васељена је постала као Пентапољ, пламен се претворио у пожар, погибељ достиже крајње границе. Бог хоће да те спасе, хришћанине, од те невоље и као да ти говори: Избави душу своју и не обазири се натраг... бежи на оно брдо да не погинеш. Бежи што пре од покварености света, узлети што је могуће више изнад земаљских страсти, бежи да се спасаваш на брдо хришћанске врлине и јеванђелског савршенства. И срцем и очима окрени се напред, и не окрећи се како би погледао натраг на сујету света, која, као лукаво постављена замка, привлачи људске погледе. Не обазири се зато што ћеш срести препреке на путу спасења, уловиће те зло и пашћеш у пропаст. Избави душу своју (Пост. 19,17) и брже бежи (Пост. 19,22). Скриј се што пре, не губи време и не осврћи се.
Тако говори благодат Божија. Али људска воља не слуша и не иде право путем заповести Божијих, него остаје у доконости и кришом гледа на зло. И чим се воља окрене ка злу, оно је улови и она остаје у њему. Окренула се да погледа на то лице и у њој се већ распалила похота тела; да баци поглед на добитак и већ ју је обузело среброљубље; окренула се да види своју славу и уловила ју је сујета; обратила се ка злу, погледала на зло, и оно ју је већ ухватило. Као Лотова жена она је постала стуб од соли, тврд и непокретан у злу. Воља се претворила у навику, која је у грађанским делима постала други закон, а у духовним друга природа – и природа и закон за вољу. Она коначно постаје нужна и са неодољивом силом руководи нашом природом. Колико пута из навике чинимо оно што по природи не бисмо учинили? Она постаје тиранин који гуши законе наше слободе. Колико пута нешто чинимо не зато што тако хоћемо, него зато што смо тако навикли?
У тесном царству "малог света" (како називају човека), воља са слободом, као самодржавни господар, поседује власт над људским делима; навика са нужношћу је као некакав насилни деспот, који тобоже привремено преузима власт, а заправо је задржава заувек. Неразумни хришћанине, мислио си "хајде нека у мени царује грех један дан или један час, само једанпут". Али када је преузео власт од твоје слободе, тај деспот је дан претворио у читав век. Ти си на пример једном пружио руку да би украо. Изброј колико се то пута поновило до данашњег дана. Твоји поседи су се већ проширили на поседе суседа, твоје куће пуне су туђих ствари, угојио си се од крви сиромаха; камата на камату и увреда за увредом начинили су дугачак ланац који чврсто свезује твоју савест. Тебе не дотичу сузе сиротих, уздаси убогих, немаш стида пред људима и страха пред Богом. Не размишљаш о души, не сећаш се смрти, нећеш да мислиш на суд, не бојиш се мука. Жедан си сиротињске крви, и што је више пијеш, то се у теби јаче распаљује пламен среброљубља. Тако је данас, а исто ће бити и сутра. Што је једном почело, траје заувек. Ево, сада хоћеш да се покајеш, али твоја воља се утврдила у злу, њоме царује навика. Ти имаш хтење, али само у мислима које су непоуздане и колебљиве. Хтео би да се покајеш, али не остављаш пређашњи грех. Хоћеш да се исповедиш, али нећеш да исправиш своје понашање, и у том случају је свеједно имаш ли хтење или не. То је знак да узе којима си везан мало попуштају, али не могу да се покидају. Сада, док слушаш поуку, твоје срце помало смекшава и излива се у сузама. Али чим изађеш из цркве, зло ће поново да се распламса у њему. До Васкрса ти ћеш се кајати због својих сагрешења, а после Васкрса ћеш се предомислити. Док ти још Свете Тајне буду у устима окренућеш се ка своме пређашњем блату. Шта те вуче онамо? Навика. А шта је са вољом? Она иде за навиком. И када ћеш дакле да измениш свој карактер? Никад. Чуј шта је рекао Дух Свети устима пророка Јеремије: Може ли Етиопљанин променити кожу своју или рис шаре своје? Можете ли ви чинити добро научивши се чинити зло? (Јер. 13,23) Зар човек када се једном навикне за зло, тако силно жели да се од њега одвикне? Навика почиње да господари над вољом, и оно што је било за један дан постаје стално, један дан се претвара у читав живот, једном учињено увек се понавља. Тако се једно крило више не подиже, то јест твоја воља је болесна и не може да те поведе ка покајању. Шта тада чини друго крило – благодат Божија? Она је Павла, прогонитеља Цркве, претворила у њеног Учитеља, Матеја из цариника у јеванђелисту, а разбојника распетог на крст у богослова. Благодат, која је толике грешнике за трен узвела до светости – то је нарочити дар који се не даје увек и не даје свима. Не надај се на такву Божију благодат, коју