ВОЈВОДА КОСТА КОСОВАЦ

Див јунак Коста Војиновић је рођен 1891. године у Смедереву. Завршио је шест разреда гимназије и трговачку академију у Бечу. Имао је шпедитерску радњу у Врању где је дошао у додир са Четницима и везао се за њих. После Балакнских ратова разгранао је посао по Солуну, Ђевђелији и Косовској Митровици. Био је јако имућан али је сматрао да материјално нема никакву вредност без духовног.

Боравећи у Косовској Митровици упознао Косово и Метохију одакле је старином. Порекло његове породице води из Вучитрна. Године 1914. борио се против аустријанаца на Ади Циганлији, на Дрини и Власини. Остао је у Србији за време окупације и био прави вођа Топличког устанка. Бугарашима су требале три дивизије да га угуше. Устанак је био у пролеће, а Коста Војиновић се одржао до зиме. У ноћи између 9 и 10. децембра заноћио је у млину близу села Гргура са својих пет Четника. Ту су их бугари опколили али нису смели да их нападну ноћу, већ су сачекали појачање па су напад извели ујутру. Борба је трајала цели дан. Сви Четници су погинули док је Коста Војиновић последњи давао отпор душманима. Када је увидео да му нема спаса оставља задњи метак за себе. Пре смрти написао је писмо бугарашком команданту у којем је тражио, као војник војнику, да буде сахрањен на месту погибије. Бугари су му ту жељу испунили, али тек пошто су његово тело изложили у Куршумлији. До вароши су његове посмртне остатке довезли саоницама, позвали становнике Куршумлије и околине да се увере у Војводину смрт, а затим су га вратили на месту где је извршио самоубиство и сахранили у једној јарузи крај воденице. После Првог светског рата његове мошти свечано су пренете у тамошњу црквицу код села Гргура.

Јуначком смрћу Коста Војиновић је отишао у легенду. Његови саборци и становништво Топлице никада нису заборавили лик и дело Четничког Војводе Косте Војиновића Косовца. У Прокупљу у Градском парку је јуна 1937. године освећена Војиновићева спомен-биста, током обележавања двадесет година од његове херојске смрти. Споменик је открио лично стари комитски Војвода Коста Пећанац. Оно је уткано у традицију о Топличком устанку, која се писаном и усменом речју преносила са колена на колено. У колективном памћењу, Војиновић је остао као неустрашиви јунак, борац за слободу и достојанство свога народа.

Вечна слава и хвала

Захвално Србство

С ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!!!

ВАСА ЧАРАПИЋ

ЗМАЈ ОД АВАЛЕ

Овај знаменити војсковођа рођен је 1770. године у Белом Потоку испод Авале, а погинуо 12. децембра 1806. у борби за ослобођење Београда. Његова породица пореклом је била из племена Кучи у Црној Гори, а занимљиво презиме добила је тако што је један од његових предака случајно убио пса неког Турчина, па је овај за откуп тражио 500 гроша. Када је скупио паре његов предак је новац, уместо у кеси послао у чарапи, па су прозвани Чарапићима.

Као фрајкор Васа Чарапић је учествовао у Кочиној крајини. У рату између Турске и Аустрије Васа се борио као добровољац против Турака. Том се приликом одликовао изузетним јунаштвом, па је стекао и велики углед. Због тога је на нахијској скупштини изабран за кнеза грочанске нахије. Васа је био познат и по једној ствари - великој мржњи према Турцима, која је постала пословична.

Дахије су се спремале 1804. пред саму зиму да почну сечу србских кнезова, а Васа пошто сазна за то са још два Чарапића побеже на Авалу. Када су београдски Турци дошли у Бели Поток да га траже он их нападе и отера. Убрзо после тога Турци убише Васиног брата Марка Чарапића у Калуђерици.

Тада је он спалио турски хан и одметнуо се у хајдуке. У планини је провео једну тешку зиму и једва је преживео. Прича се да је, када је гора почела да листа, ставио сребрњак у прво олистало дрво које је видео, опалио из пиштоља и од радости ускликнуо: „Е, чик сад Туро, Васа стече крила!"

Окупио је око себе чету храбрих људи у борби против Турака. Име Васе Чарапића посебно се прочуло када је пресрео код Лештана Турке крџалије, са злогласним харамбашом Гушанцем на челу, разбио их и стекао велико благо. Све што је добио поделио је народу шаком и капом.

По почетку устанка постаје један од главних војсковођа, а Карађорђе га је толико ценио да је био један од ретких који је у његов чадор смео да уђе ненајављен. По легенди био је мало наглув, али чак и у сну, када би чуо да неко изговара реч Турци, скакао је, повлачио ороз и нишанио спреман да опали.

Карађорђе се 1806. двоумио да ли да крене на Београд. Ипак, по наговору самог Чарапића, решио је да нападне. Остале старешине нису веровале да је могуће освојити Београд али Васа је добро познавао прилике и наговарао Карађорђа да ударе. Напад је почео у зору 29. новембра, муњевитим упадом Срба унутар зидина. Васа је са 3.000 својих војника напао шанац код Стамбол капије, отприлике код почетка Скадарске улице, међутим, када је трком кренуо ка Стамбол-капији и викнуо „За мном, браћо!" турски куршум га је погодио у крста.

"Гле, изеде ме пас, закон му његов! ... Не бојте се! Ено пева Чамџија!" рекао је тад храбрећи своје саборце. Милосав Чамџија је баш у том тренутку узјахао турски топ на бедему и запевао на сав глас. Пренет је у Карађорђев шатор, где се за живот борио још два сата, а онда је издахнуо. Пред смрт позвао је брата Танасија и рекао да га сахрани у манастиру Раковица. Жеља му је испуњена, а по наредби краља Петра I читав век касније (1910) подигнут му је споменик.

Београђани су у част јунака назвали улицу од Кнез Михајловог споменика/Народног позоришта до Калемегдана. Споменик Васи Чарапићу је управо на месту где је погинуо, недалеко од улице која добила име по њему.

О ПРЕДСТОЈАТЕЉИМА ЦРКВЕ ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА

…Сви су они били расејани због својих хула и изагнани одасвуд попут вукова, јер су у лику блажених људи – тадашњих предстојатеља Цркава – срели противнике и храбре борце против њих: били су то прави пастири!

Али видимо велику разлику између пастира тог времена и савремених пастира. Оно су били борци, а ови су бегунци; они су се усавршавали у књигама и учењима, а ови се баве одећом и украшавањем. Ови, попут најамника, остављају овце и беже, а они су полагали душу своју за овце, по узору на Доброг Пастира.
О, блажени мужеви, чија су имена у књизи живота! Њих су плашили демони, претили су им јеретици, али „занемеће уста оних који говоре неистину“ (Пс. 62:11)…

Драга браћо и сестре! Не будите лењи и обавезно прочитајте ове поуке нашег Светог Јована. Данас су актуелније него икад. Апокалипса се остварује и тешко онима који ће с непажњом и млакошћу пливати у заједничком мутном потоку овог света потонулог у овосветске страсти. Спаси нас Господе!

1. Тужна је ова моја беседа, као последња, уверен сам, али је у исто време и радосна. Тужна је зато што нећу више имати прилике да разговарам с вама, али је радосна што ми се приближава време да се „ослободим и будем са Христом“ (Флп. 1:23).
„Још Ми је мало остало да разговарам с вама“ (Јн. 14:30), као што је Господ рекао. Са тугом у срцу беседићу сa вама и о лажним пророцима, лажним учитељима и безбожним јеретицима, о којима је апостол говорио:
„А зли људи и варалице ће напредовати у злу, варајући и варајући се“ (2. Тим. 3:13), на које сам вам често указивао.
Много сам разговарао са вама, по милости Христовој, као што и сами знате, богољубиви, и готово у сваком разговору смо их помињали, ако се, наравно, сећате, на пример, онога што је јуче речено; и наравно ви се, знам то, сећате, посебно они од вас који воле труд, воле књиге, воле Христа. Књигољубац се, с правом, може назвати христољубивим, на основу речи Господњих: „Који ме љуби, ријеч моју држаће“ (Јн. 14:23) и „А који мене љуби, тога ће љубити Отац мој“ (Јн. 14:21).
„Онај, који Ме љуби“, поучава се у закону дан и ноћ, очевидно је из Јеванђеља и других свештених списа. А такав човек неизбрисиво чува у свом срцу сећање на Бога; чекајући Га с неба, увек очекујући Његов долазак. Имајући непрестано у рукама ове свете књиге, он никада неће заборавити на оне страшне књиге о којима је написано: „Судије седоше и књиге се отворише“(Дан.7:10).
Ето каква је корист од изучавања Светог писма, као што сте већ много пута чули. Али зашто ја то стално понављам?
Од онога што је корисно за нас, божанско Писмо ни о чему није ћутало, ништа није заборавило, већ непрестано објављује – и кроз пророке и кроз апостоле и, попут мајке која воли своју децу, свакога од нас упућује, утврђује и упозорава; говори нам и о прошлом, и о садашњем, и о будућем, не изостављајући ништа, како је речено, од онога што нам је корисно. Притом, оно о свему томе говори не тајно, не тихо, већ свуда, јавно објављује и кроз закон, и кроз пророке, и кроз апостоле, па чак и устима самог Господа, као што само оно о овоме сведочи кроз пророка Исаију: „Призивај громко, не устежи се, појачај глас свој као труба“ (Иса. 58:1), а на другом месту: „Успни се на високу гору, Сионе, који проповедаш речи Господње“, а нешто касније: „Подигни се, не бој се“ (Иса. 40:9). Давид каже: „Изнемогох од вапаја; занемело је грло моје“ (Пс. 68:4).
И опет блажени Павле каже: „Чувајте се паса, чувајте се оних који творе зло, чувајте се обрезања“ (Фил. 3:2). „Пазите, поступајте пажљиво, – не као немудри, него као мудри, користите време, јер су дани зли“ (Еф. 5: 15,16). А Јован: „Чувајте се да не изгубите што сте зарадили, јер многе варалице изиђоше у свет“ (2. Јов. 1:8,7). У божанским списима Старог и Новог завета постоји много сличних упутстава која нас позивају да се пробудимо и бдимо. А ми поступамо супротно томе, попут оних за које је пророк Исаија рекао: „Ушима слабо чују, и очи су своје затворили“ (Ис. 6:10).
О, колико и каквих Списа ми, слушајући их, остављамо без пажње! Због тога ћемо остати без одговора на дан испита, кад дође Онај који просвећује тајне таме и открива све покрете срца, „Кад се отворе књиге и заседне суд“ (Дан. 8:10), књиге о којима сада слушамо са осмехом, не желећи да им придамо важност.


Ове Давидове речи односе се на оне који марљиво проучавају Свето писмо: они неће доживети глад. Проучаваћемо Свето писмо како нас не би додирнула надолазећа глад која убија душу; будимо усрдни према Писму, да не бисмо залутали и били заведени сваким ветром. Лењима за читање Писма Спаситељ говори: „Варате се, не знајући Писма“ (Мт. 22:29). Заиста су такви у заблуди.

