ВАСА ЧАРАПИЋ

ЗМАЈ ОД АВАЛЕ

Овај знаменити војсковођа рођен је 1770. године у Белом Потоку испод Авале, а погинуо 12. децембра 1806. у борби за ослобођење Београда. Његова породица пореклом је била из племена Кучи у Црној Гори, а занимљиво презиме добила је тако што је један од његових предака случајно убио пса неког Турчина, па је овај за откуп тражио 500 гроша. Када је скупио паре његов предак је новац, уместо у кеси послао у чарапи, па су прозвани Чарапићима.

Као фрајкор Васа Чарапић је учествовао у Кочиној крајини. У рату између Турске и Аустрије Васа се борио као добровољац против Турака. Том се приликом одликовао изузетним јунаштвом, па је стекао и велики углед. Због тога је на нахијској скупштини изабран за кнеза грочанске нахије. Васа је био познат и по једној ствари - великој мржњи према Турцима, која је постала пословична.

Дахије су се спремале 1804. пред саму зиму да почну сечу србских кнезова, а Васа пошто сазна за то са још два Чарапића побеже на Авалу. Када су београдски Турци дошли у Бели Поток да га траже он их нападе и отера. Убрзо после тога Турци убише Васиног брата Марка Чарапића у Калуђерици.

Тада је он спалио турски хан и одметнуо се у хајдуке. У планини је провео једну тешку зиму и једва је преживео. Прича се да је, када је гора почела да листа, ставио сребрњак у прво олистало дрво које је видео, опалио из пиштоља и од радости ускликнуо: „Е, чик сад Туро, Васа стече крила!"

Окупио је око себе чету храбрих људи у борби против Турака. Име Васе Чарапића посебно се прочуло када је пресрео код Лештана Турке крџалије, са злогласним харамбашом Гушанцем на челу, разбио их и стекао велико благо. Све што је добио поделио је народу шаком и капом.

По почетку устанка постаје један од главних војсковођа, а Карађорђе га је толико ценио да је био један од ретких који је у његов чадор смео да уђе ненајављен. По легенди био је мало наглув, али чак и у сну, када би чуо да неко изговара реч Турци, скакао је, повлачио ороз и нишанио спреман да опали.

Карађорђе се 1806. двоумио да ли да крене на Београд. Ипак, по наговору самог Чарапића, решио је да нападне. Остале старешине нису веровале да је могуће освојити Београд али Васа је добро познавао прилике и наговарао Карађорђа да ударе. Напад је почео у зору 29. новембра, муњевитим упадом Срба унутар зидина. Васа је са 3.000 својих војника напао шанац код Стамбол капије, отприлике код почетка Скадарске улице, међутим, када је трком кренуо ка Стамбол-капији и викнуо „За мном, браћо!" турски куршум га је погодио у крста.

"Гле, изеде ме пас, закон му његов! ... Не бојте се! Ено пева Чамџија!" рекао је тад храбрећи своје саборце. Милосав Чамџија је баш у том тренутку узјахао турски топ на бедему и запевао на сав глас. Пренет је у Карађорђев шатор, где се за живот борио још два сата, а онда је издахнуо. Пред смрт позвао је брата Танасија и рекао да га сахрани у манастиру Раковица. Жеља му је испуњена, а по наредби краља Петра I читав век касније (1910) подигнут му је споменик.

Београђани су у част јунака назвали улицу од Кнез Михајловог споменика/Народног позоришта до Калемегдана. Споменик Васи Чарапићу је управо на месту где је погинуо, недалеко од улице која добила име по њему.