Бог даје ретко и само малобројнима. Уместо тога имај у виду ону благодат коју је теби Бог даровао и која ти је довољна за спасење, ону која те увек избавља од погибељи и води ка покајању. Управо та благодат, која је толико пута погажене, једном ће те, кажем, оставити. Ја сам тебе човече, вели Бог преко Исаије, засадио као виноград, не у безводној и непроходној пустињи, не на сувом и каменитом месту, без наде да ћеш донети плод; нисам те породио  ни у јеврејској синагоги, ни на агарјанском скупу. Засадио сам те на родном брдашцу (Ис. 5,1)  на погодном и плодном тлу. Породио сам те у наручју истинске Цркве, одгајио сам те преко благочестивих родитеља млеком истинске вере. Да бих те сачувао од сваке невоље, од лажи светских утеха, са свих страна сам те утврдио. Обавио сам те даровима Духа Светога које сам на тебе излио још у купељи крштења, како се не би плашио разбојничких напада и демонских искушења. Поставио сам стуб у теби, ослонац силе, Моју Божанску благодат. А да би могао да донесеш плод, често сам те обрађивао учењем Мога Јеванђеља. Да бих те напојио, крв Моју сам једном на крсту излио, а сада је изливам свакодневно у Светим Тајнама. Шта сам више могао да учиним за тебе, а нисам учинио? Шта је још требало чинити винограду моме што му не учиних? (Ис. 5,4) 
Но, труд је пропао, узалуд бриге! Чекао сам годину, чекао сам две да би мој засад донео род, плод врлине, чекао сам да видим покајање и исправљање Мог хришћанина. Али не! Мој виноград је бесплодан, подивљао, пун трња. Окорео је у злу, обузет гресима: чекао сам да роди грожђе, а родило је трње (тамо). Реците учитељи, богослови, духовни оци пресудите између Мене и Мога винограда! Одлучите шта Ми је чинити? Уклонићу ограду, нека га разграбе лопови; разрушићу стражарску кулу, нека га пролазници изгазе; забранићу облацима небеским да га заливају кишом – нека пропадне. Оборићу му ограду, нека опусти; развалићу му зид нека се погази; упарложићу га, неће се резати ни копати, него ће расти чкаљ и трње, и заповедићу облацима да не пуштају више дажда на њ (Ис. 5,5-6). Зар нису страшне те речи којима ти Бог јасно говори да ћеш Му на крају крајева досадити и да ће те оставити, да ће се Његово дуготрпљење претворити у негодовање, а трпљење у јарост? Како то, – пита блажени Павле – Бог те са таквом добротом позива к себи и чека, а ти не мариш? Или презиреш богатство његове доброте и кротости и дуготрпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води (Рим. 2,4). То је та нит којом те, како сам ти раније говорио, Бог привлачи на покајање. Али ако се упорно будеш противио, та нит ће се покидати па ћеш сасвим пропасти. Бог ти нуди сво богатство Божанске благодати, а ти га мењаш за ризнице Његовог гнева. Својом упорношћу – наставља апостол – и непокајаним срцем сабираш себи гнев за дан гнева и откривања праведног суда (Рим. 2,5). Праведно је дакле да добијеш што си заслужио. Заборавио си Бога? Нека заборави и Он тебе! Он те је позивао, а ти ниси хтео; сада ти моли, а Он те неће. "Праведни суд Божији – говори Григорије Ниски – делује у складу са нашим расположењем: пресуђује нам исто оно, што ми сами чинимо".
Много је таквих примера у Светом Писму. Али најбољи од њих је тужни пример јерусалимског цара Седекије. Било му је око двадесет година када је ступио на престо. У младости се често предавао раскалашаном животу, колико му је то омогућавала његова царска власт. Пошто је погазио све Божанске и људске законе, он је, као необуздани коњ, чинио свако зло и неморално дело, а својим примером вукао је у пропаст и свештенике, велможе и читав народ. Желећи да исправи безбожног цара Бог му је слао Јеремију и друге пророке како би га уразумили и обратили. Врло упорно Бог га је даноноћно јавно и тајно привлачио к себи, час разобличавајући његова дела, час претећи му. Али, како каже Дух Свети, кад безбожник огрезне у злу, дође и прекор са срамотом (Прич. 18,3). Седекијино срце било утврђено у злу, престао је да се боји Бога, није се стидео Јеремије, подсмевао се другим пророцима – и не покори се пред Јеремијом пророком (2. Днев. 36,13)... а старешине Седекијине нису мариле за речи његове (Јеремијине) и ругаху се гласницима Божијима (2. Днев. 36,15-16), и отврдну вратом својим Седекија и упре срцем својим да се не обрати ка Господу (2. Днев. 36,13). Да ли је то дуго потрајало? Док се гнев Божији није силно распалио и лечење његово постало немогуће – докле се не распали гнев Господњи... те не би лека (2. Днев. 36,16).