Али, откуда та душегубна глад? Није ли отуда што нису проучавали Свето писмо? О, колико се благослова лишавамо ми, занемарујући Божанска Писма! Није без разлога Господ заповедио да их изучавамо? Пажљиво проучавај, проучавај и тражи, и наћи ћеш велико бесцен благо, наћи ћеш благо закопано у пољу: разумећеш божанско Писмо. Изучавај и наћи ћеш, а кад нађеш, продај све што имаш и купи то поље – драгоцено знање Светог Писма, у коме је сакривен Син, истинска Очева Премудрост; и кад Га нађеш, бићеш благословен, као што је написано: „Благо човеку који нађе мудрост“ (Приче 3:13).
Али, откуда та душегубна глад? Није ли отуда што нису проучавали Свето писмо? О, колико се благослова лишавамо ми, занемарујући Божанска Писма! Није без разлога Господ заповедио да их изучавамо? Пажљиво проучавај, проучавај и тражи, и наћи ћеш велико бесцен благо, наћи ћеш благо закопано у пољу: разумећеш божанско Писмо. Изучавај и наћи ћеш, а кад нађеш, продај све што имаш и купи то поље – драгоцено знање Светог Писма, у коме је сакривен Син, истинска Очева Премудрост; и кад Га нађеш, бићеш благословен, као што је написано: „Благо човеку који нађе мудрост“ (Приче 3:13).Проучавај Свето писмо, вољени, било да си богат или сиромашан, роб или слободњак, мушко или женско: „Испитујте Писма“. На крају крајева, божанско Писмо је ризница сваког добра.
Међутим, за овај случај довољно је само – на основу Светог Писма – указати на њих као на Христове непријатеље и вукове, који прете Његовом стаду, али свуда изгоњене и избациване од оваца Христових. И пророци, и сам Господ, и блажени апостоли, сасвим су их праведно називали вуковима, и не само вуковима, већ и заразом, и нечастивима, и противницима, непријатељима, подмуклима, хулитељима, лицемерима, лоповима, разбојницима, гнуснима, лажним пророцима и лажним учитељима, вођама слепих, скитницама, злим, антихристима, саблазнитељима, синовима злога, кукољем, безбожницима, духоборцима, хулитељима Духа благодати, којима се неће опростити ни у овом, ни у будућем веку. „И кроз њих ће се хулити на пут истине“ (2.Петр. 2:2).
И као завршетак свега овога, они су деца лукавог ђавола, како каже Богослов: „Деца ђавола“ (1. Јов. 3:10).
Јер Божанско писмо није прећутало ништа што нам је на корист.
Одакле да почнемо, ако не од Онога који је за себе рекао: „Ја сам почетак и крај“ (Откр. 21:6) Нека свако од вас сада усмери сву своју пажњу, остављајући све животне бриге.
Сви смо ми скренули са правог пута и свако лута својим путем; са нама је исто као што је било раније, „Када Ти ниси владао нама“ Господе (Ис. 63:19). И заиста се испунило Давидово пророчанство на нама: „Него се помијешаше с незнабошцима, и научише се делима њиховим.“ (Пс. 105:35). Због тога смо понижени по свој земљи због грехова наших, „и све ово њима се догађаше за примјер, а написа се за поуку нама, на које дође свршетак векова, како је написано (1. Кор. 10:11): пастири су вукови а овце разграбљене и глад је пред вратима: не глад хљеба ни жеђ воде, већ глад за слушањем речи Господњих (Ам. 8:11). Међутим, нека нико од оних који се поуздају у Господа не очајава. Немојте се обесхрабрити, већ се стално сећајте Онога који је рекао: „Ја сам с вама у све дане до свршетка века.“ (Мт. 28:20).
Будите спокојни: Господ неће погубити глађу душе праведника (Пр. Сол. 10:3). О тој глади Господ говори кроз пророка: „Сада долазе дани, говори Господ Бог, када ћу послати глад на земљу – не глад за хлебом, не жеђ за водом, већ жеђ за слушањем речи Господњих. И они ће ходати од мора до мора и лутати са севера на исток, тражећи реч Господњу, и неће је наћи“ (Ам 8:11,12). Видиш, да ли се овде говори о хлебу? Бог није говорио о хлебу. О, глади ужасна, душегубна и погибељна! О глади душегубна, вечна казно !
Ова глад је узрочник сваког лошег дела; ова глад је корен сваког зла. Предвиђајући ову глад, пророк Давид је молио Бога говорећи: „Теби Господе, вапијем, немој прећутати мени“ (Пс. 27:1). А о вернима је прорекао говорећи „да ће душе њихове избавити од смрти и у време глади их нахранити“ (Пс. 32:19). А на другом месту каже: „У дане гладибиће сити“ (Пс. 37:19), или: „Господ је милостив и штедар. Храну даје онима који Га се боје“ (Пс. 110:4,5).

Али, вратимо се теми нашег разговора: ми говоримо о крају света, о лажним пророцима и лажним учитељима, о безбожним јеретицима, који су попут олујног потока поплавили све и учинили да многи постану слични њима. Али зашто се све ово догодило? Очигледно, зато што су се предстојатељи (Цркве, прим.прев.) показали да не знају довољно и као неискусни: на крају крајева, неискуство пастира је – смрт за овце. Али одакле сада да започнем своју беседу? Да ли би прво требало да говорим о близини краја или да разобличим лажна учења злих јеретика? Ако бих имао довољно времена, разобличио бих њихова лажна учења и безакоња; али ово је велика тема и потребно је много речи да би се разобличила њихова неутемељеност.

Дакле, морам прво да им посветим неколико речи, а потом да кажем и о њиховој смрти. Око себе видимо много таквих појава, које указују на приближавање „краја времена“, како је рекао апостол (Кор. 10:11): настала су тешка времена, умножило се безакоње, љубав многих је усахла, појавили су се многи обманитељи и још више обманутих. Отворимо свете књиге, у њима потражимо пут истине, кренимо њиме, пожуримо ка светим планинама – под њима подразумевам пророке и апостоле – да не бисмо заблудели и да се не бисмо заносили као они „које колебају и заводе ветрови разних учења, по лукавој вештини завођења “(Еф. 4:14).
Нећемо остати доле, већ ћемо се заједно са светим ученицима Христовим попети на блажену гору и чути нашег Пастира како говори: „Пазите да вас не преваре“ (Лк. 21:8); „Чувајте се да вас ко не превари“ (Мт. 24:4); чувајте се свуда. И Јован говори слично: „Пазите на себе, да не бисмо изгубили оно око чега смо се трудили“ (2. Јов. 1:8); и Павле: „Чувајте се паса“ (Фил. 3:2), „Пазите, будите пажљиви“ (Еф. 5:15). Ове опомене: пазите на себе, гледајте, понављају се ни због чега другог, већ зато да би нас упозориле и заштитиле од оних, који су вукови у овчијој кожи и саблажњавају неопрезне. Очигледно да је прека потреба била у томе, да се свуда у Писму понавља: „Пазите на себе“, бдите, будите пажљиви – не само према себи, већ и према целом стаду.

Не могу да задржим сузе кад чујем како неки од оних који припадају нашој Цркви говоре да то није речено у Божанским Писмима. И то говоре не само они који су паства, већ и они који за себе мисле да су пастири и сматрају се наследницима апостола и пророка, по служби, али не и по њиховим карактерима. Сасвим је исправно обратити им се речима: „Тешко вама, слепе вође, неуки и слаби, окићени одеждама, а не књигама, који сте заборавили реч Божију и служите стомаку, како је и речено: „Њихов бог је стомак и слава њихова је у срамоти“(Флп. 3:19); узимате млеко, вуну и месо од свог стада, а о овацама се не бринете. Како ћете избећи (гнев Божији) због такве небриге о спасењу?“
Наоружавши се смелошћу, предложићу вашој пажњи многобројна сведочанства да бих вам показао из Светог Писма – Јеванђеља, пророка и апостола, под Христовим вођством, како се затварају уста оних који говоре неистину и да би просветио срца оних који су жељни слова.

Господ је рекао: „Пазите да вас ко не превари, јер ће многи доћи у моје име и рећи ће: „Ја сам Христос“, и превариће многе“ (Мт. 24:4,5; Лк 21:8). И опет: „Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у овчјој кожи, али су унутра вуци грабљиви“. А каже и: „Познаћете их по плодовима њиховим“ (Мт. 7:15,16). То јест: по њиховим речима, по лажним пророчанствима, по њиховом лицемерју, по лошем гласу, по њиховим клетвама – ви ћете их препознати. „Не може дрво зло плодове добре рађати.“ (Мт. 7:18). На крају, свако дрво се препознаје по своме плоду. Тако ћете и ви такве људе препознати по њиховим делима. И препознавши их, не примајте их у своје домове, не ступајте с њима у заједницу, не водите с њима разговоре, не бацајте своје бисере пред њих, већ се чувајте њиховог квасца, односно њихове јереси.
Нека нико од вас не занемари речено: јер то говори сам Бог. Чујте, пастири, глас Врховног Пастира; слушајте како Он разобличава и тера тајне вукове; слушајте и будите пажљиви према себи и свему стаду.
„Пазите се паса“ (Фил. 3:2), чувајте се грабежљиваца, јер „Ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом мјесту, он је лопов и разбојник“ (Јн. 10:1) . На другом месту Господ за њих каже: „Ко није са Мном, против Мене је“ (Мт. 12:30), и каже им: „Ваш је отац ђаво“ (Јн. 8:44). „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што затварате царство небеско пред људима; јер ви не улазите нити пуштате да уђу они који би хтјели.“ (Мт. 23:13). А на другом месту им говори: „Ви нисте од оваца мојих“ (Јн. 10:26).
Видите ли како Господ свуда осуђује и срамоти нечастиве како би вас сачувао од заблуде? О, необјашњиво снисхођење! О, неисцрпна доброто! Чиме ћемо узвратити Господу за све ово? Чиме ћемо се оправдати пред Врховним пастиром? То је, о, пастири и ви уз пастире, мало од многога! Видите како посвуда Господ, утврђујући нас, упозорава у својим светим Јеванђељима: гледајте, будите будни, будите пажљиви, усрдни, борите се! И не само да у Јеванђељима тако позива, већ и кроз уста богоносних пророка и богослова-ученика објављује то исто – зато што кроз све говори Он како је њему угодно, што потврђује и Павле, изјављујући да Христос говори кроз њега (2. Кор. 13:3).
Дакле, позовимо сада овде богослове и чујмо шта ће нам они објавити о јеретицима.
Реци нам ти, блажени Петре, кога је сам Господ наш Исус Христос назвао блаженим (Мт. 16:17). Реци нам о онима који обмањују и желе да обману Христово стадо, које ти је уручио и поверио вам Врховни Пастир и Чувар душа наших; реци чиме те је надахнуо Дух Свети и утврди своје стадо; покажи нам тајне вукове, као што је то учинио твој учитељ Христос Господ.
Ево шта говори Петар: „И ово знајте најпре да ће у последње дане доћи ругачи који ће живети по својим жељама,“ (2. Пет. 3:3). И опет: „Биће међу вама лажних учитеља, који ће уносити погубне јереси, одбацујући Господа који их искупи. Многи ће следити њиховом разврату. Суд им је одавно спреман и погибао их чека.“ (2. Пет. 2:1-3). Они су синови проклетства, који су напустили „прави пут““ (2. Пет.2:14,15).
Ето шта је Петар објавио, заиста блажени Петар, Петар – камен вере на којем је Христос саздао Своју цркву, Петар – који држи кључеве Царства Небеског, Петар, који је ходао по таласима, као по сувом, који је јако волео Господа Христа, који је поразио Симона мага у Риму, као глава и први заштитник вере, првог разбојника и ученика ђавола у јереси.
Апостол Јован је рекао: „Деца ђавола“ (1. Јн. 3:10). Видите како Христос говори о свима њима? На крају крајева, и сам Он је у Јеванђељу рекао исто: „Ваш је отац ђаво“ (Јн. 8:44). Знам многе који говоре у одбрану јеретика, да је и њих створио Бог (без Бога, кажу, ништа не може настати): они не разумеју шта говоре, нити оно на чему то заснивају. Да је свакога од нас створио Бог – то не негирам као ни они, али Он нас је створио за добра дела, како бисмо могли да се усавршимо у њима и постанемо деца Божја по правој вери.
Али вратимо се теми (наше беседе). Јован каже: „Сад су се појавили многи антихристи“ (1. Јн. 2:18), и опет: „Чувајте се да не би изгубили оно за шта сте се трудили, јер су се појавиле многе варалице у свету.“ (2. Јн. 1:8,7) . „Љубљени, не верујте сваком духу, већ испитујте духове да ли су од Бога, јер се много лажних пророка појавило у свету“ (1.Јов 4:1). На другом месту: „Ако вам ко дође и не доноси ово учење, не примајте га у кућу и не поздрављајте га, јер ко га поздравља, учествује у његовим злим делима“ (2. Јн. 1:10,11). И опет: „Свако ко нарушава Христово учење и не пребива у њему, нема Бога“ (2. Јн. 1:9).
Тако нас упућује Јован – син грома, вољени више од свих светих, који је утврдио Цркву по свој васељени и који је затворио уста јеретицима својом богословљем.
А Јаков им је рекао: „ко жели да буде (њихов) пријатељ, он постаје непријатељ Божји“ (Јак. 4:4). Чујте сви ви, који делите са јеретицима трпезу, ову горку осуду: ви сте Христови непријатељи. Заиста, онај ко се дружи са царевим непријатељима више не може бити његовим пријатељем. Он не заслужује чак ни живот и осуђује се на све најгоре.
Јуда Јаковљев је рекао: „Јер се увукоше неки људи одавно унапријед записани за ову осуду, безбожници који благодат Бога нашега изврћу на разврат, и одричу се јединога Владике и Господа нашега Исуса Христа.’’ (Јуд. 1:4). И даље: „У посљедње вријеме појавити ругачи који ће ходити по својим безбожним жељама.’’ (Јуд. 1:18). „звијезде луталице, за које се мрак таме чува занавијек.“ (Јуд. 1:13). Тако нас – и још снажније – поучава славни Јуда.
Сада, на послетку, долазимо и до Павла, сасуда изабраног: „Реци нам и ти, благодаћу којом те је Бог даривао, говори нам о садашњем злом времену, разоткриј тајне вукове, разобличи и осрамоти грабљивце светог стада Божијег“. И ево шта Павле каже: „Знам да ће након мог одласка међу вас ући љути вуци, који неће штедети стадо“ (Дап. 20:29). Да ли видите да посвуда богослови, једногласно са својим Учитељем, безбожне јеретике називају псима и вуковима? Слично томе, Павле другде каже: „Чувајте се паса, чувајте се злих посленика, чувајте се обрезаних“ (Фил. 3:2). „Пазите да вас ко не обмане философијом и празном пријеваром“ (Кол. 2:8). „Дакле, пазите добро како живите, јер су дани зли“ (Еф. 5:15,16).
После таквих опомена, ко може оправдати свој немар? И опет на другом месту: „Човјека јеретика по првоме и другоме савјетовању клони се“ (Тит 3:10). И опет: „Не дајте се завести различитим и туђим учењима“ (Јевр. 13:9); такође: „А зли људи и опсенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се.“ (2. Тим. 3:13); такође: „нечистима и невјернима ништа није чисто“ (Тит 1:15). Слушајте, дакле, ви који с њима делите вечери љубави: како ћете избећи гнев који иде на вас, ви који сте се опоганили с њима једући и пијући? Како се усуђујете да приступате божанским и страшним тајнама? Зар нисте чули како блажени Павле вапи: „Не можете пити чашу Господњу и чашу демонску; не можете учествовати у трпези Господњој и у трпези демонској.“ (1. Кор. 10:21). „Зато изиђите из њихове средине и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се нечистог“ (2. Кор. 6:17).


