Циљ нашег живота је да постанемо савршени и свети. Да се покажемо деца Божија и наследници Царства Небескога. Пазимо да не бисмо, можда, зарад овога живота били лишени будућег.
Пост, бдење, и молитва саме од себе не доносе жељене плодове, зато што нису циљ нашег живота; представљају само средства за постизање циља.
Борите се да одбаците страсти душе. Очистите срце ваше од сваке нечистоте и држите га чисто, да би дошао и уселио се у вас Господ; да би вас испунио Свети Дух својим божанским даровима.
Тражите свакодневно Господа; али унутра, у срцу вашем, а не негде изван њега. И кад Га нађете, станите са страхом и трепетом као Херувими и Серафими, јер је срце ваше постало престо Божији. Али да бисте пронашли Господа, смирите себе до праха, јер се Господ гнуша гордих, док љуби и посјећује смирене срцем.
Бори се у доброј борби и Бог ће те оснажити. У борби сусрећемо слабости, недостатке и грешке наше. Борба је огледало нашег духовног стања. Ко се није борио, није упознао себе самог.
Колико су у заблуди људи који траже срећу ван себе – у страним земљама и путовањима, богатству и слави, великој власти и насладама, задовољствима и у испразним стварима које као свој крај имају горчину! Градити здање среће ван сопственог срца исто је што и градити дом на месту које се подвргава честим земљотресима. Срећа се налази у нама самима и блажен је човек који је то разумео… Срећа је – чисто срце, јер такво срце постаје престо Божији. Господ за људе који имају чисто срце говори: „Уселићу се у њих и живјећу у њима и бићу им Бог и они ће бити Мој народ“ (2 Кор. 6:16). Шта њима још може недостајати? Ништа, заиста ништа! Јер у свом срцу имају највеће благо – Самог Бога!“
Безбожност, непознавање Бога, смрт је душе.
Узрок безбожности је заборављање на Бога.
Безбожник, заборавивши да постоји Бог Који све надзире, убедио је себе самога да Бог не види ништа од онога што он чини и пошао да чини безакоње.
Безбожништво је пуно противречности.
Безбожност је довитљивост у смишљању зла и силна безочност у њиховом извршењу.
Безбожност је мати греха.
Безбожност је незахвалност и неблагодарност Богу.
Безбожност је веће од свих зала. Безбожност одбацује Бога и Његова доброчинства. Безбожност одриче Његову промисао и презире Његову праведност.
Безбожник је похитао за похотама свога срца и одвратио се од закона Божијег. Његове усне зборе лаж и обмана је села на језик његов. Науми су му лукави и криве су помисли његове.
Безбожник посведневно зло жели, освета је безбожницима огањ и црв.
Живот безбожника уништиће Господ, а плод је њихов погибао. Безбожник чини дела безакоњa.
Безбожник бежи и када га нико не гони, а душа безбашчаснога неће бити помилована.
Безбожник не зна да је сишао на дно греха. Занемарење безбожника и Господ ће их склонити са лица земље. Авај њима, јер гнев Господњи плануће против њих, бешчасћа ће се испунити, а светлост ће се њихова угасити.
Мира неће бити у срцу њиховом. Када буду мислили да су мирни, тада ће им доћи пропаст.
„Кад човек схвати циљ свога живота, и да је он чедо Оца Небеског, то јест Најузвишенијег Добра, тада са презиром гледа на добра овога света.
Врлински човек трпи искушења и понижења, али се у дубини срца свога радује, јер му је савест мирна. Свет мрзи и презире људе врлине, али им и завиди, јер бива оно што су говорили и наши претци: „врлини се и непријатељ диви“.
Увек је исти Бог, и свако време је погодно за спасење, и од Бога дато да рађа свете људе. И заиста, Бог у сваком времену рађа и препорађа све оне који узму крст свој и пођу за Христом,
Украсите ваше свјетиљке врлинама. Борите се да одбаците страсти душе. Очистите срце ваше од сваке нечистоте и држите га чисто, да би дошао и уселио се у вас Господ; да би вас испунио Свети Дух својим божанским даровима.Тражите свакодневно Господа; али унутра, у срцу вашем, а не негде изван њега. И кад Га нађете, станите са страхом и трепетом као Херувими и Серафими, јер је срце ваше постало престо Божији. Али да бисте пронашли Господа, смирите себе до праха, јер се Господ гнуша гордих, док љуби и посјећује смирене срцем. Зато и говори: "Али на кога ћу погледати? На онога ко је смирена духа и ко дрхће од мојих ријечи" (Ис. 66,2).
Бори се у доброј борби и Бог ће те оснажити. У борби сусрећемо слабости, недостатке и грешке наше. Борба је огледало нашег духовног стања. Ко се није борио, није упознао себе самог.
Оговарање је стална и непомирљива неправедна мржња према ономе ко ужива у било каквом добру. Оговарање је страшна страст која заводи да се презре и сопствено спасење. Оговарање оцрњује добро. Божанствени Златоуст каже: "Друга страст која живи у људима и, прирастајући нашим душама, више разједа наше срце него рђа гвожђе јесте оговарање, у којем је много зла, а једна корист - да је зло само по онога ко се њиме бави, јер оговарач томе кога оговара мало шкоди, а себе изједа тугом и јадиковањем због благовања ближњега и, мада радост суседову није умањио, себе је оговарањем сатро." Оговарање је горе од ратовања, јер када се реши узрок због којега беше рат, ратник се реши и непријатељства, а оговарач никакав други разлог немајући осим саме опседнутости и сатанског настројења, једнако оговара.
Коме ће предати такву душу? Којој змији, којој аспиди, којем црву, ком гаду? Од такве душе нема ничег ни проклетијег ни лукавијег, јер то је Цркве упропастило, то је родило јереси, то је наоружало братску руку. Оговарач има лукаво око које оговара добро. Оговарач као ненавидник свога спасења само наједно сабира пажњу на поругу онога кога оговара Ако ко оговарача назове демоном и зверју, неће сагрешити. Оговарачи су гори и од звери, јер оне нас нападају или зато што им је потребна храна или Јер смо их сами раздражили, а ови неретко и када им је добро учињено СВОЈИМ добротворима дају удео неправедних. Оговарач има само једну жељу, па макар и скончао у мукама и одлучен био. Око оговарача гаси се од туге, живи непрестано умирући, све сматра непријатељима, па и оне који нису ништа скривили.
Најслађе моје Православље
Ударају те хиљаде ветрова,хиљаде сила се боре са тобом,желећи да те искорене са земље и да те уклоне из људског срца.Одлучили су да од тебе начине изгубљено сећање,музејски експонат који показује трагичну историју,а ипак те велики Господ,Троједини Бог који премудро влада са небеса сакрио од њих,као цвет испод камена.Ти показујеш стазу што води до предворја вечности свима који је траже.
Колико су у заблуди људи који траже срећу ван себе – у страним земљама и путовањима, богатству и слави, великој власти и насладама, задовољствима и у испразним стварима које као свој крај имају горчину! Градити здање среће ван сопственог срца исто је што и градити дом на месту које се подвргава честим земљотресима. Срећа се налази у нама самима и блажен је човек који је то разумео... Срећа је – чисто срце, јер такво срце постаје престо Божији. Господ за људе који имају чисто срце говори: „Уселићу се у њих и живјећу у њима и бићу им Бог и они ће бити Мој народ“ (2 Кор. 6:16). Шта њима још може недостајати? Ништа, заиста ништа! Јер у свом срцу имају највеће благо – Самог Бога!“
Нема коментара:
Постави коментар