Бог је подигао најсилнијег владара на свету, Навуходоносора, цара вавилонског који је дошао са многобројном војском и опсео Јерусалим. Тек тада се Седекија присетио Бога и пророка. Послао је код Јеремије и затражио његове молитве за избављење царства од опасности која му је претила – и посла цар Седекија... к Јеремији пророку, те му рекоше: помоли се за нас Господу Богу нашему (Јер. 37,3).
И шта се догодило? Јеремија није почео да се моли и Бог није помогао. Непријатељ је победоносно ушао у свети град, оскврнуо је храм, разграбио драгоцене сасуде, мачем посекао све од малог до великог, заробио је и самог цара и пред његовим очима погубио сву његову децу, а њега самог ослепио и онда окованог одвео са друим робљем у Вавилон. Страшно! Бог није примио Седекијино покајање? Није. Седекија је тако дуго презирао Бога, и Бог га је коначно оставио. Дакле, и Бог понекад оставља? Да. А када? Када се распали гнев Господњи, када се јарост Божија распламса до крајњих граница. Тад нема више никаквог исцељења, никаквог! Нема више лека. Али у датом случају Седекија се, изгледа, покајао? Но и поред тога не би лека. Зашто? Зато што се распалио гнев Господњи. Када се дуготрпљење Божије потроши, нема више лека. На тај начин, као што Седекија није хтео да се покаје када је могао, тако је дошло време када је он хтео, али то више није било могуће. И као што је он раније изгубио вољу, тако га је на крају оставила благодат. Наравно. Праведни суд Божији делује у складу са нашим расположењем: што чинимо ми сами, то нам и он досуђује. Ово је заиста страшан пример! Ја нисам у стању да га применим на нас и зато је боље да ућутим, а ви се сами удубите у њега. Боље да ћутим, јер то што треба да кажем овим поводом заиста потреса душу онога ко пази.
Али какав је то глас који чујем?! Тешко мени! То је глас Бога који ми устима пророка Језекиље говори: сине човечији, поставих те стражарем дому Израиљеву, да слушаш речи из Мојих уста и опомињеш их од Мене (Језек. 3,17). Ја Сам те – вели Он – послао као проповедника Јеванђеља житељима овог града, пренеси им оно што чујеш од Мене. Шта ми заповедаш да им кажем, Боже мој? Кад речем безбожнику: погинућеш, а ти га не опоменеш и не проговориш му да би одвратио безбожника од безбожнога пута његова, да би га сачувао у животу, онај ће безбожник погинути са својега безакоња; али ћу крв његову искати из твојих руку (Језек. 3,18). Тако ми говори Бог, и могу ли ја после тога да ћутим? Треба да говорим и говорим, не обазирући се ни на кога, без страха и устезања. Неваспитани младићи, ви коњи необуздани, слепци без водича, овце одлутале у погибељ! Старци непоправљивих навика, ви који сте остарили више у гресима него у годинама! Непобожни свештеници, који у саблазнима превазилазите људе у свету! Непокорни световњаци, ви који сте изгубили страх Божији! Сујетне жене, што верујете само на речима, али ни једног дела вере немате! Бог вам је послао свештенослужитеље који вам свакодневно читају Јеванђеље, учитеље који вас поучавају са амвона, духовне оце који вас уразумљују на исповести. Сви они вас једнодушно позивају на покајање, разобличавају ваше грехе, подсећају вас на суд и муке, али ви њихове речи не узимате за озбиљно, него им се ругате као Седекија пророцима. И ево кажем вам у име Божије: у греху сте проживели, у греху ћете и умрети (ако се не покајете) – помрећете у греху своме (Јн. 8,21). Тако је Син Божији одредио у Јеванђељу. Распали се гнев Господњи. Гнев Божији се распламсао до крајњих граница и не може више да вас трпи. Нема лека – умрећете, умрећете!
Доћи ће време када ће вас, противно вашим ишчекивањима, уграбити изненадна смрт – то може бити сутра, данас, овога часа – која ће затећи у срамном загрљају. Или ће то можда бити природна смрт, па ћете на постељи, притиснути болешћу, више размишљати о прошлом него о будућем животу, више ћете туговати због раздвајања од света, него од скрушености због грехова, мислићете више на своје послове него на душу. Али када бисте – гледајући покрај узглавља жену, децу која плачу уз постељу, сроднике и пријатеље који тугују, лекара како очајава због ваше болести, бележника што вам записује тестамент, духовника који чека да вас исповеди, и смрт која вам се сасвим приближила – кад бисте, дакле, видећи све то, пожелели да се покајете, какво бисте покајање принели док вам је ум тако силно узнемирен? Какву бисте исповест дали језиком укоченим од болести? Какву бисте скрушеност срца показали, погођени толиким невољама? Зар бисте у таквој ситуацији имали снаге да покидате ланце тако дуготрајне навике? Тада, у једном часу – и то каквом часу – ви ћете хтети да исправите целокупно зло вашег живота?