Јесам ли вас убедио? Или су моји трудови били узалудни и говорио сам у ветар? Међутим, ради оних који добровољно и марљиво слушају поуке и испуњавају их, нећу се зауставити и наставићу Павловим речима; рећи ћу опет исто, слушајте: „Не упрежите се у исти јарам с невјерницима; или какву заједницу има свјетлост с тамом?“ (2.Кор. 6:14). Где су дрзници који тврде да се о томе не говори у божанским списима, где су они, „њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско.“ (Фил. 3:19)? Тако нас Павле учи, подучава и подстиче, изабрани сасуд, ограда Цркве, победнички борац – Павле, божанска лира, гласник Христов, писац догмата, труба Слова, беседник побожности, мрежа која је ловила незнабошце.
Ето то су, и више од тога, о безбожницима и неверницима, говорили блажени богослови – апостоли.
А много пре њих исто то су говорили и пророци: неопходно је и њих саслушати.
Тако је пророк Давид рекао: „Нема у устима њиховим истине“ (Пс. 5:10;). и још: „Зар да не мрзим на оне, који на Те мрзе, Господе, и да се не гадим на оне који устају на Тебе? Пуном мрзошћу мрзим на њих; непријатељи су ми.“(Пс. 138: 21,22).
Соломон каже да се зли лицемерно показују побожнима, а на другом месту поучава: „Сине мој, ако те грешници зову себи, чувај своје ноге од путева њихових“ (Прич. 1:10,15).
Исаија пророк – или тачније Господ кроз пророка – говори: „Синове одгојих и подигох, а они се окренуше од мене.“ (Ис. 1:2); а на другом месту: „Нема мира нечастивима, вели Господ.“ (Иса. 48:22).
Није ли то довољно? Треба ли наводити и сведочења других пророка? За приљежне слушаоце мислим да је ово довољно. А онога ко сада није обратио пажњу на моју реч, тога неће убедити ни детаљније излагање.
Задржимо се још мало само на речима пророка Давида и погледајмо како он осуђује и срамоти њихово скривено лукавство, говорећи: „Јер нема у устима њиховим истине; у њима је неваљалство; (Пс. 5:9). Запазите мудрост пророка, како он осуђује и срамоти оне који греше, како би нас сачувао од заблуде. Слушајте, православци, и не попуштајте јеретицима; слушајте, пастири, и уплашите се, и не ћутите, већ проповедајте реч; не дајте простора ђаволу, не отварајте врата вуковима.
Угледајте се на блаженог апостола Петра, како је у Риму, када је триклети Симон хулио и тврдио за себе да је он сила Божија, није оћутао и није пропустио, већ га је одмах осудио и, показујући да је обманитељ, разбојник и непријатељ Божји, свргнуо га са висине, предао га погибли. Исто тако, његовог сина, или тачније сина ђавола, Монтана, злог, нечистог и безбожног, са своја два развратника, апостол је одлучно осудио и ућуткао га, доказујући да је он противник Богу, лажни христос и лажни пророк, затворио је његова нечиста уста Христовим именом. Није био великодушан и помирљив према његовом богохулству. Тако поступајте и ви, пастири, и не само да не учествујете у злим делима таме, већ их разобличавајте, као што су то чинили и апостоли.
И богоотац Давид је поднео многе тешкоће и водио многе борбе због злих људи, разобличавајући их, и забрањујући им, срамотећи их и досађујући Богу због њих оваквим молитвама: „Докле ће се безбожници, Господе, докле ће се безбожници хвалити?“ (Пс. 93:3). „Распи их силом Твојом“ (Пс. 58:12). „Подај им по делима њиховим, Јер не пазе на дела Господња, и на дела руку Његових.” (Пс. 27: 4,5). „Као сан, кад се човек пробуди, тако пробудивши их, Господе, у ништа обраћаш утвару њихову.“ (Пс. 72:20).

Или, упућујући своје молитве Господу, Давид Га моли да би Он, сишавши с небеса испунио његову прозбу: „Господе, приклони небеса Твоја и сиђи“ (Пс. 143:5); „Господе, не одлажи“ (Пс. 69:6). „Брзо да нас пресретне милосрђе Твоје“ (Пс. 78:8). А шта (учини) Бог човекољубац, који жели да се сви људи спасу и дођу до сазнања истине, близак свима који Га призивају у истини? Не презре и не остави безплоднима молитве светих, већ „сави небеса и сиђе“ (Пс. 17:10) и све уреди за спасење рода људскога, свему нас је научио и речју и делом.
Дакле, желећи да нас поучи, како будући предстојатељи Цркава треба да се односе према јеретицима, Он је начинио бич од узица и, ушавши у храм, изагнао је све одатле, гурајући их и изгонећи их говорећи: „Написано је: Дом мој – дом молитве нека се зове; а ви начинисте од њега пећину разбојничку.“ (Мт. 21:13). Слушајте, предстојатељи Цркава! Спаситељ вам је дао диван узор за подражавање: следите за Њим, будно и пажљиво чувајте своје стадо и одгоните вукове од њега.
Затим, избацујући све оне који су се очигледно противили, и предвиђајући крај, истребљење и уништење свих оних, који мисле противно томе у будућим генерацијама, Он је рекао: „Ето ће вам се оставити кућа ваша пуста“ (Мт. 23:38). Видиш како су се оствариле Његове речи? Непријатељи Цркве и они који јој не желе добро, тј. јеретици су у сваком поколењу предавани погибли, према речима Господњим, које је изрекао: „Свако дрво које није усадио Отац мој небески, искоријениће се.“ (Мт. 15:13), што се и обистинило.
И управо то је Он сам први учинио и дао пример, а након Његовог вазнесења на небо, блажени апостоли, следећи Његов пример, борили су се са противницима Цркве. После њих су и учитељи Цркве и свети Сабори, који су са времена на време организовани, утврђујући своје божанско учење, искорењивали све оне који су истрајавали у јересима и предавали их погибли, како је и написано: „Погубићеш оне који говоре лаж“(Пс. 5:6). Тако су сви они погинули због својих безакоња. Заиста, где су сада они, који су се некада борили против Цркве – Цареви, владари и мудраци? Они су расути, истребљени, од њих није остало ни трага.
Где је гордост и дрскост Јевреја? Где је Симон Маг, први јеретик, ученик и претеча Антихриста? Где је његов зли пород, наследник његовог безумља и бешчашћа, Монтан, вођа злих, са своја два развратника? Где су њихова по злу позната тајинства, гнусна и одвратна, о којима је срамно говорити, за које је апостол рекао: „Јер је срамно и говорити шта они тајно чине“ (Ефес. 5:12) Где је Маркион, где је Валенс, где је Манес, где је Василид, где је Нерон, где Јулиан, где Арије, где Несторије? Где су сви они који су се успротивили истини, о којима је Црква узвикивала: „Окружише ме пси многи“ (Пс. 21:16) Зар нису сви они погинули?
Сви су они били расејани због својих хула и изагнани одасвуд попут вукова, јер су у лику блажених људи – тадашњих предстојатеља Цркава – срели противнике и храбре борце против њих: били су то прави пастири! Али ја видим велику разлику између пастира тог времена и савремених пастира. Оно су били борци, а ови су бегунци; они су се усавршавали у књигама и учењима, а ови се баве одећом и украшавањем. Ови, попут најамника, остављају овце и беже, а они су полагали душу своју за овце, по узору на Доброг Пастира. О, блажени мужеви, чија су имена у књизи живота! Њих су плашили демони, претили су им јеретици, али „занемеће уста оних који говоре неистину“ (Пс. 62:11).
Ускликнућу и ја као Давид, који је плачући завапио: „Где су негдашње милости твоје, Господе“ (Пс. 88:49)? Рећи ћу и ја са сузама: где је онај блажени сабор светаца и учитеља који су попут светила засјали у свету, чувајући реч живота? Уосталом, шта нас спречава да се сетимо њихових имена, бар неких од многих? Јер ће и само сећање на њих послужити да се освештају наше душе. Где је Еводије – миомирис Цркве, наследник и ученик светих апостола? Где је Игњатије – Божје пребивалиште? Где је Дионисије – птица небеска? Где је Иполит – најслађи и најмилостивији? Где је Василије Велики – скоро равни апостолима? Где је свети Атанасије – изобилни врлинама? Где је Григорије – други Богослов, непобедиви Христов ратник и његов имењак? Где је велики Јефрем, утешитељ малодушних, учитељ младима, вођа покајника, претња јеретицима, ризница Духа, сасуд врлина?
Видите какав је то сабор? И како се ови свети и блажени пастири разликују од садашњих? Ја знам и друге богоносне учитеље, али ово је већ довољно набројаних. Они су своју душу, као што сам већ рекао, полагали за овце, а ови – савремени – остављајући овце, беже; они су били силни и у речи и делу, а ови данашњи – у новцу, у стицању коња, мазги, поља, стада, кувара и раскошне трпезе.
Они су спремни да о таквим стварима говоре бескрајно, и дању и ноћу, а словесном стаду, за које ће морати да дају одговор у дан Страшнога суда, они немају шта да кажу. Ако их неко пита за књиге, они одговарају: Ја сам сиромашан и не могу да купим књиге. Међутим, пред народом они се не појављују нимало сиромашно, обучени су у раскошну одећу, имају препуне, набијене новчанике. Вратови су им као у ухрањених бикова, вуку за собом гомилу ученика, боље рећи кувара; од сувишка богатства, они су – срамота је и рећи – довели себи, као наводне раднице, откупљене из ропства наложнице. О, велике срамоте! О, срамотне раскоши! О, жалосног среброљубља! О, ненаситих стомака! Отуда и саблазни, отуда и сплетке, ружне речи, оптужбе, нереди. На све примедбе они одговарају: „Ја не вређам никога и могу сам да располажем својом имовином“.
Ако неко од злих јеретика почне да шири своје безумно учење, нема ко да му одговори, нема оних који желе да се боре: изгледају јадни, бесловесни, сви беже. О среброљубље, зли корене свих зала! Надате се да ћете се спасти богатством? Али „Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божје“ (Мт. 19:24). Утапајући се у раскоши и пијанству, узносећи се гордошћу, ви хоћете да победите јереси? Тешко вама, размаженима и сладостраснима, који се шепурите у злату и раскошној одећи! Како ћете другима показати дивно сиромаштво Христово, који је ради нас осиромашио и заповедио Својим ученицима: „Не носите злата ни сребра ни бакра у појасима својим.” (Мт. 10:9)?

