Безосећајност : Када душа бива рањена и пада она не лежи без свести као тело, него се овде мучи грижом зле савести, а када оде одавде баца се у вечно мучење. Ако неко не осећа бол од рана које наноси ђаво, тај својом безосећајношћу самом себи припрема још већу невољу. Јер ко није осетио прву рану тај ће ускоро задобити и другу а после друге трећу. Нечастиви видећи да је људска душа безбрижна и да не обраћа пажњу на задобијене ране, не престаје да је рањава све до последњег издисаја.
Није убог онај који нема ништа, него онај који много жели; исто није тако богат онај који много има, него онај који ништа не треба
Направи твој дом Црквом, јер ти ћеш одговарати за душе твоје деце и свих оних који обитавају у њему.
Мир је мера свих добара и претпоставка сваке радости.
Шта може бити болније од Пакла? Ништа није вредније него страх од пакла, јер ће нам страх од пакла донети круну спасенија… Где страх постоји, тамо је ревност у давању милостиње, и снага молитве, и сузе топле и честе, и тешки уздисаји испуњени скрушеношћу. Јер ништа тако не изједа грех и чини врлине да се умножавају и цветају као стално стање страховања. Тако да је немогуће ономе ко не живи у страху да чини правилно, а са друге стране немогуће је да човек који живи у страху може отићи у погрешно.
На основу овдашње среће не судите о томе ко је пријатељ а ко непријатељ Божији него,када видиш да неко живи праведно,да подноси неку болест и да гледа на оно што је благочестиво, назови га блаженим и сматрај га достојним надметања,макар био окружен бозбројним оковима,макар непрестано живео у тамници,макар био слуга недостојних,макар био сиромашан,макар радио у рудницима,макар подносио неку другу невољу. Блажен је такав човек,чак и ако би му ископали очи.
Ако пак видиш да други живе раскалашно и порочно и чине најгора злодела, али да и поред тога ужива велику част, да усходи и на сам царски престо, да носи царску круну и царски пурпур, и да влада васељеном, плачи за таквим и назови га несрећним.
Уистину, не постоји ништа горе од тако настројене душе,макар јој била настројена цела васељена.Каква јој је корист што поседује изобиље богадства када је у врлини (оваква душа ) сиромашнија од свих.
Људима који брину о сопственом благородству није својствено да животну срећу одређују на основу раскоши,богадства и садашњих ствари,него је то постало својствено људима који су постали коњи и магарци.
Немогуће је заиста,да човек који придаје значај судбини достигне небеса, или боље речено, немогуће је да такав избегне пакао и казне,будући да судбина свима заповеда да верују противно Божијем учењу.
Није толико страшно сагрешити, као што је страшно ако човек после греха нема никаквог стида и оптужи Бога због сопствених порока. То је страшније од свакога греха.
Када неко клевета човека који није починио никакво зло,бива кажњен због своје дрскости.
Ниједно учење није толико рђаво и преиспуњено неизлечивом трулежношћу, као што је учење о судбини и усуду.
Ако постоји судбина, онда нема суда; ако постоји судбина,онда нема вере; ако постоји судбина,онда нема Бога; ако постоји судбина, онда нема врлина. Ако постоји судбина,све је узалуд,све чинимо и трпимо без користи: нема похвале,нема покуде,нема савести, нема срамоте,нема казне, нема судова.
Боље је добро незнање,него лоше знање: у првом случају нема кривице, док у другом нема милости.
Нема коментара:
Постави коментар