Но добро, имаћете тада здрав разум и расуђивање како бисте принели покајање и ради тога ћете слати новац за милостињу, молитве и заступништво, све како бисте умилостивили Бога. Али, зар Бог прима такво покајање? Ко вас је у то убедио? Напротив, пошто сте Га тако дуго презирали, Он је можда одступио од вас, као и од Седекије и од многих других. Није много таквих који су живели срамно, а умрли славно. Али оних који су живели и умрли срамно безбројно је много. А ако вам пример неколицине улива наду, зашто вас пример многих не плаши? Дарујући благодат Бог гледа на вашу вољу, али ваша воља је спутана дуговременим навикама. Можда је и благодати Његовој већ дојадило дуго трпљење. Бог вас је тако дуго тражио и није вас налазио. Можда ћете и ви тражити Њега и нећете га наћи. Тражићете Ме и нећете Ме наћи – говорио је Он Сам (Јн. 7,34). Живели сте у греху, вероватно ћете у греху и умрети.
О, каква страшна мисао! Баш као што вас је оставила воља, једном ће вас напустити и благодат. И ако сада, док је могуће, не желите да се кајете, можда ће настати време када ћете хтети, али више неће бити могуће. То сам хтео да вам докажем, и доказао сам. Зато ћу да ућутим.

Мислим да вам се данашња беседа чини одвећ грубом. Она попут оштре стреле погађа ваша срца. Али шта да се ради? Кад се рана гноји потребни су не благи мелеми, него огањ и гвожђе. И нама сада нису потребне благе и слатке речи, него горке и страшне. То је сасвим исправно. Ми се не кајемо зато што се сви надамо да тобоже још имамо времена за тако нешто, али то је заблуда. Ми за истинско покајање немамо вољу, која више не може да остави навике, а нема ни благодати Божије која више не може да трпи грех. То је ђавољи проналазак  да одвуче људе у пропаст надом на покајање. Ад је пун душа које су се надале да ће доспети у рај! Наша лажна нада на спасење – то је истински разлог наших мука! Хришћанине, да ли заиста хоћеш да се покајеш и спасеш? Ево ти време, ево и средства. Време је сада, када идемо горе у Јерусалим, сада, кад су наступили свети дани, сада, када се приближило време светих страдања: сада је погодно време, време покајања. Средства су она на која је Бог указао Лоту: Избави душу своју и не обазири се натраг... брже бежи (Пост. 19,17,22). Ове божанствене речи садрже указивање на три околности. Као прво, избави душу своју, тј. труди се да покајањем спасеш своју душу од пламена греха, јер ако душу изгубиш, изгубићеш све; а ако њу задобијеш, све си задобио. И ако је стекнеш или изгубиш једнпут, то ће већ бити заувек. Као друго, не обазири се натраг, то јест не обазири се више на свој пређашњи грех, када га једном оставиш. Брже бежи – то је треће и главно упутство; потруди се да то учиниш што пре, не одлажући за сутра, јер не знаш шта ће ти сутрашњи дан донети – Не хвали се сутрашњим даном, јер не знаш шта ће дан донети (Прич. 27,1). Сутра, прексутра... – а нити постају из дана у дан све тање, док ланци стежу све више.
Од свих греховних путева који свезују савест, три су главна: путеви злопамћења, среброљубља и плоти. Хоћеш ли да ти покажем како да их напусти? Слушај. Александар Велики је за време својих освајачких похода по Азији стигао у Зевсов храм где је видео чвор који се звао Гордијев, по имену цара Гордија који га је изузетно вешто завезао. Жрец тог храма рекао је Александру да ће, по древном предсказању, онај ко развеже тај чвор добити царску власт над Азијом. Развезати некакав чвор? Како мали напор! Стећи царство – какав велики добитак! Истога часа славољубивог цара обузела је страст: узео је чвор, посматрао га са свих страна, али није видео ни почетак ни крај. Узе су биле тако чврсто свезане, испреплетене и скривене да је чвор изгледао као да је из једног дела. Он га окреће, преврће у рукама, труди се, али не успева да га размрси. Када је увидео да нема никаквог начина да га одвеже, извукао је свој мач. Свеједно, каже, да ли ћу да га развежем или расечем. Он је пресекао чвор и, како каже један латински историчар, или је исмејао, или испунио предсказање.