Јер, ви се управо прелешћујете, не разумејући Свето писмо! Зар не чујете Господа како говори: „Блажени сиромашни духом, (јер је њихово Царство небеско)“ (Мт 5:3), и опет: „Али тешко вама богатима“ (Лк 6:24), и: „Не сабирајте себи блага на земљи!“ (Мт. 6:19) Богатство се ваше умножило, а реч осиромашила; ваше хаљине су пропадљиве, хоћете ли за њих одговарити Пастиреначалнику Христу?
Уосталом, ви знате да ће свако од нас дати Богу одговор за себе, а вама – епископима, свештеницима и ђаконима предстоји да дате одговор и за себе и за овце,колико је коме поверено. Пазите, не заборављајте на таленте који су вам поверени! „Пазите на себе и на своје стадо“ (Дап 20:28); пазите да се не изгубе овце из вашег стада. Јер,ви знате да ако и једна овца пострада, поставши плен непријатеља због ваше немарности,ви ни целим својим животом нећете искупити тај губитак: њену крв ће Судија тражити од вас.
И заиста се ово пророчанство испунило на нама. Колико се хришћана бави јеврејским и грчким баснама, родословима, гатањем, астрологијом, магијом и талисманима? Колико хришћана обраћа пажњу на несрећне дане и године, предзнаке и снове и крике птица? Потом, зар се хришћани не купају у изворима, претходно у њих урањајући светилнике? Зар хришћани не верују у случај, једу оно што је жртвовано идолима и удављено, једу крв оних животиња, које су убиле звери и раскљувале птице и још много тога сличног? Како они, који све ово себи дозвољавају могу бити хришћани? Са којим правом се они усуђују да називају себе хришћанима? Како се усуђују да приступају Божанским Тајнама, будући гори од незнабожаца?
Исто тако, колико се хришћана држи паганских обичаја, попут украшавања лица, поздрава, плесова, пљескања руку, употребе женске одеће од стране мушкараца? При таквим обичајима, каква је корист човеку што се назива хришћанином? Јер, као и девица, док чува невиност, достојно и исправно се назива девицом, јер и јесте девица, али ако је неко превари и она изгуби невиност, тада она више није девица, – тако и звани хришћанин, ако је прекршио завет и погазио своје обећање и одбацио јеванђелску реч и живи као незнабожац, онда је бескорисно за њега да се назива хришћанином, као што је већ речено. Схватите, вољени, да смо се ми свега безбожничког одрекли, свако у своје време изговарајући, ових неколико речи: „Одричем се сатане и свих дела његових“.
Размисли о томе шта си рекао: „Свих дела његових“. Погледај коме си се обавезао: ни анђелу, ни цару земаљскоме, ни кнезу овога света, већ Цару царева и Господару господара. Њему си се обавезао, с Њим склопио савез, с Њим си се сјединио пред многим сведоцима. У Његовим рукама си ти и твоје обећање. И настаће време – Он ће доћи с неба са оним што си ти написао, са твојим речима које си изговорио пред анђелима и људима. Запамтите ово, браћо, и од сада се чувајте паганскин дела!
Чујте шта каже апостол: „Ово, дакле, говорим и свједочим у Господу да више не живите као што живе и остали незнабошци у празноумљу своме…Помраченог ума… А ви тако не упознасте Христа“ (Еф. 4:17,18,20). Примите моје речи к срцу, вољени, и не удружујте се са онима који тако чине. Јер много је сада синова погибли, и они се и даље умножавају. Чувајте се, садашње време је зло, и такве слуге оно себи одабира.
Немојте се изненадити ако и пастири постану вукови.Јер апостол Павле је у разговору са епископима и старешинама рекао: „И између вас самих устаће људи, који ће говорити наопако“ (Дап. 20:30). Дакле, не дајте се да вас ко превари, чак иако споља изгледа као анђео, а изнутра је ђаво. Због тога Исус каже: „Чувајте се да вас ко не превари“ (Мт. 24:4). И опет ћу поновити исто. Чувајте се саблазни, одакле год оне да долазе – било од туђих, било од својих, и ко год да говори „развратне речи“ (погрешно учење, прим.прев.) – било да је владика, свештеник, ђакон или чтец – јесте један од оних „који вам долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви“(Мт. 7:15), који имају лик побожности, али су се силе његове одрекли.
Али ви, љубљени, не дајте да вас преваре, већ као што сте примили нашег Господа Исуса Христа, пребивајте у Њему и Бог мира биће са вама.
Али о томе сам већ довољно говорио; говорићу још мало о знацима краја света и тиме ћу закључити своју беседу.
Чим почнем да причам о кончини света, обузме ме ужас и почнем да губим свест. Наравно, сва дела Господња су невероватна, велика, страшна и славна, али кончина света и тајна Другог доласка Господњег превазилазе сваку реч, сваки ум, сваку мисао, немогуће их је изразити и поражавају свакога који слуша. Велика је била жеља ученика да сазнају о знацима краја света и уложили су много труда са циљем да им Учитељ укаже на те знаке.
Не једном сте чули јеванђелску причу: „А када сјеђаше на гори Маслинској приступише му ученици насамо говорећи: Кажи нам кад ће то бити и какав је знак твога доласка и свршетка вијека? “(Мт. 24:3) Приметите благоразумност ученика. Кад желе да питају Господа о било чему важном, не обраћају Му се сви одједном, већ појединачно, говорећи: један: „Реци нам, Господе“, други: „реци нам, Благи“, други: „реци нам, Срцезналче“, други: „Ти који знаш почетак и крај, реци нам“; „Ти који знаш све пре настанка свега кажи нам“; „Творче векова, реци нам“; „Оче будућега века, реци нам“; ’’који су знаци Твога (другог) доласка и кончине света, када ћеш доћи да судиш живима и мртвима у васељени, када ћеш укинути сваки поредак, сваку власт и силу, када ће Ти се поклонити сва поколења небесна, земаљска и она у аду? Кажи нам какав ће бити знак Твога доласка, да бисмо ми људима говорили о Твом чудесном појављивању“.
Господ им је одговарао: „Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у име моје говорећи: Ја сам Христос. И многе ће преварити. (Мт. 24:4,5) и „време се приближило“ (Лк. 21:8). Оно што се сада догађа пред нашим очима, Он је тада предсказао и ово „време се приближило“ је већ наступило, као што је свима очигледно.
Видите ли како се Господ побринуо да разобличи јеретике и лажне учитеље и покаже нам превару сакривену у њима? Одговарајући на питање ученика о знацима Његовог доласка, Он је као први од свих знакова истакао појаву лажних учитеља, ових вукова који растурају стадо Христово, претеча антихристових. Затим је истакао и пратеће појаве – ратове и буне: народ ће устати на народ и царство на царство. Све ово се сада пред нама дешава, само ми не желимо да схватимо њихово значење.
Ратови на разним местима, глад, земљотреси, небеска знамења и друго што је Он предсказао, све се то сада одвија пред нама у великим размерама, само нам смисао свега овога остаје неразумљив. „И тада ће се“, говори Господ, „многи саблазнити, и издаће један другога“ (Мт 24:10). А где сада нема издаје? Не устају ли готово сви једни на друге и не мрзе ли се? Ово се, очигледно, испунило.
Не устају ли сви једни против других: народ на народ, царство на царство, вође против вођа, епископи против епископа, свештеници против свештеника, ђакони против ђакона, чтеци су у међусобној завади, мирјани међу собом. Зато је Господ и упозорио: „Истражујте Писма“ (Јн. 5:39), и „да вас не уведу у заблуду.“ (Лк. 21:8).
Потом је указао на још један знак: „И проповиједаће се ово јеванђеље о Царству по свему свијету за свједочанство свим народима.“(Мт. 24:14). А тада очекујте крај, припремите се да видите гнусобу опустошења, сина погибли, који ће изазвати велику невољу, какве није било од настанка света“. И поново говори: „Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране.“ (Мт. 24:24). Уочите и следеће: и овде и тамо постоје лажни пророци и лажни учитељи и лажни апостоли антихриста, сина погибли, који су побуђени и надахнути нечистим духовима – претече антихриста и противника, и који својом проповеђу прелешћују и припремају народ да прими сина погибли.
Стога, браћо, Божанско Писмо и овде и тамо понавља да се у свету појавило много обмањивача. Због тога је Господ додао реченом: „Зар да не мрзим оне који Те мрзе, Господе, и да се не гнушам оних који устају против Тебе?’’ (Пс. 138:21) Мрзим их пуном мржњом: они су ми непријатељи“ (Пс. 138:22). Треба проникнути у смисао ових речи.
„Ево, Ја вам унапред рекох“, сада немате изговор. „Ја вам унапред рекох“ – ако неког од вас саблазне, он ће сада остати без изговора. „Ја вам унапред рекох“ – сада нико нема разлога да се правда незнањем. „Ја вам унапред рекох“ – „пазите се да вас не преваре“ (Лк. 21:8). Пазите да не примите уместо Мене, истинитог Христа – некаквог лажног Христа.
„Јер ће многи доћи у име моје говорећи: Ја сам Христос. И многе ће преварити.“ (Мт. 24: 5) и „Време је моје близу“ (Мт. 26:18). Не идите за њима. Видите како се много у светим књигама говори о томе? Због тога сам вас често упозоравао на безбожне јеретике и сада вас молим: немојте имати ништа заједничко са њима – ни у јелу, ни у пићу, не дружите се са њима, немојте са њима имати нити љубави, нити мира. Јер ако се неко у било чему томе сличном саглашава са јеретицима, он отпада од Католичанске Цркве.Јер истински и искрени ученик Божји смело и гласно објављује: „Ако вам неко проповиједа јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде“ (Гал. 1:9) и заједно са Давидом пева: „Зар да не мрзим оне који Тебе мрзе, Господе, и да се не гнушам оних који устају против Тебе?…Мрзим их пуном мржњом’’ (Пс. 138:21,22)Убојте се и дрхтите, ви који са њима делите братске трпезе, пожурите да се исправите, како вас ваше базакоње не би погубило. Већ сте чули речи упозорења: „Ево, Ја вам унапред рекох“.
Али, вратимо се тамо где смо стали, како бисмо завршили беседу о кончини света. Рећи ћу кратко: догађаји које је предвидео Спаситељ остварили су се; а нама сада остаје само да потпуно спремни чекамо последње и да не тражимо више од онога што нам је у Писму указано. Многе незналице и неутврђени искривљују Божанско Писмо; чувајте се и не верујте им. Снажни таласи зла и порока разливају се по свој земљи, саблазни су многобројне. Али гледајте, не заваравајте се: не скрећите ни удесно ни улево, ходите царским путем.
Останите чврсти у вери, ви, вољени, и никада нећете бити усамљени: ако нема на земљи верних, онда их је много на небу, и треба стално да тежите да будете са њима у општењу. Тамо су хорови Анђела, тамо патријарси, пророци, апостоли, јеванђелисти, тамо мученици, свети исповедници, тамо су преподобни, који су просијали пустињачким животом, једном речју – велики број оних чија су имена у Књизи живота. Њих волите, њима ревнујте, не одвајајте се од њих, сећање на њих имајте у срцима вашим и дању и ноћу, њихове књиге непрестано држите у рукама и читајте, како бисте од њих имали велику корист.
Богатите се речју истине, како бисте могли и да разобличите непријатеље, и да посрамите празнословце, и јеретицима да зачепите уста, а оне који су пали, да уразумите и повратите. Проникните у Божанска Писма, да се у случају смућења и искушења не изгубите, већ да у Светом Писму имате чврст ослонац. Никакву слабост, нити колебање у својим мислима, ни због чега не допуштајте.
Ако видите много неразумних, немојте се изненадити: тако треба да буде. Ако се појави много лажних пророка, сетите се речи Господњих: „Појавиће се лажни христоси и лажни пророци“ (Мт. 24:24). Појавиће се обмањивачи – сетите се шта је пророк рекао: „Тешко онима који постављају законе неправедне и који пишу неправду“ (Ис. 10:1).
Ако видите да су поштени, верни и разумни понижени, док порочни и горди, издајници и развратници уживају у успеху и благостању, сетите се онога шта је апостол рекао: „А зли људи и варалице ће напредовати у злу, варајући и варајући се.“ (2. Тим. 3:13).
Ако видите да се неки назови хришћани гнушају божанског Писма, а оне који проповедају реч Божју мрзе – сетите се шта је Господ рекао: „Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас… Ако мене гонише, и вас ће гонити“ (Јн. 15:18,20).
Ако видите да народ трчи обмањивачима, онима који објављују тајне, гатарама, да се шири демонско учење и да се обраћају нечистим духовима – немојте се смућивати, не падајте у малодушност. Чак и кад видите да се неко од такозваних пастира бави таквим стварима, не очајавајте; већ се кроз сузе сетите речи апостола да ће „у посљедња времена неки одступити од вере слушајући духове преваре и науке демонске“ (1. Тим. 4:1), и друге његове речи: „Јер ће доћи вријеме када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима… И одвратиће уши од истине, а окренути се баснама“(2. Тим. 4:3,4).
Кад видите раскошне гозбе са свим њиховим насладама, лажима, буком и разураленим узвицима, сетите се речи Господње: „Тешко вама који сте сити сада, јер ћете огладњети. Тешко вама који се смијете сада, јер ћете заридати и заплакати.“(Лука 6:25). Кад видите оне који играју и свирају и певатају бесовске песме, плачући и јецајући сетите се Давида: „Не познаше, нити разумеше, у тами ходе“ (Пс 81:5) и пророка Исаије: „Тешко онима који од раног јутра траже јака пића и распаљују се вином до касних вечерњих сати; цитра и харфа, бубањ и фрула и вино су на гозбама њиховим, а на дела Господња се не обазиру нити о делима руку Његових размишљају“ (Ис. 5:11,12).И уопште,кад видите било кога, који вас саблажњава сетите се речи Господњих: „Тешко свету од саблазни; јер треба да дођу саблазни (Мт.18:7) „али тешко ономе преко кога долазе“. (Лк. 17:1).
Али шта говоре ови људи, суровог срца, предани лажи? Нема, кажу, зла у забавама. Шта је штетно у свирању цитре или томе слично. О, крајњег безумља! О, ђаволског лукавог савета! Роде зли и прељубни, тако ли враћате Господу? Пречисти Господ је свуда заповедио да се хришћани уопште не забављају, а ти говориш: каква је штета од забаве? „Тешко онима који зло називају добрим, а добро – злом, таму сматрају за светлост, а светлост – тамом“ (Из.5:20)! Нека нам ови необуздани хришћани кажу, из које свете књиге они могу да наведу доказе да хришћанин може да се предаје забавама?
Који свеци, које Јеванђеље је научило хришћане да буду тако непристојни? Гле и Васељенска и Апостолска Црква од истока до запада и са крајева васељене вапи и учи и подстиче и кроз закон, и кроз пророке, и кроз апостоле, и устима Самога Господа, и сасвим сигурно нећете нигде наћи да је хришћанину дозвољено да се бави таквим делима.
Колико има краљева и владара, мудраца и благородних, славних и законодаваца, робова и слободних, сиромашних и богатих, стараца и младих! Ко од свих њих може показати или доказати да је хришћанину дозвољено да свира цитру или плеше или да ради било шта друго од онога што смо горе навели? Нико то не може доказати. Нека вас нико не заварава: хришћанин то не треба да чини, све то је туђе Католичканској цркви, све су то дела својствена незнабошцима. Нека вас нико, браћо моја, не заварава: онолико колико се препуштате ужицима, толико ћете и отпасти од благодати: тада вам ни Христос неће донети никакве користи.
Вратимо се опет оном првом и прекрасном вероисповедању, које смо изрекли пред многим сведоцима – пред анђелима, људима и Створитељем свега: уосталом, рукопис нашег исповедања је код Њега на небу и Он ће свакога наградити по мери тога колико је испунио и сачувао вероисповедање. Ту су записани завети сваког од нас, и одрицање од Сатане, и сједињење са Христом, и дела наша, и поступци, и речи, и помисли, и разоноде и забаве. И све ће ово Христос донети са Собом кад дође да нам суди.
Па шта ви хоћете? Да Га слажете? Али то је немогуће: и ти и твоја дела сте у Његовој руци. Да се сакријете од Њега? Али и то је немогуће, јер су у Његовој руци сви крајеви земље и „нема твари скривене од Њега, већ је све наго и откривено пред Његовим очима“ (Јевр. 4:13); нема начина сакрити се од лица Његовог. ’’Успнем ли се на небо, Ти си тамо, сиђем ли у ад, и тамо Си“ (Пс.138:8). У осталом написано је „Шта год хоће, све Господ чини, на небесима и на земљи, у морима и у свим безданима“ (Пс. 134:6).
Шта нам је чинити, браћо? За нас нема никаквог излаза. „Он зна тајне срца и утробе.“ (Пс. 43:21) Немогуће је побећи: ’’И нико се не може избавити из Моје руке’’ (Ис. 43:13). Немогуће је сакрити се, јер Он држи сву земљу, и сви који живе на њој пред Њим нису више од скакаваца. Немогуће је противити му се, јер је написано: „Ти си страшан, и ко ће се одржати пред лицем Твојим кад се разгневиш“ (Пс. 75:7)? На крају крајева, Он је Господар и неба и земље и преисподње, Он може да укине сваки закон и власт и моћ.
Оправдати се пред Њим било чиме, или наћи било какав изговор или оправдање, немогуће је, јер с краја на крај земље, божанско Писмо вапи, и убеђује, и осуђује, и опомиње, и сведочи, и прети. Зато наш Господ каже: „Ко одбацује мене, и не прима ријечи моје, има себи судију: ријеч коју ја говорих, она ће му судити у посљедњи Дан.“ (Јн. 12:48). И такође: „Да нисам дошао и говорио им, не би гријеха имали; а сад изговора немају за гријех свој.“ (Јн. 15:22). И ето чули сте да нико неће имати изговор.
Заиста, браћо, нама нема излаза.



