Ако удовољиш својим сујетним и грешним жељама, оне ће те обавезно завести; занос води у поробљавање које умртвљује све духовно. Они који су допустили себи да крену за својим жељама и телесним мудровањем, који су заведени и поробљени њима, они су заборавили Бога и вечност, узалуд су протраћили земаљски живот и умрли вечном смрћу.
Незгоде је неопходно прихватати као драгоцена исцељења против наше таштине и мудровања.
Па шта је земаљски живот ?Пут ка вечности, који треба искористити, али на коме не ваља гледати у страну.Овај пут ваља усавршавати умом и срцем, не бројем дана и година.Ум, озарујући се учењем истине, може да сачува срце у миру, кротости, благости, трпљењу, укратко, у својствима Новог човека...За то су и пустиња, и безмолвије, и манастири, за то је и душепоучни разговор, и духовни савет, за то је читање Светих отаца, за то су и молитве.Сви хришћани су дужни тако да живе, мада тако живе крајње реткиАко не можете тако да живите у потпуности, живите тако донекле, недостаци се могу исцељивати самоосуђивањем и покајањем.
Дуготрајни немаран живот, у сталној доконости, у сталним добровољним сагрешењима, у забораву на Бога и вечност, уз непажњу, или уз сасвим површну пажњу у односу на заповести и учење Јеванђеља, одузима нашем духу осећај за духовне предмете и умртвљује га у односу на њих. Иако постоје, они престају да постоје за њега, јер је његов живот престао за њих: све његове силе усмерене су само ка материјалном, пролазном, сујетном, греховном.
Умиљење је прво обележје оживљавања срца у односу према Богу и вечности. Шта је то умиљење? Умиљење је осећај милости и саосећање човека према самом себи, према свом јадном стању, стању пада, стању вечне смрти. О становницима Јерусалима које је до таквог расположења довела проповед светог апостола Петра, па су решили да прихвате хришћанство, Свето Писмо каже да су се умилили срцем – да им се ражали у срцу.
Сви људи су пред Богом једнаки, а онај се међу људима удостојава посебних дарова Божијих, у нарочитом обиљу и духовној лепоти, ко се са већим самоодрицањем устреми ка Богу.
Судбина која је задесила оце и браћу моју, стићи ће и мене. Они су умрли: умрећу и ја. Остављам моју келију, у њој остављам и моје књиге, и моје одежде, и мој радни сто, за којим сам провео многе сате; остављам све што ми је било потребно или сам мислио да ми је потребно у овом животу. Из тих соба у којима сам живео, изнећу само своје тело, као у предворје другога живота и света; изнећу своје тело и предаћу га земљи, која је од почетка послужила за тело људско. Истина је да то чека и вас, браћо, који читате ове редове. И ви ћете умрети: на земљи ћете оставити све што је земаљско; само ћете душама својим прећи у вечност.
Душа човекова постаје онаква каква су јој дела. Као што се на огледалу одсликавају предмети који се поставе пред њега, тако се и душа уобличава према ономе чиме се бави и што ради, према свом окружењу. Када се предмет удаљи од огледала, које не зна за осећања, његов одраз нестаје; али на словесној души остају трагови. Они могу бити ублажени и замењени другима, али за то је потребан и труд и време. Отисци које душа носи у тренутку своје смрти, они остају њени за вечност, и постају залог њеног вечног блаженства или вечне муке
Ако удовољиш својим сујетним и грешним жељама, оне ће те обавезно завести; занос води у поробљавање које умртвљује све духовно. Они који су допустили себи да крену за својим жељама и телесним мудровањем, који су заведени и поробљени њима, они су заборавили Бога и вечност, узалуд су протраћили земаљски живот и умрли вечном смрћу.
Незгоде је неопходно прихватати као драгоцена исцељења против наше таштине и мудровања.
Па шта је земаљски живот ?
Пут ка вечности, који треба искористити, али на коме не ваља гледати у страну.
Овај пут ваља усавршавати умом и срцем, не бројем дана и година.
Ум, озарујући се учењем истине, може да сачува срце у миру, кротости, благости, трпљењу, укратко, у својствима Новог човека...
За то су и пустиња, и безмолвије, и манастири, за то је и душепоучни разговор, и духовни савет, за то је читање Светих отаца, за то су и молитве.
Сви хришћани су дужни тако да живе, мада тако живе крајње ретки
Ако не можете тако да живите у потпуности, живите тако донекле, недостаци се могу исцељивати самоосуђивањем и покајањем.
Дуготрајни немаран живот, у сталној доконости, у сталним добровољним сагрешењима, у забораву на Бога и вечност, уз непажњу, или уз сасвим површну пажњу у односу на заповести и учење Јеванђеља, одузима нашем духу осећај за духовне предмете и умртвљује га у односу на њих. Иако постоје, они престају да постоје за њега, јер је његов живот престао за њих: све његове силе усмерене су само ка материјалном, пролазном, сујетном, греховном.
Умиљење је прво обележје оживљавања срца у односу према Богу и вечности. Шта је то умиљење? Умиљење је осећај милости и саосећање човека према самом себи, према свом јадном стању, стању пада, стању вечне смрти. О становницима Јерусалима које је до таквог расположења довела проповед светог апостола Петра, па су решили да прихвате хришћанство, Свето Писмо каже да су се умилили срцем – да им се ражали у срцу.
Сви људи су пред Богом једнаки, а онај се међу људима удостојава посебних дарова Божијих, у нарочитом обиљу и духовној лепоти, ко се са већим самоодрицањем устреми ка Богу.
Нема коментара:
Постави коментар