Греховне узе још су замршеније и постоји нелажна реч Божија, хришћанине, да ће онај ко њих одвеже наследити Царство Небеско. Какав мали труд, а како велика награда! Ако не можеш да их одвежеш размишљањем, пресеци их мачем тврде одлуке и испунићеш закон. Узимаш узу злопамћења и налазиш да је чврсто затегнута. Љут си! Како да опростиш  непријатељу, питаш, који је позавидео мом успеху, насрнуо је на мој живот, дирнуо у моју част, оно најдрагоценије што човек има... Уосталом, када бих му опростио, шта би рекао свет? Али ја једном свакако треба да се покајем! Овде је, с једне стране, Царство Небеско, а са друге борба страсти са покајањем, света са Јеванђељем, људског закона са законом Божијим. А ти, притиснут са обе стране, налазиш се у недоумици и не знаш шта ти је чинити. О, хришћанине! Никако нећеш успети да развежеш узе ако о свему томе будеш размишљао. Мач, мач! Овде је потребна тврда одлучност. Треба да кажеш: хоћу да опростим свом непријатељу, јер тако ми заповеда Бог. Он сам каже: Љубите непријатеље своје (Мт. 5,44; Лк. 6,27,35). Ово ми Он показује и сопственим примером. Док је висио на крсту, опростио је онима који су Га распели: Оче, опрости им (Лк. 23,34). Хоћу и ја да опростим, јер иначе ни мени нема опроштаја. Тако се расецају узе. Пређимо на друге – на узе среброљубља. Колико је тек њих. Слатка крв сиромаха, привлачна туђа ствар. Украо си, навикао си се на туђе и сад кажеш: како да упропастим своју кућу и децу? Како да вратим оно што сам узео? Да умањим своје приходе? Да се лишим богатства? Али једном се морам покајати. Ради се о Царству Небеском. А среброљубље те силно оптерећује. Хтео би да пружиш руку, али оно те задржава. Хоћеш да вратиш оштећеном оно што си му узео, али те среброљубље тера да рачунаш колико је њему још преостало. О хришћанине, ако будеш размишљао о свему томе никада нећеш развезати узе. Мач ти је потребан, мач! ту је потребна тврда одлучност; кажи: хоћу да вратим туђу ствар, иначе ми нема спасења. "Неправедно се не благосиља". Боље да осиромашим, него да будем кажњен. Ја волим своју децу, али волим и душу. "Ако хоћеш да оставиш деци велико богатство, остави им промишљање Божије" – говори Златоуст. Тако се узе пресецају. 
Окренимо се сада трећим узама – плоти. О како су оне чврсте! Овде им се заиста не види ни почетак ни крај. Да оставиш блудницу или туђу жену коју имаш? Дуго си навикао на њу и та навика не представља више обичне узе, него гвоздени ланац. Шта да ти кажем? Завела те је њена лепота, или умешност, или не знам ни ја шта друго, потчинила те је, одузела ти је осећај, ум и слободу. Али слава Богу сад хоћеш да се покајеш, јер се ради о Царству Небеском. Но, опет, њене сузе те не пуштају да одеш, њене речи и ласкања; некакве обавезе те задржавају. Гледам те и сажаљевам. Једном ногом си изашао, а другом остајеш у њеном дому; одлазиш и опет се враћаш, напушташ је и опет је љубиш. Твоје срце је пресечено на два дела. Једним влада она, а другим духовни отац. Сред тако помућених мисли ти не знаш шта да чиниш. Ја ћу ти показати. Али најпре хоћу да знам с ким говорим. Болесник коме се приближила смрт још се може надати животу ако показује да нешто осећа када га пале и секу, када лекар чини све могуће само да би га спасао. А ако болесник ништа не осећа, за њега више нема наде; тада му нису потребни ни лекар ни његови лекови. Тако и грешник: за њега нема наде ако ништа не осећа када га опомиње савест, или притискају страх Божији и стид пред људима. Бог га је оставио. С таквим ја нећу да говорим, јер на њега је узалуд трошити речи. Обраћам се ономе кога гризе савест, ко се боји Бога и стиди пред људима, ко хоће да се покаје али не зна како да размрси узе његовог тела које га свезују. Дакле, слушај, и ја се надам да ћемо их пресећи мачем духовним, који је реч Божија (Еф. 6,17).