Али можда ће ми неко приговорити: ти си нас већ довољно изгрдио у својој беседи, и растужио нас, и на казну си нас подсетио, и одмазду приказао, уопште много си нас устрашио и заплашио. Слажем се да је то тако, и знам да ће свако од вас Богу дати одговор за себе, свако ће пожњети оно што је посејао и свако ће понети своје бреме. Али пошто си ти повео реч о овоме и уплашио и застрашио нас, на крају нам укажи на пут ка спасењу, дај нам средство за излечење наших болести; после таквих страхота, обрадуј нас нечим.
Дакле, ја хоћу да се спасим: шта ми је чинити? Како достићи спасење? Коме притећи? Јер много греших – и речју, и делом, и добровољно, и нехотице, и дању и ноћу, и свакога часа. Шта ми је чинити? Где тражити спас? Коме прибећи?
Рећи ћу ти коме да прибегнеш. Блажени Давид је указао где треба тражити прибежиште, рекавши: „Бог нам је уточиште и сила“ (Пс. 45:1). То је показао Јован, већи од свих пророка, говорећи: „Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета“ (Јн. 1:29).
То је објавио и анђео: „Јер ће Он спасти народ свој од гријеха њихових.“ (Мт. 1:21). И опет пророк Давид каже: „Господе, к Теби прибјегох“ (Пс.142:9). У Њему и ти тражи уточиште – у Њему, Који је рекао: „Јер нисам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање“ (Мт. 9:13), Који је рекао: „Не требају здрави лекара, већ болесни“ (Лк. 5:31), Који је рекао: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско“ (Мт. 4:17), Који је рекао: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. “ (Мт. 11:28), Који је рекао: „И онога који долази мени нећу истјерати напоље.“(Јн. 6:37), Који је преко пророка рекао: „Жив сам“, говори Господ Бог: „Не желим смрти грешника, већ да се грешник обрати са свога пута и жив да буде “(Јез. 33:11), Који је рекао: „А зар Бог неће одбранити изабранике своје који му вапију дан и ноћ, и зар ће оклијевати? Кажем вам да ће их убрзо одбранити.“(Лк. 18:7,8), и Који је рекао:„Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу због једнога грјешника који се каје“. (Лука 15:7).
К Њему прибегавај са покајањем и сузама. Покај се – и не сумњај, покај се – и не унивај, не очајавај због свог спасења. На небесима је радост када се кајеш, а ти оклеваш? Анђели ликују, а ти си погнуло главу? Тебе ради дошао је Лекар душа, а ти скриваш рану. Он гласно зове: обратите се Мени, синови човечији, дођите к Мени – а ти не журиш на његов позив? Он узвикује: „Јер нисам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање.“ (Мт. 9:13).
О, неизмерног човекољубља Господњег! „Нисам дошао да позовем праведнике“, каже, „већ грешнике“. Дакле, буди смео, грешниче, и не очајавај! Добри Пастир је дошао да те позове, ради тебе је приклонио Небеса и сишао, рекавши: „Ходите к мени сви који сте уморни“ (Мт. 11:28) „јер нисам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање“(Мт. 9:13). Али види, не преузноси се слушајући о Његовом неизрецивом човекољубљу: Он не само да те призива, него и додаје: „Ја нисам дошаода позовем праведнике, него грешнике на покајање“ – не на забаве, већ на плач, не на гозбе и опијања, већ на пост, бдење и сузе, не на плес, весеља и уживање у музици, већ на рад, тугу и тескобу.
„Блажени су“, каже Он, „који плачу, јер ће се утјешити“ (Мт. 5:4), очигледно за грехе своје. Зато приступи покајању. Само започни, и Бог оних који се кају ће ти помоћи и укрепити те; од Њега ћеш добити обилну благодат и она ће ти бити слађа од меда и саћа.
Путева животних је мноштво, како је написано, као и начина спасења. Којим начином хоћете, користите га, само се спасавајте. Ако можеш – дај милостињу; не можеш ли – Бог неће захтевати. Немаш ни хлеба ни одеће? Падни на колена, ударај се у груди, плачи, ридај, тугуј, уздигни руке ка небу, подигни очи твоје ка Господу, пости, бди. Ово је свакоме на располагању, те се стога ничиме не можемо изговорити. Старај се увек да тим средствима угађаш Богу. Међутим, и њима се мораш користити обазриво и благоразумно; јер ће се у противном она показати бескориснима, а твој труд узалудним.