Ти си хришћанин коме закон допушта само једну жену, дату од Цркве и Бога. Ти си хришћанин који је дужан да избегава не само осуде од света, него и осуду на вечне муке. Као хришћанин који се нада на Царство Небеско, треба да сачуваш не само име него и душу. А ево због блуднице или туђе жене коју имаш тугују твоји родитељи, плаче твоја жена, оптужују те сродници, тајно те осуђује духовник, а јавно учитељи. Осуђује те цео свет. Постао си подсмех за град; сав град оплакује твоју срамоту, исмева твоју неразумност. Али то није све. Тебе се гнуша Црква, која те је одлучила од Светих Тајни, оставио те је Анђео-чувар, који се, као најчистији дух, прља твојом нечистотом. Богу си тежак, ни он више не може да те трпи. Покрај тебе је увек ђаво који вреба да дограби твоју душу. Отворених чељусти чека те ад, да те прогута на твоју погибељ. И ти још чекаш? Још си у недоумици? Не знаш шта да чиниш, и како да се одвојиш од ње? О, хришћанине, ако будеш размишљао о томе никада нећеш размрсити узе. Данас ти смета једно, сутра друго, а ђаво затеже те узе све јаче и јаче. Мач ти је потребан, мач! Брате, овде је потребна тврда одлучност. Кажи: ја треба да се покајем, да се растанем од блуднице и спасем душу. Треба то да учиним јер док сам блудник, нисам хришћанин. Удаљен од исповести, од Светих Тајни, од мајке Цркве, од мог Оца Бога, ја сам син лишен наследства, ја сам живи мученик. Одмах и неизоставно треба то да учиниш. Тако се кидају узе. О, када би те Бог просветио да их покидаш што пре, ако је могуће данас, да не чекаш сутрашњи дан и последњи час. Јер чуо си: ко може да се покаје, али неће, за њега ће доћи време када ће хтети, али неће моћи.

ПЕТА НЕДЕЉА ЧАСНОГ ПОСТА - Ава Јустин

Никада не клони у борби и војевању са гресима својим. Никада се не уплаши када се рвеш са ђаволима, када се гушаш са демонима. Увек си јачи Крстом Христовим од њих, то знај. Нема греха који ђаволи могу теби наметнути, ако ти нећеш, нема! Све зависи од тебе, а ти, ти имаш свеоружје Божје: крст, молитву и пост. У свима тешкоћама својим, и у највећим падовима сети се великог васкрситељског вапаја ове велике и свете седмице: „Господе, пре но што сам потпуно пропао, спаси ме“!…
Ево пете Недеље Великога Поста, Недеље великих бдења и великих подвига, Недеље великих вапаја и уздисаја, Недеље највеће Светитељке међу Светитељкама, Преподобне матере Марије Египћанке. Она до тридесете године своје живела је у разврату, у највећем разврату. Једнога дана појави се у њој жеља да се поклони Чесном и Животворном Крсту. Дође у Јерусалим, и кад хтеде да уђе у храм на сам дан Крстовдана, да се поклони Чесном и Животворном Крсту, њу нека невидљива сила задржа и не даде јој да уђе. Поред ње је пролазила маса људи, народ се тискао, улазио слободно и излазио. Само је она стајала као прикована за земљу. Покушавала је, али никако да успе. Тада подиже очи своје и у паперти црквеној угледа икону Пресвете Богомајке, и помоли јој се од све душе. „О (Пресвета), допусти да целивам Крст Сина Твога, и да Му се поклоним, и онда ради са мном што ти желиш“. И тог тренутка нестаде силе која је спречавала да уђе у свети храм. Поклони се Светом Животворном Крсту, помоли се Богу, и опет се обрати икони Пресвете Богомајке: „Ево ме, Ти ме води и руководи“. И она чу глас: „Ако пређеш реку Јордан и одеш у пустињу, спашћеш се“. Она одмах крену ка Јордану, купи два хлеба од новца који јој даде неки пролазник, пређе Јордан, и оде.
Четрдесет седам година није видела људског лица ни животињу. Четрдесет седам година провела је у пустињи као на великом бојишту, али је очистила себе, победила све страсти, истерала из себе све грехе и све ђаволе, и постала равна Анђелима. По води је ишла као по суву, молила се Богу и за време молитве уздизала се у ваздух, лебдела у ваздуху. Такву је светост она постигла. А шта је одвело у пустињу? Ништа осим себе, само себе, душу, тело и грехе своје да очисти. Носећи икону Пресвете Богомајке запечаћену у њеној грешној души, какве је све страхоте она доживела у пустињи, какве борбе са нечистим дусима, какве муке од глади!… То само она и Анђели Божји знају.
Када је праведни Зосима пронашао њу у пустињи пред смрт, и питао је и молио да му каже како се сналазила у пустињи, како је живела, описала му је свој живот, живот врло мучан и тежак у почетку. – Седамнаест година, вели она, мене су раздирале моје страсти, сећање на мој живот раскошни и развратни. Пожелим да попијем чашу вина, а ни воде немам, а о јелу да не говорим. И када би у тим мукама вапијала и падала на земљу, молила се Пресветој Богородици: „Ти си ме довела, помози ми“. Пресвета Богомајка је увек помагала. Двадесет четири часа би пролазила, а она немоћна лежала на песку пустињском, и одједанпут би њу, молитвом Пресветој Богомајци, обасјала светлост и озарила њену душу, и велики мир силазио је у њено срце. Тако је она провела четрдесет седам година у пустињи, и Господ јој је дао оно што даје ретко коме од Светитеља. Она годинама није окушала хлеб, воду. На питања старца Зосиме, она је одговарала: „Не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божјој“.
Господ је на један посебан начин хранио и водио кроз њен пустињски живот, њену пустињску борбу. И шта се десило? Она је свој пакао претворила у Рај! Она је победила ђавола и сва узлетела Богу! Како, чиме? Постом и молитвом, постом и молитвом! Јер пост, пост са молитвом и јесте свепобедна сила. У једној дивној великопосној молитви вели се: „Идимо за Спаситељем душа наших, Који нам је постом показао победу над ђаволом“. Постом нам показао победу над ђаволом… Нема другог оружја, нема другог средства.
Пост – ето средства да победиш ђавола, сваког ђавола. Пример: Света Марија Египћанка каква је божанска сила поста. Он и није друго него распињање тела, распињање тела, самораспињање себе. А кад је крст ту, победа је осигурана. Тело некадашње блуднице александријске, Марије, грехом је дато у ропство ђавола. Али, када је пригрлила Крст Христов, када је то оружје узела у руке, она је победила ђавола! Пост и јесте васкрсавање душе из мртвих. Пост и молитва отварају очи човеку да сагледа и истински угледа себе, и види себе. Он види да је сваки грех у његовој души гроб његов, гроб, смрт његова. Он види да грех у души ништа друго не ради, него у лешеве претвара све што припада души: њене мисли, њена осећања и њена расположења. Гроб до гроба. И тада, тада се разлегне вапај из душе: „Прежде даже до конца не погибну, спаси мја“! То је тај вапај ове велике недеље. Господе, пре но што сам пропао, спаси ме. Тако смо се ове Недеље молили Господу, такве нам је лелеке молитвене оставио велики Свети отац Андреј Критски, у Великом канону и око њега.
--
Господе, пре него што сам пропао потпуно, спаси ме! Овај вапај важи за свакога од нас, за свакога који има грехе. Ко је тај што је без греха? Не можеш погледати себе, а да негде, на неком окрајку своје душе, на некој окрајини угледаш неки, може бити заборављени грех. И сваки непокајани грех јесте твој гроб, јесте твоја смрт. И ти, да би се спасао и васкрсао себе из тог гроба, завапи вапајним молитвеним лелеком Великога Поста: „Господе, пре но што сам потпуно пропао, спаси ме“.
Не варајмо себе, браћо, не обмањујмо себе. И један грех ако је остао у твојој души, и ти се не кајеш, и ти га не исповедаш, и ти га трпиш у себи, тај грех водиће те у царство пакла. Јер греху нема места у Рају Божјем. Греху нема места у Царству Небеском. А да би ти удостојио себе Небеског Царства, постарај се да сваки грех истераш из себе, да сваки грех ишчупаш са кореном из себе, кроз покајање. Јер, ништа се не може отети покајању човековом. Такву је силу дао Господ Светом Покајању.
Гле, када је покајање могло да спасе тако велику развратницу, каква је била некада Марија Египћанка, како да не спасе и другог грешника, и сваког грешника, и највећег грешника и зликовца? Да, Свети Велики Пост јесте то бојиште на коме ми хришћани постом и молитвом побеђујемо ђавола, побеђујемо све грехе, побеђујемо све страсти и осигуравамо себи бесмртност и Живот Вечни. Безброј је примера у животу Светих људи и истинских хришћана, примера који показују да заиста само молитвом и постом, ми хришћани, побеђујемо ђаволе, све њих који нас муче и који хоће да нас одвуку у царство зла, у пакао. Овај Свети Пост – пост је светих врлина наших. Свака света врлина васкрсава душу моју и твоју из мртвих.
Молитва, шта је молитва? То је велики васкрситељ твој и мој! Станеш на молитву, завапиш ка Господу да очисти душу твоју од греха, од свакога зла, од сваке страсти и тада се гробови твоји и моји отварају, а мртваци устају. Све што је грешно бежи, све што вуче ка злу нестаје. Молитва света васкрсава свакога од нас, када је искрена, када понесе сву душу ка Небу, када ти у страху и трепету кажеш Господу: Гледај, гледај моја гробља! Бескрајна су моја гробља, Господе! У сваком од тих гробова ено душе моје, ено је мртва, далеко од Тебе. Господе, реци реч и васкрсни све моје мртваце! Јер Ти, Ти си нам, Господе, дао пуно Божанских сила да нас преко светог Васкрсења васкрсавају, да нас из гроба лењости васкрсавају.
Да, ми кроз грехе, кроз наше страсти душом умиремо, а душа умире кад се одваја од Бога. Грех јесте сила која одваја душу од Бога. И ми, када смо грехољубиви, када волимо грехе, када волимо сласти греховне, ми уствари волимо своју смрт, волимо гробове, смрдљиве гробове у којима се распада душа наша. А када се пренемо, када муњом покајања ударимо у срце своје, онда, онда наши мртваци васкрсавају. Онда душа наша побеђује све своје убице, побеђује главног творца свих грехова, ђавола, побеђује силом Васкрслог Господа Христа.