Дакле, упражњавајући ове врлине и припадајући Богу с покајањем, посебно пажљиво се чувај да не будеш ни са ким у непријатељству – тој главној препреци ка остваривању твог циља – већ, као што је рекао апостол Павле, „Градите спасење своје са страхом и трепетом.“ (Фил. 2:2) и испуњавајте заповест Христову која каже: „Јер ако опростите људима сагрјешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески ваше грехе“ (Мт. 6:14).
Ако се Богу молиш свим срцем, без сујете и расејаности, испуњавај ту Његову заповест и остави, ако имаш нешто против било кога. Хоћеш ли да ти греси буду опроштени? Опрости и ти ближњем твоме грехе против тебе. Ако ти не опростиш грехе брату своме, ни твоје Господ неће опростити, јер је рекао: „Ако ли не опростите људима сагрјешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрјешења ваша.“ (Мт. 6:15). А сви знамо да Он неће обманути, јер је Он истинит и веран у свим речима Својим.
Затим, буди спреман на то да Господ сваког тренутка може затражити твоју душу. Не чини тако, да се данас кајеш, а сутра заборавиш то, данас плачеш, а сутра играш, данас постиш, а сутра се опијаш вином да не можеш да стојиш на ногама, данас бдиш, а сутра паднеш; него се старај за своје спасење како би био овенчан.
Буди веран врлини, не уклањај се од подвига, да не би био лишен венца. Сва задовољства овога света и његову славу одбаци са мржњом, реци са Давидом: „Мрзим и гнушам се лажи, али волим закон Твој… Од сваког зла пута уздржавам ноге своје… Заклех се и старах да чувам праведне судове Твоје (Пс. 118:163,101,106)… Труди се да увек будеш спреман да би те, кад год дође Онај, који ће затражити душу твоју, увек затекао у покајању – и ја те уверавам да те Он тада неће одвојити од спашених.
Увек се држи заповести Господње: „Бдите и молите се да не паднете у искушење“ (Мт. 26:41), и опет: „Будите спремни, јер у који час не мислите доћи ће Син Човјечији.“ ( Мт. 24:44). Апостол такође истиче: „Непрестано се молите.“ (1. Сол. 5:17). Размислите шта ово значи: „непрестано“. То значи: увек, у свако доба, и дању и ноћу, и увече, и ујутру, и сваког сата, и на послу, и на путу, и на пољу, и за плугом, и лежући да спавате и будећи се из сна. Не одлажи молитву за недељу или за празник, не бирај место за њу. Божанство није ограничено местом: „У Његовој су руци дубине земаљске“ (Пс. 94:4). Стога и пророк Давид, молећи се сваког дана и сваке ноћи, није разликовао ни дане ни место, већ је са сузама говорио и побуђивао сам себе: „По свим местима владавине Његове, благосиљај, душо моја Господа!“ (Пс. 102:22).
Тако и ви, вољени, не чекајте одређени сат или дан, не ограничавајте се местом, већ се, као што је већ речено, молите се на сваком месту – и код куће, и кад дођете у цркву, и где год да се нађете молите се, на сваком месту владавине Његове. „Слушајте ово сви народи, пазите сви који живите по васељени“ (Пс. 48:2) „богати и сиромашни“ (Пс. 48:3), мушкарци и жене, гомиле народа, младићи и девојке, стари и млади, земаљски краљеви и све судије земаљске, послушајте написано: „Времена је мало, тако да и они који имају жене треба да буду као они који их немају“ (1. Кор. 7:29). Одбацивши „нечастивост и земаљске похоте, да поживимо праведно и побожно у садашњем вијеку, очекујући блажену наду и јављање славе великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа“ (Тит. 2:12,13).
Увек ме се сећајте, браћо, и држите се предања које сте добили од блажених мужева – пророка и апостола – и од Самога Господа свих. Нека вам, као пример страдалништва и великодушности, послуже пророци: трпљења – Јов, целомудрености – Јосиф, благоразумности – Данило, љубави – сам Господ наш Исус Христос, Који је Себе предао за нас, покајања – богоотац Давид.
Ево вам пример покајања, који вас позива и убеђује овим речима: „Дођите, чеда, послушајте мене и научићу вас страху Господњем’’ (Пс. 33:11), уосталом и ја сам се некада подао саблазни, али сам устао кроз покајање и знам из искуства Владикино човекољубље, знам како Он раширених руку прима оне који се искрено кају. Немогуће је да Господ слаже, а чуо сам Га како говори: „И шта је изашло из уста мојих нећу порећи.“ (Пс. 88:34). „Небо и земља ће проћи, али ријечи моје неће проћи.“ (Мт. 24:35). „Једном се заклех светошћу својом“ (Пс. 88:35). „Жив самЈа, говори Господ Бог: не желим смрти грешника’’ (Јез. 33:11).
Чусте ли да се Човекољубац заклео самим собом? Зато вас све молим: „Дођите, децо, послушајте ме“, и док још има времена, пожуримо, пре него што наступи велики дан Господњи: „Изађимо пред лице Његово с хвалом… Ходите, поклонимо се, припаднимо, клекнимо пред Господом, Творцем својим.“(Пс. 94:2,6). Будући да нас је Он Сам створио, завапимо: „Боже, буди милостив према нама и благослови нас, обасјај нас лицем Својим“ (Пс. 66:2). Он је Бог оних који се кају, Он прихвата нас, који се кајемо, Он нас и чува.
Њему слава и власт и свако благодарење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек, и у векове векова. Амин

АНЂЕЛКО АЛЕКСИЋ 1876 - 1904

 

Прва србска комитска чета организована је у Београду 23. марта 1904. године и била је састављена од 25 Четника.

У њен састав су ушли скоро сви Старосрби са простора Косова и Метохије и Маћедоније, па је за вођу изабран најспремнији од њих такође јужњак Анђелко Алексић. Они су у највећој тајности кренули возом из Београда за Врање. Ту их је у Врању сачекао Извршни одбор и обезбедио да несметано пређу србско-турску границу, код цркве Св. Илије. 

Кренуо је Војвода Анђелко у прву акцију ка Зебрњаку, а уз пут је свратио у село Алгуњу, код Војводе Тодора Крстића Алгуњског. Код Куманова је требало да им путовођа буде поп Ташко Петровић, али је прота заказао. Порука коју је предао Тодор Крстић, лоше је примљена. Турци су се узбунили, а стража је приметила код Шупље Стене колону наоружаних људи, и уследио је жесток ватрени сукоб током којег је практично уништена цела прва србска комитска чета.

Маја 1904. године са 23 Четника прешао је србско-турску границу и упутио се ка Поречу. Чету су код села Четирце код Куманова 9. маја 1904. године открили турци, након чега се развила тешка борба код села Шупљи Камен. Чета Анђелка Алексића пружила је очајнички отпор наносећи турцима и арбанасима велике губитке. Када је од целе чете на крају борбе једини жив остао само Војвода Анђелко Алексић, метак намењен самоубиству потрошио је на надирућег турчина. Када су замукли пуцњи позват је на предају, изашао је на ливаду, извадио нож и преклао сам себе претходно рекавши: 

ОВАКО СЕ СРБСКИ КОМИТА ПРЕДАВА!

Захвално Србство

С ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!!!

ЂЕНЕРАЛ ПАВЛЕ ЈУРИШИЋ ШТУРМ

Павле Јуришић – Штурм је био србски генерал. Рођен је у Герлицу (Немачка) 22. августа 1848. године.

Паул Штурм је по пореклу био Лужички Србин. Академију је похађао у Вроцлаву и Нансију. У Француско-пруском рату је био водник на страни Краљевине Пруске. Дошавши у Србију, променио је име у Павле Јуришић и додао своје бивше презиме Штурм као надимак. Узео је учешћа у србско-турским ратовима као поручник, да би био одликован и унапређен у чин капетана. Учествовао је и у бици на Сливници током Србско-бугарског рата. После тог рата је више пута премештан да би био пензионисан августа 1900. године. У службу је враћен годину дана касније.

Због свог пријатељства са краљем Петром I именован је првим ађутантом и пратио га је на свим његовим путовањима. У Првом балканском рату је био командант Дринске дивизије првог позива и са њом је учествовао у Кумановској бици, после које је добио чин генерала. У Првом светском рату је постао командант Треће србске армије и њоме је командовао у Церској и Колубарској бици, где је значајно допринела победи. Током Тројне офанзиве на Србију његова армија је бранила одступницу целокупној србској војсци током њеног повлачења. Штурм је наредне три године провео на Крфу, а затим и на Солунском фронту где се је упознао са новим начином ратовања и употребом авијације. После пробијања Солунског фронта његова армија је учествовала у бици на Кајмакчалану, где је имала бројне жртве. После ове битке Штурм је смењен, а у октобру 1916. је послат да помогне команданту Добровољачког корпуса у Русији. По подношењу извештаја о стању Добровољчког корпуса, почетком 1917. преко Јапана се враћа опет у Солун. Постављен је на дужност канцелара Краљевских ордена и тај посао је обављао до пензионисања.

Одликован је Орденом Карађорђеве звезде, Орденом Белог орла и савезничким одликовањима међу којима се истичу Орден Италијанске круне, Орден Светог Ђорђа, Орден Белгијске круне, Орден Легије части и Орден Светог Михајла и Светог Ђорђа а највреднији орден био му је Орден Пауловниа цвећа на великом крсту којим га је лично одликовао Јапански цар. Такође је био носилац Ордена Гвозденог крста, Орден Светог Леополда и Орден Менџидије, ордења које су му доделиле будуће Централне силе. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и србске ратне историје али није унапређен у чин војводе.

Војно образовање је стекао на Војној академији у Вроцлаву (Шлеска) и Ратној академији у Насију (Француска). По завршеној војној школи као официр Пруске са чином водника дочекао је Француско-пруски рат (1870 — 1871). Непосредно пред почетак рата добио је чин потпоручника у који је унапређен 15. јула 1870. године. Био је ратни друг из француко-пруског рата са фелдмаршалом Макензеном.

У Србију је дошао пре србско-турских ратова да предаје на србској војној академији. Први пут се оженио 1881. године, Савком кћерком Стевана Пироћанца, среског начелника и променио име Паул у Павле, а презиме Штурм у Јуришић (нем. Sturm значи Јуриш). Прва супруга му се разболела од туберкулозе и преминула три године касније. Презиме Штурм је задржао као надимак. Као крсну славу узео је Светог Саву, мада један део породице Јуришић–Штурм слави Светог Јована. Они се везују за даљег рођака Павловог, Михаела фон Штурма (Михаило Јуришић) ожењеног Милевом (рођеном Токалић). Крајем 1880-тих, Штурм се оженио други пут, Јеленом, из породице Миловановић из Новог Сада, кћерком богатих власника рудника. У овом браку није имао деце.

Павлов рођени брат Евгеније Јуришић Штурм такође је био добровољац србске војске. Павле је имао само једног сина коме је дао име Павле Јуришић млађи. Млађи Павле је за време Првог светског рата био мајор у србској војсци, а после априлског слома 1941, придружио се Југословенској војсци у отаџбини Драже Михаиловића. Гестапо га је ухватио и стрељао. По причи очевидаца, понуђено му је било да буде ослобођен и да настави живот у кућном притвору, будући да је немачког порекла, али је Павле млађи то одбио говорећи да је србски официр.

По завршетку Великог рата остао је у активној служби још три године. Пензионисан је 8. новембра 1921. године у 74. години живота. За собом је имао 56 година војничке службе и учешће у седам ратова. Ратовао је против Турака, Бугара, Арнаута, Аустријанаца и Мађара. Борио се за Пруску и против ње. Као немачки официр борио се против Француза, а као србски официр ратовао је заједно са њима. Био је један од најспособнијих официра србске војске, који може стати уз бок славним србским војводама, па је право чудо зашто није унапређен у тај највиши војнички чин.

Преминуо је у Београду 13. јануара 1922. године. Сахрањен је на Новом гробљу.

Слово на ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

 

Дејство Преображења Господњег довољно описаше не само свети Еванђелисти него и учитељи Цркве опширно изложише у многобројним беседама, посвећеним овоме празнику; у њима они објашњавају и значај празника, предлажући на тај начин обилну духовну трпезу за хришћане. И нама, који имамо под руком те поуке и речи Отаца Цркве које нам потпуно објашњавају смисао Преображења Христова, ништа друго не остаје него да пажљиво слушамо готово учење и да се наслађујемо духовном трпезом, пуном богомудрих мисли. А неће бити бескорисно ако ми, користећи се поукама учитеља Цркве, сложимо уједно извесне делове њихових тумачења, као комаће на трпези, и предложимо их у виду објашњења празника онима који то желе.
Исус узе Петра и Јакова и Јована брата његова, и изведе их на гору високу саме, и преобрази се пред њима (Мт. 17, 1-2). – Зашто Христос Спаситељ, желећи да пред Своје добровољно страдање и смрт делимично покаже ученицима Својим славу Божанства Свог, не поведе на гору Тавор све ученике? Зато што се међу њима налазио Јуда, недостојан тог божанског виђења. Тако свети Теофилакт мисли о томе: „Господ Христос не узе са Собом дванаест ученика, пошто Јуда беше недостојан да својим издајничким очима види преображење Христово“. Дивно пева и свети Дамаскин: „Нечестиви неће видети славу Твоју, Христе Боже“.
Али, зар је било немогуће недостојног Јуду оставити под гором, а остале достојне апостоле узети на гору? Разуме се, то је било потпуно могуће Господу: али Господ наш, дуготрпељив и покривајући грехе свих људи, није хтео да изобличи недостојност Јуде, нити да му да повода за веће зло, као што се каже у Светом Писму: Не изобличавај зле, да те не омрзну (Прич. 9, 8). Јер да је Господ узео са собом све а оставио једино Јуду, онда би се Јуда испунио гњева и мржње не само према Господу него и према свима апостолима, и могао би имати неку врсту извињења за своју издајничку злобу и рећи: зато сам издао Исуса што ме је презирао. – Таквог је мишљења блажени Теофилакт: „Да је Христос оставио под гором једино Јуду, а остале узео са собом, онда би неки људи могли говорити, да је управо то ранило срце Јудино и нагнало га да изда Господа свог“.
Није ли Јуда позавидео трима апостолима, узетим на гору? Није позавидео, јер је знао да су отишли на свуноћну молитву, као што пише свети еванђелист Лука: Узе Петра и Јована и Јакова и изађе на гору да се помоли Богу (Лк. 9, 28). Јуда пак био је лењ и желео је да сву ноћ спава под гором и почива; јер лењ и дремљив не мари за подвиге вере.
А зашто Господ не узе са собом на гору више од три ученика? Зато, да се збуде оно што је речено у Књизи Поновљених Закона: На речима два или три сведока да остаје свака ствар (5. Мојс. 19, 15). Узевши са собом три апостола, Господ Христос је хтео да узме још и два пророка, Мојсија и Илију, да они буду сведоци живима и мртвима о томе да је Он – Син Божји, послан од Бога Оца на спасење света, и показан гласом с неба. Но због чега присуствују три апостола, када су за сведочанство довољна два човека – два пророка? Мојсије је позван од мртвих, да би мртвима, држаним у аду, сведочио о доласку Христа у свет; Илија, – да би казао Еноху у рају; а три апостола – да би свима у поднебесју проповедали о слави Христовој, виђеној при Преображењу, говорећи: Видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пуног благодати и истине (Јн. 1, 14). И опет: Јер вам не показасмо силу и долазак Господа нашег Исуса Христа по вешто измишљеним причама, него као они који смо сами видели величанство његово. Јер он прими од Бога Оца част и славу кад дође к њему такав глас: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи“. И овај глас ми чусмо где сиђе с неба кад бејасмо с њим на Светој гори (2. Петр. 1, 16-18).
Господу, који у Своме преображењу на Тавору постаде предмет побожног дивљења за анђеле и људе, било је довољно да само три човека од живећих на земљи виде славу Његову и буду њени сведоци: јер та три апостола беху у очима Његовим вредноснији од свих народа и племена. Да један праведник има пред Богом несравњено више вредности него безбројно мноштво грешника, то је сам Господ јасно показао у Старом Завету: јер желећи да силом моћи Своје уплаши фараона египатског, Он нареди Мојсију да иде к фараону и каже да га је к њему послао Бог три човека: Бог Авраама, Бог Исака и Бог Јакова. Но како се фараон, цар толиких градова и тако великог народа, могао уплашити Бога који изјављује да је Господ само три човека? И није ли било стидно објављивати пред царем тако велике земље, да Онај што шаље Мојсија влада само над три човека? Није ли било подесније да Мојсије, да би уплашио осуровљено срце фараоново, изјави да га је послао Бог који царује над свима земљама у поднебесју, који влада над свима царствима у васељени? Међутим Господ није хтео да поступи тако, него је желео да се прослави пред фараоном као Господ само трију слугу Својих. Зашто? Несумњиво зато, што су та тројица, угађајући Богу и бринући се само о небеском благу, постали у очима Божјим вредноснији него сва царства и племена на земљи. Зато се, вели апостол, Бог не стиди називати се њиховим Богом (Јевр. 11, 16). Као да говори: Зашто се ти, фараоне, гордиш величином свога царства и мноштвом потчињених ти градова и народа? Ја имам три такве слуге, од којих ни са једним не може се упоредити царство твоје: Ја сам Бог Авраама, Исака и Јакова, и не стидим се тога. – То говори и свети Златоуст, размишљајући: „Бог васељене не стиди се називати себе Богом три човека; и с правом, јер светитељи превазилазе све својом вредношћу: Бољи је један који твори вољу Божју него десетине хиљада безаконика“. Три апостола бише узети на Тавор да виде славу Божју, пошто сав свет не беше достојан њих (Јевр. 11, 38).
Због чега Господ узе са собом не неке друге апостоле већ управо Петра, Јакова и Јована? Свети Златоуст и други Оци Цркве дају довољан одговор на ово питање. Ми пак, имајући на уму три неопходне за спасење врлине: веру, наду и љубав, рећи ћемо: Господ зато узе са собом ова три апостола што су се у њима од самога почетка испољиле три споменуте врлине. У Петру – вера; јер он пре свију исповеди да је Христос Син Бога живога (Мт. 16, 16), а потом му сам Господ рече: Ја се молих за тебе да твоја вера не престане (Лк. 22, 32); у Јакову – нада: јер он први од дванаест апостола дужан беше приклонити под мач главу своју ради наде Израиљеве; у Јовану – љубав: јер он беше први у љубави Христовој, и назван сином Пречисте Дјеве Богородице (Јн. 19, 26-27). Због тога доцније ова три света апостола беху названи од светог апостола Павла стубовима (Гал. 2, 9). А свети Златоуст у похвалу ове тројице апостола додаде и ово: „Велики и дивни стубови, које сви прослављају: јер они први вером, надом и љубављу утврдише првенствујућу Цркву“.
Осим тога, ова три апостола изображаваху собом три чина најизврснијих угодника Божјих, који су достојнији од других гледати Христа у Његовој небеској слави: чин богољубаца, чин мученика и чин девственика. Свети апостол Петар изображавао је богољупце: јер он, по сведочанству светог Златоуста, усрдније од других љубљаше Христа. А колико човек у временском животу љуби Христа, толико ће у вечном животу бити љубљен од Христа и наслађивати се гледањем лица Његова, као што је сам Он рекао: Ја љубим оне који мене љубе (Прич. 8, 17). И опет: Ко има љубав к мени, имаће к њему љубав Отац мој; и ја ћу имати љубав к њему, и јавићу му се сам (Јн. 14, 21). Свети Јаков изображавао је чин мученика, не само оних који имађаху крв своју проливати за Христа него и оних који без проливања своје крви сваки дан Христа ради умиру греху, распињући тело са страстима и жељама (Гл. 5, 24). Јаков значи препречитељ, борац, победитељ: а све то не може се бити без страдања. Стога сваки који се бори са искушењима што му долазе од невидљивог врага, и који савлађује и побеђује своје страсти свакодневним умртвљивањем, јесте, слично Јакову, мученик и силни борац, премда он и не пролива крв своју; и по мери својих напора и страдања у тој борби око одбијања, савлађивања и побеђивања искушења, он ће се и прославити са Христом победитељем. Свети Јован девственик изображавао је чин оних који чувају чистоту тела и духа, којима се даје нарочита благодат – да виде Бога у слави, по речима самог Господа: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт. 5, 8). – Господ дакле, узимајући са собом Петра, Јакова и Јована на Тавор да виде славу Његова Преображења, показују да онај који жели да обитава с Њим у царству небеском и да се наслађује гледањем лица Његова, треба да подражава Петра у љубави, Јакова у мучеништву и Јована у чистоти; тојест треба да према својој моћи подражава угоднике Божје, који пламену љубав имађаху к Богу и свакодневним умртвљивањем себе самих показаше се мученици не проливајући крв своју, и сачуваше се чисти од сваке прљавштине тела и духа, очистивши себе истинским покајањем.
Зашто Господ своја три ученика одводи за молитву на високу гору, а не одлази с њима на неко равно место? Зато, да би приближивши их од земних низина ка небеској висини, на тајанствен начин дао поуку свима, да који год хоће да се удостоји небесних откривења и виђења славе Божје, треба да остави низијска, земна пристрашћа, и да жели и тражи висинска, небесна блага. Тако говори блажени Теофилакт: „Господ их изводи на високу гору, показујући тиме да ко се не уздигне над земним, није достојан видети небеска откривења. Дивно поучава свети апостол Павле, говорећи: Тражите оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога; мислите о ономе што је горе а не што је на земљи, где је живот ваш сакривен с Христом у Богу (Кол. 3, 1-3). Који ходи у долини, не може видети далеко; а ко се попне на високу гору, лако види далека пространства. Ко се брине само о овом животу, како може схватити блага будућег живота? А ко се пење на гору богомислија, он познаје и види умом, као очима, чак и оно што је изнад небеса. Гмизавци што гмижу по земљи и животиње што живе на земљи не могу да гледају у сунце; тако и ум човечји, погружен у земну таштину, никако не може да види славу Христову и да се озари светлошћу благодати Његове. Подигни ум свој, човече, од земног к небесном, од садашњег к будућем, од пристрашћа према низинском ка жудњи за висинским, па ћеш онда сазнати како је добар Бог Израиљев, како је сладак сладчајши Исус, како је дивна љубав Његова, и насладићеш се божанским откривењима Његовим“.
Господ изводи Своје ученике не на ниску него на високу гору. Због чега? Да их научи богомислију, и уједно с тим трудољубљу. Висина горе – слика је богомислија, а пењање на гору – указање на труд. Добро је ум узносити к Богу, али не треба остављати ни труд: јер се добра дела постижу трудом. Ум види Бога, а труд приводи к боговиђењу; ум се покорава Христу слушајући заповести Његове, а труд носи јарам Христов ходећи стопама његовим. Богомислије се наслађује унутрашњим гледањем Христа, а трудољубље скреће на себе очи Христове: „види смирење моје и труд мој“, рекао је псалмопевац (Пс. 24, 18). А бити гледан Христом, није мање благо него гледати Христа. Обе ове врлине, богомислије и трудољубље, неопходне су ономе који жели да постпгне небеска блага и радости, као птици крила: птица не може са једним крилом летети по ваздуху, нити се човек може са једном од ових двеју врлина успети на врх савршеног спасења; јер без трудољубивог живота нема дејства, и трудољубље без богомислија не користи много. Са два крила свака птица лети добро: са две врлине, богомислијем и трудољубљем, сваки узлази на мислени Тавор, да вечно гледа славу Божију, али узлази у почетку трудољубљем, јер је оно претеча богомислија и боговиђења. Свети апостоли узеше на себе труд, пењући се на високу гору, да виде славу Преображења Господња. И ко се може надати да се без труда удостоји наслађивати се гледањем лица Божја?
Зашто Господ узведе на гору само Петра, Јакова и Јована, а не узе народ који је ишао за Њим и остале апостоле? Зато да оне који желе упражњавати богомислије и наслађивати се боговиђењем, научи да траже уеамљеност и безмолвије, молитвено тиховање. Само три апостола бише изведени на безмолвно место, јер врх горе беше као пустиња, ненасељена људима, да би им се у усамљености и тишини јасније открила слава Господња. У вреви и метежу Господ не открива себе тако као у усамљеничкој тишини. Пророк Илија види Бога умом својим, када, стојећи пред царем Израиљским Ахавом и расправљајући се с њим, каже: Жив ми Господ, пред којим стојим (3. Цар. 17, 1), тојест телом стојим пред тобом, а умом стојим пред Богом мојим; телесним очима видим тебе, а очима ума Бога. – Но пророк Илија неупоредцво јасније види Господа свог у пустињачкој усамљености на гори Кармилу, где се он удостојава слатког разговора с Богом и откривења Његових не само умом него и на видљиве начине. Истина, могуће је и усред вреве житејске понекад узносити ум свој к Богу, али не тако лако као у тихој усамљености: јер тамо је тако много сметњи, а овде тишина и мир. Не говори узалуд сам Господ: Станите (тојест повуците се из вреве) и познајте да сам ја Бог (Пс. 45, 11); познајте ме, вели, вашим богомисленим умовима, колико сам милосрдан! колико самилостан! колико љубави имам за оне који ме љубе, и како ме брзо налазе они који ме траже! познајте ме и брзо ћете ме наћи, ако само одбаците сујету и повучете се из животне вреве. Сазнавши то, многи су бежали из многометежног света у пустињску тишину, потуцали се по горама и по провалијама земаљским, да би се у самоћи посветили Богу, наслађујући се радостима од општења с Њим. Као што пева свети Дамаскин: Пустињаци, који су изван сујетног света, непрестано чезну са Богом.[2]
Потражимо тајну и у овом: зашто Господ изведе ученике Своје на гору не дању него при наступању ноћи? Зато што је ноћ подеснија од дана за богомислену молитву: јер ноћу сва васељена ћути и ништа се не види сем неба, украшеног звездама, које самом красотом својом вуче к себи и очи и ум људски. Господ изводи ученике Своје на Тавор да ноћу виде славу Његову, да би и нас све научио, да за време модитве не мислимо ни о чему земаљском него да свим срцем стремимо к небеском. Некада цар Давид пророчки запева, показујући на који начин ће се људима открити познање божанских тајни. Обратимо пажњу ко је тај учитељ што открива божанске ствари: Ноћ ноћи јавља знање, вели цар псалмопевац (Пс. 18, 3). Ноћ стварно и јесте такав учитељ који познању Божјем учи људе, који су у овом краткотрајном животу као у ноћној тами и седе у сенци смрти. „Ако, вели свети Кирил, ноћу погледаш на небо, чије безбројне звезде светле као свеће, и размислиш како се људи, који су цео дан трчкарали, ноћу за време спавања ничим не разликују од мртваца, ти ћеш се згадити на све безочности људске“. Ево дакле наука који пружа ноћ: он нас учи да познамо таштину житејских брига и дрских богопротивних дела, и да их се гнушамо. Сви који живе на земљи, ноћу су слични мртвацима; и све што се види дању, ноћу се покрива тамом, као сахрањено њоме. Прекрасне палате и дивне грађевине су као гробнице; изврсно дрвеће, баште, градине, јесу као нека страшила; злато, сребро, драго камење у ноћној тами ничим се не разликује од бакра, гвожћа и простог камења, јер се њихова лепота и вредност не примећују; ништа од земаљских ствари не може ноћу веселити људске очи, јер је све покривено тамом; једино се види небо, окићено звездама као скупоценим бисерима, и оно весели очи које гледају у њега. Ту се огледа божанска мудрост: ноћ нас на тајанствен начин учи богоугађању. Јеси ли се, човече, усамио у тишини на молитви с трудољубивим подвигом, и почињеш се пењати умом на гору богомислија, нека за твоје очи све земаљске ствари буду онакве какве им изгледају ноћу; сва блага овога света која доносе привремена задовољства, презири и гнушај их се, јер су мрачна, покривена сенком смрти, и не садрже у себи никакву праву насладу. Нека ум твој созерцава једино небеска блага, па ће ти се открити светлост благодати Божје, и испунићеш се духовне радости од слатког боговиђења.
Зашто Господ изводи ученике Своје на гору Тавор, а не на неку другу гору, да им покаже славу Преображења Свог? Тавор у преводу са јеврејског значи палата чистоте и светлости. Зато Господ и изводи ученике на Тавор, а не на друго место, да би самим називом горе дао поуку о томе, да који жели видети славу Господњу, треба пре свега да има савест, сличну палати чистоте, да би достојно примио у себе светост благодати Божије. Споменимо се овде и древног догађаја који се збио на Тавору. Када војвода хананске војске Сисара дође да уништи Израиљце, израиљски предводник Варак изиђе најпре на Тавор и тамо сабра израиљску војску, па сиђе одатле и удари на непријатеља, и потпуно уништи хананску војску, тако да и сам Сисара погину (Суд. 4, 2-24). Овај древни догађај Господ тајанствено понови у Своме Преображењу: намеравајући да победи адског Сисару, Он најпре узиђе на Тавор да одатле, наоружавши се пројављеном силом Божанства као оклопом, удари на ђавола и победи га. О томе се и водио разговор на Тавору: „говораху о изласку његову“ (Лк. 9, 31). Ово је упутство и хришћанину који жели да победи невидљивог непријатеља и сатре његову греховну силу: нека он прво узиђе на Тавор чистоте срца, нека истинским покајањем очисти савест своју, и преобрази се од рђавог живота у врлински, и обуче се у оклоп правде, и узме „свеоружје Божје“ (Еф. 6, 13), – тада ће лако сатрти вражију силу. Господ, узишавши на гору са ученицима Својим, „преобрази се пред њима“ (Мт. 17, 2). Ове речи „пред њима“ еванђелист Ја написао са циљем да разјасни тајну: да се Христос преобразио не себе ради, засијавши лицем као сунце, јер просветлење није потребно Светлости која нема никакве таме у себи и која је „сјај славе Очеве“ (ср. Јевр. 1, 3), него се Он преобразио нас ради, да просвети таму нашу и да нас преобрази из слугу греха у истинске слуге Своје и из синова гњева – у синове возљубљене Богу. Јер сва намера Христова, и циљ намере Његове беше: Да нас начини децом Божјом. Ради тога се Он оваплоти од Пречисте Дјеве, ради тога Он узе „обличје слуге“, ради тога се Он нађе као човек (Флб. 2, 7), и каквим све слугинским трудовима Он не послужи нама, да би пропали у нама образ Божји обновио као у синовима Небеског Оца. Некада Мојсије говораше Господу: Светиња твоја, Господе, коју руке твоје спремише (2. Мојс. 15, 17). Обратимо пажњу на ове речи: „руке твоје спремише“; – не каже: руке људске по твоме наређењу спремише, него: Ти си се сам трудио рукама Својим. Мојсије је ово рекао, да укаже на превелико старање Господње о човеку: јер шта све Господ није учинио, и не чини, ради човека? Ради човека Он је створио небо и земљу, мора и реке, и све што је у њима и на њима; ради човека Он дању и ноћу небеским светилима обасјава сво поднебесје; ради човека Он шаље дажд, росу, снег; ради човека Он бива земљоделац и градинар, сади и одгаја, да човек не би ни у чему оскудевао. Размишљајући о томе, свети Кирил Јерусалимски вели: „Спаситељ наш свакоме посебно бива на корист: коме је потребно весеље, Он бива виноградар; ономе који хоће да уђе, Он бива врата; онима који желе да принесу молитве Он бива посредник и архијереј. И опет: онима који имају грехе, Он постаје Јагње, да би био заклан за нас; и свима бива све, остајући неизменљив у истости Своје природе“. – Тако нама грешнима на разноврсне начине служи Господ наш, који говори за себе: Син Човечији није дошао да му служе, него да служи (Мт. 20, 28). И све Он чини ради нашег добра, не тражећи ништа за себе, да би нас привео у познање добара која нам Он непрекидно чини, еда бисмо се, прожети благодарношћу, преобразили из грешника у праведнике, и из светољубаца у богољупце. И на Тавору Он се преобрази нас ради, да би нас уверио о припремљеној нам небеској слави; и Он ће преобразити наше понижено тело, да при општем васкрсењу буде једнако телу славе Његове (ср. Флб. 3, 21) у бесконачном царству Његовом, приправљеном „од постања света“ (Мт. 25, 34) онима који Га љубе. С њима нека и све нас удостоји милосрђем Својим благодати гледања лица Његовог Бог и Господ наш, Христос човекољубац, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове, Амин.