Зато за нас хришћане нема греха који је јачи од нас. Буди уверен, увек си јачи од сваког греха који те мучи, увек си јачи од сваке страсти која те мучи. Како, питаш ти? Покајањем! А шта је лакше од тога? Ти увек можеш у себи, у души својој завапити: „Господе, пре но што сам потпуно пропао, спаси ме“. Помоћ Божја неће те мимоићи. Ти, ти ћеш васкрснути себе из мртвих, и живети у овоме свету као онај који је дошао из онога света, који је дошао из гроба и живи новим животом, животом Васкрслог Господа Христа, у Коме је пуно Божанске силе да те ниједан грех више не може убити. Можда ћеш поново падати у поноре падова, али ти знаш, ти знаш оружје, ти знаш силу којом васкрсаваш себе из мртвих. Ако чиниш педесет пута на дан грех, педесет пута срамиш себе, педесет гробова копаш данас, само завапи: „Господе, покај ме! Пре но што сам потпуно пропао, покај ме“.
Благи Господ, знајући слабости и немоћи људске душе и људске воље, рекао је: Брате, дођи! Ако грешиш на дан седамдесет пута, опет дођи и реци: Опрости ми. То Господ наређује нама људима, слабим и немоћним. Он опрашта грешницима. Зато је и објавио да велика радост бива на Небу када се један грешник каје на земљи. Сав Небески свет гледа у тебе, брате и сестро, како живиш на земљи. Падаш у грех и не кајеш се. Гле, Анђели плачу и туже на Небу због тебе. Чим кренеш у покајање, гле, Анђели се на Небу радују, и као браћа твоја Небеска ликују.
Сетите се шта се десило са блудним сином. Чим се десило покајање и на крилима покајања он полетео Оцу (говорећи): „Оче, сагреших небу и земљи“, Отац није чекао да син стигне до Њега, него је Сам потрчао у сусрет сину покајаном, загрлио га, и наредио да се изнесу најлепше хаљине из небеских ризница, да обуку покајаног сина, да се спреми велика небеска гозба, јер: овај мој син мртав беше и оживе, изгубљен беше и нађе се.Ето, таква духовна гозба бива за свакога грешника који се каје.
Гле, пред тобом и преда мном, иако смо грешници, стоји таква небеска гозба. Само нам једно треба: покајање. Покајемо ли се, наш Небески Отац ће у жалостивости Својој полетети нама да нас загрли, нас мртваце покајањем оживеле да загрли и уведе у Небеско Царство. Пример и доказ: ево велике данашње Светитељке Марије Египћанке. Каква грешница! Од ње Господ начинио биће свето као Херувим. Покајањем је она постала равноангелна, покајањем разорила пакао у коме је била и сва узнесена у Рај Христових небеских милина.
Нема хришћанина немоћног у овоме свету, макар га нападали најстрашнији греси и искушења овога света, само ако хришћанин никада не заборави своје главно оружје: покајање, молитву, пост; ако је сав он у ма којем подвигу еванђелском, у ма којој врлини, или у молитви, или у посту, или у еванђелској љубави, или у милостивости. Сетимо се великих Светитеља Божјих, сетимо се данашње велике Светитељке, Преподобне матере наше Марије Египћанке, и будимо сигурни, притећи ће нам Господ одмах у помоћ. Она је доживела такву чудесну помоћ Пресвете Богомајке, и спасла себе од страшних паклова својих, од страшних демона својих. А Пресвета Богомајка је и данас, и увек, помагала нама у свима нашим врлинама еванђелским: у молитви, и у посту, и у бдењу, и у љубави, и милосрђу, и трпљењу, и у свакој другој врлини. Нека нас помаже увек, нека нас води.
И ми, покајањем васкрсавајмо себе непрекидно из мртвих, из свих гробова својих, васкрсавајмо душе своје из сваког смрада смртног и црвљивог, и припремајмо себи пут у Царство Небеско. А на том путу испред нас, ето Преподобне матере наше Марије Египћанке, и безброј Светитеља Божјих. Сви нас они са радошћу воде у Небески Христов свет. Сви нам они нуде своју помоћ, своје човекољубље.
Зато, никада не клони у борби и војевању са гресима својим. Никада се не уплаши када се рвеш са ђаволима, када се гушаш са демонима. Увек си јачи Крстом Христовим од њих, то знај. Нема греха који ђаволи могу теби наметнути, ако ти нећеш, нема! Све зависи од тебе, а ти, ти имаш свеоружје Божје: крст, молитву и пост. У свима тешкоћама својим, и у највећим падовима сети се великог васкрситељског вапаја ове велике и свете седмице: „Господе, пре но што сам потпуно пропао, спаси ме“!…

Ава Јустин Ћелијски
у манастиру Ћелије 1967 године