ЈУНАК БУДИМИР ДАВИДОВИЋ 1890-1980

Будимир Давидовић је био један од највећих јунака Првог Светског Рата. За своје јунаштво одликован је највишим војним одликовањима, са две Карађорђеве звезде са мачевима, Орденом Легије части, Орденом Белог орла с мачевима, Обилићевом медаљом за храброст и Албанском споменицом. Преживео је 74 ране од гелера, 17 убода бајонетом као и бомбy која му је откинула руку.

У јеку најжешћих окршаја Србске војске против бугара почетком 1918. годинe, јавио се у јуришну чету и ту је приликом напада на положаје Крвави Зуб-Обла Чука, завршено ратовање Будимира Давидовића. У току саме борбе прса у прса убоден је бугарским бајонетима тачно 17 пута, међутим ту тек почиње права животна драма Будимира Давидовића. Један бугарин баци на њега две бомбе. Он успе једну бомбу да одгурне ногом, другу ухвати руком. Хтео је да је врати бугарину у земуницу, међутим тек што ју је ухватио, бомба експлодира и разнесе мy руку све до рамена. Будимир скочи у грозници, није желео жив да се преда, и крајњим напором покуша да се извуче. Придиже се и поче да бежи у правцу наших ровова, aли није погодио место где је била просечена жица, него се уплете у бодље. Надљудском снагом успео је Будимир да се искобеља из жице, искиданог одела и коже. Рука му је висила на кожи, придржаваjyћи je како потпуно неби отпала. Окрену се и иза себе види два бугарска војника која су потрчала ка њему. Левом руком из торбе извуче последњу бомбу. Зубима је ишчупао упаљач и баци je иза сeбe и том приликом уби их обојицу. Ty Будимир паде онесвешћен. Када се повратио био је суочен са тешким стањем, сав у крви и са тешко повређеном руком која му је практично висила на кожи. У току операције војни хирург Др Алкалај извадио је 74 гелера из исто толико рана, а такође ампутирана му је и рука до рамена. Остало је уписано у дневнику самог хирурга дa je yкупно на телу имао 91 рану и да у целој његовој каријери није видео да неко поред тако тешких рана и обилног крварења преживи. Тврдио је да у читавој историји медицине није забележен сличан случај и да нико никада ништа слично није преживео. Као чудо у својој лекарској пракси показивао је 74 парчета од бомби што је извадио из његовог раскрвављеног тела. Након неколико тешких операција и борбе за живот многи официри и војсковође долазили су у обилазак овом великом јунаку, а међу њима су били и Командант источне војске Генерал Сарај као и сам Регент Александар Карађорђевић. Регент Александар скинуо је са својих груди Карађорђеву звезду са мачевима и лично је предао Будимиру. Такође и сам Генерал Сарај је уручио Будимиру Давидовићу француски орден Легије части. Тако је Будимир на својим грудима понео највиша одликовања којe један војник може имати: две Карађорђеве звезде са мачевима, Легију части, Белог орла с мачевима, Обилићеву медаљу за храброст и Албанску споменицу.

Након рата Будимир је цео свој живот провео у великом сиромаштву, радећи као тешки војни инвалид, најтеже физичке послове како би прехранио жену и двоје деце. Умро је у деведесетој години живота, y Чачку 1980. године. Комунистичка власт није дозволила пристојан опроштај и прикладну сахрану достојну овом Див јунаку.

Нека му Бог Свевишњи подари рајско насеље у Небеској Србији.Вечна му слава и хвала.Захвално Србство.

С ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!!!

СТЕВАН СИНЂЕЛИЋ

Бесмртни јунак чегарски, Стеван Синђелић, родио се у Ресави, у селу Војска близу Мораве, а његово јуначко дело остаће упамћено.
Стеван Синђелић је рођен 1770. године у селу Војсци, у Округу моравском. Његов отац, угледни занатлија Радован Ракић је умро врло млад, па се Стеванова мајка, Синђелија, преудала.
Зато су га људи по мајци Синђелији прозвали Синђелић. Пре устанка служио је код чувеног ресавског кнеза Петра, кога су дахије пред почетак устанка посекле. Још пре него што ће подићи устанак, Kарађорђе је прелазио преко Велике Мораве и састајао се са Синђелићем и договарао се о почетку устанка, па је Синђелић почео да прикупља народ ресавског краја за устанак.
Чим је објављен устанак у Орашцу, Kарађорђе је о томе обавестио Стевана Синђелића. А ово је чињеница која би могла да укаже колико је заправо Стеван Синђелић имао учешћа у Првом србском устанку.
Међутим, оно по чему је Стеван Синђелић највише познат свакако је његова борба за ослобођење Србије, која је била под влашћу Турака и један храбар гест који је учинио.
Наиме, Битка на Чегру је Синђелићева последња битка и уједно најупечатљивија. После повлачења Петра Добрњца и Хајдук Вељка, Турци су искористили моменат и кренули на србску војску на Чегру.
Неколико пута је турска војска јуришала на храбре србске јунаке и исто толико пута Стеван Синђелић је са својом војском бранио положаје.
Борба је почела 19. маја ( 31.маја по новом календару) 1809. године, у јутарњим часовима.
Србска војска је трпела огромне губитке, док је турској војсци надолазила нова војна снага.

Kад је Стеван Синђелић видео да не може Турке истерати из шанца, да је много Срба изгинуло, а да не би пао жив Турцима у руке, опалио је из своје кубуре у пуну бурад барута и тако је завршио бој.